Neophodnost nasilja kao fenomena ljudskih međusobnih odnosa najčešće se opravdava borbom protiv samog nasilja. Pošto u društvu postoji pretnja nasiljem od strane malog procenta ljudi, toj pretnji se mora suprotstaviti sopstveno, „dobroćudno“ i „legitimno“ nasilje. Ali ova šema samo stvara sopstvene probleme, od kojih neki mogu biti nazvani potpuno apsurdnim. Nasilno rešenje izgleda naročito apsurdno u svetlu činjenice da velika većina ljudi nikada ne vrši, barem brutalno nasilje (nanose ozbiljnu fizičku štetu ili ubijaju) i nije sposobna za njegovo izvršenje. To potvrđuju i vojni podaci i podaci o kriminalitetu, čak i o kriminalitetu u ekstremno brutalnim zemljama gde je rad policije jednostavno paralisan (zemljama Latinske Amerike).
Većina ljudi je nenasilna, oni neće primeniti silu prema bilo kome radi postizanja bilo kakvih ciljeva, osim u slučaju neposredne pretnje po život. To znači da šema korišćenja nasilja radi borbe protiv nasilja zahteva postojanje jedne kategorije nasilnika kako bi oni navodno zaštitili sve ostale od druge kategorije nasilnika. I pod takvom zaštitom se nipošto ne podrazumeva samo zaštita od već prisutne pretnje nasiljem. Najčešće se pod tim podrazumeva pravo agenata sile, izabranih za taj zadatak, da primene nasilje prema bilo kome ko po njihovom mišljenju potencijalno može predstavljati neku pretnju društvu i drugim ljudima, uključujući i pretnje nenasilnog karaktera (jer je u praksi nemoguće ograničiti agente sile, koji imaju legitimno pravo na primenu nasilja nad ljudima, samo na borbu protiv nasilja; oni će ga primenjivati tamo gde sami smatraju da je to potrebno).
Možda je ovo rešenje u određenoj meri sposobno da funkcioniše u kratkoročnoj perspektivi. Ali u dugoročnoj ono dovodi do sledeće apsurdne situacije – u društvu je neophodno namerno održavati određeni nivo nasilnika među nenasilnom većinom, inače neće biti ljudi za rešavanje zadataka koji zahtevaju iniciranje nasilja. To znači da ovo rešenje nikako ne može služiti svrsi borbe protiv nasilja, pošto ono samo stvara nasilje. Očigledno je da za rešavanje problema nasilja potrebno razmotriti potpuno druge metode.
U opravdanje intravrsnog nasilja kao potpuno normalne pojave u prirodi ponekad se može čuti argument o sebičnosti gena. Budući da je sva biološka evolucija prvenstveno evolucija gena koji teže maksimalno efikasnom očuvanju i kopiranju samih sebe, a tek nakon toga evolucija jedinki i populacija, onda intravrsno nasilje uopšte nije problem. Naprotiv – ako je nosilac gena izvršio nasilje, on je stekao prednost nad svojim srodnicima i preneo taj gen dalje. Znači, intravrsno nasilje je koristan alat u evoluciji gena, a nikakav inhibitor nasilja, koji bi kočio agresiju prema predstavnicima sopstvene vrste, ne može postojati, jer bi on bio u suprotnosti sa sticanjem takve evolucione prednosti konkretnih gena.
To što je evolucija gena primarna u odnosu na evoluciju jedinki i populacija je tačna teorija koju nema smisla osporavati. Ali geni se ne nalaze u vakuumu. Gene prenose konkretne jedinke koje su deo konkretnih populacija. Način na koji će se odvijati odnosi između tih jedinki postaće odlučujući faktor u očuvanju i prenosu gena. I nasilje će zaista dati prednost konkretnom genu, ako to ne bude značilo njegovo sopstveno uklanjanje. Ali šta ako bude?
Uzmimo one vrste čiji predstavnici poseduju snažno urođeno naoružanje i nemaju značajnu mogućnost bekstva od nasilja (na primer zbog ograničenosti areala staništa populacije ili krajnje socijalnog načina života). Upravo kod takvih vrsta se primećuje inhibicija (suzbijanje) intravrsnog nasilja. Kada jedan vuk drugom vuku podmetne vrat ili stomak, ovaj postaje nesposoban da ugrize svog srodnika; nijedan gavran neće svojim veoma oštrim kljunom klunuti drugog gavrana u oko, čak ni tokom borbe za hranu; otrovne zmije vode teritorijalne sukobe prema jasno određenim ritualima, ne koristeći pritom otrovne zube i čak ih ne pokazujući protivniku; oriksy gazele takođe ritualizuju borbe, dok istovremeno slobodno mogu koristiti oštre rogove protiv lavova. Takvih primera ima veoma mnogo.
U čemu je zapravo korist gena u takvom ponašanju? U tome što nasilni napad na srodnika, u slučaju da on poseduje snažno naoružanje, sa nedopušteno visokom verovatnoćom može završiti se smrću samog agresora. To znači da gen neće biti očuvan i prenet dalje, već će jednostavno uginuti zajedno sa svojim nosiocem. A preneti će biti samo oni geni čiji nosioci u takvoj situaciji ne upuštaju se nepotrebno u borbe (preciznije, uopšte ih ne iniciraju, već se samo brane ako je neko drugi već inicirao). Dakle, najkoristnija evoluciona strategija za gen je „saradnja“ (nazovimo to tako) sa genom koji je odgovoran za inhibiciju nasilnog ponašanja kod nosioca.
Ovo je univerzalno pravilo za biološku evoluciju. Rastuće naoružanje predstavnika populacije uz česte socijalne kontakte između njih povećava negativne posledice intravrsnog nasilja, čineći ih u određenom trenutku potpuno nedopuštenim. Kao rezultat, preživljavaju samo oni geni čiji su nosioci uspeli da kompenzuju ovaj efekat potiskivanjem nasilnog ponašanja, odnosno bili su predisponirani za posedovanje dovoljno snažne varijante inhibitora nasilja. Što je naoružanje predstavnika populacije veće, to nasilje postaje manje isplativa evoluciona strategija, a inhibicija nasilja isplativija.
Razumevanje ovoga treba primeniti i na čoveka – najnaoružaniju vrstu na planeti, čije naoružanje sada raste ogromnim tempom zajedno sa razvojem naučno-tehničkog progresa. Prosečnom čoveku je ionako svojstvena inhibicija nasilja prema drugim ljudima, ali ostali su i oni koji pate od poremećaja ovog neurobiološkog mehanizma. Takvi ljudi će pre ili kasnije iskoristiti oružje za masovno uništavanje, koje sa naučno-tehničkim progresom postaje sve dostupnije za ponovno kreiranje, naročito kada su u pitanju biološke pretnje, gde katastrofičan scenario može nastupiti bukvalno sutra. A to znači da je nasilje evoluciono promašena strategija za čoveka!
Zagovornici državne monopolne privilegije pod nazivom autorsko i patentno pravo veoma se plaše da će, bez mehanizma silovnog kažnjavanja za neovlašćeno kopiranje i distribuciju informacionog sadržaja, njegovi kreatori jednostavno ostati ni sa čime, da će ih pirati opljačkati i lišiti sredstava za život i stimulansa za stvaranje novog sadržaja u budućnosti. Naravno, postoje desetine načina za monetizaciju sadržaja i bez primene takve privilegije, međutim, sada ih nećemo analizirati, već ćemo jednostavno pogledati jedan praktičan primer za koji sam odavno znao, ali sam se iz nekog razloga setio tek skoro. I taj primer je igra pod nazivom Minecraft.
Kreator Minecraft-a, Markus Persson, je zagovornik piratstva, on kritikuje odnos velikih kompanija prema ovoj pojavi i čak je član Piratske partije Švedske. Nikada nije bio protiv toga da ljudi slobodno kopiraju i distribuiraju igru koju je kreirao. Ipak, to mu nije zasmetalo da zaradi 640 miliona švedskih kruna (oko 100 miliona američkih dolara) na prodaji licenciranih kopija igre samo u 2012. godini, a kasnije proda svoj udeo u kompaniji Mojang koju je osnovao za 2,5 milijarde dolara (trenutno je njen vlasnik korporacija Microsoft). Sam Minecraft je postao najprodavanija igra na svetu, do 2020. godine prodato je oko 200 miliona licenciranih kopija.
Zaista, iako je Minecraft zvanično vlasnički softver, u stvarnosti nije zaštićen od kopiranja, njegove datoteke nisu šifrovane i svako može da ih preuzme i koristi, a to im ne ograničavaju ni trenutni pravni vlasnici (mada nisam upoznat sa njihovim budućim planovima). Pristup zvaničnom launcheru igre imaju samo igrači koji su kupili licenciranu kopiju, međutim, već postoji veliki broj nezvaničnih launchera, a samu igru je moguće pokrenuti i bez launchera, jednostavno putem komandne linije. I za nelicencirane igrače dostupna je ne samo igra za jednog igrača, već i multiplayer. Jezgro servera igre u svojim podešavanjima ima funkciju kojom vlasnik servera, isključenjem te opcije, može omogućiti pristup svim zainteresovanim bez obzira na to da li imaju licencu, zbog čega u igri postoji veliki broj nelicenciranih servera. I ova činjenica, uzgred, takođe uopšte ne ometa razvoj licenciranih servera i zaradu njihovih vlasnika.
Kao što vidimo, kreiranjem informacionog sadržaja može se sasvim obići i bez silovnih privilegija. Njihovo odsustvo nije zasmetalo Minecraft-u da postane najprodavanija igra na svetu, a kreatoru igre Markusu Perssonu da dopuni Forbesovu listu milijardera. Takođe postoji mnoštvo primera drugih igara koje su bile hakovane i postavljene na torrent-trekere još pre zvaničnog izlaženja, ali prodaja licenciranih ključeva zbog toga nije opala.
Rekordna inflacija u SAD-u samo je još jednom pokazala da se nipošto ne može osloniti na valute sa neograničenom emisijom i centralizovanim upravljanjem, na primer moderne državne (fiatne) novce. Američki dolar se dugo smatrao prilično stabilnom valutom, mnogi su baš njega birali kao sredstvo za akumulaciju bogatstva. Sada pak sva dolarša ušteđenja samo očekuje obezvređivanje. Razlog za to su neadekvatne ekonomske odluke vlade SAD-a tokom pandemije koronavirusa, sa nastalim poteškoćama odlučila je da se bori povećanjem novčane mase. I nijedna vlada u svetu ne može dati garanciju da neće doneti odluke koje vode ka obezvređivanju novca i osiromašivanju ljudi. Naprotiv, treba očekivati suprotno – vladama je korisna inflacija koja obogaćuje one u čije ruke nova novčana masa prva stiže (na primer samu vladu i državne banke), budući da ta sredstva mogu potrošiti još po pre-inflacionim cenama. Dakle, ne postoji takva fiatna valuta u kojoj bi vaša sredstva bila bezbedna.
Drugačiju sliku nam pokazuju kriptovalute, naravno ne sve one, ali definitivno one koje zaista jesu decentralizovane i kriptootporne. Emisija takvih valuta ograničena je matematikom velikih brojeva, a centralizovano upravljanje izostaje – bilo kakve izmene u radu mreže (pa čak i uvođenje ažuriranja od strane developera) moguće su samo uz direktan pristanak vlasnika većine uključenih računarskih kapaciteta. Zajedno sa odsustvom bilo kakvih ograničenja u razmeni sredstava (za nekoliko minuta se sredstva mogu poslati bilo kojoj osobi, čak i onoj koja se nalazi u dalekoj zemlji na drugoj strani Zemlje), to kriptovalute čini vrednom imovinom u očima sve većeg broja ljudi – isti taj svima poznati bitkoin nedavno je oborio novi rekord u svojoj vrednosti.
Pre ili kasnije, vlade svih država čije se valute smatraju garantom stabilnosti ušteđevine, greškom ili čak namerno donesu odluke koje vode ka nekontrolisanom povećanju novčane mase, odnosno ka obezvređivanju novca i osiromašivanju ljudi. I svaki put će kriptovalute, čija emisija ostaje na inicijalno zadatom nivou, postajati sve popularnije kao sredstvo akumulacije bogatstva, pa čak i kao sredstvo razmene. Sumrak fiatnih novaca je neizbežan kada postoji tako dobra alternativa!
Nasilje je prilično rasprostranjen fenomen u prirodi. To se posebno jasno može primetiti u međuvrškim odnosima. Predstavnici različitih vrsta nalaze se u konstantnoj borbi za teritoriju i resurse, a neki od njih postaju hrana za druge. Međutim, situacija se menja ako pređemo na razmatranje unutarvrskih odnosa. Naravno, i oni često imaju nasilni karakter, ali to nije uvek slučaj. Pod određenim okolnostima, u populaciji će početi da se razvijaju kočnice unutarvrskog agresije. To ćemo nazvati mehanizmom inhibicije nasilja, ili još jednostavnije – inhibitorom nasilja.
Analizu unutarvrskog agresije treba započeti razmatranjem njenih pozitivnih aspekata, što će nam kasnije omogućiti da izbegnemo određene nesporazume. Agresija, uključujući i onu nasilnog karaktera (tj. nanošenje fizičke povrede, ubistvo), omogućava jačim i zdravijim jedinkama u populaciji da spreče slabije i nezdrave u nastavku roda. Takođe, ona je jednostavno korisna za konkretnog jedinka koji je sposoban da je iskoristi radi sopstvenog preživljavanja i prenosa svojih gena dalje. Ona takođe služi kao alat za stvaranje i održavanje hijerarhije dominacije koja koordinira postupke jedinki. Konačno, pošto agresivno ponašanje ne dozvoljava različitim jedinkama ili grupama jedinki da predugo borave jedna pored druge, to dovodi do njihovog ravnomernog raseljenja po celoj dostupnoj teritoriji za život, a samim tim i do ravnomernog rasporeda ograničenih resursa.
Može se stvoriti utisak da vršenje nasilja nad pripadnicima sopstvenog plemena nije samo korisno, već i životno neophodno, kako za preživljavanje konkretnih jedinki (i gena čiji su oni nosioci), tako i za populacije u celini. Ali ne treba praviti grešku – posmatrati nasilje izolovano od okolnosti sredine. U ovom slučaju, dve najvažnije okolnosti su prisustvo snažnog urođenog naoružanja kod predstavnika populacije i njihova nesposobnost da pobegnu od nasilja. Što su ova dva faktora izraženija, to su veći rizici od nasilja. U određenom trenutku oni postaju preveliki da bi ih koristi dobijene nasiljem mogle nadoknaditi. Nasilje prestaje da bude evolucioni optimalni model ponašanja. Rizici mogu porasti do te mere da jedinke jednostavno istrebe jedna drugu u nasilnim sukobima i populacija dođe do kraja.
Kao primer takvog scenarija može se navesti svima poznati eksperiment Univerzum-25, u kojem je populacija miševa uzgajana u navodno rajskim uslovima izumrla za manje od 5 godina. Eksperiment je bio neuspešan, uslovi su bili daleko od rajskih. Ali glavna greška bila je konstrukcija ograde, koja je omogućila 65 najvećih mužjaka da silom blokiraju pristup ženkama i hrani svim ostalima. To je izazvalo lanac događaja koji je doveo do izumiranja populacije koja je bila ograničena u prostoru i krajnje nasilna u svojim redovima. U bolje konstruisanim ogradama, gde je nemoguće uspostaviti takvu nasilnu hijerarhiju dominacije, populacija miševa može preživeti i decenijama [1].
Kao što vidimo, naoružanost i nedostatak mogućnosti bekstva od nasilja predstavljaju problem za preživljavanje populacije. Međutim, upravo to stvara evolucioni pritisak za razvoj kočnica unutarvrskog agresije kod njenih predstavnika, što rešava ovaj problem. Ako predstavnici populacije poseduju snažno urođeno naoružanje, onda će jedinke najsklonije nasilju, koje pokreću napade, nailaziti na naoružanost svojih pripadnika, što ih često može dovesti do smrti. Takođe, otpor naoružane žrtve kojoj više nema gde da pobegne može biti koban za agresora. Čak i nekoliko pobeda u takvoj situaciji ne garantuje uspeh agresoru, jer će neki od napada sa velikim verovatnoćom završiti letalnim ishodom za njega. Istovremeno, manje nasilne jedinke će ređe ginuti, jer one same ne pokreću napade, već se samo brane od njih. One će ređe biti izložene riziku od smrti usled nasilja nego njihovi agresivni srodnici, a samim tim će češće ostavljati potomstvo.
Kao rezultat, prirodna selekcija će ići u pravcu razvoja snažnih kočnica koje sprečavaju nanošenje fizičke povrede i ubijanje pripadnika sopstvene vrste, jer će jedinke sa nedostatkom takvih kočnica biti uklonjene iz populacije i neće moći da prenesu svoje gene dalje. Mehanizam odgovoran za takve kočnice je upravo inhibitor nasilja. U celini dobijamo evolucioni model nenasilja, prema kojem se nasilje iskorenjuje kao fenomen unutarvrskih odnosa tokom biološke evolucije.
Ovaj zaključak potvrđuju zapažanja o ponašanju životinja. Koncept inhibitora nasilja prvi put je formulisao etolog Konrad Lorenz. Prema njegovoj teoriji, ovaj mehanizam je najrazvijeniji kod onih vrsta čiji predstavnici mogu s lakoćom ubiti jedinku približno svoje veličine. Opisujući svoja zapažanja o vukovima, on je pokazao kako se inhibitor nasilja aktivira kada jedan vuk drugom pokazuje gestove potčinjenosti – izlaže mu svoje ranjive delove, kao što su vrat ili stomak. Kao rezultat toga, zatečeni agresor ne može nastaviti napad. Takođe, zapažanja o vranama potvrdila su da one ne iskljupuju oči jedna drugoj, čak ni tokom sukoba [2][3]. Zaista, oštri zubi vuka i kljun vrane predstavljaju snažno naoružanje, gde je jedan ugriz ili udarac u ranjivo mesto dovoljan da ozbiljno povredi, ili čak odmah ubije drugu jedinku. Prisustvo takvog naoružanja dovelo je predstavnike ovih vrsta do razvoja odgovarajućih kočnica tokom biološke evolucije.
Veliki broj takvih zapažanja različitih istraživača naveo je etolog Ireneus Eibl-Eibesfeldt. Mnogim životinjama je svojstvena ritualizacija unutarvrskih borbi, što sprečava upotrebu snažnog naoružanja u njima. To važi čak i za članogorače, na primer za rakove violiniste, koji u sukobima ne otvaraju svoje klešte dovoljno široko da bi naneli povrede protivniku. Slična suzdržavanost agresije svojstvena je mnogim vrstama riba, guštera i sisara. Značajan je primer antilopa vrste oriks, koje pažljivo postupaju sa svojim oštrim rogovima u sukobima sa srodnicima, ali ih koriste u punoj meri prilikom odbrane od lavova. Takođe treba pomenuti otrovne zmije, od kojih se mnoge tokom sukoba uvijaju, naduvaju, guraju, ali pritom ne vrše ugriz i čak ne pokazuju svoje oružje [4][5].
S druge strane, nasilje je u manjoj meri inhibirano kod slabo naoružanih vrsta. U poređenju sa vranama, golubice sa manje oštrim kljunom se ne suzdržavaju u svojoj agresiji i mogu čak ubiti srodnika ako on bude lišen mogućnosti bekstva, na primer ako bude stavljen u kavez [2]. Takođe su prilično agresivne životinje koje vode samotnjački način života. Setite se hamstera, koji će po pravilu boriti do smrti ako se nekoliko jedinki stavi u jedan kavez. U prirodi se oni razilaze nakon samo nekoliko uzajamnih ugriza [4]. Ako detaljnije razmotrimo slučaj samotnjačkog načina života, njegov evolucioni uticaj se može priravnati sa bekstvom. Na taj način, nasilnost ne ugrožava preživljavanje medveda, koji se van sezone parenja sreću previše retko da bi sukobi koji ipak nastaju uticali na populaciju u celini.
Na osnovu zapažanja o ponašanju životinja, neurobiolog James Blair pretpostavio je da je čoveku svojstven sličan mehanizam koji suzdržava agresivno ponašanje. Kasnije je razvio model mehanizma inhibicije nasilja (engl. Violence Inhibition Mechanism, ili skraćeno VIM). U njegovom razvoju imao je cilj da objasni pojavu psihopatije kao rezultat poremećaja u radu ovog mehanizma [6][7].
Prema VIM modelu, inhibitor nasilja se aktivira kada čovek primeti signale nevolje kod drugih ljudi, kao što su tužan izraz lica ili plač. Kao rezultat toga, on počinje da oseća odbojnost i prekida agresivne radnje. Takođe, inhibitor nasilja je preduslov za razvoj moralnih emocija kod čoveka (tj. simpatije, krivice, kajanja i empatije) i sposobnosti da u postupcima prepozna moralne prekršaje koji sastoje u nanošenju štete ljudima.
Kao što se može razumeti iz evolucionog modela nenasilja koji razmatramo, razvoj prilično snažne varijante inhibitora nasilja nije mogao zaobići savremenog čoveka, jer su već njegovi preci počeli da izmišljaju veštačko naoružanje. Takođe, tokom istorije je značajno porasla gustina naseljenosti, a ljudska populacija je već zauzela sav dostupan prostor za život na planeti. Međutim, zbog brzog socijalnog i naučno-tehničkog progresa, inhibitor nasilja nije uspeo da se u potpunosti prilagodi novim okolnostima, što i stvara problem nasilja u ljudskom društvu. Ali ovo pitanje, kao i uopšte pitanje inhibicije nasilja kod čoveka, detaljno ćemo razmotriti u narednim temama ciklusa.
Sada je važno razumeti da nasilje u ljudskom društvu nije evolucioni optimalni model ponašanja. Ono ne može biti takvo u slučaju bilo kojih visoko naoružanih bića ograničenih u svom prostoru za život, jer rizici od nasilja sa rastućim naoružanjem stalno rastu, a pritom nema gde pobeci. Ovi rizici postaju posebno katastrofalni u slučaju visokotehnološke civilizacije zbog mogućnosti stvaranja oružja za masovno uništenje. A upravo takva civilizacija je čovečanstvo. Sve to stvara preduslove za neophodnost iskorenjivanja nasilja i postizanja nenasilnog društva u kojem nema mesta silnim oblicima odnosa, kao najevoluciono optimalnijem modelu društvenog uređenja.
Izvori:
1. Hohlovskij, P. (2020). „Univerzum 25: razorna kritika mitova i novi zaključci“: https://tjournal.ru/analysis/212316-vselennaya-25-razgromnaya-kritika-mifov-i-novye-vyvody;
2. Lorenz, K. (1949). Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen (Prsten kralja Solomonovog: prev. sa nem. – 1970);
3. Lorenz, K. (1963). Das sogenannte Böse. Zur Naturgeschichte der Aggression (Agresija tako zvano „zlo“: prev. sa nem. — M. : Progress : Univers, 1994. ISBN 5-01-004449-8);
4. Eibl-Eibesfeldt, I. (1970). Ethology: The Biology of Behavior, pp. 314—325;
5. Dolnik, V. R. (1993). Etološke ekskurzije kroz zabranjene vrtove humanista;
6. Blair, R. J. R. (1992). The Development of Morality. Department of Psychology, University College, London;
7. Blair, R. J. R. (1995). A cognitive developmental approach to morality: investigating the psychopath. Cognition 57, 1—29. doi:10.1016/0010-0277(95)00676-P.
Jednom smo već razmatrali temu osiguranja transakcija. Ova metoda je odlično primenljiva u pitanju garantovanja bezbednosti transakcije i nadoknade štete u slučaju kršenja dogovora od strane jedne od strana. Potreba za pribegavanjem nasilju i silnim merama prinude pritom prestaje, odnosno ovaj koncept je potpuno realizibilan u odsustvu državnog monopola na primenu prava, kao i bilo kakvih policijskih i silnih organa. Pored toga, on je kompatibilan sa konceptom reputacionih institucija, što stvara dodatne scenarije njegove primene. Čak se i sada aktivno koristi u velikim transakcijama i u oblasti kreditiranja. Međutim, ponekad se izražavaju sumnje o njegovoj primenljivosti u malim, svakodnevnim transakcijama.
Da bismo ih raspršili, pomoći će nam način na koji sada funkcioniše osiguranje od nezgode. Sigurno ste bili u situaciji kada vam je prilikom kupovine karte za autobus, voz ili avion ponuđeno da uzmete osiguranje. Takođe se osiguranje nudi prilikom iznajmljivanja transporta putem mobilne aplikacije, čak i ako je to samo neki bicikl ili trotinet. Obično iznos takvog osiguranja iznosi svega nekoliko desetina rubalja, dok kompenzacija u slučaju osiguranog događaja dostiže desetine i stotine hiljada.
Vidite kako je sve lako? Za pružaoca rizičnih usluga nema nikakve težine u tome da zaključi ugovor sa osiguravajućom kućom i doda mogućnost uzimanja osiguranja od nezgode za svoje klijente. Njemu je to čak i isplativo, jer može ostvariti dodatni profit od osiguravajuće kuće za realizaciju njenih usluga. A u slučaju istog tog iznajmljivanja transporta, ova stvar je pojednostavljena do jednog klika u mobilnoj aplikaciji. A pošto se ova vrsta osiguranja tako lako realizuje, nema nikakvog problema da se jednostavno učini i osiguranje transakcija.
Strane potpisuju ugovor, nakon čega se on učitava u aplikaciju osiguravajuće kuće (a možda se i odmah u njoj zaključi). Zatim aplikacija izračunava stopu osiguravajuće premije i učesnici ugovora je uplaćuju. To je sve. Ako neka od strana na kraju prekrši dogovor, a druga strana dostavi osiguravajućoj kući dokaze o prekršaju, njoj će pripasti osigurana isplata, koja bi trebalo da bude dovoljna za pokrivanje nanete štete. Prekršilac dogovora, naravno, neće ostati nekažnjen ako se uz to koriste reputacione institucije. On će jednostavno biti внесен na crne liste sve dok ne prizna krivicu i ne pristane na saradnju.
Čak je i u slučaju najobičnijih kupovina ovaj koncept primenljiv. Na terminalu samouslužnog kasa, pritiskom na odgovarajući taster, ili tražeći od prodavca, moglo bi se takođe uzeti osiguranje. Ako se proizvod ispostavi kao neupotrebljiv, neispravan, a naročito ako nanese štetu kupcu, i pritom prodavac bude negirao svoju krivicu, pojaviće se mogućnost da se šteta kompenzuje putem ovog osiguranja (a sam prodavac će, naravno, snositi reputacionu kaznu). Kako bi privukli kupce, prodavci bi mogli dodati funkciju osiguranja i otvoreno objavljivati podatke o tome sa kojim osiguravajućim kućama sarađuju. A onih prodavaca koji ne žele da osiguraju svoju prodaju, kupci mogu jednostavno zaobilaziti kao nesigurne agente.
Neko može kritikovati ovu ideju ukazujući na to da će kupci sada morati više da plate za proizvode, i da će generalno sve transakcije postati skuplje. Samo što se to dešava upravo sada. Zbog PDV-a, akciza, carina, licenci i poreskog opterećenja preduzetnika, više od polovine vrednosti robe i tako već čine doprinosi državi, uključujući i održavanje ogromnih, organizaciono krajnje neefikasnih državnih sudskih i policijskih sistema. Osiguranje transakcija je pak jeftinije i efikasnije rešenje. Ponekad osiguravajuće premije, tamo gde se sada primenjuju, iznose čak manje od jedan procenat iznosa transakcije ili potencijalne osigurane isplate. Dakle, to je daleko bolje rešenje nego državna birokratija i silni kontrola plaćeni porezima.
Diskutujući o pitanju državnog nasilja i ograničavanja slobode, ponekad se može naići na argument da to nije tako veliki problem, budući da u savremenom svetu demokratija i liberalizma većina država ima ograničene mogućnosti primene sile i kršenja slobode svojih građana, te da u tome nikako ne mogu preći određenu granicu. Ali u stvarnosti, nijedni institucionalni faktori ne ograničavaju čak ni najdemokratičnije i najliberalnije države da se pretvore u brutalne diktature. Sve dok su one stacionarni banditi i mogu „legitimno“ koristiti instrument nasilja, sve dok imaju agente sposobne za vršenje nasilnih radnji, a obični ljudi nemaju ni pravo ni mogućnost da se odupru nasilju, sasvim se može očekivati pooštravanje društvenih poretaka, čim se pojavi povod za to.
I nedavno se takav povod pojavio – pandemija koronavirusa. Naravno, s pandemijom se mora boriti, ali osnovni metod koji su za to izabrale mnoge države bilo je upravo nasilje i prisilno ograničavanje sloboda. Pritom, u tako rigoroznim merama nije bilo nikakvog smisla, polazeći od istraživanja efikasnosti različitih mera u borbi protiv pandemije, kao i na primeru Švedske, koja se već vratila životu pre kovida, gde sam pokazao kako informisanje i podsticanje na manje rizično ponašanje u konačnici daju bolje rezultate nego stroga kontrola i zabrane. Sileno prisiljavanje je manje efikasan instrument u sprovođenju bilo kakvih mera, osim ako samo prisiljavanje i ograničavanje slobode nije cilj po sebi.
Pre nego što nastavim temu kovid mera, želeo bih da podsetim jedan primer kako su države zapravo uništile slobodu kretanja po svetu uvođenjem pasoškog i viznog režima. Povod za to bili su Prvi i Drugi svetski rat, tokom kojih je državama bilo potrebno da kontrolišu kretanje ljudi. Da li je kontrola ukinuta nakon završetka ratova, odnosno nakon nestanka povoda za to? Nije! Države su iskoristile priliku da zauvek učine sva kretanja ljudi izvan granica sopstvenih „ograda“ strogo kontrolisanim.
Tokom pandemije koronavirusa, granice su bile potpuno zatvorene, ali suština nije samo u tome. U mnogim zemljama ljudi su bukvalno bili zaključani u svojim kućama, lišeni posla, a njihovo kretanje je kontrolisano, na primer pomoću kovid aplikacija. Danas je reprezentativan primer sprovođenja takve politike Australija, gde ljudi lišeni slobode moraju bukvalno da se bore sa policajcima, njihovo kretanje prati država putem aplikacije na pametnom telefonu, a prekršiteljima kovid normi preti zatvorska kazna i novčana kazna. Takođe, u mnogim zemljama policajci mogu lako da vas prebiju i pritvore, na primer zbog nedostatka maske ili pasoša vakcinacije (uz objavu prilažem jedan takav nedavni slučaj iz Francuske). To važi, između ostalog, i za Rusiju, gde su policajci već mnogo puta tukli i brutalno pritvarali ljude bez maski.
Sada želim da postavim jedno pitanje: da li se može verovati u to da će države nakon završetka pandemije zaista ukinuti sve ograničavajuće mere i vratiti ljudima istu slobodu koju su ranije imali? Po mom mišljenju, oslanjanje na to bilo bi velika naivnost. Naravno, deo sloboda će biti vraćen, ali će države verovatno zadržati i deo kontrole. Teško da će biti kao u Švedskoj, gde su već ukinute sve kovid mere osim graničnih, jer se ta zemlja u startu nije oslanjala na stroge prisilne mere. Uzgred, granice nakon pandemije takođe mogu ostati više kontrolisane nego pre nje, i sasvim je verovatno da u tom slučaju čak ni Švedska više neće biti izuzetak. U celini, ne treba se oslanjati na to da će države, iz nekog čudesnog razloga, ne kažnjavati svoje građane policijskom silom, lišavati ih slobode i strogo ih kontrolisati samo zato što su razvijene demokratije. Pitanje je naime ne toliko u političkim i društvenim institucijama, već u spremnosti i sposobnosti da se vrši nasilje.
Nastavljajući temu eksperimenata koji navodno pokazuju nasilnu prirodu čoveka i njegovu spremnost da nanosi bol i štetu drugim ljudima ako to okolnosti zahtevaju, vredi razmotriti Stanfordski zatvorski eksperiment. Ovaj eksperiment je podjednako poznat kao i Milgramov eksperiment koji smo ranije razmatrali. Njegovi objavljeni podaci govore o spremnosti većine ljudi da nanose bol drugima po naređenju autoriteta. Ali, kao što je pokazala analiza neobjavljenih podataka, 56% učesnika je stalo čim su im se činilo da žrtva zaista oseća bol, a 72% onih koji su nastavili to su činili zato što nisu verovali u istinitost eksperimenta i stvarnost bola koji je nanosio žrtvi (a bola zapravo nije bilo, bila je to samo gluma). Međutim, ako je u slučaju Milgramovog eksperimenta pitanje bilo samo u neobjavljenim podacima, Stanfordski zatvorski eksperiment se pokazao kao potpuno neodrživ.
Učesnici eksperimenta bili su podeljeni u dve kategorije – čuvari i zatvorenici, koji su živeli u simuliranom zatvoru. Svi učesnici su trebali da odglume svoje odgovarajuće uloge. Ali, kao što svedoče objavljeni podaci, eksperiment je ubrzo postao zaista opasan. Čuvari su počeli brutalno da maltretiraju zatvorenike, kod trećine njih su se pojavile sadističke tendencije. Dva zatvorenika su čak izbačena iz eksperimenta zbog pretrpljenih psihičkih trauma, a i sam eksperiment je prekinut pre vremena iz etičkih razloga. Tokom skoro 50 godina mnogi su verovali u stvarnost ovih rezultata i pripadajućih zaključaka. Međutim, u novije vreme otkrivena je serija dokaza koji potpuno opovrgavaju ovaj eksperiment. Neke od njih ćemo sada razmotriti.
Kao prvo, kao što je uveravao organizator eksperimenta Filip Zimbardo, učesnici su bili slobodni u svojim postupcima, a oni koji su igrali ulogu čuvara nisu imali nikakvu prethodnu pripremu. U stvarnosti, čuvari su bili upoznati sa očekivanim rezultatima eksperimenta, davali su im se jasna uputstva kako da postupaju u određenim situacijama, a takođe su se trudili da u njima stvore veru da su u ovom istraživanju asistenti eksperimentatora.
Kao drugo, što je veoma važno, učesnici su unapred razumeli zahteve eksperimenta i odgovarali su njima. Kako je Zimbardo izjavio, zahtevi za učešće su bili minimalni. Međutim, skoro svi potencijalni učesnici su razumeli, na primer, da se od čuvara zahteva despotska priroda, neprijateljstvo i agresivnost. Iz toga je proizašla pretpostavka da su učesnici, zbog jasnog razumevanja svoje uloge, mogli maksimalno da je odglume u cilju uspešnog sprovođenja eksperimenta. Zapravo, nakon nekog vremena izjavili su da su samo glumili ulogu. Takođe su uvek bili svesni da su učesnici eksperimenta, da ih posmatraju i da sve to nije stvarno.
Želeo bih da skrenem pažnju na još jedan momenat. Ovakvo razumevanje predstojeće uloge moglo je uticati na selekciju učesnika u korist onih koji imaju sklonost ka brutalnijem ponašanju, jer je upravo takvo ponašanje bilo traženo. A može li eksperiment za koji su možda odabrani brutalniji ljudi reći nešto o brutalnosti prosečnog čoveka?
Postoji i mnogo drugih činjenica koje eksperiment dovode u sumnju. Vredi se setiti učesnika koji su morali da ga napuste zbog psihičkih trauma. Jedan od njih je kasnije priznao da je samo simulirao psihozu jer mu se eksperiment nije dopao i želeo je što pre da ga napusti. Takođe treba razumeti nerealnost uslova eksperimenta. I konačno, istraživači nisu dostavili sve podatke – od 150 sati eksperimenta zabeleženo je samo 15% (6 sati videa i 15 sati audia). Takođe je prikupljeno veoma malo ličnih podataka o učesnicima koji su mogli uticati na tok eksperimenta.
Izvori:
Thibault Le Texier (2019). Debunking the Stanford Prison Experiment;
Razmatrajući koncept smanjenja štete, već sam pokazao zašto bolji rezultat ne daju zabrana i optuživanje, već informisanje i pokušaj podsticanja osobe na manje rizično ponašanje. Tako je program zamene špriceva tokom krize AIDS-a u 80-im godinama, koji je omogućio zavisnicima da manje rizikuju pri upotrebi droga koristeći nove špriceve, umesto istih više puta i odmah više ljudi, ispostavio se mnogo efikasnijim od strogih zabrana. Učesnici programa su ređe koristili droge, njihovo zdravlje se poboljšalo, a mnogi od njih su na kraju dobrovoljno potražili pomoć u lečenju svoje zavisnosti.
Slično tome, informisanje i podsticanje ljudi na manje rizično ponašanje moglo bi se koristiti umesto rigidnih prisilnih mera u borbi protiv koronavirusa. Nažalost, većina vlada je odabrala drugu metodu. Ali dobro je što nisu sve odlučile da pribegnu sili i strogim zabranama, pa možemo lako uporediti rezultate ovih pristupa. Istraživanje uticaja strogih mera, blagih mera i svih mera zajedno na rast broja zaraženja već odavno je pokazalo da oba tipa mera daju približno isti efekat. To znači da je uvođenje strogih prisilnih mera suvišno, ili čak štetno s obzirom na svoje posledice po društveni i ekonomski život.
Dobar primer je Švedska. Od samog početka pandemije, ona je odbila uvođenje strogih i prisilnih mera unutar svoje zemlje, čak je i obavezno nošenje maski, koje je bilo skoro svuda u svetu, u Švedskoj imalo samo preporučni karakter. U početku je broj zaraženja i smrti značajno premašivao odgovarajuće pokazatelje drugih zemalja (ali zapravo i to nije bilo u svim slučajevima, na primer, bili su prilično uporedivi sa pokazateljima Francuske). Uostalom, već tada je bilo jasno da će, u poređenju sa drugim zemljama, ekonomija Švedske manje propatiti i brže se oporaviti nakon pandemije. I što je važno – poslednji talas pandemije, koji je mnoge zemlje doveo u kritičnu situaciju, na Švedsku gotovo da nije imao nikakvog uticaja. Uzgred, inspirisalo me je za pisanje ove objave poređenje situacije u Izraelu, gde ljudima već daju treću dozu vakcine, gde se aktivno uvode covid-pasoši, gde je bilo višestrukih lokdauna, i Švedske, u kojoj ništa od toga nema i nije bilo. Pri tome, u obe zemlje je nivo vakcinacije prvom i drugom dozom približno isti, ali je situacija iz korena različita.
Nešto strože mere uvođene su u drugim skandinavskim zemljama – Danskoj i Norveškoj. Vlade ovih zemalja su, naravno, nazivale ove mere krajnje strogim, ali ako ih poredimo sa merama u drugim zemljama, one će se takođe činiti prilično blagim. Vredi spomenuti i jedan eksperiment sproveden u Norveškoj. Fitnes klubovi su smatrani žarištima koronavirusa, pa su zato prvo zatvoreni. Kasnije su otvorena 5 klubova, pri čemu je polovini njihovih klijenata bilo dozvoljeno dolaziti na treninge, a drugoj polovini ne. Na kraju, tokom dve nedelje posmatranja, registrovan je samo jedan slučaj bolesti, iako u grupi koja je posećivala fitnes klubove, ali zaraženi čak nije ni stigao do sportskog objekta. Takođe, direktor Norveškog instituta za javno zdravlje tvrdi da je zemlja mogla potpuno zaobići karantin i postići iste rezultate. U celini, Danska, Norveška i Švedska su već uklonile sve ograničavajuće mere (osim graničnih) i prve u Evropi su se vratile životu kakav su imale pre pandemije. Druge zemlje su od toga još veoma daleko.
Tako se još jednom uveravamo u to da se informisanjem i podsticanjem na manje rizično ponašanje može postići najmanje isto, ili čak i više, nego strogim zabranama, kontrolom i silom. A uopšte, za stroge mere će u svakom slučaju morati da se plati ogromna cena. Pa koji je onda smisao, ako na kraju od njih ima više štete nego koristi?
U savremenom informacionom svetu, institut reputacije zauzima važnu ulogu. Već je teško i zamisliti kako se može kupiti neki skupi proizvod ili potražiti bilo kakva ozbiljnija usluga, a da se prethodno ne proveri rejting dobavljača. Ocene i recenzije su već postale važan deo mnogih servisa. Najverovatnije će vremenom reputacioni instrumenti početi da se koriste u svim transakcijama, uključujući i direktne transakcije između ljudi. To nas dovodi do pojave socijalnog rejtinga, u kojem će različiti ljudi imati različitu reputaciju u zavisnosti od toga da li su pošteno ispunjavali svoje obaveze, ili su varali druge ljude, kršili uslove ugovora, ili čak nanosili štetu njihovom blagostanju pljačkom ili nasiljem.
Institut reputacije i finansijski instrumenti, a naročito ostracizam i osiguranje transakcija, sposobni su da zamene silovite instrumente kao metod uticaja na prekršioce. Potreba za iniciranjem silovitih mera jednostavno nestaje, a u slučajevima kada prekršilac nije izvršio nasilje, u principu nestaje potreba za bilo kojim oblikom silovitog rešenja (u slučaju nasilnog napada, naravno, ne može se zaobići samoodbrana). To će samo doprineti rešavanju problema nasilja i smanjenju njegovog nivoa u društvu. Ali uporedo s tim, u svetu stacionarnih bandita, gde države drže monopol i „legalno“ pravo na vršenje nasilja, reputacioni instituti i socijalni rejtingi sasvim mogu poslužiti za štetu.
Treba razumeti da države često monopolizuju servise koji su važni za društvo. Ranije su pod svoju strogu kontrolu stavile puteve, finansijski sistem, vatrogasnu službu, medicinu, iskop mnogih resursa, socijalno osiguranje, a što je najvažnije u okviru naše teme – proveru kvaliteta usluga i proizvoda koji se nude na tržištu. Sasvim je opravdano očekivati da će, ako u jednom trenutku velika većina ljudi počne da se oslanja na institut reputacije, države preuzeti kontrolu i nad njim. Činovnici će izjaviti da privatna rešenja nisu pouzdana i da je neophodno doneti stroga pravila rada reputacionih servisa, ili čak stvoriti jedan jedini državni servis reputacije za sve, zabranivši vođenje privatnih sistema ocena i recenzija. U svetu gde neke države odlučuju koji standard punjača ljudi treba da koriste (ovde govorimo o državama Evropske unije), ovakav scenario ima veliku verovatnoću da se ostvari u stvarnosti.
Na taj način, institut reputacije ne samo da će postati birokratizovan i neefikasan, već može postati i instrument za progon i kažnjavanje ljudi koji su nepoželjni trenutnoj političkoj vlasti. U Kini se to već dešava – minus u socijalnom rejtingu može se dobiti zbog prijateljstva sa opozicionarom ili zbog izjava protiv partijske politike. Jednim nalogom odozgo, bilo koji čovek može biti lišen pristupa mnogim državnim dobrima. I bilo bi u redu sa tim dobrima, jer da država nije nasilni monopol, postojale bi alternative njenim dobrima. Ali pri državama alternative ne postoje, jer je privatna delatnost strogo kontrolisana ili zabranjena u sferama koje su one monopolizovale. U konačnici, institut reputacije, umesto metoda borbe protiv nasilja, pljačke i prevare, postaje pomoćni instrument za jačanje državne vlasti i silovite kontrole.
Zaključak iz svega ovoga je jednostavan – institut reputacije je veoma koristan u obezbeđivanju sigurnosti transakcija, kao i važan za prelazak sa silovitih metoda na nenasilni uticaj kao osnovu obezbeđivanja društvenog poretka. Ali u kontaktu sa samim nasiljem, naročito državnim, on gubi ove pozitivne kvalitete i počinje da radi na jačanju državne vlasti i silovite kontrole. Zbog toga je veoma važno boriti se protiv nasilja i ne dopustiti da institut reputacije bude preuzet pod kontrolu od strane bilo kakvih silovitih agenata. Ne možemo se boriti protiv nasilja ako će institut reputacije koristiti samo nasilnici u svoju korist, kao što se trenutno dešava u istoj toj Kini.
