Тег: Navaljni

O učešću u izborima – 2

Otprilike godinu dana unazad napisala sam post „O učešću u izborima“, gde sam dala svoje tumačenje zašto je to ankapama uopšte potrebno. Nedavno se ispod posta pojavio podrugljiv komentar, tipa, šta ljudi sve ne smisle, samo da bi ubedili birače da odustanu od bojkota. Odgovorila sam na komentar, ali, verovatno bi bilo dobro izneti ova razmišljanja u posebnom postu.

Bojkot izbora je taktika koja vodi do pobede samo u jednom slučaju: ako birači, ne pojavljujući se na biračkim mestima, formiraju sopstvene organe samouprave bez učešća države, i dobrovoljno ih koriste, ignorišući one koji su stvoreni na izborima organizovanim od strane države. Drugim rečima, treba bojkotovati ne samo izbore, već i državu kao takvu.

U principu, moj argument da je odlazak na biračko mesto radi glasanja ili posmatranja samo trening, može se izložiti i u korist bojkota izbora, kao da je to samo trening za bojkot države. Slažem se, ali jedna stvar je treniranje visine (standarda), a sasvim druga — treniranje običnog ležanja na kauču, od toga neće nastati ništa osim rana od ležanja. Bojkot je aktivni odbijanje saradnje, tako da, ako želite, možete trenirati upravo tu veštinu, što je takođe veoma korisno. U tom slučaju nećete morati samo da ne dođete na izbore, već da ubedite što je više moguće ljudi da ne dođu na izbore, kako bi propoved neučestvovanja u tom govnu odjekivala svuda. A zatim, ne ograničavajući se na izbore, početi bojkotovati zakonodavstvo o održavanju masovnih akcija, poreski kodeks, zakon o ličnim podacima i mnoge druge štetne državne propise. Ne informisati državu o svojim radnjama, jer je to bojkot, za vas države nema. Odnositi se prema državnim službenicima kao prema običnim ljudima, a ako primenjuju nasilje, onda kao prema običnim banditima.

Ukratko, bojkot je veoma težak i odgovoran put, a sa bojkotom izbora on tek počinje. Ako još niste spremni na njega, ili smatrate da je bezizlazan, onda bolje vežbajte veštine demokratskog donošenja odluka. Opet, pre godinu dana, kada sam vam predlagala da se time bavite, vežba je bila jednostavna. Sada se nudi da se savlada nešto složenije — ne samo da se simulira popunjavanje listića, ubacivanje u urnu i brojanje glasova, već, uz to, da se to uradi konsolidovano, u okviru pametnog glasanja. Ako se neko još nije registrovao za učešće u ovom flešmobu — izuzetno preporučujem, jer ankap nije stvar agresivnog individualizma gde je sve mnjau, osim sopstvenih trenutnih želja. Ankap je život u društvu bez prisile, zasnovan na dobrovoljnoj saradnji. Pametno glasanje je suprotstavljanje upravo te dobrovoljne saradnje administratorskom resursu, tako da je pravo vreme da pokažete čije je kung fu jače.

Na koga ćeš staviti: na ćelavog dedu, ili na momka kojem je sam Svetov stisnuo ruku?

Navaljni, libertarijanci i protestni diskurs

Civilno društvo u Rusiji već prilično dugo pokušava da poljulja čamac i zameni vlast nečim humanijim, kako bi zaustavilo klizanje zemlje u autoritarnu rupu. Frontmen ruskog protesta odavno je i čvrsto postao Aleksej Navaljni.

Srž Navaljinog programa je eksploatacija društvenog zahteva za pravdom. Bezzakonje, korupcija, razgradnja državnog budžeta – osvetljavanje svih ovih tema obezbedilo je Navaljnom zasluženu popularnost. Nacionalisti su pokušavali da se suprotstave ugrožavanju prava ruskozičnog stanovništva, ali ovaj aspekt pravde se pokazao kao ne naročito tražen u masama. Demokrate starog režima su naglašavali temu ruske spoljnopolitičke agresije, gušenja građanskih sloboda i pojačanja političkih represija – ali su zaslužili samo etiketu „demšiza“. Libertarijanci su protestovali protiv pojačanja regulacija i povećanja poreza – njih uopšte nisu primećivali. Sve je teklo svojim tokom, sve dok nije došao Svetov.

U očima običnog čoveka, Navaljin program se svodio na to da će on, kada dođe na vlast, zatvoriti sve prevarante i lopove, čime će uspostaviti pravdu. Svetov je pak podigao stepen populizma još više, dodajući: a one koje ne zatvorimo, izbaciti ćemo s posla bez otpremnine i lišiti političkih prava. Takav zahtev za osvetom, zahvaljujući upotrebi složenog termina „Lustracija“, nije odmah pao ljudima u dlaku, ali agresivna reklama je uradila svoje. Libertarijanistička partija dobila je ogroman priliv sveže krvi i po pravu zauzela svoje mesto u protestnom pantheonu odmah pored samog Navaljnog.

Nastala je interesantna situacija u kojoj je tema slobode gotovo nestala iz javnog diskursa donosilaca odluka, zamenjena upravo tom temom pravde, pošto ova retorika donosi više političkih poena. Glavni zadatak donosilaca odluka sada, ako suditi po retorici, jeste da zajedno sa svojim saveznicima obore režim, a nakon toga se može distancirati od Navaljnog i drugih saputnika, te pristupiti odbranju upravo sopstvenog programa reformi. U kojoj meri će libertarijanistička partija do tog vremena zadržati libertarijanističke vrednosti unutar sebe, još uvek nije sasvim jasno, međutim postaje jasno da je libertarijanizam mnogo širi od onoga čime se partija bavi (i čime se uopšte smatra prikladnim baviti se politička partija).

Ranije je delatnost LPR-a svela se ne toliko na politiku, koliko na prosvetiteljstvo, sada se situacija promenila i upravo je politika izšla u prvi plan. To je sjajno, jer podela rada obično doprinosi većoj efikasnosti tog samog rada. Pri tome, naravno, treba očekivati da će iz partije izaći oni kojima politička delatnost nije nimalo interesantna, i koji su bili tamo upravo zbog prosvetiteljstva, a koji ju je možda smatrali čak i samo klubom po interesima. To je logično, jer mnogi ankapovi u principu smatraju da je bavljenje politikom bezperspektivno, i da je mnogo prikladnije, recimo, propagirati libertarijanskiไลfstajl.

Smatram da bi i minarhisti i panarhisti mogli dobiti određenu indirektnu korist od širenja ankapovih ideja među apolitičnim masama, a ankapovi teško da će izgubiti od prisustva uslovno prijateljske političke predstavnosti – jer oni nemaju ništa protiv korišćenja slabih mesta države radi njenog oslabljivanja. Dakle, pozivam vas da ne smetate libertariancima da ulaze u politiku, da se ne svađate sa članovima LPR-a, ali ni da ne mislite da je na ovoj partiji svet stao i da svaka libertarijanska aktivnost mora biti nekako usklađena sa ovom političkom organizacijom.

A, s druge strane, ulazak u politiku pod libertarijanskim sloganima van LPR-a predstavlja ozbiljnu tvrdnju da je libertarijanska tržišna niša velika i sposobna da primi više od jedne libertarijanske partije. Možda je to i tačno, ali tada ćete morati biti spremni na žestoku konkurenciju, što može ispasti kontraproduktivno jer odvlači resurse od konkurencije sa pro-vlastinim organizacijama.

U desnici kod Navalnog su libertarianci, a u levoj – kafa. Tako ćemo pobediti!

Kakva je za libertarijanca dopuštena reakcija na verbalnu uvredu (koja se vrši bez primene fizičkog nasilja)? Kako se može delovati na uvreditelja da izgubi želju da to ponovi?

Bitarh (pitanje plaćeno u iznosu od 0.01btc)

Ovo je veoma popularno pitanje koje mi je postavljano u različitim formulacijama već više puta. Evo – nedavni odgovor o stajanju na nogu. Evo još jedan, o ideološkom neprijateljstvu. Evo – o psihološkoj agresiji. Evo – o nemogućnosti da se pobegne od neprijatnog komšije. Evo – o stalking-u.

Ali, kao što je napisao jedan pesnik, koji je znao, kao i svi sovjetski ljudi, smisao jezika mržnje, „koliko puta ga vidiš, toliko puta ga i ubij!“ Tako da ću se pozabaviti vašim pitanjem i pokušati da otvorim temu malo na novi način.

Za početak predlažem da poslušate izlaganje Davuda Zulumhanova na sedmim Adamovim Smitovim čitanjima 2015. godine „O poreklu poštenja“. Tamo on prenosi veoma važnu tezu:

Poštenog čoveka je nemoguće uvrediti, jer on nema časti, to je razbojnički termin. Zato su „uvreda“ i „uvređenost“ oružje razbojnika. Uvređenost je povod da se dobije „zakonito pravo na primenu nasilja“. Uvreda je provokacija druge strane na postupke na koje se zakonski može odgovoriti nasiljem.

Pa kako se onda može delovati na onoga ko vređa, da mu nestane želje da to ponovi? Možete se ponovo obratiti Davudu i iskoristiti njegov recept:

Trgovca je nemoguće uvrediti.

— Ti si prostak, ti si gad, i ceo tvoj rod je bio lopov!<

A trgovac se smeška i kaže:

— Da, da, ali svakako manje od pedeset, neću dati.

Međutim, malo je verovatno da ovaj savet u potpunosti odgovara na vaše pitanje, jer takav odgovor ne garantuje da razbojniku nestaje nagon za uvredama. Možda bi trebalo da odgovarate na njegovom sopstvenom razbojničkom jeziku.

Tako je Navaljni prihvatio izazov generala Zolotova u tačnoj usklađenosti sa njihovim, razbojničkim, duelnim kodeksom, izaberavši ono oružje u kojem je on jak, a general slab. General se povukao, i sada se po tim istim zakonima časti, na koje se sam pozivao, ispostavilo da je lišen časti. Hoće li mu nestati nagon za nasiljem? Nije sigurno. Ali nagon za uvredama – skoro sigurno.

Ili, evo, Kadirov se pojavio pred inguškim starješinom Muhadžirem Nalgijevom sa stotinu ljudi, tvrdeći da je ovaj uputio nepoštovane izjave na njegov račun. Ali, lokalno stanovništvo je počelo da se okuplja u odbranu starješine, i do čega je to dovelo? Kadirov se izvinio i otišao. Kadirov, za razliku od Zolotova, zaista nešto razume u vezi sa čašću, što je i demonstrirao.

U objavi o gazenju po nozi opisala sam kako dolazi do eskalacije konflikta. Da su ljudima od svih alata za rešavanje konflikata bila dostupna samo eskalacije, oni bi veoma brzo nestali. Pa, znate, sve te priče tipa, dozvolite kratkoslovno oružje, i ti ludaci će se brzo pozastreljati međusobno. Ali, sasvim opravdana strepnja od takvog ishoda vodi i do razvoja tako važnog alata za deeskalaciju konflikta, kao što je izvinjenje.

Gde je najveća verovatnoća da dobijete uvredu na svoj račun? Naravno, na internetu. Jer internet je gun-free zone. A pojavite se na takmičenju iz praktičnog pucanja, i tamo ćete čuti samo učtiva laskanja: „poštovani strelac“, „poštovani sudija“. Jer svako ima cev, gomilu metaka i uzbuđenje – pokušajte tu da ne budete ljubazni.

Rezimiram. Uvredama se suprotstavljaju smirenost, ljubaznost i čvrstina stava, odnosno ukazivanje, s jedne strane, na svoju spremnost da se izvinim ako sam nekoga nehotice uvredio, ali s druge strane na spremnost da odgovorim silom ako uvreditelj sam ne izvine. A za prevenciju uvreda, moraćete da steknete reputaciju osobe koju ne vredi uvređivati.