Objavljen je prevod trećeg dela knjige Baladži Šrinivasana Mrežna država. Za razliku od drugog dela, ovaj je prilično kratak i posvećen je opisu trenutnog tropolarnog sveta:
Autor tvrdi da svetom danas vladaju tri ideje – američki liberalni narativ, brutalan i pragmatičan kineski komunizam, kao i ideja ličnog suvereniteta, koja je našla svoj maksimalni izraz u Bitkoinu. Dodatno, on se dotiče tropolarne konfiguracije prve polovine 20. veka, u kontekstu analize glavne sile svakog od trenutnih polova.
Uglavnom, ako se u drugom delu govorilo prvenstveno o prošlosti, u trećem je autor prešao na sadašnjost, a potom će, pretpostavljam, preći na budućnost.
Stefan Molynieu u knjizi „Praktična anarhija“, koju još uvek nisam do kraja preveo, ima poglavlje Bezdržavni zatvori, gde kao alternativu odvratnom državnom penitencijarnom sistemu predlaže podjednako odvratan nedržavni sistem, zasnovan na onome što podseća na kulturu otkazivanja (cancel culture) u SAD, društveni rejting u KNR-u ili, recimo, oznaku stranog agenta u RF-u. Ideja je da se nepoželjna osoba učini izopštenikom s kojim se svi plaše imati posla kako bi izbegli sekundarne sankcije. Mehanizam je opisan na primeru odmazde za nešto što je većini čitalaca dovoljno odvratno (seksualno nasilje), ali nema razloga verovati da se potpuno isti mehanizam ne može upotrebiti za kažnjavanje bilo koga za bilo šta: za to je dovoljno podići moralnu paniku oko određenih postupaka, i evo da isti ti mehanizmi koji su juče otkazivali silovaoce, danas otkazuju pušače. Ili one koji ostavljaju prevelik ugljenični otisak. Ili one koji napadaju intelektualnu svojinu. Ili formalno iste te silovaoce, samo sa proširenom interpretacijom silovanja, pa sve do prvobitno dobrovoljnog seksa sa postkoitalnim neslaganjem.
Ono što volim kod moralnih filozofa je to što obožavaju da sa najozbiljnijim licem dovode ideje do apsurda, i time uče druge preciznosti u formulacijama, ako ti drugi ne žele da liče na ludilo.
HajdeTherefore, pričajmo o institutu reputacije sa više opreza.
Anja je nanela štetu Bori. Borija je miran čovek, želi nadoknadu štete, ali ne želi da je iznuđuje silom. Uz to je uvređen, ne želi više imati posla sa Anjom, i uopšte je videti u svom krugu poznanika. Ako se, naravno, ona ne izvini, prethodno ispravivši svoju krivicu.
Anja smatra Boriju kretenom koji je potpuno zaslužio svu nanetu štetu. Ona takođe ne želi imati posla sa njim i jednostavno odlazi u zalazak sunca.
Anja nema nikakve stimulanse za nadoknadu štete. A šta je potrebno da bi ih imala? Jedno od dva. Ili Borija mora potrošiti velike resurse na štetovanje Anjine reputacije, ili te resurse mora potrošiti neko drugi, u kom slučaju će Bori biti dovoljno da pošalje malo troškovan upravljački signal koji pokreće lančanu reakciju otkazivanja.
Kako organizovati sistem koji omogućava jeftino otkazivanje ljudi u uslovima decentralizacije prava? Samo kroz masnu hysteriju, koja naglo snižava prag uzbuđenja ljudi, nakon čega se odlučuju da naglo prekinu odnose sa osobom koju su ranije malo poznavali. Slažite se, zgodno je: kažeš za čoveka da je, recimo, pedofil — i to je to, niko mu tu neće pružiti ruku. Ali ko će verifikovati tu tvrdnju? Nema koga. Verifikacija je skup proces. Dodavanje verifikacije u šemu ubija sav profit ideje otkazivanja.
Dobro, „nema koga“ je previše jaka tvrdnja. U šemu se mogu dodati određeni moralni autoriteti koji verifikuju nalepljene etikete. Borija je nazvao Anju prevarantkinjom — to je samo treskanje vazduha. Guru Vasja je nazvao Anju prevarantkinjom — Anja postaje osoba sa kojom se ne rukuje. Bori preostaje samo da podmaže Vasju. Dakle, i ova šema se lako korumpira.
Naravno, ne predlažem ukidanje instituta reputacije. Predlažem da se ne računa na to da će se u ankapu moći otkazivati ljudi bez krajnje razornih posledica za sam ankap. Da, možete pustiti informacije o Anjinim postupcima u mrežu, prateći ih pouzdanim dokazima. Oni koji nameravaju da zaključe ozbiljan posao sa Anjom mogu naići na te informacije i korigovati svoje prvobitno mišljenje o njenoj pouzdanosti kao kontragenta, nakon čega će, na primer, zahtevati plaćanje unapred. Ali to je maksimum na koji možete računati. Hleb u prodavnici će joj prodati, koliko god Stefan Molynieu bio ljut zbog toga.
To nije Anja, to je Gina. Ankap Borija želi da otkaže Anju, kao što je Disney otkazao Ginu. Neće mu to polaziti za rukom.
Kao što sam već rekla, pisati preglede novosti za ceo projekat Montelibero sada je besmisleno – niko nije u stanju da potpuno obuhvati stanje stvari u projektu, postao je prevelik i previše složen. Zato ću birati određene karakteristične teme i davati skice o njima, kako bi se mogao steći približan utisak o tome kako i šta se radi u našoj zajednici.
Najkarakterističnija crta zajednice, kao što sam već više puta pisala, jeste razvijena tokenomika. Smeo bih tvrditi da nijedna druga zajednica na svetu još uvek nema ništa slično. U trenutku kada sam pisala prve preglede na ovu temu, tokenomika je još uvek zadržavala priličnu centralizaciju: postojao je MTL fond sa svojim tokenom (koji donosi skromne mesečne dividende i polako raste u ceni), bilo je mnoštvo tokena koje je fond izdao za označavanje sopstvenih aktiva, kao i par-tri nezavisnih tokena, na primer, mojih. Sada onaj ko želi da diversifikuje svoja ulaganja ima mnogo više mogućnosti za to. (Istina je da se to iskazuje, na primer, u tome što sam svoj prethodni zajam od 500 evra uspela potpuno da plasiram, dok trenutni već nije u potpunosti, kupljeno je oko 320 tokena. To znači samo da moram ponuditi višu kamatu.)
Vidi se da su odmah nakon objave o plasmanu zajma krenule žive prodaje, ali su zainteresovani brzo ponestalo
Evo, na primer, osoba ima san. On je programer, ali želi da bude i didžej. Šta je uradio? Izdao je tokene DJAndy, i sada oni koji žele da finansiraju njegov san to mogu učiniti. Postoji oferta, sa detaljnijim opisom uslova, gde se vidi da je to u suštini kratkoročni zajam sa odloženom isplatom, ali pored toga, tokenima se može uz dobar popust platiti njegov rad kao didžeja. Ko bi u tradicionalnoj finansijskoj sferi investirao u tuđe želje pod takvim uslovima? A ovde – našlo se nekoliko ljudi, iako je ukupan obim kupljenih tokena za sada primetno manji od traženog iznosa. Faktor društvene povezanosti ispostavlja se kao odlučujući.
Uopšte, naravno, socijalna pitanja u ankapu su posebna priča. Prvi fond Montelibero je kreiran za komercijalne i infrastrukturalne projekte i ne bavi se dobrotvornošću. Zato je za humanitarne zadatke već neko drugi kreirao poseban fond. I šta se desilo? Kapital fonda raste, a redovi stradalaca koji kucaju na vrata fonda se ne viđaju. Ljudima je previše neprijatno da samo tako traže novac za život, pa se dobrotvornost fonda iskazuje u tome što on zadovoljava zahteve za beskamatnim kreditima, ili sponzoriše neke jeftine akcije za promociju projekta Montelibero.
Ali čak i obični beskamatni krediti ljudima već izgledaju kao previše velikodušna dobrotvornost. Tako je u januaru jedan privatni vrtić pozajmio od humanitarnog fonda kratkoročni beskamatni kredit od 500 evara za pokrivanje kratkoročnog nedostatka gotovine, a u februaru je već izdao sopstvene kratkoročne obveznice od 1000 evara za proširenje poslovanja – i bukvalno za dva dana ih sve prodao.
Naravno, sama činjenica pripadnosti zajednici još uvek ne znači da će svi u trci nuditi novac pod najpovoljnijim uslovima. Naprotiv, početnici moraju da preživljavaju uz kratkoročne zajmove, dok stare i poštovane kompanije već imaju mogućnost privlačenja dugoročnog kapitala. Tako je jedan od dva kita naše tokenomike, graditelj MTL-City, kreirao sopstvenu investicionu platformu Tokenopolis, na kojoj nudi ulaganje u izgradnju konkretnih objekata, kupovinu akcija kompanije ili trogodišnjih obveznica. Sajt je pomalo nedovršen, i ako potencijalni investitor zna da kupuje tokene preko Stellarovih nativnih alata, preporučujem da za sada koristi njih, ali preko Tokenopolisa je tako-tako takođe moguće, a mislim da će vremenom ispraviti bagove. Sekundarno tržište ove porodice tokena (kao i većine ostalih) ne postoji – nas je za to još uvek jednostavno premalo. Dakle, kupivši određeni investicioni token, kupac mora biti spreman na to da će ga morati držati sve do roka otplate, ako je reč o obveznici, a ako je akcija – onda uopšte nije jasno koliko dugo. Ipak, investitori se nalaze.
Drugi kit naše tokenomike, polivalentni holding GPA, takođe je prešao sa modela privlačenja zajmova na prodaju akcija. Pretpostavlja se da bi one trebalo da donose neke dividende jednom u kvartalu, plus da rastu u ceni. Međutim, dividende se za sada ne isplaćuju, i sve dok se ceo obim primarnog plasmana ne proda, ne može se računati ni na rast cene. Ali čak i za takvu ponudu nalaze se investitori, što jasno pokazuje cenu reputacije.
Koliko mogu da procenim, još uvek nismo ubrali sve najlakše plodove, i tokenomiku Montelibera u narednoj godini očekuje lep rast. U međuvremenu će se pridružiti i druge startup-zajednice. Na primer, slične mehanizme investiranja u lokalne biznise već je počeo uvoditi norveški Liberstad.
Najperspektivniji pravac rada za rast ukupnog obima tokenomike je kreiranje zgodnih interfejsa za spoljne investitore – preko fjatnih bankarskih instrumenata ili barem preko bitkoina. Za sada je Tokenopolis počeo da ide u tom pravcu, ali se nadam da će se pojaviti univerzalnija platforma koja će zarađivati na integraciji lokalne tokenomike Montelibera u svet velikih finansija. Rad na tome je već u toku, možda ću u predvidljivoj budućnosti moći da ispričam u šta je to izustilo.
Sećate li se sportskog automobila DeLorean, koji je korišćen kao mašina za vreme u trilogiji „Povratak u budućnost“? Prilično poučna je priča njegovog tvorca, Džona Deloreana. Čim je počeo sa proizvodnjom automobila, optužen je za prodaju narkotika. Kasnije je uspeo da dokaže da je priča bila montirana od strane FBI-a, ali je svo njegovo bogatstvo otišlo na plaćanje advokata. Takođe se može setiti mnogih priča kada je neko proveo desetinu ili dve godina u zatvoru, nakon čega se ispostavilo da je nevin. Naravno, u takvom slučaju može biti pružena novčana kompenzacija. Ali kako nadoknaditi gubitak značajnog dela života, često i „najboljeg“, kada je čovek još mlad, najproduktivniji, sposoban da lako zasnuje porodicu ili izgradi karijeru?
Čak i ako dokažete svoju pravičnost pred državnim sudovima, možete mnogo izgubiti. Daleko da nije u svim slučajevima će vam pripadati barem novčana kompenzacija, a ako je i dobijete, ona svakako neće pokriti gubitak dela života ili propuštenu dobit od sredstava koja ste morali potrošiti na postupke, a ne na investiranje. Stacionarni bandit, napravivši grešku, može lako uništiti vaš život.
Naravno, postoji argument da je to cena koju treba platiti za bezbednost, i da je sistemu dozvoljeno da žrtvuje živote nekolicine ako je u stanju da spasi mnoge. Ali da li osoba koja iznosi takav argument razume da se greške državnih vlasti plaćaju iz njenog sopstvenog novčanika? Država naime nema svoj novac. Da li bi on sam platio kompenzaciju netačno optuženom, da se ona ne uzimala iz njegovog novčanika putem lukavo uređenih i prilično skrivenih poreskih naplate? Teško, najverovatnije bi rekao da grešku treba da ispravi onaj ko ju je počinio, bez zahvatanja u njegov novčanik kao neznance. I da li bi podržao takav sistem kada bi se on sam našao među tih nekoliko žrtava? Najverovatnije bi ga takva situacija razbesnela.
Takođe, razgovori o poziciji dopustivosti žrtvovanja radi „višeg dobra“ navode nas na potrebu da se setimo kome je to uopšte svojstveno. Istraživanja u kojima su učesnici morali da rešavaju moralne dileme pokazala su da su psihopatske predispozicije povezane sa spremnošću na žrtvovanje. Na primer, to je dobro pokazalo rešavanje modifikovane dileme vagoneta, u kojoj treba odlučiti da li je dopustivo prići jednoj debloj osobi i gurnuti je pod vagonetu kako bi se ona zaustavila i spasilo petoro drugih ljudi koji su vezani za šine. Izbor u korist žrtvovanja bio je povezan sa povišenim nivoom svih pokazatelja psihopatije. I, vredi napomenuti, psihopatski pojedinci su u svojim odgovorima na različite dileme bili spremni da žrtvuju blagostanje drugih ljudi, ali nisu bili spremni da žrtvuju sopstveno blagostanje (oni, naravno, ne bi bacili sebe pod vagonetu).
Sada treba postaviti pitanje: po čemu se amoralan i okrutan izbor da se nevin čovek baci pod vagonetu radi spasavanja drugih ljudi, na koji se mogu odlučiti samo psihopatski pojedinci, razlikuje od izbora stacionarnog bandita da čoveku nametne takve troškove sudskih postupaka i primeni takve kazne koje mogu potpuno uništiti njegov život, kada postoji verovatnoća njegove nevinosti? Ako nameravamo da dopustimo drugo, onda ispada da je i prvo dopustivo. Ali većina nas su mirni i nepsihopatski pojedinci koji svojim rukama i odlukama ne bi mogli žrtvovati čoveka. Možda onda ne treba podržavati sistem koji to radi? I, ponovo, vi sami sigurno ne biste želeli da se odjednom nađete na mestu žrtve.
A ako neko nije protiv toga da sam postane žrtva za dobro drugih, onda mu treba ukazati na nešto u vezi sa našom osnovnom tematikom. U tom slučaju on, na primer, nema nikakvo pravo da zastupa poziciju nedopustivosti obavezne terapije za jačanje inhibitora nasilja kod pojedinaca sa njegovom disfunkcijom, opravdavajući to mogućom greškom u njenoj primeni na „nevine“. Zar nije tako?
Nekada u junu 2022. godine imao sam priliku da se obratim čitaocima sa molbom za podršku. Bio mi je potreban novac za produženje boravišne dozvole i popravku skutera. Skuter je u međuvremenu stigao da crkne, ali potreba da legalizujem svoj boravak u zemlji nije nestala. Jedino se promenio osnov za dobijanje boravka: ranije je to bila sopstvena prazna firma, sada je to fiktivno zaposlenje, pošto su troškovi održavanja firme naglo porasli.
Kao i prošli put, planiram da prikupim 500 evra. Mehanizam otkupa će se malo razlikovati od prošlog puta. Sada postavljam nalog za prodaju 500 ANCAPCHAN tokena po ceni od 1 EURMTL. 1. marta ću postaviti nalog za kupovinu po 1.01 (ne manje od 100 ANCAPCHAN), 1. aprila po 1.02 (ne manje od 100 ANCAPCHAN), a 1. maja po 1.03 (ne manje od 300 ANCAPCHAN). Na taj način sebe motivišem da vratim dug što pre. 1. juna ću odlučiti da su svi koji su želeli da prodaju sa profitom to uspeli, i dalje će se tokeni kupovati po 1.
Glavna ciljna grupa zajma su oni kojima ja lično simpatišem, kao i oni koji bi želeli da naruče pisanje tekstova plaćeno mojim sopstvenim tokenima: prema ustaljenoj tradiciji u Montelibero-u, takvi klijenti uvek imaju prioritet, i potreban je prokleto jak razlog da im se odbije izvršenje narudžbine.
U slučaju da neko od čitalaca iz nekog čudnog razloga do sada nije imao posla sa tokenomikom Montelibero-a, dajem link do svog starog uputstva (trebalo bi ga ažurirati, ali ne stižem; možda će mi baš to ažuriranje prvi naručiti).
Nekada su mi nacrtali ovu sliku baš za objave sa zahvalnošću za novac)))
Na glavnom poslu trenutno imam totalni haos, a u kratkim pauzama je teško koncentrisati se na nešto potpuno kreativno, zato se održavam prevodom, jer ga je sasvim realno raditi u kratkim intervalima.
Spremano je novo poglavlje Mrežne države, ovog puta znatno kompaktnije od prethodnog. Ono završava drugi deo knjige, u kojem se istorija predstavlja kao trajektorija, neka vrsta narativa koji se stvara kako bi se opravdale promene u sadašnjosti. U poglavlju formulisano je jednostavno pravilo koje autor poziva osnivače startap zajednica da poštuju: zasnovajte je na samo jednoj zapovesti, ne pokušavajte odmah da uvedete složenu ideologiju sa mnoštvom nezavisnih moralnih tvrdnje – kasnije ćete stići idejno da se promešate sa saveznicima, a u početku je bolje koncentrisati se.
U principu, libertarijanizam se sasvim može svesti na Jednu zapovest, i obično u toj ulozi nastupa princip „agresivno nasilje je loše“ (ovo prilagođavam stilu autora). Dakle, gradite libertarianske startap zajednice, Baladži je dozvolio.
Jedno od poznatih dela Stivena Pinkera je knjiga „Najbolje u nama“. Na osnovu nje, društva koja su postojala pre nastanka poljoprivrednih civilizacija sa gradovima i monopolnim vladama patila su od hroničnog nasilja i beskrajnih ratova, a nivo nasilja je neumorno opadao tokom vremena, uključujući i posledice monopolizacije moći i zakona. Ali da li je nasilja zaista bilo sve manje, da li je nastanak države u tome igrao važnu ulogu i da li je čovek po prirodi okrutan?
Prema Pinkerovim podacima, za društva lovaca-sakupljača prosečan nivo letalnog nasilja iznosio je čak 14%. Ali odakle potiču ovi podaci? Analizirajući ih, antropolozi Daglas Fraj i Brajan Fergusoni utvrdili su da su oni netačni i predstavljaju „cherry picking“[1][2]. Na primer, Pinker navodi podatke o ubistvima u 8 plemenskih naroda, međutim, on ne kaže da su u slučaju dva od njih (Hivi i Ače) sva ubistva bila povezana sa istrebljenjem starosedelaca od strane graničara. A plemena su među sobom pokušavala da žive u miru. Uzimajući u obzir ove i druge slične slučajeve, koji se mogu objasniti kolonijalizmom, Pinkerovu procenu već sada možemo smanjiti dva puta, na 7%.
Ali i drugi njegovi podaci su sumnjivi. Savremena plemena su bila „zaražena“ kolonijalistima, trgovcima robljem, globalizacijom i jednostavnim zemljoradništvom. Oni imaju malo zajedničkog sa plemenima koja su živela pre hiljadu godina. Takođe, antropolozi mogu preferirati proučavanje nasilnijih društava. 20% Pinkerovih podataka je zapravo dostavio jedan čovek – Napoleon Šanjo, koji je kritikovan u zajednici antropologa, dopušta metodološke greške i čak je bio izgnan iz jednog plemena zbog nametljivog mešanja.
Koristeći drugi pristup, Fraj je pregledao uzorak od 186 društava koja su istraživali antropolozi. Samo 24 od njih su bila lovci-sakupljači, i samo za 8 njih je bilo mnogo pominjanja. U slučaju 7 od tih 8 društava, ubistva su prijavljena kao retka, ili čak potpuno nepostojeća pojava. Takođe je pregledao antropološku literaturu u potrazi za kulturama koje nikada nisu ratovale. Prebrojao je čak 70 takvih.
Kao što tvrdi Pinker, pozivajući se na 21 arheološki iskop, 15% divljaka je poginulo od nasilja. Međutim, neki od ovih podataka su veoma ograničeni, kao i to što mogu biti pogrešno protumačeni. Na primer, grobovi ljudi sa strelicama mogu značiti da su oni jednostavno bili lovci.
Mogu li se navesti bolji dokazi? Istraživanje do 3000 ostataka pronađenih u Francuskoj pokazalo je 1,9% slučajeva letalnih povreda. Njega nema na Pinkerovoj listi. Kao ni istraživanja 350 ostataka u Britaniji sa 2%, 418 ostataka u Srbiji i Rumuniji sa 2,3% ili 2500 u Japanu sa 2% tragova letalnog nasilja. Istraživanje 1107 ostataka u Evropi pokazalo je minimalnu procenu od 3,7% i maksimalnu od 5,5% letalnog nasilja. Ništa nije blizu Pinkerovih 15%.
Konačno, svi primeri koje Pinker navodi nisu stariji od 12 hiljada godina, tj. na njih je mogla uticati agrarna revolucija. I kao što piše antropolog Lesli Sponsell, „u fazi kulturne evolucije lovaca-sakupljača, koja je dominirala u 99% ljudskog postojanja… odsustvo arheoloških dokaza o ratovima dozvoljava pretpostavku da su oni bili retki ili su nedostajali tokom većeg dela ljudske praistorije“.
Kao rezultat, mogu se izvesti sledeći podaci o nivou letalnog nasilja: 2% za lovce-sakupljače, do 5% za društva nakon agrarne revolucije, 7% za savremene lovce-sakupljače, 5% za rane države i 3% za 20. vek. Oni potvrđuju Fergusonovu teoriju da su ratovi iznenada nastali u svetu bez ratova zbog komplikovanja socijalne strukture, kao i Frajeve reči da ne imamo posla sa neprekidnim padom nivoa nasilja, već sa krivom n-tipa.
Ljudi u društvima lovaca-sakupljača – socijalnom uređenju najbližem prirodnom stanju čoveka, živeli su u miru i rešavali mnoge probleme bez nasilja dugo pre nego što im je država nametnula disciplinu. Nije bilo nikakvog hobsovskog „rata svih protiv svih“, a podaci koji ukazuju na to su netačni i selektivni.
Dopisala sam odeljak 1.2 svoje nove knjige o libertarijanskoj teoriji rata, gde sam odredila koje zadatke ona postavlja. I pre toga sam još ubacila u prethodni odeljak kratak pasus o etatizmu. Možda je ispalo pomalo dosadno, ali valjda nije previše razvučeno. Time je završeno sa uvodnim delom knjige, i dalje bi trebalo da krene manje-više konkretnost.
Ako se prethodna knjiga o ankapu, kada smo uspeli da je odštampamo na papiru za festival Montellibero koji se održao u septembru, pokazala kao obimna od 74 stranice A5, onda ova, nadam se, neće biti tako monstruoznih razmera i staće u oko četrdeset stranica. Uostalom, videćemo, možda me odnese na epske opise blistavih šlemova Hektora ili crtanje organizacionih dijagrama mrežno-centričnog rata – zbog takvog oftopika veličina knjige može ozbiljno da nabubri.
Podsećam da će me veoma obradovati donacije, koje mi pokazuju da moj rad nije samo tražen, već da postoje i ljudi koji smatraju da zaslužuje trenutnu materijalnu zahvalnost, a koji su pritom razumno uložili barem deo svoje štednje u bitkoin ili druge kriptovalute.
Kao i obično, konstatujem da ne umeo da sprovedem sopstvene planove. Ranije započete knjige i dalje nisu do kraja prevedene, sopstvena knjiga o ankapu i dalje nije snimljena, zato sam počela da prevodim novu, o mrežnoj državi, i da pišem svoju novu, o libertarianskoj teoriji rata.
Telegram kanal se ne razvija naročito: pratilaca je jadi malo više, publikacija i pregleda jadi malo manje, citiranost je blago opala. U celini je to logično: projekat je zreo, nema agresivnog reklamiranja, slobodnog vremena je sve manje, jednostavno nastavljamo da vodimo kanal, jer kako ga ne voditi?
Sa Monteliberom je sve prilično zanimljivo. Projekat je ove godine nastavio sa povećanjem sistemske složenosti, i sada se može sigurno reći: niko ne zna koliko ljudi ima u pokretu, niti kako stoje stvari u pokretu generalno, jer je nemoguće obuhvatiti neobuhvatljivo. A i nema potrebe. Zato su određene glavne prekretnice svima poznate (MTL-fest, naseljavanje MTL-Siti), a pored njih postoji mnoštvo malih lokalnih dostignuća koja za neke izgledaju kao proboj, a kod drugih izazivaju zbunjenost. Zbog toga već dugo ne izdajem vesti Montelibera, ali ću verovatno izabrati neki segment koji me zanima i početi da ga osvetljavam direktno na opštem kanalu pokreta.
Uopšte, segmentacija je postala glavni trend za Montelibero, i to je u celini zdravo: ljudi se trude da ne troše snage na ono što ih malo zanima, i fokusiraju se na važno. Pri tome različite kompanije nekako međusobno prodiru i ujedinjene su samo tim labavim komunikacijama, sličnim sistemima vrednosti i skupom pristupa radu sa stvarnošću. Takav Montelibero uopšte nije vezan ni za kakve državne granice, iako su, naravno, većina družtava u pokretu nekako geografski lokalizovana. Očekujem da će ovaj trend sledeće godine postati institucionalno formiraniji, čvorovi mreže će poprimiti jasniji oblik, a njihove aktivnosti će dobijati raznovrsnije i decentralizovanije osvetljavanje.
U Crnoj Gori se nije desilo ništa zanimljivo, osim nove vlade, novog predsednika, zatezanja šrafova i popisa. U RF takođe ništa zanimljivo, osim neuspelog puča. Zato je iznenada na scenu stupila Argentina. Sada se može sa radosnim znatiželjanjem posmatrati kako se sa etatistima bore etatističkim metodama, i pojedinačni primeri skupljati u kolekciju.
U novoj godini želim svojim čitaocima dve najvažnije stvari: osećaj sopstvenog dostojanstva i odlučnost. Ne trpite govno ni u sebi, ni oko sebe, i dosledno se krećite ka onom svetu gde ga ima manje.
Zatvaram prednovogodišnji dug i objavljujem prevod sledećeg poglavlja knjige Baladžija Šrinivasana Mrežna država. Ona ima potpuno monstruozne dimenzije, ali je pritom, po mom ukusu, veoma zanimljiva. Svežih misli u ovom poglavlju ima u izobilju, ali ključna je u tome da levi i desni nisu neke statične grupe, već jednostavno taktike određene zajednice u odnosu na vlast. Postoji leva taktika – smeniti postojeću vlast. I postoji desna – sačuvati postojeću vlast. I nosioci ovih taktika konstantno smenjuju jedni druge: bivši levi, došavši na vlast, postaju desni.
Autor logično ne uvrštava libertarijance ni u leve ni u desne, ali oni, po njegovom mišljenju, imaju sopstveni ciklus: od startapa do birokratizovane korporacije, a zatim do odlaska najslobodnomišljavijih zaposlenih iz nje radi osnivanja novog startapa. Recepte za kontracikličnu politiku on u ovom poglavlju ne navodi, videćemo šta će biti dalje.
