Тег: Libertarianism

Mahnovština 2

U prvom delu pokušala sam da pokažem onaj specifičan logički obrt koji omogućava libertarijancima (u našoj hipotetičkoj prošlosti to su gradski radnici i pretežno tehnička inteligencija, koji su istovremeno prihvatili i radikalno liberalne ideje Gustava de Molinarija, koji je nedavno držao predavanja u Rusiji, i ekonomsku teoriju Austrijaca Mengera i Böm-Baverka, i Kropotkinov anarhizam) da aktivno učestvuju u ruskom građanskom ratu upravo na strani onih koji žele da ponovo raspodele imovinu, odnosno praktičnih seoskih anarhista pod vođstvom Mahna.

Kako gradu i selu da sarađuju kao ravnopravni partneri u uslovima spoljne pretnje? Selo je sposobno da armiji pruži ljude, konje i hranu. Građani su mnogo manjeg broja, ali mogu obezbediti armiji tehnološku opremu, od kolica sa oprugama za tačanke do šina i vagona, plus da popravljaju sve, od pušaka do lokomotiva i topova. Upravo grad daje artilerijce, mašinovođe i telefoniste. Ali Jekaterinoslav je, iako prilično industrijski razvijen, ipak samo jedan grad i on nije sposoban da proizvodi čitav asortiman vojne opreme. On ne proizvodi čak ni municiju, pa čak ni tekstil. A to znači da slobodna krajina ne samo da mora nekako uspostaviti razmenu između grada i sela, već i da trguje sa dalekim mestima, uzimajući u obzir neprijateljsko okruženje. Ne može se sve dobiti od tog istog neprijateljskog okruženja u borbi kao ratni plen.

Istorijski Mahno je stupio u vojni savez sa boljševicima, upadajući u kritičnu zavisnost od njihovih snabdevanja municijom, dok je sam plaćao krvlju boraca. Naš, ubeđen libertarijanskom propovešću o tome da se sloboda ne prodaje i da je tržište bolje od robstva, preduzeće pokušaj direktne trgovine sa zemljama Entente i ne samo sa njima, koristeći pristup luci Berdjanjska i železničkoj liniji koja iz Jekaterinoslava vodi ka njoj. To će pomoći ne samo u kupovini nedostajuće industrijske robe u zamenu za žito, već i, na primer, u oživljavanju cevarne, uspostavljanjem prodaje njenih proizvoda putem mora do Batuma, a zatim i do kaspijskih naftnih polja. Mahnu daju do znanja da je zalog mira uzajamna zavisnost, a ne samo spremnost da sabljom poseče svakoga ko upadne u rodne stepe. Komšije moraju biti zainteresovane za to da živiš i da budeš blagostanje, a ne za to da te što pre uklone sa lica zemlje.

Denikinu se šalje emisar koji objašnjava da američki predsednik Vilson izjavljuje pravo nacija na samoodređenje, i stoga slogan o jednoj i nedeljivoj Rusiji treba skloniti negde u ugao, pošto vam je on saveznik. Ako želite – podignite na zastave slogane o odbrani civilizacije od boljševičkog varvarstva. Ako želite – branite ideju neodlučenosti i ponovnog sazivanja Ustavotvorne skupštine. Ali o našem slobodnom kraju ćete morati da zaboravite, isto kao i na Finsku, Baltik, Poljsku, dve Ukrajine, Dalekoistočnu republiku i mnoge druge zemlje koje će smatrati korisnim da opstaju bez vlasti Petrograda ili bilo kog drugog grada. Ukratko: vaša istina je vaša, naša je naša, dont tread on us. Slično se saopštava i Lenjinovoj vladi. Kaže se: mi ne upadamo kod vas u Petrograd, i vi ne upadate kod nas u Gulaipole, a ako treba da razmenimo hleb za platno, to nam je uvek po volji. Teže je sa Petljurovskom Ukrajinom, pošto ne možemo sprečiti seljake u njegovoj zoni uticaja da pređu na našu stranu, i neizbežno postajemo njegov neprijatelj. Ali on će imati toliko problema sa Dobrovoljačkom armijom koja je neutralna prema nama, da ne treba posebno brinuti o njemu.

Ho li Dobrovoljačka armija pobediti boljševike ako mi nećemo delovati u njenim pozadinama? Možda i neće, ali boljševicima će sigurno biti mnogo teže, i Krim sigurno neće uzeti (mi smo na putu ka Krimu, i propustićemo Denikinove povlačenjske jedinice, menjajući im artiljeriju za hleb). A onda će Crveni dobiti po glavi i od Pilsudskog. Ovaj poslednji se, naravno, može upustiti i kod nas, ali to je malo verovatno: prosperan kraj u kojem već godinu dana nema rata, već postoji trgovina, uključujući i sa Pilsudskim saveznicima, teško će mu delovati kao pogodna meta, za razliku od zauzimanja Smolenska. Ponovo: Pilsudskom su potrebne baferne teritorije između njega i Rusije – i to smo mi.

Šta ćemo dobiti na izlazu? Raspad Ruske imperije na desetak dovoljno stabilnih suverenih oblasti sa različitim modelima samouprave. U poređenju sa njima, Guljajpolje neće biti najegzotičnije – jer postoje i boljševici i neka neka Mongolija sa baronom Ungernom. Nijedna od oblasti neće imati mogućnost da podmetne ostale pod sebe, što je u to vreme za svet bilo sasvim prirodno stanje: raspale su i Osmansko carstvo i Austro-Ugarska i Kina.

Ovde bi verovatno bio potreban pasus sa veoma kratkim opisom modela samouprave slobodnog kraja. Zemlja je postala veoma izolovana i na neko vreme je prestala da bude oskudan resurs. Svako ko želi može uzeti komad i obrađivati onoliko koliko može da izdrži. U gradovima, na velikim preduzećima, radnički skupovi imenuju i kontrolišu zanatske majstore i ostali menadžment, zbog čega postoji određeni nered, kao što je i uobičajeno u egalitarnim demokratijama. Mala preduzeća su samostalna ili kooperativna. Mnogo je potrošačkih kooperativa – to je korisna forma organizacije bilo za zapošljavanje čistača ulica, bilo za zajedničku kupovinu u selu. U opticaju je zlatni karbanac, međutim, krupnog novca je u početku prilično malo. Za male transakcije prvo se koristi šta god padne na pamet, ali postepeno tržište sitnog novca preuzimaju žetoni koje izdaje Jekaterinoslavljeva tovanačka fabrika, koji garantuju zamenu na pokaz za pakovanje cigareta. Usled razvoja spoljne trgovine pojavljuju se i strani industrijski poduzetnici. Međutim, centralna vlast koja bi mogla da zaštiti njihove interese ne postoji. Oni moraju da pregovaraju sa izabranicima radničkih kolektiva i drugim autoritetnim licima o tome pod kojim će uslovima biti pušteni na tržište. Obično to podrazumeva kolektivni ugovor sa radnicima i kartelske sporazume o usklađivanju cena sa susednim preduzećima. Zajednica, majka je! Vojska ostaje dobrovoljna, ali ima dobru raciju, i u mirnom vremenu se bavi uglavnom graničnim patroliranjem, tako da postoji određeni višak onih koji žele da služe u njoj. Tako, postepeno navikavajući se na miran civilizovan život, koji crni samo sukobima sa Sovjetskom Rusijom zbog sovjetskih seljaka koji beže u slobodni kraj, proživljavamo dvadesete godine.

A šta dalje? Hoće li Hitler uspeti da se nosi sa mnogo jačom Poljskom? Hoće li mnogo slabija Sovjetska Rusija napasti Finsku? Hoće li Japan ratovati sa Sjedinjenim Državama, nemajući Rajh kao saveznika, ili će se ograničiti na azijska osvajanja? Hoće li Velika Britanija i Francuska zadržati veći deo svojih afričkih kolonija? Hoće li se pojaviti glupa država Izrael? Najverovatnije će svet u dvadesetom veku biti mnogo manje lud mesto, mnogo sličnije prirodnom nastavku devetnaestog veka, gde će Veliki rat ostati najstrašniji spomenik ljudskoj aroganciji.

Ipak, čak ni ova grana razvoja neće izbeći uspon etatizma, pa čak i, na primer, Veliku depresiju. Međutim, ako je u ostvarenom dvadesetom veku komunisti širom sveta imali sjajni svetionik u obliku potpuno mitologizovane Sovjetske Rusije, onda će u našoj hipotetskoj realnosti takav svetionik u vidu Gulaipolja imati i anarhisti širom sveta. Ovaj svet će sigurno biti ništa manje složen i zanimljiv, i zato hvala Nihilisti na pitanju, bilo mi je veliko zadovoljstvo da razmišljam o ovoj temi.

Mahnovština

Možeš li, molim te, uraditi recenziju jednog YouTube videa o Mahnovštini? Konkretno, zanima me kontekst Građanskog rata. Zamisli da si libertarijanka i živiš u Rusiji tih godina. Za koga bi ti bilo logičnije da se zalažeš: za kadetsku stranku sa njihovim parlamentarizmom, tržišnom ekonomijom i građanskim slobodama, ili za Mahnovce sa njihovim anarhizmom, raspodelom zemlje i kolektivnim samoupravljanjem?

Nihilista (pitanje je praćeno donacijom od 0.00012BTC)

Evo, zapravo, videa:

Pitanje je zanimljivo, ali kratak odgovor na njega nije previše težak: naravno, libertarijancima u to vreme i na tim mestima imalo je smisla podržati upravo Mahnovce. U uslovima građanskog rata svakako je nemoguće izgraditi normalno slobodno tržište, ali funkcionalni instituti anarhije su manje-više realni.

Ipak, ona ključna teza u vezi sa Mahnovčinskim pokretom, koja se u predloženom videu ponavlja dva puta – država uvek pobeđuje one koji odbijaju da budu njena – zahteva adekvatan odgovor. Zato ćemo pokušati da procenimo šta bi pridruživanje libertarijanaca Mahnovčinskom pokretu moglo da pruži.

Za početak: odakle bi oni uopšte mogli da se pojave. Očigledno, iz grada. Dela Mengera i Böhm-Bavorka su već objavljena na ruskom jeziku i služe kao osnova za naučnu kritiku marksizma. Tako da naši hipotetički libertarijanci predstavljaju neki čitalački klub koji bi mogao dalje mirno proučavati svu tu teoriju, da praksa nije došla pravo na prag. U uslovima opšteg oživljavanja političke misli pre Februarske revolucije, mogli su se prepirati u časopisima sa Miljukovom i Struveom o tome kako da uredimo Rusiju, ali kada su se širom zemlje počeli pojavljivati Sovjeti, postalo je očigledno da težnju radnika ka samoupravljanju ne treba ignorisati.

Glavna teza libertarijanaca u vezi sa istorijskom privatnom svojinom u periodu burnih društvenih preobražaja je sledeća. Da, mirna razmena prava vlasništva je očigledna osnova za nastavak posedovanja istog. Ali prisilno oduzimanje svojine je podjednako očigledna osnova za restituciju. A u uslovima u kojima je propali korumpirani carski režim svojim zloupotrebama iskrivljavao sve odnose, uključujući i one koji se tiču svojine, niko ne može istinski utvrditi u kojoj meri je svaki prelaz vlasničkih prava bio dobrovoljan, a u kojoj prisilan. I to znači da braniti sve istorijska prava svojine zapravo znači prvenstveno braniti nepravdu. A epska borba za predelu svojine i samih društvenih odnosa koja se upravo sada odvija na našem pragu — u potpunosti potvrđuje ovu tezu.

Dakle, uz svo poštovanje prema predstavniku kadeta, gospodinu Struveu, članu posebnog saveta kod generala Denikina, istina je radije na strani Baćke Mahna. Seljaci imaju puno pravo da predele zemlju tako da svaki koji obrađuje zemlju raspolaže plodovima svog rada, a radnici imaju puno pravo da organizuju sopstveno radničko samoupravljanje. Ali to je upravo restitucija, a ne trajni poredak stvari, i prava svojine bi postepeno trebalo da se stabilizuju kako bi se dalje prenosila sa subjekta na subjekta isključivo mirnim putem. Permanentna revolucija o kojoj sanja drug Trotski — to je za one kojima je rat majka, dok je nama bliži miran rad, za razliku od onog Trotskog koji nije orao zemlju niti je radio u fabrici. Ali u nečemu je i drug Trotski u pravu — moramo se permanentno oslobađati svih onih koji bi pokušali da uspostave političku vlast, sve dok oni koji to žele ne nestanu, inače će svi osvoji revolucije propasti uzalud, jer je vlast prisila, a prisilni prelaz prava svojine će rađati nove zahteve za restituciju.

Ukratko rečeno, kada su u našoj hipotetičkoj realnosti u oktobru 1919. godine mahnovci ušli u Jekaterinoslav, tamo su pronašli dobro organizovan radnički libertarijanski pokret iz baze, i njihova dalja saradnja je išla potpuno ravnopravno. Kako su libertarijanski radnici predložili da se organizuje interakcija grada sa selom?

O tome ću pisati već u sledećem postu, kako ne bih odlagao objavu, jer mi je zbog selidbe u Srbiju došlo do duge pauze.

Libertarijanstvo i leva agenda, skice. Za šta se može ne voleti tržište.

Malo sam zastala, pokušavajući da pristupim knjizi. Ispostavilo se da je moja predrasuda protiv leve ideje toliko jaka da jednostavno ne uspem da počnem da opisujem predmet upoznavanja, a da odmah ne ubacim kritiku u tekst, a tako, naravno, ne bi trebalo pisati, jer to protivreči zadatku knjige.

Zato sam za sada odložila te pokušaje i pristupila sa druge strane. Šta je razlog zašto se ne može voleti tržište, pristalice tržišta, opis tržišta u libertarijanskim izvorima i tako dalje?

Ključnom pozitivnom kvalitetom tržišnog poretka libertarijanci smatraju to što je to prostor dobrovoljnih transakcija. Tokom tržišne transakcije, svako se rastaje sa onim što manje ceni i stiče ono što više ceni. I tu se, naravno, nameće kritika koju bih podelila u dve kategorije.

Prva. Čovek u okviru tržišne transakcije se rastaje sa novcem i stiče ciglu koja mu sada potpuno sigurno neće pasti na automobil. Ili vakcinu protiv virusa koji je sasvim slučajno pobegao iz laboratorije. Ili dozvolu za ono čime bi mogao da se bavi i bez dozvole. Ili sprovođenje zabrane drugima da rade ono što bi on, rastajući sa novcem, želeo da im zabrani. Ili robove. Ili političku funkciju u državi…

U okviru tržišnog sistema — tvrde levi — svaka stvar može postati roba. A ova vaša veštačka ograničenja, poput napada i samopripadnosti, koja iz nekog razloga moraju izuzeti određene kategorije stvari iz kategorije robe — to je nefunkcionalna glupost, jer za nju ne postoje normalni instrumentalni kriterijumi, to je sve predmet ličnih etičkih normi i uopšte stvar ukusa, vi sami tvrdim da su sve vrednosti subjektivne.

Druga primedba na tržište sastoji se u tvrdnji njegovih adepata: novac se na tržištu dobija zahvaljujući koristi koju se pruža drugim ljudima. A pošto je tako — tvrde levi — onda je za vas, tržišnike, što je čovek bogatiji, to je korisniji drugim ljudima. A to znači i da je njegovo mišljenje vrednije. I tako bilo koji internet prevarant, popularni pevač koji samo otvara usta, pobednik na lutriji i naslednik milijardi mogu, kao odgovor na bilo kakav prigovor njihovom neverovatno vrednom mišljenju, odgovoriti: ako si tako pametan, pokaži svoje pare.

Dalji zaključci su prilično očigledni. Ako je novac mera svega i ako ljudi zbog njega čine zlo, onda neka novac nestane. Ako tržište dozvoljava da se sve pretvori u robu, onda upravo odbacivanje tržišta vraća ljudima ljudsko dostojanstvo, jer sada čovek više nije na prodaju. Ako novac naduvava intelektualne prazne ljude, onda će se bez novca jasnije čuti glas pravog intelektualca.

Ovde ću zastati, jer sebe sprečavam i pokušavam da se uzdržim od kritike svega gore navedenog. Za sada mi više želim da saznam vaše mišljenje o tome da li sam krenula u pravom smeru u svojim razmišljanjima.

Libertarijanizam i leva agenda. Proces je počeo.

Skicirala sam nacrt plana knjige, koji će se postepeno pretvoriti u njen sadržaj, i objavila sam predgovor. Naravno, za sada o svemu tome razmišljam sa određenim naporom, ali računam da ću postepeno uhvatiti ritam.

Ako se neko od čitalaca smatra bliskim levoj ideji, ostavite svoje razmišljanja u komentarima. Glavno što me sada zanima je — u čemu, po vašem mišljenju, ona prvenstveno sastoji. Ja ću, naravno, i sama pokušati to da formulišem za sebe, bez zapadanja u karikature, ali proveriti sopstvenu viziju kroz mnoštvo tuđih mišljenja biće daleko pouzdanije.

Finalni plan milijardera — pregled

Anonim je tražio komentar na video sa kanala Netstalkers o tome kako „poznati super-bogati libertini prave libertarijanizam za sebe i državne čizme za sve ostale“.

Kanal mi je potpuno nepoznat, međutim, javnosti je očigledno poznatiji od mog sopstvenog, s obzirom na to da u trenutku objavljivanja ove objave ima 859 hiljada pratilaca. Posmatrani snimak se sasvim uklapa u tematiku kanala, gde se uglavnom govori o raznim zakulisnim svetskim mehanizmima. Pa, tema je tražena, i želim da razumem kako se ta potražnja eksploatiše u odnosu na libertarijanizam.

Ne želim da analiziram način izlaganja. Pošto to ljudi gledaju, ko sam ja da osporavam tuđe poslovne pristupe. Snimak daje sasvim korektnu faktologiju: o knjizi „Sovereign Individual“, koja je postavila mnoge trenutne trendove; o tome kako se odvijao razvoj teme autonomnih libertarijanskih teritorija, od sistidinga u Andamanskom moru do Prospera i Network School; o tome da se ovom pokretom bave uglavnom predstavnici američke tehnološke i finansijske industrije; i, konačno, o tome da ove iste osobe često pružaju poslovne usluge državi, uprkos svojoj libertarijanskoj retorici. Ah, da, dotaknuta je i tema cosplay-a Rimljanske republike, pa to u SAD-u ide još od Otaca Osnivača, čemu se tu posebno čuditi.

Finalni „punch“ je prilično zabavan: kao da je kapitalizam u svetu već izgrađen i da on onako-tako funkcioniše, ali ne, nalaze se neki buntovnici kojima je dosadno i žele akcije. Na taj način, entuzijaste privatnih čarter gradova priрівnavaju Putinu. I pravilno, dosta je već žvakanja Hitlera koji je svima dosadio, odavno je bilo vreme pronaći novog strašilo. Sada će sve biti priрівnavano Putinu iz svakog razloga, do potpunog razmyvanja predstave o tome po čemu je on zapravo loš, ali uz čvrsto utvrđivanje da je on definitivno užasan, i u to niko nema sumnju, osim ako on sam ne želi da prođe kao literalni Putin.

Snimak me je podstakao na razmišljanje o evoluciji kritike libertarijanske akcije.

Istorijski, prva platforma za kritiku svodi se na to da će libertarijanski naseljenici biti komunalno bespomoćni, da u ankapu neće biti nikoga ko će graditi puteve, i da će ovi ljudi ipak morati da mole državu ako žele normalnu infrastrukturu. O tome postoje tekstovi u vezi sa New Hampshire-om, i otprilike istu poziciju Sperry inkriminiše Cooperthwaite-u dok je uspostavljao poredak u Hong Kongu. U posmatranom snimku ova pozicija se više ne koristi, jer je zastarela.

Druga pozicija sastoji se u tome da bi ankapci, da im se dozvoli, izgradili mračni korporativni sajberpank sa nemilosrdnom eksploatacijom radnika i naplatom svakog daha. High tech low life, i sve to. To se opet ilustruje Sperry-jevim člankom o Hong Kongu, igrom BioShock, pa je ta pozicija jednostavno veoma zastupljena u masovnom diskursu. Snimak o finalnom planu milijardera nagoveštava to, ali, naravno, ne ilustruje realnim primerima.

Šta se dešava kada ankapci zaista osnuju neko naselje i počnu da uspostavljaju svoja pravila? Njima sve krene odlično. Dobije se običan miran život gde su ljudi zauzeti svojim poslovima. Ali onda obavezno dođe država i sruši sve do temelja, jer gde je sajberpank, šta nam to pokazujete, gde je ugnjetavanje, jeste li vi ovde libertarijanci ili ste izašli u šetnju? Sada ćemo vam mi pokazati ugnjetavanje.

Tako, treća zamerka čarter gradovima je to gde se ovi gubitnici uopšte guraju, ionako će doći veliki stric, srušiti taj zamak u pesku i poslati sve da rintaju u kamenolom. Baš nešto od autonomnog naselja koje ne može da se suprotstavi čak ni ratnoj mornarici. Autor snimka blago označava ovu poziciju, ali ne ulazi dublje, jer je njegov zadatak da kritikuje ne državu, već one koji žele da izbegnu njen zagrljaj.

Zato se kasnije on razmanjuje kritikujući libertarijance već iz četvrte strane: pogledajte, libertarijanci su izvukli zaključke iz svojih ranih pokušaja i sada sve češće govore sa državama iz pozicije snage. Za to oni jednostavno privlače na svoju stranu drugu državu. A da bi je privukli na svoju stranu, pružaju joj usluge u pravilnoj organizaciji ugnjetavanja. Zašto baš u toj sferi? Zato što su upravo te usluge državi potrebne, ona ih kupuje.

Dakle, sada kritika libertarijanskih autonomnih struktura ide linijom licemerja. Kao da za sebe uspostavljaju jedan poredak, a državama pomažu da uspostave sasvim drugi. Pa, dobro. Tu smo sada.

Koji bi trebalo da bude sledeći korak? Mislim da je prilično očigledan. Neko sledeće libertarijansko naselje zaista će uspeti da se odbrani bez žalbi državnim sudovima i bez obraćanja drugim državama — već jednostavno sopstvenim snagama. Šta će tada inkriminisati libertarijancima? Pa, takvu vrstu kritike prilično verodostojno opisao je Rozov u Meganezijskom ciklusu. Osnivači privatnih autonomnih naselja biće optuženi za ratne zločine, amoralnost, prećupurivanje talenata, finansiranje ekstremističkih organizacija i tako dalje. Zajedničko za ove optužbe je jedno — to je „small dick energy“. Bes iz nemoći. Sanjam da doživim tu fazu, naravno)

Mehanika „Slobode“

Ne razumem baš najbolje izdavanje knjiga na papiru, osim ako to nisu knjige za malu decu koje mogu fizički da se žvaću ili, u nešto starijem uzrastu, kreativno razmrljaju. Čak i ako osoba vodi ustaljen život u sopstvenom domu, čuvanje papirnih knjiga kod kuće je luksuz, jer za njih treba nabaviti tako čudan vintage predmet enterijera kao što je knjižni regal (ako knjiga u domu ima malo, bolje je odgovarala mala polica u toaletu). A ako osoba iznajmljuje stan, prinuđena je s vremena na vreme da se seli i čak ne zna u kojoj će državi biti za pola godine, tada je za nju izraz „papirna knjiga“ definitivno nešto za bogataše. Zato papirne knjige migriraju u javne prostore i češće ih možete videti u nekim tajm-kafeima pored društvenih igara. One retke papirne knjige koje su mi iz nekog razloga završavale u rukama poslednjih godina, brzo su prelazile u jedan od takvih prostora, a sada u apartmanu koji iznajmljujem stoji jedan jedini strip na srpskom o Corto Malteseu, koji je „zalutao“ sa festivala stripa.

Ipak, papirne knjige, ovaj duboko nišni proizvod, neko i dalje ne samo da kupuje, već čak proizvodi i nove primerke. Tako su se moji poznanici time bavili još u Rusiji, osnovavši izdavačku kuću „Sloboda“, potom su nastavili u Crnoj Gori, a sada i u Nemačkoj. Uostalom, oni su i dalje orijentisani na rusko tržište i prodaju se uglavnom na Ozonu. Sumnjam da će moje sopstvene knjige biti izdavane na taj način, jer su ekstremno male po obimu, što znači da bi udeo poštavnih troškova u troškovima nabavke gotovog proizvoda bio nesrazmerno veliki. Uпрочем, ako uspejem da napišem još jedan rad, onda tri knjige pod jednim koricama već imaju šanse.

Zato je „Sloboda“ izdala moj prevod Fridmanove „Mehanike slobode“, i tamo na Ozonovom sajtu postoji čak nekoliko desetina recenzija. Prevod sasvim možete pročitati potpuno besplatno u elektronskom obliku, ali ako vam je prijatno da posedujete težak suvenirni ciglić, izvolite. Koliko razumem, u linkovima koje ću ovde davati ugrađeno je pominjanje da su primljeni baš od mene. Mislim da je to za analitiku, kako bi izdavači razumeli koliko je efikasno reklamirati se na taj način. I sama nemam pojma, videćemo.

Šta tamo ima o libertarijanizmu, osim Fridmana?

2. Alja Zanoza. Priručnik za racionalni egoizam. Pa, ovde sam odmah izbacila as iz rukava, naravno. Sa Aljom ste verovatno upoznati preko njenog jutjub kanala, kojem, očigledno, sija skorije preimenovanje u „Srpsku polit-topku“. Tekst knjige nije u otvorenom pristupu, tako da je kupovina cigle od dvesta strana ne samo suvenir, već i krajnje izopačen način da se upoznate sa samim sadržajem Aljinog kreativca. Ako me autor „bombarduje“ tekstom, možda ću čak objaviti recenziju.

3. Linda i Moris Tanehili. Tržište slobode. Ovo je još jedan ekskluziv, koji ranije nije bio izdat na ruskom jeziku. Fridman i Tanehili su gotovo sigurno aktivno razmenjivali ideje (sudim po gotovo podudarnim godinama izdanja i referencama kod Fridmana, pošto nisam direktno upoznata sa stvaralaštvom Tanehilija). Recimo, čuvena ideja privatnih agencija za obezbeđenje, koje treba da zamene najtoksičniju funkciju države, puštena je u mase u 20. veku upravo od strane Tanehilija.

4. Hans-Herman Hoppe. Teorija socijalizma i kapitalizma. Ovo više nije ekskluziv izdavačke kuće „Sloboda“, već reprint izdanja novisibirske Hyde Park Library. Sudeći po anotacijama, najvredniji deo knjige uopšte nisu razmišljanja o socijalizmu i kapitalizmu, već Hoppe-ova argumentativna etika, na kojoj on, pretpostavljam, gradi sve dalje konstrukcije.

5. Ajn Rand. Kapitalizam. Apologija. Ovo je već primetno manje popularan autor, ako sudimo po broju recenzija na Ozonu. Ovde je zbirka raznovrsnih članaka u kojima Ajn Rand primenjuje instrumentarijum svog razvijenog objektivizma za razmišljanje o različitim političkim pojmovima. Možda ću i ja u starosti sastaviti zbirku dodataka za različite aspekte stvarnosti za sopstvene teorije…

6. Dejvid Berglend. Libertarijanizam u jednoj lekciji. Nekako se desilo da sam znala za ovu knjigu o osnovama libertarijanizma, ali u svoje vreme nisam stigla da je pročitam, već sam odmah prešla na Rotbarda. U rezultatu, nemam pojma koliko je ovaj direktni konkurent mog Ankapa dobar za nosioce ruske kulture. Ako je neko poredio, podelite mišljenje.

Možda ću u predvidljivoj budućnosti uraditi detaljnije recenzije ovih knjiga, kao i noviteta izdavačke kuće, ukoliko se takvi pojave.

Dokonačila sam je!

Sve, Libertarijanska teorija rata je napisana i čak odmah vrstovana u epub – preuzmite kao jedan fajl i čitajte udobno.

Povodom korica imam određene primedbe: portretna sličnost Rotbarda sa njegovim duhom na slici ostavlja mnogo toga da se poželi, a i neuronska mreža je uporno želela da me vidi baš u tom obliku, uprkos referenci koju sam joj dao. Ipak, rezultat mi više prija, tako da ću ostaviti kako jeste. Ali ako neko odluči da pokuša da poboljša rezultat, ja sam samo za, šaljite svoje varijante u komentare.

Takođe smatram da je završetak knjige dobar povod da čitaocima podsetim link za donacije autoru: https://ancapchan.info/donate/

Libertarianska teorija rata, dopisan odeljak 3.3.4, o ratu između država

Dakle, knjiga o libertarianskoj teoriji rata tik pred sam kraj konačno je dotakla zapravo rata. Izvučeno je nekoliko paradoksalnih zaključaka i nekoliko banalnih, formulisane su preporuke o tome šta libertarijanci da rade u celom tom haosu – ukratko, prilično sam zadovoljna novim odeljkom.

Sada je ostalo samo da se glatko sumiraju zaključci celog teksta, a nakon toga se knjiga već može sastaviti u jedinstveni epub, ilustrovati i nekako predstaviti široj javnosti.

I baš sada kada je završetak već veoma blizu, počeo je da me iritira jedno neumesno pitanje. Zapravo, volim u knjigama razne sočne i atmosferske detalje. Ali obe svoje – o ankapu i o teoriji rata – napravila sam maksimalno suvim i sažetim. Sabijanje ideja u minimalni obim bilo je ponekad do đavola teško, i baš sada se pitam: da li je uopšte trebalo toliko trošiti energiju na to? Možda je imalo smisla obilno pustiti tok svesti, dodajući preko razne istorijske anegdote i lirske digresije? Možda bi to lakše progutali?

Ne samo libertarijanizam

Ankap-chan

Konačno sam našao vremena da analiziram poslednji opsežni tekst moje omiljene kanadske mačke-devojke po imenu Kulak – o licemerju, nedoslednosti i štetnosti libertarianske ideologije za slobodno društvo.

Iako je Kulak iz Kanade, njena interesovanja u vezi sa libertarianizmom potpuno su fokusirana na SAD. Prvo priznaje da je ranije bila libertarijanka, potrošila je mnogo vremena na upoznavanje sa ekonomskom i pravnom teorijom, i na kraju se razočarala u ovu ideologiju. To nije naročito originalan put. Postoji mnogo prigovora libertarianskim teoretičarima zbog neplodnosti njihovog učenja: direktni zaključci iz libertarianske ideologije zahtevaju hitan ulazak u rat protiv države, sve dok poslednji mejnstrim ekonomista ne bude obešen na crevima poslednjeg političara, međutim libertarianski teoretičar samo slegne ramenima i kaže, teorija vam je izložena, sada idite da operišete zube i spavajte, i ne smejte prekršiti NAP.

Kulak površno prolazi kroz taj momenat, ali prava strast se budi u njoj kada počinje da pregleda ko su zapravo ti pevači tržišta i slobode, osnivači libertarianizma. A to je gotovo u potpunosti univerzitetsko profesorstvo, koje nikada nije imalo posla sa slobodnim tržištem, već su se u velikoj meri probili zahvaljujući svom jevrejskom poreklu. Jedini izuzetak je ruska Jevrejka Ajn Rend, za koju Kulak smatra da je zaista izvanredan književni talenat, koji se probio na slobodnom tržištu zahvaljujući svojim sposobnostima, i koja je stvorila veoma samobitan književni žanr distopijske BDSM fantastike, podigavši svoj „Atlas…“ do nivoa takvih remek-dela kao što su „Žistina…“ markiza de Sada i „Tarnsmeni Gore“ Džona Normana.

Među američkim libertarijancima široko je rasprostranjeno mišljenje da su Očevi Osnivači SAD bili protolibertarijanci i da su upravo na tim principima stvarali republiku. Kulak se pita kako se desilo da savremeni libertarijanci ne čitaju dela pobednika, kombinujući Sema Adamsa sa Patrikom Henrijem i polirajući to Džordžom Vašingtonom, već umesto toga daju prednost gubitnicima kao što je Mizes, koji su pobegli iz Evrope kada je tamo malo zapalilo, i čije se borbeno iskustvo svodilo na obavezno služenje vojske u Prvom svetskom ratu. Kakva je svrha učiti od gubitnika ako se mogu uzeti lekcije od onih koji su zaista nešto postigli u životu? Istina, dalje Kulak kaže: a upravo su ti pobednici, koji su osnovali američku republiku, zauzvrat učili od takvih titanov kao što su Fukidid (bio je strateg Atinjana u Peloponeskom ratu, sproveo neuspešnu operaciju, smenjen je sa funkcije i proteran), Ksenofont (proslavio se opisom povlačenja kroz neprijateljsku teritoriju nakon izgubljene bitke) i Makijaveli (opadao političar čija su uputstva potpuno ignorisala savremenici) – stoga čitajte klasičnu književnost, jer ona sadrži svo koncentrisano iskustvo pobednika.

Ključna ideja članka je da je libertarianizam ispražnjena kosmopolitska ideologija koja de facto podržava država, jer skreće pasionarnu mladž od revolucija ka neplodnim razmišljanjima o tome kako će funkcionisati sudovi u ankapu. I poredi se sa onim što oni tamo u Americi nazivaju goy-slop, odnosno surrogat, koji se prodaje pod vidom nekada iskreno popularnog dostojnog proizvoda. To znači da sadašnji libertarianizam ima isti odnos prema pogledu Očeva Osnivača kao što meso od soje ima prema junećem mesu.

Naravno, Kulak iskreno napominje da bi normalan libertarijanac trebalo da bude autista, i on će sam za sebe osmisliti baš takvu verziju libertarianizma koja će ga potpuno zadovoljiti, a za sve ostalo će tvrditi da je to pogrešan libertarianizam, sklonite taj smeć. Kao autor sopstvene samobite verzije učenja u potpunosti se potpisujem pod ovom napomenom. Ali dalje Kulak tvrdi da prvo dođete do moći, i tek tada vaša ideologija počinje da triumfuje, a ne obrnuto. To znači da sam trebalo manje da se odvlačim od projekta Montelibero zbog pisanja knjige, kao rezultat toga je projekat više mrtav nego živ, a knjigu niko naročito ne čita.

U Rusiji postoji svoja mačka-devojka koja podjednako neprijatno prolazi kroz libertarianizam, suprotstavljajući mu izvorni američki patriotizam, i njeno ime je Rodion Belkovič. Naravno, Belkovič nije Sem Adams, lično ne ratuje protiv imperije i ne gradi republiku, ograničavajući se na retoriku, ali to je upravo taj isti prigovor koji se može uputiti i samoj Kulak, i meni, i, recimo, Bitarku.

U suštini, svi mi ovde, u internet publicistici, malo se razlikujemo od AI agenata iz mog prethodnog članka: u osnovi naše aktivnosti leži jezički model, i koliko god radikalno pisali, to će ipak biti samo reči. Naterati AI agenta da prestane da prlja usta i počne da deluje – netrivijalan je zadatak. Naterati pravog mesnog čoveka, koji poseduje punu subjektnost, da prestane da prlja usta i počne da deluje – zadatak je redom teži, jer on naslućuje moguće sankcije, nije mu strano желание za preživljavanjem, i najviše bi ga pogodilo da nestane a da ne vidi čak ni prve korake ka realizaciji svojih ideja, što je veoma verovatan scenario.

Ipak, svet je danas takav da može naterati svakog čoveka da veoma brzo pređe sa reči na dela, dovoljno je samo nekoliko kilograma eksploziva s neba u susedno dvorište. A čovek deluje u skladu sa svojim idejama. Tako da od tog momenta idejni prtljag čoveka postaje zaista važan za svet. Odaberite taj prtljag unapred. Ne ograničavajte ga samo na goy-slop.

Danas kao ilustracija neće biti nikakav neuro-slop, samo slika pripreme normalnih mesnih burgera sa današnjeg piknika povodom 8. marta

Libertarianska teorija rata, dopisan odeljak 3.3.2

Dovršen je važan odeljak sa analizom toga kada država napada grupu. Umesto tradicionalne interne klasifikacije slučajeva prema odgovoru na pitanje „da li napada baš vašu grupu?“, ovde je u prvi plan stavljen odgovor na drugo pitanje: „da li se sama grupa tako označila?“

Takođe je postalo jasno da sledeći neće biti finalni odeljak o napadu države na državu, već još jedan međupredlog – o građanskom ratu.