Krenula sam sa četvrtim odeljkom knjige Erika Maka Libertarijanizam, koji je posvećen ekonomskoj pravdi i pravima svojine. Kao i treći, on se sastoji od kratkog uvoda i dva poglavlja koja prikazuju poglede Nozika i Hajeka na ovu temu – očigledno, za Maka ne postoje drugi libertarijanci vredni pažnje po ovom pitanju (iako je ovde verovatnije reč o tome što Mak piše knjigu o filozofiji, a ne o istoriji, ekonomiji ili pravu, otuda i izbor autora koje razmatra).
U poglavlju o Noziku analizira se kako je on kritikovao pristalice distributivne pravde, pokazujući da bi oni, radi postizanja nekog idealnog krajnjeg stanja, morali pokrenuti mehanizam permanentne revolucije, a radi primene nekog jedinstvenog distributivnog modela – pretvoriti sve u delimično ropstvo. Nozik ovakvom redistributivnom ekstazu suprotstavlja dobro nam poznati libertarijanski pristup, prema kojem pravda određenog prava svojine zavisi od procedura zahvaljujući kojima je ono stečeno, a ne od veličine imovine ili, recimo, stepena lojalnosti korisnika partijskoj liniji.
Izražavam duboku zahvalnost svima koji su poslali donacije za prevod ovog poglavlja, sada možemo početi da prikupljamo za sledeće. A dok se skuplja novac za Maka (ili za Molinju, volite ga Molinju, zar ne?), ponovo ću se vratiti Fridmanu, očekuje nas poglavlje o zakonima Kineskog carstva.
Nastavljam da radim na svojoj knjizi. Dopisala sam odeljak o vlasti, razbijajući konačni dugački tekst na zasebne stranice radi veće uniformnosti dizajna, ali i da bi bilo lakše referencirati i komentarisati. Nova poglavlja su o meritokratiji i o anarhiji kao neka dva osnovna pristupa na koja se uslovno mogu svesti pokušaji rešavanja zadataka u društvu.
Takođe sam složila knjigu u epub format, i sada će najnovija verzija uvek biti dostupna na ovom linku.
Dalji plan rada se malo promenio, treći odeljak mislim da posvetim tržištu, i već od njega preći na ankap.
Kao i obično, očekujem vaše komentare i donacije za podsticaj rada. I, uzgred, ako neko ima želju da napravi korice za knjigu, rado bih pogledala vaše varijante. Zamyšljena tjan dobro ilustruje proces pisanja, ali za finalni proizvod definitivno nije pogodna.
Čini mi se da sam dovršila prvi odeljak svoje knjige o ankapu, o osnovnim principima libertarijanizma. Podelila sam ga na pojedinačne главе, kako ne bi bio previše glomazan. Takođe, radi lakšeg snalaženja čitalaca, iznela sam sve brojne definicije termina koje dajem u tekstu na posebnu stranicu. Tamo ćete imati mogućnost da u koncentrisanom obliku steknete predstavu o tom čudnom pojmovnom aparatu koji koristim.
Takođe sam skicirala približno sadržao drugog odeljka, koji se za sada uslovno zove „Vlast“. Treći odeljak će verovatno biti posvećen međusobnoj povezanosti ankapa i libertarijanizma i igraće ulogu poslova nakon prvog dela knjige. Za dve druge dela knjige još uvek nisam skicirala strukturu.
Kao i ranije, ne isključujem razne ispravke, dopune i izbacivanja, naročito ako budete davali aktivan fidbek.
Uspešno sam stigla u Crnu Goru. Iako „uspešno“ nije sasvim precizna reč, jer je u procesu napravljeno mnogo grešaka i izgubljeno mnogo novca. Uopšte, putovanja su, u poređenju sa 2019. godinom, kada sam poslednji put išla izvan Rusije, postala mnogo komplikovanija.
Najneprijatnije otkriće bilo je to što se sada ne mogu verovati agregatori prilikom kupovine avionskih karata. Rado će vam, bez ikakvih napomena, prodati kartu za let koji u principu nećete moći da iskoristite, što prodavac zna već u trenutku transakcije, a tu kartu neće biti moguće ni vratiti. Tako, nisam uspela relativno jeftino da doletim do Beograda preko Istanbula, pa sam morala hitno da kupim bukvalno pretposlednju preostalu direktnu kartu za Beograd, u biznis klasi, za ogromne novce. Zatim me u samom Beogradu nisu pustili u grad jer nisam imala PCR test, pa sam morala da prespavam u tranzitnoj zoni. A kada je došlo vreme za prijavu na let za Tivat, ispostavilo se da niko neće za mene prebaciti prtljag sa jednog leta na drugi. Na kraju su mi dodelili menadžera koji me je bukvalno za ruku proveo kroz pasoški kontrolu (odsustvo testa je magično prestalo biti problem), zatim sam preuzela prtljag na lost&found šalteru, pa se na prijavi ispostavilo da sistem ne vidi moju kartu, otišli smo do šaltera avio-kompanije gde me je sistem ipak prepoznao, odštampali su mi papirnu kopiju karte, i sa njom je kvest oko ukrcavanja u avion konačno uspeo da se završi… Ono što mi se dopalo kod Srba jeste to što su svi doživljeli ovaj haos sa humorom, sve formalnosti su odmah, čim se pojavi stvarni problem, odbačene u stranu, tako da je putovanje kroz aerodrom bilo ispunjeno veselim smehom i šalama na lošem engleskom.
U Tivtu sam ignorisala usluge taksista (to je bilo zaista teško), pešice sam otišla do autobuske stanice, kupila kartu za Budvu, iskoristila javni wifi kako bih javila osobi koja me čeka kada da me očekuje, i nakon toga više nije bilo nikakvih problema.
Genrih, do preksutra predstavnik jedine porodice koja se preselila u Crnu Goru u okviru projekta Montelibero, ispostavio se kao sasvim običan libertarijanac, kakvi oni i treba da budu prema libertarijanskim propagandnim materijalima: poslovan, energičan, ljubazan, koji pridaje veliku pažnju izgradnji sopstvene reputacije – i bez ikakvih nametljivih fetiša koji nisu retki kod političkih i društvenih aktivista. Uglavnom, sumnjam da ćemo on i ja dobro sarađivati. Prenela sam mu gotovinu za fond projekta – doduše, samo tuđu, jer moji propusti na putu verovatno neće dozvoliti da u skorije vreme investiram značajnu sumu, pa je bolje da sačuvam ostatak novca za avans budućem stanodavcu radi dobijanja povoljnijih uslova.
Juče sam sa Genrihom otišla iz Budve u Bar. Ako je Budva čisto turistički grad, smešten u prilično uskom priobalnom pojasu između mora i stena, koji se već aktivno penje na te iste stene – Bar je mnogo prostraniji, tamo ima mnogo praznog prostora direktno u urbanom zoni, i deluje nešto samostalnije. Pritom ne izgleda siromašno i zapušteno, iako se oseća određena preostala „sovkovska“ atmosfera. Uglavnom, potrudiću se da pronađem smeštaj baš tamo, a ujedno će to biti znatno bliže lokaciji naše buduće libertarijanske zajednice.
Neočekivano su odlučili da me imenuju za direktorku projekta – to je uglavnom povezano sa deficitom kadrova i urednošću mojih dokumenata, a ne sa nekim izuzetnim poslovnim kvalitetima. Ali, naravno, potrudiću se da ne izdam očekivanja. Razumeljivo je da fond još uvek ne može sebi priuštiti konkurentnu platu, tako da ovo izgleda više kao društveni angažman. Koliko razumem, fond je do danas prikupio oko 25 hiljada evra od potrebnih 70 hiljada za kupovinu zemlje, i ovaj tempo očigledno omogućava da se završi započeto, pri čemu verovatno neće biti jednog učesnika sa kontrolnim paketom. Prekosutra dočekujemo još jednu porodicu doseljenika.
Što se tiče kanala, nadam se da ću ubuduće zadržati uobičajeni tempo objava od oko jedne dnevno. Uzgred, veliko hvala svima koji su, sazvavši za moje probleme sa kartama, poslali nekoliko neuobičajeno velikih donacija. To već pokriva otprilike petinu gubitaka – a nisam se čak ni obratila nikome sa direktnim molbama, jer mi je bilo neprijatno da tražim od ljudi da plaćaju rezultate moje sopstvene gluposti.
Pogled iz prozora hostela na Stari grad Budve. U Baru će, naravno, pogled biti znatno banalniji.
Današnji mitinzi su razveli moju melanholiju. Izašao je veliki broj ljudi, narod narod narod was zol i vesel. Policajci su bili mnogo više nego prethodnih godina. Radili su bez žestine, ali dovoljno odlučno. Ljudi su u hodu učili kako se povezuju, pokušavali su da odbrane svoje. Plakata i zastava je bilo malo, nisu izlazili da se cure, ali da pritiskaju masom.
Posebno motivišu video snimci gde policajce prskaju biberom, gađaju snežkama ili jednostavno tuku po licu. Malodušno sam izbacila sprej iz džepa pre polaska, ali sledeći put ću ga obavezno poneti. I, možda, ću čak tražiti povod da ga primenim. Oseća se da će ovog puta, ako dođe do krivičnih prijava, one više neće biti izmišljene, ne zbog plastičnih čaša, već pošteno. I imam čudan osećaj da će takve krivične prijave pre podgrejati narod, nego što će ga zastrašiti. Da, naravno, ovo zapisujem sada dok su još vreli sledeći, dok su adrenalinova sećanja sveža. Ali ljudi se već sada moralno pripremaju da izađu za nedelju dana, ako ne ranije, i njima su takođe adrenalinova sećanja sveža. Tako da je eskalacija sa strane protestujućih sasvim verovatna, a to je upravo ono što je potrebno za pojavljivanje šansi za njegov uspeh.
Posebno hvala onom, i dalje mi nepoznatom, mladom čoveku koji je sprečio moje hapšenje, zgrabiivši me uz vik: „ajde, skloni ruke, to je moja devojka!“. I policajac je, što je karakteristično, sklonio ruke. Tako radi homested)))
Ovo je Moskva, čini se. Kod nas nije bilo takvih ohrabrujućih kadrova, nažalost.
Novo poglavlje Mehanike slobode, Podrazumevana pravila, efekat razmere i problem stabilnosti predstavlja detaljniju analizu mogućnosti kolapsa bezdržavnog društva u poređenju sa prvim izdanjem knjige. Pre četrdeset godina autor je bio optimističniji, ali kasnije su stigli ozbiljni prigovori na predloženi model, pa je morao da unese niz preciziranja.
Ključno preciziranje bila je ideja da, bez obzira na to da li država postoji ili ne, društveni ugovor je jednostavno mirni sporazum o tome kakva raspodela prava neće izazvati kod ljudi želju da nasilno promene status kvo. To na neki način odjekuje mojom formulacijom da su prava potraživanja koja se tolerišu. Zatim Fridman dodaje aparat Šelingovih tačaka, koji je koristio u nekoliko prethodnih poglavlja, i pokazuje da je bezdržavno društvo zaista izloženo opasnosti od kolapsa u fazi svog nastanka, ali ako se pravila manje-više utvrde, tada će razvijena inercija obezbediti potrebnu stabilnost.
Predstavljam prevod još jednog poglavlja Mehanike slobode, Anarhija i efikasno pravo. Ovde Fridman podseća na svoj opis pravnog sistema na slobodnom tržištu i primenjuje na njega uobičajenu analizu ekonomske efikasnosti. Dobija se zaključak da korist pružalaca prava i njihovih izvršilaca na tržištu prava nije uvek precizno povezana sa koristiom klijenata odgovarajućih agencija. Drugim rečima, ankap ne dovodi do stopercentne pravde za sve, a i oblast privatnog prava je podložna tržišnim neuspesima (njih Fridman detaljno analizira u prethodnom poglavlju). Ipak, pokušaji uspostavljanja pravnih normi pomoću političkih mehanizama su podložniji sličnim neuspesima u mnogo većoj meri, tako da tržište ipak rešava stvari.
