Ovo je njihov drugi snimak posvećen libertarijanskim zajednicama (prvi, objavljen krajem 2021. godine, bio je o Montellibero-u.
Scenarista koji me je zamenio radi u potpuno drugačijem stilu: tamo gde sam ja davala prednost sopstvenim, po mogućnosti originalnim razmišljanjima, on je fokusirao na mnogo bogatiju fakturu. Išlo je, po mom mišljenju, veoma zanimljivo, sjajno je što su momci još uvek aktivni i nastavljaju da pružaju osnovne činjenice.
Sada se, naravno, nameće video o Liberlandu, nadam se da neće proći ni godina dana dok ne obogate svoju plejlistu odgovarajućim izdanjem.
Kada sam pisala knjigu o ankapu, mogli ste uživo pratiti rezultate kreativne potrage. Materijal se restrukturirao i nakon objavljivanja; kao rezultat razgovora u komentarima, lične komunikacije i jednostavnog ponovnog čitanja teksta, uvođene su ozbiljne izmene u formulacijama, a par poglavlja je potpuno izbačeno, nakon čega je drugi deo knjige počeo iznova u drugom ključu. I to sam išla kroz prilično poznat teren: libertarianska doktrina je davno i više puta izložena, od mene se zahtevalo samo njeno preispitivanje i kratak prepričavaj.
Što se tiče libertarianske teorije rata, ovde je polje neobrađeno, stoga se ne usuđujem da odmah pišem knjigu, već za sada samo beležim pojedinačna razmišljanja. Jedini oslonac koji trenutno imam su pitanja izložena u prvom delu skica na koja libertarianska teorija rata treba da odgovori. Upravo ću proći kroz njih.
Kako odrediti kada treba započeti rat?
Podsetiću vas da rat definišem kao klasu konflikata u kojima, za najmanje jednu stranu, preživljavanje protivnika nije faktor koji odvraća od napada. To jest, ako budemo potpuno strogi, strana konflikta koja je spremna da ubija vodi rat, a strana konflikta koja nije spremna da ubija ne vodi rat, čak i ako je neko u ovom trenutku pokušava da ubije. Na taj način, čak i ako je neko napadnut sa ciljem da bude ubijen, on ne dolazi automatski u stanje rata, već je slobodan sam da odabere da li će i sam voditi rat ili će se nekako izbeći to stanje.
Izbegavanje može biti direktno: korišćenje pasivne odbrane, bežanje, skrivanje – nešto u tom stilu. A može biti i indirektno: pribegavanje tuđoj odbrani. Ovde odmah nastaje problem nejasnih granica. S jedne strane, čak i ako subjekt hrani i oprema svog zaštitnika, kao i plaća mu platu i obećava da će priznati njegovo vlasništvo nad trofejima koje on zapleni, on i dalje direktno ne ratuje. S druge strane, uzmimo operatora drona: on može sedeti hiljadu kilometara od cilja, piti kafu i uopšte nemati ništa protiv objekta likvidacije: treba li smatrati tog operatora onim koji vodi rat – ili njegovog nalogodavca, koji oseća prema objektu likvidacije netrpeljivost dovoljnu da plati angažovanje operatora? Po čemu se uopšte operator drona principijelno razlikuje od samog drona? Po tome što on donosi odluku o ubistvu? A ako dronom upravlja AI i on sam donosi tu odluku?
Kratko rečeno, u uslovima kada svuda oko nas postoji duboka podela rada, pronaći onoga ko vodi rat potpuno samostalno je jednako lako kao pronaći onoga ko živi potpuno od sopstvenog prirodnog хозяйства.
Uzgred, ova okolnost takođe otežava precizno određivanje toga ko je započeo rat, a samim tim ko je agresor, odnosno inicijator nasilja. Strane mogu dugo, lukavo i pretežno tuđim rukama raditi gadosti jedna drugoj, a zatim neka sledeća gadost iz nekog razloga počne da bude tumačena od strane okoline kao početak rata i legitimni povod da se na agresiju odgovori svom vojnim snagama.
Na šta sve ovo doggedam? Na to da u libertarianskoj teoriji rata nije dovoljno samo reći „NAP“. To je apstraktan princip koji se može primeniti na svaku interpersonalnu interakciju kako bi se odlučilo: u ovom konkretnom elementarnom postupku agresor je Vasja, a žrtva agresije Peta. A pre toga je bio postupak u kojem je agresor Peta, a žrtva agresije Vasja. A još ranije… i tako u krug dok ne dosadi. Agresivni IDF bombarduje Hamas. Pa, da, bombarduje. Ako uzmemo kao početnu tačku 8.10.2023, onda je agresor IDF. Ako uzmemo 7.10.2023, onda je agresor Hamas. Vratimo se dalje u prošlost – i skliznemo na pitanja o pravu vlasništva nad zemljom, sadržaju svetih tekstova i slično. Dakle, NAP kao kriterijum za to kada započeti rat nije primenljiv, barem u čistom obliku. Barem kada je reč o kolektivnim konfliktima, a ne o elementarnim situacijama tipa „ti samo šetaš, neko na tebe skoči sa nožem, i kako odrediti u kom trenutku pucati u napadača“.
Ovde završavam drugi deo beleški, nisam uspela čak ni prvo pitanje do kraja da razradim, ali bolje je da objavljujem manje beleške češće, tako će ukupna brzina rada biti veća. Pored kontinuirane numeracije i referenci na prethodne delove teksta, za ove beleške ću koristiti i tag LTV (libertarianska teorija rata).
Moj ponedeljak je počeo vestima o pobedi Havjera Mileja na predsedničkim izborima u Argentini. Na stolu je baš ostalo malo prosecca u boci, dovoljno za simboličan toast u čast svetle budućnosti. Upravo o budućnosti želim da kažem par reči.
Neki gledaju Mileja sa nadom: evo, kažu, Argentinu očekuje demontaža znatnog dela države, Argentinci će početi da žive kao ljudi, a onda će, možda, i drugi poželeti to, pa ćemo možda i mi nešto dobiti.
Drugi ga gledaju sa sumnjom: evo, kažu, populist je došao do vlasti, i Zelenski se nazivao libertarijancem, a sada se priprema da postane vojni diktator, tako da ni ovaj neće uraditi ništa konkretno u ekonomiji, samo će zabraniti abortuse i diskreditovati naš omiljeni libertarijanizam pred širokim narodnim masama.
Oba gledišta se previše fokusiraju na samu Argentinu. U međuvremenu, Argentina je za većinu nas daleka bajkovita zemlja na drugoj polulopti, i tamošnji libertarijanci će ili uspeti, ili sami zabagljiti, bez našeg učešća. Nama pak, barem onima koji nameravaju da sačuvaju svoju subjektivnost, predstoji ne samo da pratimo vesti sa druge strane okeana kao sportski meč, već da analiziramo, izvučemo lekcije za sebe, popularizujemo iskustvo koje Argentinci stiču — ukratko, potrebno je maksimalno iskoristiti takav dar sudbine kao što je pojava libertarijanizma, u njegovom najradikalnijem anarho-kapitalističkom izdanju, na velikoj političkoj sceni.
Jasno je da libertarijanske reforme većina podiže kao zastavu tek kada je država uspela potpuno da zakazuje, i kada je svima odlučno vidljiva potpuna beznadežnost daljih pokušaja strogog upravljanja društvom. Zbog toga će, čak i u najpovoljnijem scenariju, Argentinci u skorije vreme samo pokušati da se izvuku iz onog siromaštva i onog haosa u koji ih je ugnao prethodni režim. Kada društvo postane imućnije, ideje aktivne redistribucije bogatstva kao ključne državne funkcije ponovo će isplivati. Zato je veoma važno da mnogi drugi narodi uspeju da uhvate argentinski zamah i prihvate ideje smanjenja države. A za to ćemo već mi morati dobro da poradimo.
Od trenutka prve konceptualizacije psihopatije u modernoj psihijatriji, ovo stanje se smatralo praktično neizlečivim. Međutim, postoji eksperimentalni pristup koji može opovrgnuti ovakav pogled. Šemska terapija – psihoterapija za lečenje poremećaja ličnosti, koja se dobro pokazala u terapiji graničnog poremećaja, ali je takođe prilagođena i pacijentima sa drugim problemima, uključujući one koji imaju visoke nivoe psihopatije.
Postoji istraživanje slučaja šemske terapije psihopatije kod 25-godišnjeg silovatelja. Njegov otac je bio okrutan čovek, koji je primenjivao prebijanje i autoritativno vaspitanje. Od 8. godine pacijent je pokazivao ozbiljne probleme u ponašanju, u 17. godini je prvi put osuđen za napad sa nanošenjem teških telesnih povreda, a u 19. godini je zajedno sa saučesnikom izvršio silovanje, nakon čega je pokušao da svu krivicu prebaci na žrtvu (nazivajući je prostitutkom i tvrdeći da je dala saglasnost) i na saučesnika (govoreći da ga je on na to primorao).
Prvo je pacijent uradio PCL-R test. Dobio je 4 od 8 bodova u interpersonalnoj komponenti (lažljivost, manipulativnost itd.), 7 od 8 u afektivnoj (nedostatak empatije, krivice, drugih emocija i neprihvatanje odgovornosti za svoje postupke), 6 od 10 za impulsivnost i 8 od 10 za antisocijalnost (istorija problema u ponašanju i kriminaliteta). Uzimajući u obzir i crte van komponenti (seksualna razvratnost i sklonost ka brojnim kratkotrajnim vezama), dobio je 28 od 40 bodova – visok nivo psihopatije.
Terapija je trajala 4 godine. Tokom prve godine terapeut je sticao poverenje pacijenta i radio na njegovoj kontroli impulsivne agresije. Takođe je razgovarao o njegovim ranim problemima u ponašanju i podsticao ga na procenu sopstvenih emocija. U početku je pacijent imao poteškoća sa tim i nije želeo da prizna krivicu za učinjeno. Međutim, kasnije je uspelo da se kod njega izazove osećaj krivice. Zaplakao se, priznao odgovornost, žalio se što nije uspeo da se obuzda i rekao da zaslužuje da iskupljuje ovaj postupak do kraja svog života. Nakon godinu dana, terapeut je uspeo da uspostavi blisku emocionalnu vezu sa pacijentom koristeći empatičku konfrontaciju (ubeđivanje pacijenta u iskrenosti svojih namera).
U drugoj godini pacijent je odlučio da prekine sa prošlošću. Pored toga, stupio je u vezu sa devojkom (koja je često pratila njegovu majku prilikom poseta klinici), nakon čega je sa terapeutom počeo razgovore o prijateljstvu i ljubavi. Iako je veza kasnije prekinuta zbog prevare sa strane devojke, on je i dalje želeo da izgradi zdrav odnos.
U poslednje dve godine pacijent je radio imaginacijske vežbe u kojima je zamišljao, opisivao i prorađivao sećanja na okrutne postupke svog oca. Nakon toga mu je dozvoljeno da napušta kliniku, stupio je u novu vezu i prošao resocijalizaciju. Po završetku 4 godine terapije bio je pušten na slobodu, našao posao, dobio dete i više nije učestvovao u kriminalnim aktivnostima.
Još 3 godine bio je pod nadzorom terapeuta i ponovo je polagao PCL-R test. Sada je dobio samo 1 od 8 bodova u interpersonalnoj komponenti, 1 od 8 u afektivnoj i 3 od 10 za impulsivnost. Naravno, antisocijalna komponenta je ostala nepromenjena, ali to je prvenstveno zbog njenog istorijskog karaktera. Ukupno je sakupio 14 od 40 bodova, što više ne predstavlja visok pokazatelj psihopatije.
Naravno, ovakav pristup je veoma dugotrajan. Kreiranje i primena farmakoloških sredstava za ispravljanje disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje se manifestuju interpersonalna i afektivna komponenta psihopatije i nedostatak određenih emocija kod čoveka, potencijalno može dati brži i pouzdaniji rezultat. Ali, on barem razbija mit o neizlečivosti psihopatije i nasilnog ponašanja, što nam daje ogromne perspektive u iskorenjivanju problema nasilja u ljudskom društvu. Takođe treba uzeti u obzir da su urođene predispozicije za slabu inhibiciju nasilja u praksi sklone da se manifestuju pod negativnim uticajem okoline, stoga je veoma važan pravilan psihološki rad sa decom.
Gotov je prevod redovnog poglavlja knjige Baladžija Šrinivasana Mrežna država. Prevod je išao veoma, veoma teško. Ipak, ova tradicija detaljnog razlaganja materijala mi je pomalo strana. U tekstu ima previše činjenica i premalo misli; takve stvari bih ja spakovala u dodatke, tu je mesto činjenicama.
Moglo bi se pretpostaviti da je problem u tome što su činjenice ovde američke, a nama mnogo od pomenutog nije naročito blisko. Ali ne, čak i da je on detaljno obrađivao kineski ili ruski materijal, sumnjam da bi mi bilo zanimljivije.
Uglavnom, kratak sadržaj ovog poglavlja potpuno je iscrpljen njegovim naslovom, ali vaš ukus se može razlikovati od mog. Na kraju krajeva, i od mene s vremena na vreme traže da ispričam baš neke istorijske anegdote kao potvrdu svojih misli, tako da sasvim prihvatam da mnogima za ubeđivanje trebaju upravo anegdote. Njih ovde ima.
Nedavno sam slušala jednu od subotnjih propovedi Vladimira Zolotoreva na kanalu Libertarian.site (lenjo sam da tražim konkretnu propoved – navigacija po kanalu je veoma prosečna), i tamo je on primetio da je u libertarianizmu loše razvijena teorija rata. Zapažanje mi se učinilo pravednim, a što znači da vredi razmisliti u tom pravcu.
Rat je onakav konflikt u kojem potreba za preživljavanjem protivnika nije, za barem jednu stranu, faktor koji odvraća od akcije. Ako je jedna od strana konflikta uništena, to znači da je konflikt, zapravo, rešen. Istina je da to može stvoriti nove konflikte – sa onima koji su takav način rešavanja konflikata od strane pobednika smatrali povodom da iznesu određene zahteve prema njemu.
Kako bi se minimizirali takvi zahtevi, čovečanstvo je razvilo određene običaje rata. Tako, ako se pre stupanja u rat iznese pouzdan casus belli, a tokom rata minimizira prateća šteta, trudeći se da se unište samo legitimne vojne ciljeve, onda prema običajima takav način vođenja rata ne bi trebalo da povuče nikakve sankcije, ili bi čak mogao doprineti sticanju saveznika.
Međutim, sve je to empirija koja operiše kolektivnim subjektima kao što su države, armije, narodi i slično. Libertarianizam je pak zasnovan na metodološkom subjektivizmu i individualnoj odgovornosti. To što se neki kolektivni zamišljeni entiteti nalaze u stanju rata ne stvara za konkretnu osobu nikakve moralne obaveze da stupi u rat na bilo kojoj od strana. Istovremeno, libertarianska moral stoji o stupanju u konflikte na pravednoj strani, što znači da libertarijancima ne mogu biti tuđi ratovi, čak i oni u kojima oni nisu strana kojoj je direktno napadnuta.
Vladimir Zolotorev predlaže za opis rata u okvirima libertarianizma običan pravni pristup iz vremena mira: onome ko je prouzrokovao štetu podnosi se tužba; u slučaju kolektivnih akcija tužba se proširuje na ceo kolektiv proporcionalno doprinosu; sudovi donose odluke, imovina strane koja je prouzrokovala štetu se zaplenjuje, prodaje na tržištu, a prihod se predaje tužiocu – i tako dalje. Nažalost, ovaj model, koji bi odlično funkcionisao za plemensko društvo iz islandskih saga ili, sa korekcijom na kapitalističke realnosti, na nekom uslovnom Divljem zapadu, počinje jako da koči u društvu gde je sistem srodničkih veza i ličnih obaveza zamenjen sistemom formalne hijerarhije i raznih grupnih identiteta, kao što su religija ili nacija.
Jasno je da se u ovoj situaciji libertarijancu nameće očigledno rešenje – da sebi olakša zadatak. Recimo, hajde da ukinemo države i sve ostale zamišljene kolektivne entitete, i tada će se analiza konflikata elegantno svesti na jednostavnu i jasnu bazu imovinskih sporova. Ukidanje ovih mentalnih parazita u stvarnosti je, nesumnjivo, blago za celo čovečanstvo, međutim, ako sada zatvorimo oči pred njihovim postojanjem i analiziramo stvarnost kao da tih entiteta nema, oni zbog toga neće trenutno nestati.
Ovo je bilo samo ukazivanje na neke poteškoće pri razmatranju takvog fenomena kao što je rat, naravno, daleko od potpune.
Funkcionalna teorija rata u libertarianizmu treba da odgovori na nekoliko različitih pitanja:
Kako odrediti kada treba započeti rat?
Kako odrediti pravednu stranu u ratu?
Kako odrediti prikladan stepen sopstvenog učešća u ratu?
Kako odrediti da se protiv tebe vodi rat?
Kako odrediti ko vodi rat protiv tebe?
Kako odrediti koja je prateća šteta dopustiva?
Kako odrediti prikladnu kompenzaciju za direktnu i prateću štetu?
Kako odrediti kada treba završiti rat?
Kako odrediti pod kojim uslovima treba završiti rat?
Za sada nemam traženu teoriju, želim da u slobodno vreme razmislim o potrebnim formulacijama. Vaši komentari mogu biti veoma korisni. Nadam se da ću uskoro moći da podelim rezultate razmišljanja.
Kao što je poznato iz teorije samoprivaćivanja čoveka, on poseduje određene crte slične onima koje se primećuju kod pripitomljenih životinja. To uključuje razvoj mozga i bihejvioralne aspekte. U ovoj temi treba da istaknemo određene momente koji se odnose na razvoj sklonosti ka neagresivnom ponašanju prema nepoznatim predstavnicima sopstvene vrste, što će nam omogućiti da bolje razumemo zašto čovek u normalnom stanju poseduje snažno izražen mehanizam inhibicije nasilja.
U jednom od istraživanja, pripitomljene životinje kao što su svinja, zec ili morsko prase, kao i životinje kojima je svojstven kooperativni razmnožavanje, na primer obična lisica i neki primati, u poređenju sa mnogim drugim vrstama životinja, pokazale su se kao posednici znatno većeg volumena amigdale u mozgu i veće gustine neurona u njoj. To je svojstveno i čoveku, kojeg ovo istraživanje svrstava u vrste koje kooperativno razmnožavaju. U vreme pleistocena (ledenog doba), za preživljavanje ljudi je bilo kritično neophodno da decu neguju ne samo njihove biološke majke, već i drugi članovi grupe, što je dovelo do pojave odgovarajućih adaptacija, uključujući smanjenje straha dece prema bliskim kontaktima sa drugim ljudima i smanjenje straha majki od toga da drugi ljudi prilaze i brinu o njihovoj deci. Pored toga, prosocijalnost, koja zamenjuje agresivnost, bila je izuzetno neophodna za evoluciju svih oblika ljudskog kulturnog spoznavanja, uključujući jezik.
Takva adaptacija potpuno je usklađena sa teorijom mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj kod čoveka aktivira bezuslovni refleks prilikom uočavanja signala za pomoć kod drugih ljudi, kao što su izrazi straha ili tuge, što ga sprečava da im nanese štetu, izazivajući negativna osećanja prema tome. Razvoj amigdale doveo je do boljeg prepoznavanja i razumevanja straha drugih ljudi, i to doprinosi tome da čovek ne postupa agresivno prema njima zbog sopstvenog straha. Ovaj deo mozga igra glavnu ulogu u regulaciji agresivnog ponašanja, što takođe odgovara konceptu inhibitora nasilja. I kod mnogih životinja to funkcioniše na sličan način prema predstavnicima sopstvene vrste.
Pogledajmo još primer samoprivaćivanja patuljastih šimpanza (bonobo). Njihove ženke preferiraju da se razmnožavaju sa neagresivnim mužjacima i zajednički se brane od agresivnih, što takođe usmerava njihov odabir ka neagresivnosti. U poređenju sa običnim šimpanzama, u amigdali bonoboa gustina serotoninskih neurona je 2 puta veća. To se generalno može primetiti kod vrsta kojima nije svojstveno agresivno ponašanje usled socijalne frustracije. I kao što nam je već poznato, serotoninski sistem je ključni regulator agresivnog ponašanja kod životinja i čoveka; aktivacija određenih serotoninskih receptora može potpuno ukloniti napadni agresivni postupak prema srodnicima, zamenjujući ga, po pravilu, neagresivnim prosocijalnim ponašanjem (pri čemu ovaj proces ne potiskuje odbrambeno ponašanje u slučaju da srodnik sam odluči da izvrši napad).
Svi ovi podaci još jednom dokazuju da je zdravom čoveku svojstvena inhibicija nasilja zbog određenih evolucionih adaptacija, kao i da se ona oslanja na potpuno funkcionisanje amigdale i serotoninskog sistema. I ovi podaci su izuzetno važni za traženje i razvoj terapijskih metoda usmerenih na ispravljanje disfunkcije inhibitora nasilja kod ljudi koji pokazuju nasilno ponašanje i psihopatske predispozicije.
Izvori: Cerrito, P., Burkart, J.M. (2023). Human Amygdala Volumetric Patterns Convergently Evolved in Cooperatively Breeding and Domesticated Species. Hum Nat. doi:10.1007/s12110-023-09461-3; Hare, B. (2017). Survival of the Friendliest: Homo sapiens Evolved via Selection for Prosociality. Annual Review of Psychology, 68(1), 155–186. doi:10.1146/annurev-psych-010416-044201.
Završen je prevod novog poglavlja knjige Baladžija Šrinivasana Mrežna država. U njemu on razvija temu započetu u prethodnom poglavlju, pokazujući kako Levijatani međusobno interaguju, na primeru savremenog društva u SAD. Iskreno govoreći, ovo nije bilo najzanimljivije poglavlje. Ukratko, autor ukazuje na to da su, dok su ranije konflikti u američkom društvu bili uglavnom između desnice i levice, sada, sa tačke gledišta poznate metafore dvodimenzionalnog političkog kompasa, konflikti između vrha i dna, autoritarista i libertarijanaca.
U principu, kod nas primećujemo otprilike isto. U narod Montelibera lako se integrišu i desni i levi anarhisti, dok etatistima je daleko teže.
Nedavno sam sedeo u kafani sa jednim od pratilaca i započeli smo standardni razgovor o tome kako su dosadile monotone Bitarkove objave o inhibitoru nasilja, psihopatama i težnji da se kladi za milion o ponašanju čoveka pri ličnom susretu, bez otkrivanja svog identiteta. Čini mi se da sam uspeo da izgradim određenu liniju argumentacije o tome zašto je sve to potrebno, pa je ovde izlažem u proširenom obliku.
Prva teza će zapravo biti oftopik i tiče se toga što je Bitark spreman da plati 5000 rubalja mesečno u bitkojn ekvivalentu za pravo da objavljuje svoje postove na mom kanalu, ali nijedan od njegovih kritika nije spreman da nadnuđi tu cenu kako njegove objave ne bi pojavljivale u kanalu. Iako bi, činilo bi se, kooperativi Bitark-mrzeljaca to bilo lako i jeftino uraditi. To nas upućuje na Dejvida Fridmana i njegov ekonomski analiza prava.
Međutim, ova teza ne govori ništa o suštini, zato je ostavimo i pređimo na Bitarkove koncepte.
U svežoj objavi Požarskog, gde on diskutuje o tome kako demokratije spretno rešavaju lokalne Hitlere, na kraju se kaže da je međuljudski rat svakako neka vrsta smeća, a da bi za ujedinjenje čovečanstva bilo dobro nabaviti kosmičkog bubača protiv kojeg bi se potom ratovalo. U svežem razgovoru Latinine i Arestoviča takođe se pojavljuje teza da čovečanstvu treba spoljni ujedinjujući faktor, i ako Latinina ponavlja Požarskog, izjavljujući da je poželjan napad kosmičkih bubača na Zemlju, onda Arestovič proširuje tezu, govoreći da su hipotetički bubači, budući razumni stvorenja, ipak naši braća i da nije dostojno ratovati sa njima, već je naša misija u preobražaju prirode.
Libertarijanizam u onom obliku koji je dat u mojoj knjizi propisuje mirnu saradnju – i ulazak u konflikte na pravednoj strani. Bez ove moralne norme, libertarijanski društvo je nestabilno pred istom tom spoljnom pretnjom, jer ne omogućava kooperaciju u samoodbrani.
Za ulazak u konflikt, libertarijancu je važno da razume zašto ga taj konflikt brine. Ali dovoljno razvijen osećaj pravde nalaže čoveku da interveniše praktično u bilo koji konflikt, samo da bude jasno na čijoj je strani pravda. Ko je on da se meša? On može, zapravo, kao neki Arestovič, smatrati tuče između razumnih bića uzaludnim trošenjem deficitnih resursa potrebnih za preobražaj prirode i osvajanje Kosmosa. A stoga ih i presecati svom snagom tehnologija za preobražaj prirode. Uključujući i ljudsku prirodu.
Napomenuću, međutim, da iz libertarijanskih polaznih pretpostavki može se izvesti bilo koja etatistička konstrukcija. To je veoma vidljivo na primeru Karla Franka, koji, nazivajući sebe pravoslavnim libertarijancem, opravdava poreze i slične državne intervencije u ekonomiju, kao i ostalu prinudu u isto vreme. Tako i svi levi libertarijanci u različitoj meri greše sličnim stvarima. Tajna je jednostavna: dovoljno je na trenutak zaboraviti da su vrednosti subjektivne. Zatim proglasite sopstvene vrednosti kao one od najvažnijeg značaja za sve, a samim tim, radi njihovog nametanja, dopustivo je gatati tuđe vrednosti. (Upravo zato je veoma korisno dopuniti poznavanje libertarijanske doktrine poznavanjem ekonomske teorije, a ne pokušavati da je zameni nekom analitičkom filozofijom)
Tome ponekad greši i Bitark, ali, srećom, ne toliko beskompromisno. Zato, iako bi možda rado jednim potezom oslobodio celo čovečanstvo štetnog mozgovirusa koji uništava inhibitor nasilja, on uglavnom prilično dosledno radi upravo na novom tipu oružja za samoodbranu – koje nije namenjeno ubijanju agresora, već samo jačanju inhibitora nasilja u njemu.
Takođe me raduje što je u poslednje vreme ostavio na miru svoju hipotezu o mogućnosti rešavanja zadatka putem genetske korekcije i prebacio se na hormonski nivo. S nestrpljenjem iščekujem kada će u svojim eksperimentima preći sa miševa na ljude. Tim više što sada u RF luta dovoljno psihopata sa PTSP-om. S jedne strane, neko od njih bi mogao pristati da učestvuje u ispitivanju eksperimentalnog leka dobrovoljno. S druge strane, mnogi takvi momci lako će dati povod da se na njima isprobaju sredstva za jačanje inhibitora nasilja već u formi oružja za samoodbranu.
Ono što Bitarku i Voluntaristu nedostaje, jeste pažljivije i privlačnije predstavljanje svojih teza javnosti. Nažalost, ovde moja pomoć može biti samo veoma ograničena: to smo već prošli – pri pokušajima usaglašavanja teksta počinjemo da se svađamo. Meni je važno da uklonim „krinž“, njemu je važno da glavni teйки ostanu nepromenjeni. Zato imamo ono što imamo.
Nadam se da sam uspeo da prenesem svoje viđenje situacije i da ćete uspeti da se odnosite prema njegovom radu sa dubljim razumevanjem. A emodži sa klaunom može da stavi svaki budala.
Rešavajući različite vrste moralnih problema, možemo polaziti ili iz utilitarnog stanovišta, orijentisanog na rezultat i koji se sastoji u maksimizaciji korisnosti, ili iz deontološkog, orijentisanog na postupak i koji se sastoji u obaveznom sleđenju određenih normi (uključujući i moralne norme). Na primer, u dilemi sa kolica, prva pozicija opravdava ubistvo jedne nevine osobe radi spasavanja mnogih drugih, dok druga pozicija to ne dopušta i osuđuje svako namerno nanošenje štete čoveku. Međutim, ne samo misaoni eksperimenti, već i mnoge stvarne situacije mogu dovesti do pitanja da li vredi žrtvovati ljudski život radi nekog višeg dobra. I bilo bi veoma zanimljivo pogledati kakav izbor preferiraju pojedinci koji ne osećaju odbojnost prema vršenju nasilja, imaju slabo izraženu empatiju i poseduju druge crte psihopatije.
Kao što znamo, u standardnoj varijanti dileme sa kolica, osoba mora odlučiti da li da preusmeri kolica na put gde je vezana samo jedna osoba, ili da ne preduzme ništa, kao rezultat čega će kolica pregaziti odmah pet osoba. Anketa 700 učesnika istraživanja pokazala je da je izbor u korist preduzimanja akcije (žrtvovanja radi dobra mnogih) neznačajno bio povezan samo sa crtama primarne psihopatije (sklonošću osobe ka bezdušnosti, nedostatku empatije i slabom osećaju krivice). Međutim, u modifikovanoj varijanti, kada je učesnik morao da odluči da li da gurne debelog čoveka sa mosta na šine kako bi zaustavio kolica, izbor u korist toga bio je snažno povezan sa svim pokazateljima psihopatije. Čini se da psihopatični pojedinci teže da smatraju da je u datoj situaciji ubistvo debelog čoveka potpuno opravdan postupak.
Takođe je istraživanje otkrilo da pojedinci sa povišenim pokazateljima psihopatije teže da imaju težnju ka nanošenju štete ljudima radi postizanja nekog višeg dobra. Ali pri tome oni ne teže da pomognu u nepristrasnoj maksimizaciji blagostanja što većeg broja ljudi. Za jasnoće, može se izraziti ovako: psihopata je spreman da prihvati ljudske žrtve i počini nasilje radi postizanja višeg dobra, ali ne bi pomagao svojim novčanikom, čak i ako poseduje sredstva koja mu nisu naročito potrebna, a koja bi mogla značajno pomoći mnogim drugim ljudima.
Osim toga, učesnici su anketirani o nizu dilema iz CNI modela, koji procenjuje njihovu osetljivost na posledice (C), moralne norme (N) i preferenciju neaktivnosti nad aktivnim postupanjem (I). Naravno, viši pokazatelji psihopatije bili su povezani sa većom sklonošću prihvatanja utilitarnih, a ne deontoloških odluka. Preciznije, prema Levensonovom testu, ovaj rezultat je bio značajno povezan sa pokazateljima upravo primarne psihopatije, i samo slabo sa pokazateljima sekundarne (koja odražava emocionalnu nestrpljivost i prisustvo psiholoških problema kod osobe). Prema triarhijskom modelu psihopatije, on je bio povezan sa sklonošću osobe ka podlosti. A prema upitniku za psihopatičnu ličnost (PPI), bio je povezan sa egocentričnom impulsivnošću, nestrašnim dominiranjem i hladnokrvnošću.
Može se zaključiti da što je kod pojedinca jače narušena funkcija mehanizma inhibicije nasilja, što se u praksi manifestuje crtama primarne psihopatije, to je on skloniji da donese utilitarni, a ne deontološki izbor. Ljudske žrtve i nasilje su za njega opravdani ako smatra da će to dovesti do nekog višeg dobra za mnoge ljude. Pri tome je zanimljiv trenutak što radi toga ne teži naročito da žrtvuje sopstveno blagostanje. U stvarnom životu se slično može lako videti na primeru raznih diktatora koji su sledili određenu ideologiju. U isto vreme, nepsihopatični pojedinci preferiraju da prate moralne norme i ne žrtvuju ljudske živote. Oni neće doneti odluku u korist namernog nanošenja štete čoveku.
