Objava je ispala loša. Kao ublažavajuću okolnost mogu navesti samo trajanje respiratorne infekcije, zbog koje mi sve curi i što me pomalo odvlači pažnje.
Tamo se uzalud pominjali neki debate i teze iz tih debata, jer su čitaoci prirodno pokušali da razumeju kako su one povezane sa sadržajem objave – a veza je veoma slaba. Stvar je u tome što me ne zanima naročito tema preživljavanja pod državom, inače bi se teme mojih objava uglavnom ticale taktika stajanja u redu za različite državne socijalne pogodnosti, grubo rečeno, za besplatnu hranu. Objava se ticala upravo etičkih aspekata zaključivanja ugovora u ankapu, i toga da pozitivno pravo u uslovima decentralizacije funkcioniše krajnje ograničeno, te stoga ne poseduje svaki dokument na kojem piše „Ugovor“ i pod kojim stoje potpisi strana, zaista svojstva koja bi se očekivala od ugovora. Odnosno, nije sigurnost da će međusobna obećanja opisana u njemu zaista biti ispunjena od strane strana, da su bila planirana za ispunjenje od strane strana, i da mogu biti na bilo koji način prisilno sprovedena u stvarnost snagama jedne od strana.
Da li je etično potpisati ugovor koji ne želiš da ispuniš? Da, ako je alternativa povezana sa značajnim troškovima. Da li je etično nakon toga ne ispuniti potpisani ugovor? Da, ili ga ispuniti delimično. Da li je etično unapred ne dati do znanja da ti se ugovor ne dopada? Da, ako je taj vid povratne informacije kažnjiv. Da li je etično zloupotrebljavati prevare takve vrste? Naravno da ne, naprotiv, etično je težiti izbegavanju situacija u kojima je takva prevara neophodna.
Usput, izloženi etički pristup istovremeno potpuno zatvara memnu temu ugovornog ropstva u ankapu.
Juče sam imao neku debatu. Oponent je iznosio popularne teze o tome da se država ni u čemu ne razlikuje od tih vaših kontraktnih jurisdikcija, i da je dobijanje pasoša zapravo potpisivanje ugovora. Gde je tekst ugovora? Eto ga, korpus zakona. Zatim je usledilo mnogo prepiranja, tokom kojeg sam formulisao čemu služe ugovori i kako se prema njima odnositi.
Ugovor je samo uzajamno obećanje. Obećanja se daju, revidiraju, opozivaju, krše, a njihovo kršenje može imati određene posledice. Velika većina ugovora nisu pametni ugovori (smart-contracts). Oni se ne izvršavaju sami, moraju ih izvršiti ljudi. Sagovornik me pita: ako vi, ankapist, unapred zadržavate pravo da prekršite bilo koji ugovor i čak direktno govorite da zadržavate pravo da pokušate da izbegnete za sebe štetne posledice njegovog kršenja – onda čemu uopšte služe ugovori? Po čemu se svet sa ugovorima razlikuje od prirodnog stanja u kojem niko nikome ništa ne duguje?
Ugovori su potrebni kako bi svet bio jednostavniji, predvidljiviji, jasniji, i kako bi se omogućila mogućnost pravljenja dugoročnijih planova oslanjajući se na druge ljude. Ali ako se ugovor ne izvršava sam od sebe, onda je oslanjanje po defaultu na to da će ga drugi ljudi ispuniti rizično zbog pogrešnog planiranja. I ovde postoje dva puta, oba su validna i ne protivreče jedno drugom. Može se investirati u mehanizme prinude (enforcement) ugovora. A može se pokušati zaključiti takvi ugovori koje će kontragent želeti da ispuni.
Recimo, saobraćajno pravilo „u ovoj oblasti je običaj držati se desne strane puta“ – to je dobro pravilo. Ono je daleko bolje nego njegovo odsustvo, jer povećava predvidljivost saobraćaja. Jeftino je za primenu, jer koja je razlika kojom stranom se vozi, može se i desnom. A skupo je neprimenjivati ga. Nema potrebe namerno forsirati ovo pravilo, dovoljno je da svi znaju za njega, a ako slučajno ne znaju, brzo će to saznati posmatrajući saobraćaj. I pošto ljubitelji zakrivljivanja činjenica pokušavaju da nazovu ugovorom odnos građanina i države – kao implicitno zaključen na principu javne ponude – onda je ovo saobraćajno pravilo dobar primer društvenog ugovora zdrave osobe.
A sada zamislimo situaciju. Čovek ulazi na određenu teritoriju. Na kontrolnom punktu mu nude dvanaest tomova pravila ponašanja na toj teritoriji – i mesto za potpis ispod tog ugovora, što će mu dati pravo ulaska. Pošto čovek neće čitati te tomove, procedura će se za njega svesti na sledeće: tražite potpis da me pustite. Evo potpisa, puštajte. Ugovor je sa moje strane ispunjen. A svaka dalja referenca na sadržaj šestog toma zaprašenih knjiga na kontrolnom punktu biće doživljena kao proizvoljnost, a ukazivanje na to da si ipak potpisao ugovor – kao podsmevanje. Takvi ugovori ne čine svet jednostavnijim i predvidljivijim. Oni su potrebni samoproglašenim izvršiteljima kako bi imali povod da traže prekršaj, a strana koja ih je potpisala radi prava ulaska će ih stalno kršiti bez ikakve namere, stoga se u planiranju ne može osloniti na to da postoji neki ugovor i da ga ljudi prate. To znači da će se u ankapizmu prirodno pojavljivanje prakse praćenja boravka na teritoriji nametanjem obimnog skupa pravila teško primiti. Preciznije – maksimalni obim pravila koja važe na teritoriji biće proporcionalan ekskluzivnosti pristupa njoj i lakoći primene. Skup privatni elitni klub će moći sebi da priušti složene norme ponašanja. Javni park – neće moći.
Naravno, postoje ugovori gde je složenost opravdana složenošću predmeta posla. Na primer, spajanje velikih akcionarskih društava. Ali tamo ugovor pripremaju profesionalci sa obe strane, a ne jedna strana u gotovom obliku bez prava na izmene. Tako da će složenost biti dobrovoljna. I upravo će ona osigurati želju da se sve ispuni tačno onako kako je napisano.
I, na kraju, postoje ugovori gde je predmet posla složen, ali je tekst tipski. Na primer, ugovor o bankarskom kreditu. Ali za klijenta banke ovaj tekst se zapravo svodi na kratku eksplikaciju: vi meni sada ovoliko, ja vama mesečno ovoliko tokom toliko godina. A šta tačno treba raditi ako nešto krene po planu – ovde on primenjuje presumpciju dobre volje banke. Veruje da banka nudi pravične procedure za takve scenarije i unapred nije protiv toga da ih prati, jer ih sam nije promišljao. A kada dođe do dela, njegovo mišljenje se može naglo promeniti. Tu će banka otkriti da sve te procedure sa tačke gledišta klijenta nisu svete knjige. To uopšte nije ugovor. To su želje banke. A klijent ima svoje. I što će banka više insistirati na poštovanju svojih želja, klijent će biti nezadvoljniji i pokušavaće da stvori više troškova banci. Zato će tržište zajmova u uslovima decentralizovanog prava biti utoliko više orijentisano ka klijentu, koliko više bude konkurentno.
Tako je i u našem običnom životu – veliki deo pravila na kojima insistiraju ljudi oko nas nisu ugovori, već želje. Neke poštujemo, neke ne, svoje konflikte rešavamo sami – i ništa, živimo. Prilično mirno i srećno.
Mudrac koji zna koje želje vredi izraziti, a koje ne
Uobičajeno je smatrati da su isključivo ljudske pojave, kao što su kultura, tradicija i društvene norme, neophodne kako bi se omogućila kooperacija između različitih društava. Istovremeno, životinje kojima nedostaju takve pojave smatraju se socijalnim isključivo u odnosu na sopstvenu grupu i neprijateljski nastrojenim prema predstavnicima drugih grupa. Naravno, ne treba potcenjivati važnost ovih pojava, međutim, one sasvim mogu biti neobavezne za nastanak kooperacije između grupa.
Kao što je pokazalo istraživanje patuljastih šimpanza ili bonobo – najbližeg genetskog srodnika čoveka, one pokazuju visok nivo tolerancije između članova različitih grupa. Oni mogu zajedno putovati, odmarati se i hraniti. Razmena resursa između grupa je česta kod bonobo. Štaviše, primećeno je da su pojedinci koji su pokazivali prosocijalnije ponašanje unutar svoje grupe bili takođe prosocijalniji i prema predstavnicima drugih grupa. Pritom se takva kooperacija ne javlja pod uticajem bilo koje kulture ili društvenih normi. Može se reći da je to jednostavno prirodno stanje za bonobo.
Vredi takođe uporediti bonobo sa običnim šimpanzama. One su već prilično neprijateljske prema strancima, a međugrupni sukobi u njihovom slučaju mogu se završiti čak i lethalnim nasiljem. Zašto se javlja takva razlika? Ako uporediti neurofiziologiju običnih i patuljastih šimpanza, kod potonjih se ispostavlja da je gustina serotoninskih neurona u amygdaloidnom telu mozga dva puta veća. Pored toga, vredi napomenuti međusobni odnos u pitanju agresije između serotonina, oksitocina (hormona koji podstiče samo intragrupnu prosocijalnost ili takozvani parohijalni altruizam) i testosterona (polnog hormona). Kod običnih šimpanza primećuje se visoka reaktivnost testosterona, što smanjuje njihovu toleranciju i provocira težnju ka borbi za viši status. I kao što je poznato iz istraživanja, funkcija serotoninskog sistema (koji je kod bonobo izraženiji) sastoji se, između ostalog, u inhibiciji proagresivnog uticaja testosterona. Prosocijalnost stimuliše i oksitocin, i vredi napomenuti da serotoninski sistem može imati uticaj na njegovo lučenje.
Ne treba zaboraviti ni to da su kooperativno-komunikacione veštine, nastale u ranim fazama evolucije čoveka, bile ključne za nastanak različitih oblika ljudskog kulturnog spoznavanja, uključujući jezik. Zato se sasvim može pretpostaviti da prosocijalnost i kooperacija ne nastaju jednostavno zbog kulture. Pre, sve ove pojave imaju zajedničke evolucione korene. I osnovom za njihov nastanak sasvim može biti razvoj mehanizma inhibicije nasilja i jačanje serotoninske funkcije tokom evolucije. Takva adaptacija je neophodna za mirno suživтельство i sprečavanje lethalnog nasilja, koje u mnogim okolnostima je krajnje razorno za celu populaciju. Pored toga, posmatranje takve adaptacije kod bonobo u izuzetno jakom obliku svedoči o tome da „stalni ratovi između susednih grupa nisu nužno nasleđe čovečanstva i ne čine se evoluciono neizbežnim“.
Praksiologija je zaista samo kompleks deduktivnih zaključaka iz aksioma delovanja: „čovek postavlja ciljeve i bira sredstva za njihovo dostizanje“. U meri u kojoj stvarni ljudi zadovoljavaju ovaj aksiom, praksiologija za njih funkcioniše. Isto tako, recimo, Euklidova geometrija je kompleks deduktivnih zaključaka iz pet aksioma, i u meri u kojoj stvarni fizički prostor i objekti u njemu odgovaraju ovim idealnim geometrijskim oblicima, ta geometrija će za njih funkcionisati. Zamenimo aksiome – i dobijamo, na primer, Rimanovu geometriju, koja će se razlikovati od Euklidove i bolje odgovarati opisu stvarnih objekata u prostoru sa drugim svojstvima.
Slično tome, ako zamenimo aksiom delovanja, na primer, sa „čovek je instrument realizacije božanske volje“, morali bismo da izvedemo za njega već drugu praksiologiju, i u meri u kojoj stvarni ljudi zadovoljavaju ovaj novi aksiom, izvedena praksiologija će za njih funkcionisati. Iako će, naravno, istraživaču sa takvim polaznim podacima biti mnogo zanimljivije da proučava više ne praksiologiju, već teologiju.
Možemo konvencionalno reći da levi (preciznije, pristalice socijalnog inženjeringa) grade svoju praksiologiju na nečemu poput „delovanja čoveka je fenomen uticaja sila materijalnog sveta na njega, koje su podređene objektivnim zakonima fizike i biologije“. Deduktivni zaključci iz ovog aksioma čine onaj skup pristupa koji levi primenjuju na ljude. I to takođe nekako funkcioniše.
Dakle, praksiologija se zaista ne oslanja na empirizam. Ona se empirizmom proverava. Nadam se da je uspelo razjasniti.
Dosta je verovatno bombardovanja nestruktuiranim beleškama, vreme je da pređem direktno na knjigu.
Aktuelna verzija knjige će se nalaziti na mom sajtu na fiksnom mestu na adresi https://ancapchan.info/war/. Trenutno je tamo dostupan okvirni sadržaj, koji daje predstavu o tome kako vidim strukturu budućeg teksta. I, za početak, odmah objavljujem kratko predgovor.
Obim zadatka me malo plaši. Uz to, ne želim da proces pisanja rastegne na godinu i nešto, kao što je bilo sa osnovnom knjigom o ankapu, već da nekako završim brže. Poželite mi sreću, podržite me donacijama, kritikujte tekst kako bude izlazio – hajde da zajedno malo proširimo horizont ljudskih predstava o svetu (pa, dobro, u našem slučaju ne toliko o svetu, koliko o ratu).
Poznato je da više od polovine ljudi neće postići rezultat veći od 2 boda od 24 po Robertovom Haerovom testu PCL:SV. I samo 1–2% jedinki će postići rezultat od 13 i više, što ukazuje na prisustvo visokog nivoa psihopatije. Ali zanimljivo je, kako bi ovaj test položio „tipičan“ političar? Oslanjajući se na članak „O politici i psihopatiji“, provedimo misaono istraživanje i dodelimo njegovoj ličnosti ocene od 0 do 2 boda za svaku crtu psihopatije.
Počnimo sa prvim faktorom psihopatije, koji ocenjuje sebičnost, besrđnost i nemilosrdnost pojedinca. – Da li je tipičnom političaru svojstven površni šarm? Naravno, njemu je veoma važno da se dobro predstavi pred javnošću. Vredi takođe reći da je sklon da se predstavlja kao neko ko nije, i da simulira emocije. Po ovoj stavci mu se sigurno može dati 1 bod, a možda i 2 boda. – Da li smatra sebe boljim od svih ostalih, tj. onim ko zaslužuje da vlada drugima? On želi moć, tako da sigurno dobija 1 bod, a možda i 2 boda. – Da li je lažljiv, neiskren, manipulativan, nesavesan, nepošten? Nema šta reći, 2 boda. – Nedostaje li mu empatija, senzibilitet i poštovanje prema drugim ljudima? I ovde govorimo baš o ljudima kao o pojedincima, ne zanimaju nas njegova osećanja prema nekoj naciji ili političkom kursu, jer se empatija može osećati samo prema pojedincima. Naravno, zapravo ga brane pojedinci, osim možda njegovih prijatelja i članova porodice, tako da sigurno dajemo 2 boda. – Da li se političar izujava odgovornosti za svoje postupke? Naravno, on će prikrivati svoje pogrešne postupke i preuzeće odgovornost samo u slučaju da mu to donese još više moći, bogatstva ili slave, tako da možemo sigurno dati 1 bod, ili čak 2 boda. – Političaru nedostaju osećaj krivice i kajanja, hladan je prema drugima? Uopšte ga ne brine bol i patnja žrtava njegovih postupaka? Da, on donosi zakone koji ljudima stvaraju neprijatnosti, čine ih siromašnima ili im krše prava, tako da sigurno dajemo 2 boda.
Pređimo sada na drugi faktor psihopatije, koji ocenjuje koliko je način života pojedinca antisocijalan. – Da li je političar impulsivan, nepromišljen, neoprezan, nepredvidiv? Ne uvek, ali s vremena na vreme može podržati krajnje rizične odluke, tako da dajemo 1 bod. – Da li je nestrpljiv, neuzdržan i razdražljiv? Takođe ne uvek, ali političari često dozvoljavaju sebi oštre, „alarmističke“ pozive, tako da takođe dajemo 1 bod. – Da li je njegov način života parazitski, da li nema dugoročnih ciljeva za budućnost? Naravno, ciljeve ima, ali ti ciljevi sastoje se u tome da stekne moć, bogatstvo i popularnost, pogoršavajući položaj drugih. Takođe, političar živi od poreza koji se prisilno uzimaju od ljudi, tako da je on parazit koji dobija 1 bod. – Da li je neodgovoran, nepouzdan, ne poštuje svoje obaveze? Sigurnih 2 boda. Međutim, što se tiče antisocijalnog ponašanja u adolescentnom i odraslom dobu, to nije svojstveno političaru, a ako se je ikada tako ponašao – to će biti skriveno od javnosti, tako da ovde ne može sigurno dati neka ocena.
U konačnici, tipičan političar dobija od 9 do 12 bodova po faktoru 1 (što je maksimalan rezultat) i 5 bodova po faktoru 2. Njegov ukupni rezultat je od 14 do 17 bodova. Ispostavlja se da on sigurno ulazi u najgorih 1–2% stanovništva. On nije neko s kim bismo želeli da se poistovetimo, a naročito ne neko za koga bismo glasali. U ispravno uređenom ljudskom društvu, on bi jednostavno bio izbačen, ne bi dobio ni najmanji deo moći.
Želim još dodati poređenje tipičnog političara sa ratnim zločincima. Kao što pokazuju istraživanja, obični nasilni kriminalci imaju, iako visoke ukupne, ali prilično ravnomerne pokazatelje po dva faktora psihopatije, dok ratni zločinci u zbiru imaju iste pokazatelje, ali su pritom viši po faktoru 1 i niži po faktoru 2. To nisu previše antisocijalne ličnosti. Istovremeno, oni su preterano surovi i besrđni, kao i tipičan političar.
Gotov je prevod redovnog poglavlja knjige Baladžija Šrinivasana Mrežna država. Ako mi se prethodno poglavlje učinilo razvučenim, prenapunjenim činjenicama i nedovoljno idejama, ovde se balans manje-više izravnao.
Autor ukazuje na to da, pošto svet uskoro više neće vrteti oko SAD, ima smisla pripremiti se za to unapred, počevši od širenja novih narativa i koncepata koji objašnjavaju stanje stvari. Nakon čega iznosi čak četiri, evo ih, sleva nadesno, u naslovu.
Neki od njih, poput teze o frontiru, bili su mi manje-više poznati, dok su se neka razmišljanja, uprkos svojoj jednostavnosti, ispostavili kao prilično nova – kao, na primer, teza da će budućnost, u odnosu na opšti nivo centralizacije, u narednim godinama u ogledalu ponavljati prošlost.
Nikako ne uspevam da odvojim vreme za prevod redovnog poglavlja knjige Erika Maka, a trebalo bi, jer je za njen prevod stigla mala donacija. Ali Mrežna država je hitna porudžbina, i već sada ne uspevam da održim dogovoreni tempo. Tako da osećam blage griže savesti, ali ću morati da ih trpim još neko vreme.
Ovo je njihov drugi snimak posvećen libertarijanskim zajednicama (prvi, objavljen krajem 2021. godine, bio je o Montellibero-u.
Scenarista koji me je zamenio radi u potpuno drugačijem stilu: tamo gde sam ja davala prednost sopstvenim, po mogućnosti originalnim razmišljanjima, on je fokusirao na mnogo bogatiju fakturu. Išlo je, po mom mišljenju, veoma zanimljivo, sjajno je što su momci još uvek aktivni i nastavljaju da pružaju osnovne činjenice.
Sada se, naravno, nameće video o Liberlandu, nadam se da neće proći ni godina dana dok ne obogate svoju plejlistu odgovarajućim izdanjem.
Kada sam pisala knjigu o ankapu, mogli ste uživo pratiti rezultate kreativne potrage. Materijal se restrukturirao i nakon objavljivanja; kao rezultat razgovora u komentarima, lične komunikacije i jednostavnog ponovnog čitanja teksta, uvođene su ozbiljne izmene u formulacijama, a par poglavlja je potpuno izbačeno, nakon čega je drugi deo knjige počeo iznova u drugom ključu. I to sam išla kroz prilično poznat teren: libertarianska doktrina je davno i više puta izložena, od mene se zahtevalo samo njeno preispitivanje i kratak prepričavaj.
Što se tiče libertarianske teorije rata, ovde je polje neobrađeno, stoga se ne usuđujem da odmah pišem knjigu, već za sada samo beležim pojedinačna razmišljanja. Jedini oslonac koji trenutno imam su pitanja izložena u prvom delu skica na koja libertarianska teorija rata treba da odgovori. Upravo ću proći kroz njih.
Kako odrediti kada treba započeti rat?
Podsetiću vas da rat definišem kao klasu konflikata u kojima, za najmanje jednu stranu, preživljavanje protivnika nije faktor koji odvraća od napada. To jest, ako budemo potpuno strogi, strana konflikta koja je spremna da ubija vodi rat, a strana konflikta koja nije spremna da ubija ne vodi rat, čak i ako je neko u ovom trenutku pokušava da ubije. Na taj način, čak i ako je neko napadnut sa ciljem da bude ubijen, on ne dolazi automatski u stanje rata, već je slobodan sam da odabere da li će i sam voditi rat ili će se nekako izbeći to stanje.
Izbegavanje može biti direktno: korišćenje pasivne odbrane, bežanje, skrivanje – nešto u tom stilu. A može biti i indirektno: pribegavanje tuđoj odbrani. Ovde odmah nastaje problem nejasnih granica. S jedne strane, čak i ako subjekt hrani i oprema svog zaštitnika, kao i plaća mu platu i obećava da će priznati njegovo vlasništvo nad trofejima koje on zapleni, on i dalje direktno ne ratuje. S druge strane, uzmimo operatora drona: on može sedeti hiljadu kilometara od cilja, piti kafu i uopšte nemati ništa protiv objekta likvidacije: treba li smatrati tog operatora onim koji vodi rat – ili njegovog nalogodavca, koji oseća prema objektu likvidacije netrpeljivost dovoljnu da plati angažovanje operatora? Po čemu se uopšte operator drona principijelno razlikuje od samog drona? Po tome što on donosi odluku o ubistvu? A ako dronom upravlja AI i on sam donosi tu odluku?
Kratko rečeno, u uslovima kada svuda oko nas postoji duboka podela rada, pronaći onoga ko vodi rat potpuno samostalno je jednako lako kao pronaći onoga ko živi potpuno od sopstvenog prirodnog хозяйства.
Uzgred, ova okolnost takođe otežava precizno određivanje toga ko je započeo rat, a samim tim ko je agresor, odnosno inicijator nasilja. Strane mogu dugo, lukavo i pretežno tuđim rukama raditi gadosti jedna drugoj, a zatim neka sledeća gadost iz nekog razloga počne da bude tumačena od strane okoline kao početak rata i legitimni povod da se na agresiju odgovori svom vojnim snagama.
Na šta sve ovo doggedam? Na to da u libertarianskoj teoriji rata nije dovoljno samo reći „NAP“. To je apstraktan princip koji se može primeniti na svaku interpersonalnu interakciju kako bi se odlučilo: u ovom konkretnom elementarnom postupku agresor je Vasja, a žrtva agresije Peta. A pre toga je bio postupak u kojem je agresor Peta, a žrtva agresije Vasja. A još ranije… i tako u krug dok ne dosadi. Agresivni IDF bombarduje Hamas. Pa, da, bombarduje. Ako uzmemo kao početnu tačku 8.10.2023, onda je agresor IDF. Ako uzmemo 7.10.2023, onda je agresor Hamas. Vratimo se dalje u prošlost – i skliznemo na pitanja o pravu vlasništva nad zemljom, sadržaju svetih tekstova i slično. Dakle, NAP kao kriterijum za to kada započeti rat nije primenljiv, barem u čistom obliku. Barem kada je reč o kolektivnim konfliktima, a ne o elementarnim situacijama tipa „ti samo šetaš, neko na tebe skoči sa nožem, i kako odrediti u kom trenutku pucati u napadača“.
Ovde završavam drugi deo beleški, nisam uspela čak ni prvo pitanje do kraja da razradim, ali bolje je da objavljujem manje beleške češće, tako će ukupna brzina rada biti veća. Pored kontinuirane numeracije i referenci na prethodne delove teksta, za ove beleške ću koristiti i tag LTV (libertarianska teorija rata).
Moj ponedeljak je počeo vestima o pobedi Havjera Mileja na predsedničkim izborima u Argentini. Na stolu je baš ostalo malo prosecca u boci, dovoljno za simboličan toast u čast svetle budućnosti. Upravo o budućnosti želim da kažem par reči.
Neki gledaju Mileja sa nadom: evo, kažu, Argentinu očekuje demontaža znatnog dela države, Argentinci će početi da žive kao ljudi, a onda će, možda, i drugi poželeti to, pa ćemo možda i mi nešto dobiti.
Drugi ga gledaju sa sumnjom: evo, kažu, populist je došao do vlasti, i Zelenski se nazivao libertarijancem, a sada se priprema da postane vojni diktator, tako da ni ovaj neće uraditi ništa konkretno u ekonomiji, samo će zabraniti abortuse i diskreditovati naš omiljeni libertarijanizam pred širokim narodnim masama.
Oba gledišta se previše fokusiraju na samu Argentinu. U međuvremenu, Argentina je za većinu nas daleka bajkovita zemlja na drugoj polulopti, i tamošnji libertarijanci će ili uspeti, ili sami zabagljiti, bez našeg učešća. Nama pak, barem onima koji nameravaju da sačuvaju svoju subjektivnost, predstoji ne samo da pratimo vesti sa druge strane okeana kao sportski meč, već da analiziramo, izvučemo lekcije za sebe, popularizujemo iskustvo koje Argentinci stiču — ukratko, potrebno je maksimalno iskoristiti takav dar sudbine kao što je pojava libertarijanizma, u njegovom najradikalnijem anarho-kapitalističkom izdanju, na velikoj političkoj sceni.
Jasno je da libertarijanske reforme većina podiže kao zastavu tek kada je država uspela potpuno da zakazuje, i kada je svima odlučno vidljiva potpuna beznadežnost daljih pokušaja strogog upravljanja društvom. Zbog toga će, čak i u najpovoljnijem scenariju, Argentinci u skorije vreme samo pokušati da se izvuku iz onog siromaštva i onog haosa u koji ih je ugnao prethodni režim. Kada društvo postane imućnije, ideje aktivne redistribucije bogatstva kao ključne državne funkcije ponovo će isplivati. Zato je veoma važno da mnogi drugi narodi uspeju da uhvate argentinski zamah i prihvate ideje smanjenja države. A za to ćemo već mi morati dobro da poradimo.
