Krenula sam sa četvrtim odeljkom knjige Erika Maka Libertarijanizam, koji je posvećen ekonomskoj pravdi i pravima svojine. Kao i treći, on se sastoji od kratkog uvoda i dva poglavlja koja prikazuju poglede Nozika i Hajeka na ovu temu – očigledno, za Maka ne postoje drugi libertarijanci vredni pažnje po ovom pitanju (iako je ovde verovatnije reč o tome što Mak piše knjigu o filozofiji, a ne o istoriji, ekonomiji ili pravu, otuda i izbor autora koje razmatra).
U poglavlju o Noziku analizira se kako je on kritikovao pristalice distributivne pravde, pokazujući da bi oni, radi postizanja nekog idealnog krajnjeg stanja, morali pokrenuti mehanizam permanentne revolucije, a radi primene nekog jedinstvenog distributivnog modela – pretvoriti sve u delimično ropstvo. Nozik ovakvom redistributivnom ekstazu suprotstavlja dobro nam poznati libertarijanski pristup, prema kojem pravda određenog prava svojine zavisi od procedura zahvaljujući kojima je ono stečeno, a ne od veličine imovine ili, recimo, stepena lojalnosti korisnika partijskoj liniji.
Izražavam duboku zahvalnost svima koji su poslali donacije za prevod ovog poglavlja, sada možemo početi da prikupljamo za sledeće. A dok se skuplja novac za Maka (ili za Molinju, volite ga Molinju, zar ne?), ponovo ću se vratiti Fridmanu, očekuje nas poglavlje o zakonima Kineskog carstva.
Nastavljam da radim na svojoj knjizi. Dopisala sam odeljak o vlasti, razbijajući konačni dugački tekst na zasebne stranice radi veće uniformnosti dizajna, ali i da bi bilo lakše referencirati i komentarisati. Nova poglavlja su o meritokratiji i o anarhiji kao neka dva osnovna pristupa na koja se uslovno mogu svesti pokušaji rešavanja zadataka u društvu.
Takođe sam složila knjigu u epub format, i sada će najnovija verzija uvek biti dostupna na ovom linku.
Dalji plan rada se malo promenio, treći odeljak mislim da posvetim tržištu, i već od njega preći na ankap.
Kao i obično, očekujem vaše komentare i donacije za podsticaj rada. I, uzgred, ako neko ima želju da napravi korice za knjigu, rado bih pogledala vaše varijante. Zamyšljena tjan dobro ilustruje proces pisanja, ali za finalni proizvod definitivno nije pogodna.
Veoma dugo sam se pripremala za pisanje narednog poglavlja svoje knjige o ankapu, i konačno sam sastavila dve glave o moći. Glavna njihova prednost je što su neverovatno kratke, što smatram svojim velikim postignućem. Da je uvek tako sažeto mogla da izlažem…
Nadam se da ću u sledećem pokušaju zatvoriti temu moći, a možda i potpuno završiti prvi deo knjige koji, u suštini, treba da obuhvati kratak pregled cele ankap teorije. Zatim ću sastaviti kolekciju osnovnih zanimljivih praktičnih slučajeva i razgovarati o načinima realizacije celog tog veličanstva.
Došla sam u Crnu Goru 21. maja kako bih radila na projektu Montelibero. Tokom ovog perioda, lično sam uradila malo na projektu: nastanila sam se u relativnoj blizini zemljišta koje se kupuje u okviru projekta, učestvovala sam u čišćenju terena kako bi geodetski inženjer izneo katastarske granice zemljišta i budućeg puta do njega, i podnela dokumenta kako bih bila postavljena za direktora društva sa ograničenom odgovornošću Montelibero, koje je trenutno u procesu registracije. Dok firma nije registrovana, mogućnosti za dalju oflajn aktivnost u vezi sa zemljištem su ograničene.
Geometar na radu
Mnoge brine trošak života u Crnoj Gori. Navodim rezime za prvi mesec.
Ukupno je potrošeno 834 evra – to je samo za mene, bez uračunatih troškova u okviru Montelibera. Međutim, u ovaj iznos su uključene neke stavke koje će u budućnosti biti znatno manje.
Na smeštaj je potrošeno 282 evra, dalje će biti mnogo manje. Prvo, prvih 7 dana su bili u hostelu po 6 evra po noćenju. Drugo, kada sam iznajmila dugoročni smeštaj od 120 evra mesečno, jednu mesečnu kiriju morala sam da ostavim kao depozit, uz potencijalni povrat koji neće biti tako brzo.
113 evra je potrošeno na nameštaj i opremu. Na primer, iz Rusije sam donela skoro ceo stacionarni kompjuter, osim monitora i kućišta jer su teški, a i zaboravila sam da ponesem ruter. Morala sam da kupim polovnu opremu na licu mesta. Takođe, u stanu nisu postojali električni ketler i sušilica za veš. U budućnosti očekujem jedan veliki trošak po ovoj stavki, a nakon toga će ona skoro nestati.
Veoma neprijatan trošak je borbeni porez od 30 evra, 1 evro po danu boravka u zemlji. Porez će se morati plaćati sve dok se ne dobije boravišna dozvola, što je, sa svoje strane, vezano za rokove registracije firme u kojoj sam direktor. Tako da će ovaj trošak sledećeg meseca biti manji, a kasnije će potpuno nestati. U svakom slučaju, počeće troškovi održavanja firme, ali u mom slučaju, srećom, oni će biti plaćani kroz projekat, takav socijalni paket za zaposlenog sa mesečnom platom od 80 evra.
Najlući trošak iz perspektive bivših stanovnika Rusije su provizije za podizanje gotovine, na njih je potrošeno 29 evra. Ovdešnji bankomati uzimaju 2% + 5 evra. U supermarketima se naravno može platiti karticom, ali između ljudi ide samo keš, nema nikakvog „poslaću preko Sber-a po broju telefona“. To je ozbiljan razlog da počneš da zarađuješ keš ovde ili da stvaraš korisna poznanstva za povoljnije podizanje gotovine nego preko bankomata.
Na prodavnice je potrošeno 170 evra, i još 54 na ugostiteljske objekte. Ove troškove se može optimizovati, ali pretpostavljam da će i dalje na hranu i sitne kućne potrebe odlaziti oko dvesta.
Ukratko, ako se iznajmi veoma skroman stan u jeftinom gradu (Bar je možda najjeftiniji grad na obali), kada se život donekle stabilizuje, može se računati na mesečni iznos od 350-400 evra – ako živiš sama. Porodica će imati manje specifične troškove zakupa i verovatno će se uklopiti u cenu od 300 evra po osobi.
Međutim, da bi se troškovi uklopili u ovu skromnu cenu, važno je ispuniti još par uslova. Prvo, zaboravite na pušenje, cigarete su ovde veoma skupe, više od 2 evra po paklici. Ja ih i nisam počela, meni je jednostavnije. Drugo, možete ne prijavljivati boravišnu dozvolu, već umesto toga raditi vizaran. O tome ću detaljnije kasnije.
Ako turista ne plaća boravišnu taksu, država bi, po ideji, trebalo da to kažnjava. U praksi se kažnjavaju samo oni koji traže boravišnu dozvolu, a da im porezi nisu plaćeni. Zato, umesto prijavljivanja boravišne dozvole, možete jednostavno jednom mesečno preći granicu sa Albanijom. Moj stanodavac se baš time bavi kao dopunskom zaradom: nabije po 4 osobe u svoj auto, uzme po 10 evra od svakog i vozi ih u Škodar, simpatičan albanski gradić na obali Skadarskog jezera. U Albaniji je skoro sve voće i povrće otprilike duplo jeftinije, kao i dosta artikala u supermarketima. Tako da mnogi idu tamo samo da se snabde, a usput dobiju i pečat o prelasku granice, koji daje pravo na produženje roka legalnog boravka u Crnoj Gori. Dakle, ako ne planirate daleko unapred i ne jurite za tim da kroz deset godina dobijete crnogorsko državljanstvo – vizaran je najjeftiniji način legalizacije. Nisu potrebni nikakvi PCR testovi, u Albaniji čak uopšte nisam videla ljude sa maskama.
Jednostavno zabavan albanski brend
Za kraj, niz utisaka o zemlji u celini.
Jezik je dovoljno srodan ruskom da već nakon mesec dana možeš razumeti veći deo onoga što ti govore, naročito ako govore polako. Obična komunikacija se odvija na mešavini crnogorskog i ruskog, ali u onim teškim slučajevima kada to nije dovoljno, dovoljno je preći na engleski i to rešava problem.
Lokalci su prilično ljubazni, iako ne toliko neverovatno gostoljubivi kao, recimo, Gruzinci. Vole da ćaskaju: skoro uvek komunikacija sa lokalcima se svodi na to da on priča, ti povremeno jednosložno odgovaraš na njegova pitanja, a on se raduje što je razumeo, pa čak i što si odgovorio u skladu sa temom razgovora. O politici malo pričaju, i to se češće odnosi na pitanje treba li ulaziti u Evropsku uniju, nego na to što su neki Rusi ili Belorusi imali nesuglasica sa svojom vladom. Libertarijanske vrednosti su im prilično prirodne, ali ih ne artikulišu.
Poslovna kultura u Crnoj Gori je predmet mnogo čuvenih priča. Stvara se osećaj da ćeš do trenutka kada uspeš da izvedeš manje-više složenu transakciju već stići da upoznaš celu porodicu ugovorne strane, pa čak i možda postati njihov rod. Cena transakcije će na kraju ispasti znatno viša od predviđene, ali će se u procesu pojaviti neke neočekivane koristi koje imaju potpuno indirektan odnos prema prvobitnoj predmetu razgovora. Ukratko, u to treba uroniti, a štedeti živce na tome je neisplativo.
Posla ov, u principu, ima, kako kvalifikovanog, tako i onog koji nije baš poseban. Sve dok znanje lokalnog jezika nije na visokom nivou, posao se može tražiti preko ruskojezičnih grupa na Fejsbuku, one su brojne i informativne. Kada čovek počne slobodno da priča, njegove mogućnosti se ozbiljno šire. Takođe, ništa ne sprečava rad na daljinu, ali to već i sami razumete. Internet je skup, ali je kvalitet prilično podnošljiv.
Hrana je ukusna, ali kuhinja nije previše bogata: meso, sir, hleb, povrće, voće. Kultura dimljenja mesa je na visokom nivou. Riba postoji, ali je lokalno ne cene previše. Jedu mnogo peciva, ali ovde ja sa lokalnim stanovništvom nemam mnogo zajedničkog.
Klima me je u početku iznenadila: krajem maja su večeri bile iskreno hladne. Sada više liči na moju predstavu o suptropima: danju je vruće, noću prijatno. Vlaga nije previše visoka, ne iritira. Klimu još uvek nisam ni uključivala, ali mislim da će posle nekog vremena biti potrebna. More je za sada prilično hladno, tako da su plaže već veoma tesne, dok je u talasima još prostrano. Kažu da lokalci usred vrućine migriraju u planine, gde je hladnije. Tamo još nisam bila, ali planiram.
Uopšte, što se tiče turističkih znamenitosti, Crna Gora me za sada zaobilazi. Posetila sam stari grad Budvu – i to je, zapravo, sve. Iako mi je bukvalno pored glave neka neverovatno stara maslina koja ima 2400 godina, o kojoj svi lokalci govore bukvalno uz uzdah, a na tri kilometra se nalaze ruševine starog Bara – nekako nemam vremena za sve to. Umesto toga, sada planiram da posetim turistički centar, produžim svoju registraciju nakon vizarana, a sutra da odem do glavnog grada gde sam uočila polovni skuter (onaj dugo očekivani veliki trošak za predmete opreme). Možda, kada budem na točkovima, ću moći da prošetam kroz zemlju i obiđem je detaljnije, ali to će verovatno već biti tema sledećeg izveštaja.
Stari grad Budve je jedina turistička znamenitost koju sam detaljno istražila
Čini mi se da sam dovršila prvi odeljak svoje knjige o ankapu, o osnovnim principima libertarijanizma. Podelila sam ga na pojedinačne главе, kako ne bi bio previše glomazan. Takođe, radi lakšeg snalaženja čitalaca, iznela sam sve brojne definicije termina koje dajem u tekstu na posebnu stranicu. Tamo ćete imati mogućnost da u koncentrisanom obliku steknete predstavu o tom čudnom pojmovnom aparatu koji koristim.
Takođe sam skicirala približno sadržao drugog odeljka, koji se za sada uslovno zove „Vlast“. Treći odeljak će verovatno biti posvećen međusobnoj povezanosti ankapa i libertarijanizma i igraće ulogu poslova nakon prvog dela knjige. Za dve druge dela knjige još uvek nisam skicirala strukturu.
Kao i ranije, ne isključujem razne ispravke, dopune i izbacivanja, naročito ako budete davali aktivan fidbek.
Donacija za prevod ove glave bila je sasvim pristojna, 6000 rubalja, ali je i obim teksta u njoj prilično izuzetan, tako da je moralo biti naporno rada, u pauzama između dobrovoljnog libertarijanskog robovanja na pilani.
U ovoj glavi Erik Mak priča kako je Mizesov kalkulacioni argument o neodrživosti totalne planirane ekonomije uticao na Hajeka, opisuje alternativni pristup koji je Hajek razvio za opisivanje društva kroz ideju spontanih poretaka, a takođe detaljno (po mom mišljenju, čak i previše pedantno) analizira ideju da je sloboda situacija u kojoj svi poštuju određeni jedinstveni set apstraktnih pravila, koji nosi ponosno ime pravila pravednog ponašanja, pri čemu ih ne poštuju iz razloga koristi, već ih uzdižu na rang transcendentalne vrednosti. Ukratko, ako je Bog umro, to ne znači da je sve dozvoljeno.
Nadam se da će sledeća donacija biti za prevod Stefana Molinja, kod njega je stil jednostavniji, a poglavlja nisu toliko monstruozne veličine, tako da se razmak između donacije i proizvoda može učiniti ne previše dugim.
Uspešno sam stigla u Crnu Goru. Iako „uspešno“ nije sasvim precizna reč, jer je u procesu napravljeno mnogo grešaka i izgubljeno mnogo novca. Uopšte, putovanja su, u poređenju sa 2019. godinom, kada sam poslednji put išla izvan Rusije, postala mnogo komplikovanija.
Najneprijatnije otkriće bilo je to što se sada ne mogu verovati agregatori prilikom kupovine avionskih karata. Rado će vam, bez ikakvih napomena, prodati kartu za let koji u principu nećete moći da iskoristite, što prodavac zna već u trenutku transakcije, a tu kartu neće biti moguće ni vratiti. Tako, nisam uspela relativno jeftino da doletim do Beograda preko Istanbula, pa sam morala hitno da kupim bukvalno pretposlednju preostalu direktnu kartu za Beograd, u biznis klasi, za ogromne novce. Zatim me u samom Beogradu nisu pustili u grad jer nisam imala PCR test, pa sam morala da prespavam u tranzitnoj zoni. A kada je došlo vreme za prijavu na let za Tivat, ispostavilo se da niko neće za mene prebaciti prtljag sa jednog leta na drugi. Na kraju su mi dodelili menadžera koji me je bukvalno za ruku proveo kroz pasoški kontrolu (odsustvo testa je magično prestalo biti problem), zatim sam preuzela prtljag na lost&found šalteru, pa se na prijavi ispostavilo da sistem ne vidi moju kartu, otišli smo do šaltera avio-kompanije gde me je sistem ipak prepoznao, odštampali su mi papirnu kopiju karte, i sa njom je kvest oko ukrcavanja u avion konačno uspeo da se završi… Ono što mi se dopalo kod Srba jeste to što su svi doživljeli ovaj haos sa humorom, sve formalnosti su odmah, čim se pojavi stvarni problem, odbačene u stranu, tako da je putovanje kroz aerodrom bilo ispunjeno veselim smehom i šalama na lošem engleskom.
U Tivtu sam ignorisala usluge taksista (to je bilo zaista teško), pešice sam otišla do autobuske stanice, kupila kartu za Budvu, iskoristila javni wifi kako bih javila osobi koja me čeka kada da me očekuje, i nakon toga više nije bilo nikakvih problema.
Genrih, do preksutra predstavnik jedine porodice koja se preselila u Crnu Goru u okviru projekta Montelibero, ispostavio se kao sasvim običan libertarijanac, kakvi oni i treba da budu prema libertarijanskim propagandnim materijalima: poslovan, energičan, ljubazan, koji pridaje veliku pažnju izgradnji sopstvene reputacije – i bez ikakvih nametljivih fetiša koji nisu retki kod političkih i društvenih aktivista. Uglavnom, sumnjam da ćemo on i ja dobro sarađivati. Prenela sam mu gotovinu za fond projekta – doduše, samo tuđu, jer moji propusti na putu verovatno neće dozvoliti da u skorije vreme investiram značajnu sumu, pa je bolje da sačuvam ostatak novca za avans budućem stanodavcu radi dobijanja povoljnijih uslova.
Juče sam sa Genrihom otišla iz Budve u Bar. Ako je Budva čisto turistički grad, smešten u prilično uskom priobalnom pojasu između mora i stena, koji se već aktivno penje na te iste stene – Bar je mnogo prostraniji, tamo ima mnogo praznog prostora direktno u urbanom zoni, i deluje nešto samostalnije. Pritom ne izgleda siromašno i zapušteno, iako se oseća određena preostala „sovkovska“ atmosfera. Uglavnom, potrudiću se da pronađem smeštaj baš tamo, a ujedno će to biti znatno bliže lokaciji naše buduće libertarijanske zajednice.
Neočekivano su odlučili da me imenuju za direktorku projekta – to je uglavnom povezano sa deficitom kadrova i urednošću mojih dokumenata, a ne sa nekim izuzetnim poslovnim kvalitetima. Ali, naravno, potrudiću se da ne izdam očekivanja. Razumeljivo je da fond još uvek ne može sebi priuštiti konkurentnu platu, tako da ovo izgleda više kao društveni angažman. Koliko razumem, fond je do danas prikupio oko 25 hiljada evra od potrebnih 70 hiljada za kupovinu zemlje, i ovaj tempo očigledno omogućava da se završi započeto, pri čemu verovatno neće biti jednog učesnika sa kontrolnim paketom. Prekosutra dočekujemo još jednu porodicu doseljenika.
Što se tiče kanala, nadam se da ću ubuduće zadržati uobičajeni tempo objava od oko jedne dnevno. Uzgred, veliko hvala svima koji su, sazvavši za moje probleme sa kartama, poslali nekoliko neuobičajeno velikih donacija. To već pokriva otprilike petinu gubitaka – a nisam se čak ni obratila nikome sa direktnim molbama, jer mi je bilo neprijatno da tražim od ljudi da plaćaju rezultate moje sopstvene gluposti.
Pogled iz prozora hostela na Stari grad Budve. U Baru će, naravno, pogled biti znatno banalniji.
Nastavljam sa prevodom „Libertarijanizma“ Erika Maka. Prošli put sam završila sa Delom 2 o filozofskim pretpostavkama, a sada se bacam na Deo 3 o temeljima libertarijanizma, i danas vam predstavljam kratak uvod u treći deo i prilično dugačko poglavlje o tome kako je Nozik objašnjavao samoposedovanje i moralna ograničenja koja iz njega proizlaze. Nozikov pristup se poredi sa poznatijom Rolzovom koncepcijom — o velu neznanja i svemu tome — nakon čega Erik Mak pokazuje u kojim delovima mu Nozik deluje ubedljivije.
Trudila sam se da prevodim tako da bude što jasnije o čemu je reč, ali ne mogu da garantujem da nisam propustila neke ustaljene izraze iz žargona moralnih filozofa koji mi nije naročito poznat, pa ću biti radoznaia ako bi neki hipotetički Artem Severski kratko pregledao prevod i ponudio svoje ispravke tamo gde smatra potrebnim.
Prevod ovog poglavlja je podstaknut donacijom u iznosu od hiljadu rubalja — što je prilično mnogo za pojedinačnu donaciju, ali vrlo skromno s obzirom na obim posla. Tako da ću biti srećna ako bacite još nešto.
Sledeće poglavlje je takođe prilično veliko, i biće o tome šta je autor izvukao u smislu osnova libertarijanizma od Fridriha Hajeka.
Takođe sam malo popravila formatiranje ranije objavljenih poglavlja, prevela napomene uz njih i poboljšala navigaciju između poglavlja. Odlično sam to uradila)))
Nije prošla ni godina kako sam se vratila prevodu ove knjige. Sledeće poglavlje se skromno zove Jedno lično priznanje i predstavlja feeriju poetskih metafora iz kojih saznajemo mnogo o sabranjima i ramenima, o ribama i pustinji, o kraljevima i o kupusu…
Nešto slično – opis ličnog osećaja autora o neverovatnoj vrednosti stečenog znanja – sreće se kod mnogih libertarijanskih autora; ni ja nisam izuzetak. A na kraju poglavlja je prilično precizno opisano zašto se selim u Crnu Goru i šta želim tamo da gradim.
Poglavlje je prevedeno uz finansijsku podršku Bitarcha u iznosu od 0.00110501btc.
Nakon duge pauze, tokom koje sam se bavila doterivanjem izdanja Mehanike slobode, vraćam se drugim dvama projektima prevoda libertarijanske literature koji mi stoje započetim. Pošto za prevod Stefana Molinjua trenutno ne stižu donacije, a za Erika Maka su stigle dve donacije od po 500 r, objavljujem poglavlje iz Maka. Ne zaboravite da podržite proces prevoda.
Pripovetkom o stavovima Herberta Spensera Erik Mak završava prvi deo svoje knjige posvećen pretečama libertarijanizma; očekuje se da će se dalje on približiti glavnoj temi svog dela.
Razmatra se Spenserov rani i ne baš poznat rad, koji je on prilikom ponovnog izdanja delimično revidirao u pravcu veće umerenosti i prihvatanja status kvo. U njemu on kao primarni princip pravde uvodi Zakon jednake slobode, koji je i danas aktivan među libertarijancima – u smislu da je svako slobodan da radi sve što želi, sve dok ne narušava analogičnu slobodu drugih ljudi.
Ono što je meni lično delovalo vredno pažnje, jeste Spenserova direktna naznaka da pravo svojine definiše saglasnost društva da zadovolji odgovarajući zahtev. To je skoro identična formulacija koju ja koristim definišući bilo koje pravo kao zahtev koji se toleriše.
Takođe, što je važno, Spenser se približava prihvatanju principa metodološkog subjektivizma, kada primećuje da za kretanje u okviru principa najveće sreće nema potrebe upoređivati čija je koncepcija sreće viša, dovoljno je da svako ima mogućnost da aktivno teži svojoj sopstvenoj.
