Nedavno sam pričala o velikom međunarodnom teraktu, koji su sprovele vlasti nekoliko zemalja protiv male kripto menjačnice Bitzlato. činilo se da je u ovoj priči već sve jasno: kompanija je razorena, novac klijenata je izgubljen.
Međutim, tim menjačnice je odlučio da sačuva servis. Pošto su serveri zaplenjeni, a kod bota kompromitovan, oni sada ponovo pišu kod, i obećavaju da će od 1. marta organizovati mogućnost da svaki korisnik podigne polovinu depozita, a potom postepeno obezbediti pun pristup i ostatku sredstava.
Sviđa mi se borbeni duh u vestima koje objavljuje tim projekta. Nema nikakvog „be, me, nismo mi krivi, fors maior, ništa se ne može učiniti, ćao-ćao“. Umesto toga, okupatori se jasno nazivaju okupatorima i gotovo otvoreno se šalju putom ruskog ratnog broda – sećate se, postojao je takav stari mim.
Da, korišćenje centralizovanih servisa je opasno, ali potpuno izbegavanje poverenja u određene posrednike je veoma zahtevna stvar. I zato posebno cenim one centralizovane servise koji su na ovaj ili onaj način prošli test izdržljivosti. Sa tim se ne snalazi svaka kompanija. Recimo, menjačnica Bitfinex je u svoje vreme uspela da nadoknadi korisnicima gubitke od velikog hakovanja, dok menjačnica btc-e nije uspela da preživi najazd bandita u uniformama. Iskreno se nadam da će servis bitzlato proći svoj test izdržljivosti.
Da li će tržišna regulacija oglašavanja biti efikasnija od državne? Na primer, oglašavanje psihoaktivnih supstanci, dječje pornografije ili kockanja.
Anonimno pitanje
Pitanje o tome kako libertarianske institucije regulišu nešto, zapravo je pitanje o tome kako tržišne institucije regulišu nešto.
Onaj koji postavlja oglas to radi kako bi povećao prinos od svoje aktivnosti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera svakoga da kupuje njegov proizvod po bilo kojoj ceni. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora potrošnje.
Onaj ko konzumira reklame želi da kao rezultat toga dobije informacije o tome koji su proizvodi predstavljeni na tržištu, kako oni zadovoljavaju njegove određene aktuelne ili potencijalne potrebe i gde te proizvode nabaviti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera proizvođača da uradi upravo ono što njemu, potrošaču, treba, u trenutku narudžbine, i da mu to donese direktno tamo gde potrošač ukaže. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora proizvodnje.
Konačno, postoje oni koji proizvode reklame i prikazuju ih potrošaču. U ekstremnom slučaju, oni bi želeli jednostavnim voljnim naporom da nateraju proizvođače proizvoda da im otplate lavlji deo vrednosti proizvoda za pravo da taj proizvod prodaju potrošaču. Drugim rečima, oni bi želeli da zauzme poziciju regulatora prodaje.
Kako tržišne institucije regulišu odnose između navedenih grupa? Preko mnoštva spontano nastalih povratnih veza. Reklame su previše skupe – proizvođači pokušavaju da minimiziraju njihovu nabavku, a potrošač je primoran da uloži mnogo truda kako bi pronašao bilo šta izvan svakodnevne korpe. Reklama je previše mnogo – kod potrošača se razvija „baner slepota“ i ona postaje neefikasna. Kao rezultat toga, naručilac reklame prestaje da plaća za prikaze, preferirajući plaćanje za rezultat – i reklamno tržište je primorano da se prestrukturira u korist što preciznijih i adresiranijih instrumenata oglašavanja. Ovo zadovoljava i naručioce – njihove reklame daju maksimalan prinos po jedinici uloženih sredstava – i potrošače – oni dobijaju informacije upravo o onome što žele, a ono nepotrebno im ne smeta pred očima. Za svaku od grupa zainteresovanih strana situacija na kraju ispada neidealna, ali to je svojevrsni dinamički kompromis koji sve više-manje zadovoljava. A čim prestane da zadovoljava, dolazi do prilično brze pregradnje tržišta.
A šta je sa državnom regulacijom? Država je regulator i proizvodnje, i potrošnje, i prodaje. U ekstremnom slučaju, ona bi želela jednostavnim voljnim naporom da određuje svaki aspekt života svakog od svojih podanika (pod „željama države“ ovde podrazumevam određenu pojednostavljenu refleksiju nad delovanjem pojedinih njenih funkcionera, kao i lica koja čine njenu grupu podrške – „etatiste“). To koliko je država uspešna u toj svojoj težnji, takođe određuju spontano nastale povratne veze. Ako je uspela da „proda“ potrošaču potrebu za borbom protiv dječje pornografije – potrošač će trpeti poteškoće u dobijanju odgovarajućih reklama i poskupljenje odgovarajućih usluga. Ako nije uspela da „proda“ potrebu za borbom protiv konzumiranja alkohola – potrošač uživa u tome što ga bar ne zatvaraju zbog konzumacije, iako su reklame, na primer, ograničene.
No, vaše pitanje se u suštini odnosilo na to da li tržišne institucije mogu dozvoliti trećim licima da ograniče oglašavanje određenih proizvoda, za koje su zainteresovani i proizvođači tog proizvoda i njegovi potrošači. Koliko efikasno ta treća lica mogu u ovom slučaju vršiti ulogu države, a da pritom ne budu država i da ne pribegnu direktnom nasilju.
Odgovor: mogu, ali ne toliko efikasno kao državne. Zadatak grupe uticaja je da učini određeno potrošačko ponašanje osuđujućim, da natera osobu da se stidi ga i, naprotiv, ponosi se time što ga izbegava. Ako je vaša reklamna kampanja bila uspešna – čestitam, vaš protivnik je marginalizovan. Ako je bila neuspešna – pa, onda ste marginalci vi sami. Sve je pošteno.
I recently had the chance to present my book at the Montelibero club. There were about twenty-five people, no one threw tomatoes; on the contrary, they threw donations. Despite the fact that the decision to speak was spontaneous and not properly prepared, it seemed to go quite well.
But as a result, I was asked to create some kind of adaptation for children, so that there would be a way to clearly explain to them what these strange games are that their parents play, and to involve them in those very games.
Well, games it is. I want to make one game in a purely conversational genre, a trial run. We will play „the kind king.“ The child inherits a kingdom and wants to make their subjects happy. They can ask how things are in their kingdom, give orders, and find out from me what is reported back. Here, I am mainly interested in what questions the children will actually ask. Considering that I don’t have any of my own, it should be a mutually beneficial experience. I think that within a couple of weeks I will decide to hold the first game there, in the club.
Another game will require more serious development; I want to make a board game about life under etatism. In the basic module, I want to offer the roles of worker, entrepreneur, official, and politician. The goal is to show their relationships as simply as possible, but without losing realism. I also want there to be room for ethical decisions in the game.
Those are the ambitious plans. I spent more than a year on the book about ancap, and I hope to finish this significantly faster.
I also really hope that in the near future I will have much more free time, and I will be able to give the channel as much attention as it deserves.
Crnogorski ribari žale se na albanske, koji su pregradili reku Bojanu gvozdenom mrežom i love skoro svu ribu.
U ovoj situaciji vidimo tipičan slučaj intervencije države u tržište, što neizbežno dovodi do najneprijatnijih posledica. Kao što se može razumeti iz članka, nije reč o tome da su neki nasumični albanski ribari pregradili reku, već o sasvim konkretnom preduzetniku kojem je albanska država dala koncesiju za lov ribe.
Kako se ovakvi problemi rešavaju bez državne intervencije, detaljno objašnjava u svojoj knjizi Upravljajući zajedničkim Elinor Ostrom. Ukratko, zajednica korisnika resursa postepeno razvija pravila korišćenja koja minimiziraju konflikte oko tog zanata, i to obično izgleda kao neka vrsta kliznog rasporeda ko, gde i kada može da lovi, kako se ne bi gužili i kako bi svima bilo dovoljno.
Država je u ovom slučaju ostavila samo opcije kao što su trpljenje i lov ostataka sa gospodarskog stola u donjem toku reke, ili ratovanje – na primer, organizovanjem diverzija protiv te iste mreže, ili protiv tog koncesionara, ili protiv činovnika koji ga pokršavaju.
Još jedna opcija, za miroljubive ali uporne – iznošenje problema na viši nivo, odnosno, u suštini, žalba nekom spoljnom arbitru. Time se, čini se, trenutno bavi crnogorska udruženja ribolovaca. Želim im uspeh; volim jegulje.
Možda postoji korist za bogate u zaštiti siromašnih? A šta ako negde nema bogatih, već samo bande koje drže četvrte pod pretnjom nasilja? Ili će takvo „geto“ vremenom samo sebe izlečiti?
Anonimno pitanje
Danas je tržište oružja ekstremno regulisano i u velikoj meri stigmatizovano, zbog čega je potražnja za oružjem unapred niža nego što bi bila na potpuno slobodnom tržištu. Dakle, postoje svi razlozi za verovanje da će, zbog proširenja tržišta u ankapu, oružje biti dostupnije kako po asortimanu, tako i po ceni, a da ne govorimo o odsustvu svih onih ograničenja izmišljenih iz glave. I ako čak sada pojedini modeli oružja za samoodbranu, poput gasnih sprejeva, koštaju mrvicu i dostupni su čak i pri najskromnijim prihodima, na slobodnom tržištu će u tom smislu biti sasvim dobro.
Šta da rade ljudi koji ne žele da plaćaju nekim organizacijama za obezbeđivanje reda na teritoriji gde žive? Naravno, da to rade samostalno. Na kraju krajeva, mi održavamo red u kući ako ne želimo da plaćamo službe za čišćenje. Slično tome, nema problema u tome da se, na alarmni signal od komšije, izvadi puška kroz prozor i kontroliše da li su se svi u zoni pucnjevnog dometa smirili i pozabavili mirnim poslovima.
U suštini, jedino za šta bi u ankapu, u pogledu održavanja reda, sa većom verovatnoćom bila potrebna pomoć profesionalaca, jeste potraga za ukradenim, jer je krađa tajno prisvajanje, i pištolj u džepu po defaultu od toga ne štiti. Pa, ovde ili radi osiguranje, ili jednostavno želja za osvetom, korigovana ekonomskom opravdanošću. Tako ili drukčije, oštećeni ili sam traži izgubljeno, ili unajmljuje detektive, ili detektive unajmljuje osiguravajuća kompanija koja želi da nadoknadi troškove isplate osiguravajuće premije.
Mogu li u ankapu dovoljno stabilno postojati bande koje silom drže određenu teritoriju pod svojom zaštitom? Zapravo, takve bande se zovu države, i jedino što ih sprečava da budu uništene je saglasnost onih pod zaštitom da trpe takvo stanje stvari. Time će biti određena stabilnost postojanja kriminalnih getoa u ankapu. Dodatni faktor nestabilnosti za njih je i potpuna sloboda migracije. Previše aktivni nasilnici će u jednom prekrasnom trenutku jednostavno primetiti da su svi sa njihove teritorije pobegli. To se lako može primetiti u takvim kriminalnim enklavama kao što su pojedini gradovi u SAD-u kojima upravljaju previše revni demokrate: odatle ljudi jednostavno odlaze na mirnija mesta. Dakle, stimuli da takva getoa vremenom sama sebe izleče ili nestanu zaista postoje, a jedino što može produžiti njihovo postojanje je glupa iracionalna pokornost. Upravo radi njenog iskorenjivanja ankapisti poput mene vode svoju propagandu)))
Hajde, vrati torbicu devojci i gubi se odavde odmah!
Malo je smešno sada ponovo čitati sa kolikim sam entuzijazmom gledala u novu 2022. godinu. Ipak, taj entuzijazam se u velikoj meri opravdao.
Projekat Montelibero se uspešno razvija, i ako smo se pre godinu dana svi okupili da slavimo u jednoj kući, sada takva mogućnost nije ni blizu, nas je u Crnoj Gori više od sto ljudi. Na lokaciji MTLcity završava se izgradnja prve dve kuće, započeta je treća, plus podignut je geodetski kupola u kojoj će biti moguće isprobati sezonsko stanovanje. U Baru se u punom jeku razvija libertarianski klub, gde se ljudi redovno okupljaju da druže, popiju ukusnu kafu, posete predavanje, igraju društvene igre, učestvuju u snimanju podkasta i tako dalje. Kapital investicionog fonda MTL iznosi već više od 170 hiljada tokena, a cena tokena je porasla sa 1 evra na nešto više od 3. Fond ima više od 600 akcionara. Tokena svih vrsta i boja oko projekta Montelibero kruži već toliko da sam izgubila račun, a iza svakog stoji neka ili druga aktivnost koja je u određenom trenutku zahtevala tokenizaciju. Ukratko, na ovom frontu sve je zaista veoma živo, i za sada nije primetno da udaramo u neki plafon.
Zauzvrat, aktivnost oko mog kanala je ipak pronašla svoj plafon. Broj pratilaca se tokom godine smanjio za stotinu, broj objava je takođe primetno opao. Završeno je ozvučavanje teksta Mehanike slobode i dopisana je moja sopstvena knjiga o ankapu, dok prevodi nekoliko drugih knjiga idu prilično polako. Neka značajnija zajednica oko kanala se tako i nije formirala, a sada nam to ni nije potrebno, jer postoji Montelibero. Tamo su, uzgred, nedavno takođe sumirali rezultate godine i, konkretno, sastavili listu najznačajnijih ličnosti za projekat. I ako bih u prvoj godini očigledno bila u prve tri, sada sam samo u druge pet, što mi se, uostalom, čini sasvim objektivnom ocenom.
Najčudniji pravac moje aktivnosti u vođenju kanala bila je serija antiruskih objava, gde sam sebi dozvolila da dajem preporuke o tome šta uraditi sa Rusijom. Pozivi za paljenje vojnih kancelarija imali su uspeha, svi ostali – ne naročito. Rusija se još uvek nije raspala, ali ide ka tome. Uostalom, nije toliko važno šta će se desiti sa tom državom, već šta će se desiti sa Rusima, a za njih zadržavam prethodnu želju. Volela bih da se Rusi rasuju po celom svetu što je više moguće, da se tamo smeste što udobnije, da čuvaju i razvijaju svoju veliku rusku kulturu, a rusku državu zaborave kao ružan san, ili da, pokazujući svoju istorijsku odgovornost, poslovno ulažu u njen demontažu.
U celini sam zadovoljna prošlom godinom. Sledeće godine želim ipak da završim sve trenutne razvučene prevode, snimim audio verziju knjige o ankapu, i, naravno, nastavim da izveštavam o izgradnji naše libertarianske utopije u sunčanoj Crnoj Gori. Svima srećna Nova godina!
Pogledala sam Andor. Veoma je zanimljivo, neočekivano zrelo za ovaj franšajz i prilično aktuelno.
Naravno, posmatrajući režim cara Palpatina, nisam mogla a da ne mislim na režim drugog diktatora na slovo P, već iz naše galaksije. Naravno, postoji mnogo razlika između njih. Imperija nema spoljne neprijatelje, već samo privremeno nekontrolisane periferije, povremeno buntovne provincije i tako dalje. Ukratko, to nije RF, već više neka vrsta srednjovekovne Kine. S druge strane, RF nema parlamentarsku opoziciju. Povstanički pokret Imperije finansira lokalna aristokratija, a sastoji se uglavnom od preduzetnika. U RF-u takođe okosnicu protesta čine frilanseri i drugi koji rade od kuće, a finansiran je putem kroudfaninga. Veliki biznis i ovde i tamo potpuno sraščen sa državom. Uglavnom, ima mnogo zanimljivih paralela.
Sada bih želela da vidim šta nam serija govori o metodama povstaničkog pokreta.
Veoma velika pažnja posvećena je konspiraciji. Do te mere da se izvršiocima može lako žrtvovati, pa čak i samostalno eliminisati ako postoji pretnja otkrivanja ključnih koordinacionih figura. U RF-u nije tako, jer se protest može koordinirati iz inostranstva, čak i bez skrivanja, ali uz dovoljno sigurnosti, dok od Imperije nikakve državne granice ne mogu zaštititi.
Ideja finansiranja povstanika putem eksproprijacije imperijalne imovine nije nova i duboko je ukorenjena, između ostalog, i u Ruskom carstvu. U tom kontekstu, insistiranje ruske opozicije na razotkrivanju korupcijskih šema imperijalne elite izgleda potpuno kontraproduktivno.
Nedovoljno je razrađena tema siseka „borbeno krilo – umereno krilo“. Iako bi se činilo da povstanci imaju simpatizere u Senatu, nigde sa visoke govornice ne odzvanja: „vidite, do čega dovode vaša lokalna preterivanja, zašto to zaošravate, hajde da ne teramo očajne ljude na ekstremističke akcije, jer je rat odavno završen, zar nije vreme da počnete da popuštate šrafove?“. Umesto toga, parlamentarna opozicija se vodi agendom koja uopšte ne korelira sa borbenim akcijama, što slabi njenu retoričku snagu. A ubrzo će, kao što je poznato, Senat biti potpuno raspušten.
Veoma me je obradovao lik koji je u pauzama između priprema za borbenu akciju pisao knjigu o ankapu manifest Otpora. Pravo sam osetila srodnu dušu. Nažalost, u Imperiji nema društvenih mreža pa čak ni telegram kanala za promociju takvih manifesta, što snažno centralizuje svaku organizacionu aktivnost.
U seriji se beleži zakonitost koju primećuje Džejms Skot, a to je da upravo narodi koje je imperija ugnjetala ispoljavaju svoju etničnost i svaku tu jedinstvenu kulturu, dok ljudi koje je imperija „prožvakala“ postaju unificovani i gube odlike bilo kog etnosa. Pritom, u suštini, etničnost se lako stvara od nule na bazi bilo kojih tradicija izvučenih iz prašnjavih ostava — ili stilizovanih pod njih. O tome nam piše Aleks Rozov u Meganezijskom ciklusu, i to isto može reprodukovati, ako želi, svaka zajednica koja se suprotstavi imperiji radi jačanja svog identiteta, recimo čak i libertarijanci. Mi smo, na primer, ne samo neki došljaci Rusi, već već sasvim pravi montelibertarijanci.
Čitaocu može izgledati čudnim moj izbor karakteristika serije za pregled. Ali neću se rasplinjivati o njenim umetničkim vrlinama. One postoje, i da one nisu tu, ne bi bilo smisla ići dalje.
Kako će biti raspoređen redosled nasleđivanja bez testamenta? A ako nema naslednika? A ako su moji dugovi veći od nasleđa i nema garanta/osiguranja, hoće li oni preći na nekoga?
Neprizivni
Ankap podrazumeva decentralizaciju procedura za rešavanje sporova, što automatski znači odsustvo rigidnih pravila koja je neko odozgo odredio i koja regulišu pitanje nasleđivanja. Zbog toga ne mogu reći kako će tačno biti podeljena određena imovina ili dugovi, ali mogu razmišljati o tome kako će se ovo pitanje rešavati na terenu po suštini.
Prava su zahtevi sa kojima su se pomirili. U trenutku smrti osobe koja je posedovala određenu imovinu, na tu imovinu mogu nastati zahtevi najrazličitijih ljudi. Ko će i u kojim udelima na kraju dobiti imovinu zavisi pre svega od toga ko će se i koliko lako pomiriti sa odgovarajućim zahtevima. U najočiglednijim slučajevima, kada je, na primer, preminuli imao bitkoin novčanik i kada su članovi njegove porodice takođe imali pristup ključevima, njihove zahteve za vlasništvo nad bitkoinima teško će iko moći da ospori. Slično tome, ako je preminuli živeo u sopstvenoj kući, njegovi ukućani nakon njegove smrti automatski postaju stvarni vlasnici kuće, a osporavanje njihovih prava na to nasleđe značilo bi iznošenje zahteva da se oni izbace iz kuće, a za to su potrebni izuzetno jaki razlozi. Verovatno će nekim rođacima ili prijateljima preminulog koji žive odvojeno biti teško da obrazlože svoja prava na bilo koji udeo u onome gde su drugi ljudi već bili stvarni suvlasnici ostavilaca.
A šta je sa onom imovinom kojom je preminuli vladao samostalno i do koje njegovi ukućani nemaju direktan pristup? Na primer, posedovao je kompaniju. Ključeve od kancelarije kompanije ima čistačica koja dolazi povremeno, ali je malo verovatno da će njeni zahtevi da prisvoji kancelariju na osnovu činjeničnog pristupa prostoriji biti bilo kome shvaćeni ozbiljno. Ipak, ako niko od rođaka preminulog nije učestvovao direktno u biznisu i ako preminuli nije ostavio nikakva raspoređenja u vezi sa imovinom, neće biti ništa čudno u tome što će zaposleni u kompaniji rastrgati imovinu ili će je prisvojiti neko iz menadžmenta – samostalno ili u kooperaciji sa delom kolega. To će jednostavno značiti da prava vlasništva nad tim biznisom nisu bila dobro utvrđena. Naravno, što je tržište oko toga stabilnije, to je manja verovatnoća za ovakvu situaciju, i najverovatnije je vlasništvo nad kompanijom odavno tokenizovano, a pravila prelaska tokena u druge ruke bila su opisana, uključujući i moguću smrt vlasnika. Recimo, fond Montelibero i sva tokenomika koja se oko njega razvila postoje svega godinu i po dana, a kod nas su već u određenim dogovorima fiksirane ovakve mogućnosti – jer je predvidljivost pravila veoma važan element investicionog klimata.
Konačno, pričajmo o dugovima. Naravno, zahtev poverioca za povrat duga je veoma jak. Zato je jasno da u uslovima razvijenog tržišta i propisno zabeležisanih obaveza, poveriocu neće biti teško da naplati ulog iz dela imovine preminulog. Ako iznos dugova očigledno premašuje iznos deljivih aktiva – tada imamo slučaj bankrota. U toj situaciji će svi pretendenti na imovinu morati da se dogovore ko će koliko dobiti, a ako se mirno ne dogovore, neizbežno je obraćanje sudu – ne mogu se pak stvarno ratovati.
Uopšte, želim da napomenem da ankap nije samo anarhija, već i kapitalizam, odnosno razvijeni tržišni odnosi. Sva postojeća pravna rešenja, naročito iz sfere običnog prava, neće nestati, i u različitim spornim slučajevima će se, naravno, pozivati na njih. Glupe rasprave koje se svode na takmičenje čiji je advokat skuplji i ko je više podmazao sudiju, malo su verovatne u ankapu zbog decentralizovane prirode primene prava. Ali sama težnja za insistiranjem na svojim pravima neće nestati, što znači da posao za pravnike neće iščeznuti.
Poslednje poglavlje, koje sumira treći deo knjige, je dopisano. Sada svi koji ne vole ongoinge mogu konačno preuzeti celu knjigu i progutati je za jedno veče. Oni koji su odlagali svoj donat do završetka rada, ne želeći da troše na ono što neće biti završeno, takođe mogu da se opuste i otvore svoje novčanike. Kada počnete da pišete knjigu i nastavite s tim, na kraju je dopišete. Kada počnete da težite ankapu i krećete se u pravom smeru, na kraju ga dostignete. Takav je red stvari.
Zatim knjiga treba da prođe kroz lekturu (šaljite svoje vredne primedbe), a nakon toga ću se pozabaviti njenom distribucijom, i vas, naravno, pozivam na to isto. Pripremite svoje izdavačke kapacitete za distribuciju fizičkih kopija, razmislite na kojim resursima da širite linkove ka tekstu, pišite recenzije, svaki doprinos je dobrodošao.
Bilo mi je veoma prijatno raditi na ovom projektu. Smatram da mi je on omogućio da ozbiljno sistematizujem svoje stavove. Nadam se da će omogućiti i vama.
Doradila sam predmet. Tokom izlaganja često sam gušila sopstvenu potrebu za pričom, jer bih mogla mnogo toga ispričati o tome kako praktikujemo agorizam kod nas u Monteliberu, ali obećala sam da knjiga bude što sažetija, a to znači da ovde nema mesta za lirske digresije.
Svako poglavlje o određenom pristupu izgradnji ankappa završavalo se nabrajanjem nedostataka tog pristupa i ukazivanjem na to da on ne može dovesti do ankappa. Sada mi je ostalo samo da sumiram sve napisano, a nakon toga ću moći, dok je sve još sveže, da se posvetim lekturi.
