Čak i ako dokažete svoj pravac pred sudom – niko vam neće kompenzovati uništen život

Voluntarista, Bitarh

Sećate li se sportskog automobila DeLorean, koji je korišćen kao mašina za vreme u trilogiji „Povratak u budućnost“? Prilično poučna je priča njegovog tvorca, Džona Deloreana. Čim je počeo sa proizvodnjom automobila, optužen je za prodaju narkotika. Kasnije je uspeo da dokaže da je priča bila montirana od strane FBI-a, ali je svo njegovo bogatstvo otišlo na plaćanje advokata. Takođe se može setiti mnogih priča kada je neko proveo desetinu ili dve godina u zatvoru, nakon čega se ispostavilo da je nevin. Naravno, u takvom slučaju može biti pružena novčana kompenzacija. Ali kako nadoknaditi gubitak značajnog dela života, često i „najboljeg“, kada je čovek još mlad, najproduktivniji, sposoban da lako zasnuje porodicu ili izgradi karijeru?

Čak i ako dokažete svoju pravičnost pred državnim sudovima, možete mnogo izgubiti. Daleko da nije u svim slučajevima će vam pripadati barem novčana kompenzacija, a ako je i dobijete, ona svakako neće pokriti gubitak dela života ili propuštenu dobit od sredstava koja ste morali potrošiti na postupke, a ne na investiranje. Stacionarni bandit, napravivši grešku, može lako uništiti vaš život.

Naravno, postoji argument da je to cena koju treba platiti za bezbednost, i da je sistemu dozvoljeno da žrtvuje živote nekolicine ako je u stanju da spasi mnoge. Ali da li osoba koja iznosi takav argument razume da se greške državnih vlasti plaćaju iz njenog sopstvenog novčanika? Država naime nema svoj novac. Da li bi on sam platio kompenzaciju netačno optuženom, da se ona ne uzimala iz njegovog novčanika putem lukavo uređenih i prilično skrivenih poreskih naplate? Teško, najverovatnije bi rekao da grešku treba da ispravi onaj ko ju je počinio, bez zahvatanja u njegov novčanik kao neznance. I da li bi podržao takav sistem kada bi se on sam našao među tih nekoliko žrtava? Najverovatnije bi ga takva situacija razbesnela.

Takođe, razgovori o poziciji dopustivosti žrtvovanja radi „višeg dobra“ navode nas na potrebu da se setimo kome je to uopšte svojstveno. Istraživanja u kojima su učesnici morali da rešavaju moralne dileme pokazala su da su psihopatske predispozicije povezane sa spremnošću na žrtvovanje. Na primer, to je dobro pokazalo rešavanje modifikovane dileme vagoneta, u kojoj treba odlučiti da li je dopustivo prići jednoj debloj osobi i gurnuti je pod vagonetu kako bi se ona zaustavila i spasilo petoro drugih ljudi koji su vezani za šine. Izbor u korist žrtvovanja bio je povezan sa povišenim nivoom svih pokazatelja psihopatije. I, vredi napomenuti, psihopatski pojedinci su u svojim odgovorima na različite dileme bili spremni da žrtvuju blagostanje drugih ljudi, ali nisu bili spremni da žrtvuju sopstveno blagostanje (oni, naravno, ne bi bacili sebe pod vagonetu).

Sada treba postaviti pitanje: po čemu se amoralan i okrutan izbor da se nevin čovek baci pod vagonetu radi spasavanja drugih ljudi, na koji se mogu odlučiti samo psihopatski pojedinci, razlikuje od izbora stacionarnog bandita da čoveku nametne takve troškove sudskih postupaka i primeni takve kazne koje mogu potpuno uništiti njegov život, kada postoji verovatnoća njegove nevinosti? Ako nameravamo da dopustimo drugo, onda ispada da je i prvo dopustivo. Ali većina nas su mirni i nepsihopatski pojedinci koji svojim rukama i odlukama ne bi mogli žrtvovati čoveka. Možda onda ne treba podržavati sistem koji to radi? I, ponovo, vi sami sigurno ne biste želeli da se odjednom nađete na mestu žrtve.

A ako neko nije protiv toga da sam postane žrtva za dobro drugih, onda mu treba ukazati na nešto u vezi sa našom osnovnom tematikom. U tom slučaju on, na primer, nema nikakvo pravo da zastupa poziciju nedopustivosti obavezne terapije za jačanje inhibitora nasilja kod pojedinaca sa njegovom disfunkcijom, opravdavajući to mogućom greškom u njenoj primeni na „nevine“. Zar nije tako?

Molba za podrškom, epizoda 2

Nekada u junu 2022. godine imao sam priliku da se obratim čitaocima sa molbom za podršku. Bio mi je potreban novac za produženje boravišne dozvole i popravku skutera. Skuter je u međuvremenu stigao da crkne, ali potreba da legalizujem svoj boravak u zemlji nije nestala. Jedino se promenio osnov za dobijanje boravka: ranije je to bila sopstvena prazna firma, sada je to fiktivno zaposlenje, pošto su troškovi održavanja firme naglo porasli.

Kao i prošli put, planiram da prikupim 500 evra. Mehanizam otkupa će se malo razlikovati od prošlog puta. Sada postavljam nalog za prodaju 500 ANCAPCHAN tokena po ceni od 1 EURMTL. 1. marta ću postaviti nalog za kupovinu po 1.01 (ne manje od 100 ANCAPCHAN), 1. aprila po 1.02 (ne manje od 100 ANCAPCHAN), a 1. maja po 1.03 (ne manje od 300 ANCAPCHAN). Na taj način sebe motivišem da vratim dug što pre. 1. juna ću odlučiti da su svi koji su želeli da prodaju sa profitom to uspeli, i dalje će se tokeni kupovati po 1.

Glavna ciljna grupa zajma su oni kojima ja lično simpatišem, kao i oni koji bi želeli da naruče pisanje tekstova plaćeno mojim sopstvenim tokenima: prema ustaljenoj tradiciji u Montelibero-u, takvi klijenti uvek imaju prioritet, i potreban je prokleto jak razlog da im se odbije izvršenje narudžbine.

U slučaju da neko od čitalaca iz nekog čudnog razloga do sada nije imao posla sa tokenomikom Montelibero-a, dajem link do svog starog uputstva (trebalo bi ga ažurirati, ali ne stižem; možda će mi baš to ažuriranje prvi naručiti).

Nekada su mi nacrtali ovu sliku baš za objave sa zahvalnošću za novac)))

Mrežna država, poglavlje 2.9. Jedinstvena zapovest.

Na glavnom poslu trenutno imam totalni haos, a u kratkim pauzama je teško koncentrisati se na nešto potpuno kreativno, zato se održavam prevodom, jer ga je sasvim realno raditi u kratkim intervalima.

Spremano je novo poglavlje Mrežne države, ovog puta znatno kompaktnije od prethodnog. Ono završava drugi deo knjige, u kojem se istorija predstavlja kao trajektorija, neka vrsta narativa koji se stvara kako bi se opravdale promene u sadašnjosti. U poglavlju formulisano je jednostavno pravilo koje autor poziva osnivače startap zajednica da poštuju: zasnovajte je na samo jednoj zapovesti, ne pokušavajte odmah da uvedete složenu ideologiju sa mnoštvom nezavisnih moralnih tvrdnje – kasnije ćete stići idejno da se promešate sa saveznicima, a u početku je bolje koncentrisati se.

U principu, libertarijanizam se sasvim može svesti na Jednu zapovest, i obično u toj ulozi nastupa princip „agresivno nasilje je loše“ (ovo prilagođavam stilu autora). Dakle, gradite libertarianske startap zajednice, Baladži je dozvolio.

Pinkerova greška – da li je društvo postalo mirnije zbog nastanka države?

Voluntarist, Bitarch

Jedno od poznatih dela Stivena Pinkera je knjiga „Najbolje u nama“. Na osnovu nje, društva koja su postojala pre nastanka poljoprivrednih civilizacija sa gradovima i monopolnim vladama patila su od hroničnog nasilja i beskrajnih ratova, a nivo nasilja je neumorno opadao tokom vremena, uključujući i posledice monopolizacije moći i zakona. Ali da li je nasilja zaista bilo sve manje, da li je nastanak države u tome igrao važnu ulogu i da li je čovek po prirodi okrutan?

Prema Pinkerovim podacima, za društva lovaca-sakupljača prosečan nivo letalnog nasilja iznosio je čak 14%. Ali odakle potiču ovi podaci? Analizirajući ih, antropolozi Daglas Fraj i Brajan Fergusoni utvrdili su da su oni netačni i predstavljaju „cherry picking“[1][2]. Na primer, Pinker navodi podatke o ubistvima u 8 plemenskih naroda, međutim, on ne kaže da su u slučaju dva od njih (Hivi i Ače) sva ubistva bila povezana sa istrebljenjem starosedelaca od strane graničara. A plemena su među sobom pokušavala da žive u miru. Uzimajući u obzir ove i druge slične slučajeve, koji se mogu objasniti kolonijalizmom, Pinkerovu procenu već sada možemo smanjiti dva puta, na 7%.

Ali i drugi njegovi podaci su sumnjivi. Savremena plemena su bila „zaražena“ kolonijalistima, trgovcima robljem, globalizacijom i jednostavnim zemljoradništvom. Oni imaju malo zajedničkog sa plemenima koja su živela pre hiljadu godina. Takođe, antropolozi mogu preferirati proučavanje nasilnijih društava. 20% Pinkerovih podataka je zapravo dostavio jedan čovek – Napoleon Šanjo, koji je kritikovan u zajednici antropologa, dopušta metodološke greške i čak je bio izgnan iz jednog plemena zbog nametljivog mešanja.

Koristeći drugi pristup, Fraj je pregledao uzorak od 186 društava koja su istraživali antropolozi. Samo 24 od njih su bila lovci-sakupljači, i samo za 8 njih je bilo mnogo pominjanja. U slučaju 7 od tih 8 društava, ubistva su prijavljena kao retka, ili čak potpuno nepostojeća pojava. Takođe je pregledao antropološku literaturu u potrazi za kulturama koje nikada nisu ratovale. Prebrojao je čak 70 takvih.

Kao što tvrdi Pinker, pozivajući se na 21 arheološki iskop, 15% divljaka je poginulo od nasilja. Međutim, neki od ovih podataka su veoma ograničeni, kao i to što mogu biti pogrešno protumačeni. Na primer, grobovi ljudi sa strelicama mogu značiti da su oni jednostavno bili lovci.

Mogu li se navesti bolji dokazi? Istraživanje do 3000 ostataka pronađenih u Francuskoj pokazalo je 1,9% slučajeva letalnih povreda. Njega nema na Pinkerovoj listi. Kao ni istraživanja 350 ostataka u Britaniji sa 2%, 418 ostataka u Srbiji i Rumuniji sa 2,3% ili 2500 u Japanu sa 2% tragova letalnog nasilja. Istraživanje 1107 ostataka u Evropi pokazalo je minimalnu procenu od 3,7% i maksimalnu od 5,5% letalnog nasilja. Ništa nije blizu Pinkerovih 15%.

Konačno, svi primeri koje Pinker navodi nisu stariji od 12 hiljada godina, tj. na njih je mogla uticati agrarna revolucija. I kao što piše antropolog Lesli Sponsell, „u fazi kulturne evolucije lovaca-sakupljača, koja je dominirala u 99% ljudskog postojanja… odsustvo arheoloških dokaza o ratovima dozvoljava pretpostavku da su oni bili retki ili su nedostajali tokom većeg dela ljudske praistorije“.

Kao rezultat, mogu se izvesti sledeći podaci o nivou letalnog nasilja: 2% za lovce-sakupljače, do 5% za društva nakon agrarne revolucije, 7% za savremene lovce-sakupljače, 5% za rane države i 3% za 20. vek. Oni potvrđuju Fergusonovu teoriju da su ratovi iznenada nastali u svetu bez ratova zbog komplikovanja socijalne strukture, kao i Frajeve reči da ne imamo posla sa neprekidnim padom nivoa nasilja, već sa krivom n-tipa.

Ljudi u društvima lovaca-sakupljača – socijalnom uređenju najbližem prirodnom stanju čoveka, živeli su u miru i rešavali mnoge probleme bez nasilja dugo pre nego što im je država nametnula disciplinu. Nije bilo nikakvog hobsovskog „rata svih protiv svih“, a podaci koji ukazuju na to su netačni i selektivni.

Libertarijanska teorija rata, odeljak 1.2, zadaci libertarijanske teorije rata

Dopisala sam odeljak 1.2 svoje nove knjige o libertarijanskoj teoriji rata, gde sam odredila koje zadatke ona postavlja. I pre toga sam još ubacila u prethodni odeljak kratak pasus o etatizmu. Možda je ispalo pomalo dosadno, ali valjda nije previše razvučeno. Time je završeno sa uvodnim delom knjige, i dalje bi trebalo da krene manje-više konkretnost.

Ako se prethodna knjiga o ankapu, kada smo uspeli da je odštampamo na papiru za festival Montellibero koji se održao u septembru, pokazala kao obimna od 74 stranice A5, onda ova, nadam se, neće biti tako monstruoznih razmera i staće u oko četrdeset stranica. Uostalom, videćemo, možda me odnese na epske opise blistavih šlemova Hektora ili crtanje organizacionih dijagrama mrežno-centričnog rata – zbog takvog oftopika veličina knjige može ozbiljno da nabubri.

Podsećam da će me veoma obradovati donacije, koje mi pokazuju da moj rad nije samo tražen, već da postoje i ljudi koji smatraju da zaslužuje trenutnu materijalnu zahvalnost, a koji su pritom razumno uložili barem deo svoje štednje u bitkoin ili druge kriptovalute.

2023, итоги

Kao i obično, konstatujem da ne umeo da sprovedem sopstvene planove. Ranije započete knjige i dalje nisu do kraja prevedene, sopstvena knjiga o ankapu i dalje nije snimljena, zato sam počela da prevodim novu, o mrežnoj državi, i da pišem svoju novu, o libertarianskoj teoriji rata.

Telegram kanal se ne razvija naročito: pratilaca je jadi malo više, publikacija i pregleda jadi malo manje, citiranost je blago opala. U celini je to logično: projekat je zreo, nema agresivnog reklamiranja, slobodnog vremena je sve manje, jednostavno nastavljamo da vodimo kanal, jer kako ga ne voditi?

Sa Monteliberom je sve prilično zanimljivo. Projekat je ove godine nastavio sa povećanjem sistemske složenosti, i sada se može sigurno reći: niko ne zna koliko ljudi ima u pokretu, niti kako stoje stvari u pokretu generalno, jer je nemoguće obuhvatiti neobuhvatljivo. A i nema potrebe. Zato su određene glavne prekretnice svima poznate (MTL-fest, naseljavanje MTL-Siti), a pored njih postoji mnoštvo malih lokalnih dostignuća koja za neke izgledaju kao proboj, a kod drugih izazivaju zbunjenost. Zbog toga već dugo ne izdajem vesti Montelibera, ali ću verovatno izabrati neki segment koji me zanima i početi da ga osvetljavam direktno na opštem kanalu pokreta.

Uopšte, segmentacija je postala glavni trend za Montelibero, i to je u celini zdravo: ljudi se trude da ne troše snage na ono što ih malo zanima, i fokusiraju se na važno. Pri tome različite kompanije nekako međusobno prodiru i ujedinjene su samo tim labavim komunikacijama, sličnim sistemima vrednosti i skupom pristupa radu sa stvarnošću. Takav Montelibero uopšte nije vezan ni za kakve državne granice, iako su, naravno, većina družtava u pokretu nekako geografski lokalizovana. Očekujem da će ovaj trend sledeće godine postati institucionalno formiraniji, čvorovi mreže će poprimiti jasniji oblik, a njihove aktivnosti će dobijati raznovrsnije i decentralizovanije osvetljavanje.

U Crnoj Gori se nije desilo ništa zanimljivo, osim nove vlade, novog predsednika, zatezanja šrafova i popisa. U RF takođe ništa zanimljivo, osim neuspelog puča. Zato je iznenada na scenu stupila Argentina. Sada se može sa radosnim znatiželjanjem posmatrati kako se sa etatistima bore etatističkim metodama, i pojedinačni primeri skupljati u kolekciju.

U novoj godini želim svojim čitaocima dve najvažnije stvari: osećaj sopstvenog dostojanstva i odlučnost. Ne trpite govno ni u sebi, ni oko sebe, i dosledno se krećite ka onom svetu gde ga ima manje.

Mrežna država, poglavlje 2.8. Levi su novi desni su novi levi

Zatvaram prednovogodišnji dug i objavljujem prevod sledećeg poglavlja knjige Baladžija Šrinivasana Mrežna država. Ona ima potpuno monstruozne dimenzije, ali je pritom, po mom ukusu, veoma zanimljiva. Svežih misli u ovom poglavlju ima u izobilju, ali ključna je u tome da levi i desni nisu neke statične grupe, već jednostavno taktike određene zajednice u odnosu na vlast. Postoji leva taktika – smeniti postojeću vlast. I postoji desna – sačuvati postojeću vlast. I nosioci ovih taktika konstantno smenjuju jedni druge: bivši levi, došavši na vlast, postaju desni.

Autor logično ne uvrštava libertarijance ni u leve ni u desne, ali oni, po njegovom mišljenju, imaju sopstveni ciklus: od startapa do birokratizovane korporacije, a zatim do odlaska najslobodnomišljavijih zaposlenih iz nje radi osnivanja novog startapa. Recepte za kontracikličnu politiku on u ovom poglavlju ne navodi, videćemo šta će biti dalje.

Da li konzumacija alkohola dovodi do nasilja

Voluntarist, Bitarh

Konzumacija alkohola se često povezuje sa pojavom pojačane agresivnosti kod čoveka. Svaki treći zločin počini se u stanju alkoholnog opijanja, a u slučaju nasilnih zločina, kao što su porodično nasilje i ubistvo, ovaj pokazatelj može dosegnuti čak 80%. Činilo bi se da je veza između alkohola i nasilja prilično direktna. Međutim, u ovom pitanju, kao i u mnogim drugima, ne treba praviti grešku preživelog – uzimati u obzir samo jasno primetne rezultate, ignorišući one koje nismo imali priliku da posmatramo. Ne postaju svi ljudi agresivniji usled alkohola. Naravno, neki od njih mogu postati besni pod njegovim uticajem, i to jasno primećujemo. Ali u isto vreme, drugi će početi da tuguju ili pokazivati neke druge emocije. Veoma važnu ulogu u tome kakvo ponašanje se može očekivati od konzumacije alkohola igra neurofiziologija čoveka.

Kao što su utvrdila istraživanja na primatima, razlika u radu serotoninskog sistema i negativan uticaj okruženja su važni faktori u agresiji izazvanoj alkoholom. Kod rezus makaka, stresne okolnosti, na primer razdvajanje od roditelja i socijalna izolacija u ranom uzrastu, dovodile su do suzbijanja rada serotoninskog sistema, pojačane agresivnosti i prekomerne konzumacije alkohola kada je on bio slobodno dostupan. Međutim, veoma je važno precizirati da negativan uticaj nije imao takav efekat na sve majmune – njemu su podlegli samo nosioci kratke alele gena transportera serotonina. U isto vreme, nosioci duge alele bili su otporniji i nisu iskusili negativne posledice takvog uticaja. Može se zaključiti da genetska predispozicija za veću osetljivost na stresne okolnosti, koja izaziva poremećaje u radu serotoninskog sistema, vodi ka povećanoj konzumaciji alkohola i agresivnosti.

Povećana konzumacija alkohola primećena je i kod mutantnih miševa kojima nedostaje gen serotoninskog 1B receptora, a stimulacija serotoninskog 1A receptora može dovesti do smanjenja njegove konzumacije. Takođe su istraživanja na miševima potvrdila da ne postaju sve jedinke agresivne usled konzumacije alkohola. Povećanje agresivnosti primećeno je samo kod jedinki koje su imale značajno snižene (za 49-76%) nivoe mRNA svih serotoninskih receptora (osim 3A) u prefrontalnom korteksu mozga i određene druge abnormalnosti u serotoninskoj funkciji.

Takođe vredi istaći da je empatija važan posredujući faktor u ovom pitanju. Tako, muškarci (ali ne i žene) sa niskim nivoom empatije pokazuju povećanu agresivnost usled konzumacije alkohola. Pored toga, na dva uzorka (kliničkom, koji se sastojao od 703 pacijenta psihičkih ustanova, i javnom, koji se sastojao od 870 studenata) bilo je pokazano da nivo psihopatskih crta posreduje uticaju alkoholne zavisnosti na vršenje nasilja nad romantičnim partnerima. Pritom je sama alkoholna zavisnost, odvojeno od psihopatskih crta, pokazala nedovoljnu povezanost sa nasiljem da bi se mogla smatrati faktorom koji ga predviđa. Kao što se napominje, istraživanja o nasilju nad romantičnim partnerima treba da uzmu u obzir potencijalnu ulogu psihopatije, naročito ako se proučava uticaj konzumacije alkohola.

Naravno, konzumacija alkohola u velikim količinama nosi mnoge negativne posledice za čoveka. Međutim, u slučaju da osoba pokazuje nasilno ponašanje pod uticajem alkohola, ne možemo svaliti svu krivicu samo na alkohol. On je samo još jedan provocirajući faktor, a ne uzrok nasilja, za koji zapravo treba tražiti terapijsko rešenje. Koren problema nasilnog ponašanja i povećanja nivoa psihopatskih crta kod pojedinca leži u poremećaju rada mehanizma inhibicije nasilja, za čije funkcionisanje je odgovoran serotoninski sistem. U slučaju pojavljivanja nasilja, upravo disfunkcija ovog mehanizma prvenstveno zahteva terapiju.

Libertarijanska teorija rata, poglavlje 1.1.2, spekulativni subjekti i njihovi odnosi

U zamahu sam uspeo da dopišem još jedno poglavlje knjige o teoriji rata, u kojoj se čitaocu nudi uzbudljivo putovanje u svet duhova. Ranije predviđeno posebno poglavlje o principu metodološkog subjektivizma mi se za sada čini suvišnim, jer ne vidim šta bih mogao posebno dodati o ovom principu, koji već ionako funkcioniše svuda u tekstu. Možda ću vremenom odlučiti da ga ubacim, a za sada uklanjam ovu stavku iz sadržaja.

U sledećem odeljku predviđeno je da se kratko opišu zadaci libertarianske teorije rata u odnosu na njene pojedinačne faze.

Libertarianska teorija rata, poglavlje 1.1.1, definicija rata

Knjiga se i dalje teško piše – tražim stil, plus imam mnogo drugog posla. Gotovo je poglavlje o definiciji rata i zašto koristim upravo takvu. Za one koji su čitali knjigu o ankapu, moja definicija odavno nije tajna, ali je bila pomalo troma, sada je dodata kratka forma: rat je konflikt u kojem su spremni da ubijaju.

Za sada se opisuju odnosi pojedinačnih subjekata, ali u sledećem poglavlju ću već preći na kolektivne hipotetičke subjekte, koji su nam, kada je reč o ratu, mnogo uobičajeniji.

I dalje se pretpostavlja da će glavna prednost knjige biti njena veličina: biće kratko.