Автор: Анкап-тян

U zanimljivim vremenima živimo

Gruzijska parlamentarna većina je nakon protesta povukla zakon o stranim agentima koji je usvojen u prvom čitanju. Da li je to neka vrsta pobede? Pa, ne baš. Tokom ovih dana mnogi ljudi su prebijeni, uhapšeni, a njihova imovina je oštećena. O taktičkoj pobedi će se moći govoriti nakon što svi privedeni budu pušteni i svim oštećenima isplaćene odštete. Ali uopšte, naravno, bilo bi dobro postići raspust parlamenta i nove izbore – kakvo poverenje može postojati u šmekere koji su dopustili ovakav sranje?

U Crnoj Gori u punom jeku je oduzimanje imovine biznismena koji su dobili delove imovine pri prethodnoj vlasti u korist države (tako zvana nacionalizacija). Pritom to radi tehnički premijer, čijoj je vladi već izgovoren votum nepoverenja. To je već dovelo do toga da jedan grad ostane skoro potpuno odsečen od ostatka zemlje, i ako vlada ne uspe da reši problem do početka turističke sezone, veoma se nadam da će to ipak konačno paralizovati vlast, premijera će vratiti u Ulcinj, ili odakle god on izronio, a novu vladu uopšte neće moći da formiraju.

U Ruskoj Federaciji i Belorusiji sve je odavno jasno: tamo je opozicija ili u zatvoru, ili je pobegla u inostranstvo, ili je zatvorila usta i čeka da bude osuđena ili pozvana u vojsku, što je skoro ista stvar.

U Ukrajini je sve isto, samo što se iz zemlje ne može izaći zbog ratnog stanja – zato vlast ima punu podršku međunarodne zajednice.

Neću govoriti za SAD i ostatak sveta, jer se ne interesujem naročito za detalje, ali i tamo se stiče utisak da politika radikalizuje, i da ljudima unutar države, u okvirima političkog procesa, postaje sve teže dolaziti do kompromisa.

To može dovesti do različitih posledica.

U državama sa razvijenim federalizmom ljudi se mogu grupisati po interesima, smanjujući stepen političkog sukoba unutar subjektov federalne jedinice i povećavajući taj stepen između njih. Odluke centra će pritom sve više biti sabotirane. To je uslovno američki scenario.

U unitarnim državama ili fiktivnim federacijama poput Ruske Federacije, režimi će ili težiti diktaturi (beloruski scenario), ili izgubiti mogućnost donošenja bilo kakvih odluka – pošto će svaka odluka u korist jedne ili druge strane političkog sukoba dovesti do masovnih i sve radikalnijih protesta suprotne strane. To je uslovno gruzijski ili izraelski scenario.

Kao rezultat opisanih procesa dobićemo sledeću sliku.

U svetu će, s jedne strane, porasti broj autoritarnih diktatura, kao i demokratskih političkih formacija sa diktaturom ubedljive većine. S druge strane – povećaće se broj anokratija gde je vlast države paralizovana i gde se realne odluke donose van legalnog političkog procesa.

A pored svega tog sjaja, biće ogromnog broja ekspata koji nemaju nikakva politička prava, ali žive u onim zemljama čija im politika odgovara bar malo više nego politika zemalja iz kojih su odselili, i koji igraju važnu ulogu u ekonomiji zemalja u kojima žive, pa će se morati računati i na njihov prećutni zahtev da se „jednostavno ne mešaju u naše poslove“.

Ja, naravno, pozivam sve svoje čitaoce da na svaki način doprinose povećanju broja ovih poslednjih. Politička vlast je zlo. Postati ekspat, odnosno dobrovoljno odustati od političke vlasti nad drugima u korist samoupravljanja – to je u trenutnoj situaciji najlibertarijanskiji put.

Ovo je premijer Crne Gore Dritan Abazović, spalili su ga na kotorskom karnevalu prošle nedelje. Palite i vi svoje političare.

Stefan Molynieu. Praktična anarhija. Glava 18.

Ovo poglavlje, Bezdržavno društvo i nasilni kriminal, već je ugrubo preveo volonter, a ja sam sada samo lektorisala prevod.

Ovde Molinju, ne štedeći boje, nastavlja da opisuje onaj totalitarni pakao koji pokušava da nam proda umesto ancap-a – sa svetskom mrežom „organizacija za rešavanje sporova“, kojima, međutim, daje ovlašćenja za potpunu kontrolu najmanjih aspekata života, što bi, prema zamisli autora, trebalo da onemogući postojanje čoveka bez pokrivanja, jer uplašeni ORS biznis neće smeti da proda ni prokleti hot-dog onome ko se okaže precrtan sa lista.

Nema bitkoina, totalni KYC i ostala čuda totalitarizma – evo šta opčinjenost moralnom filozofijom čini pristojnim, zapravo, ljudima. Deco, ne budite kao Molinju. Moralna filozofija razvraćuje, kao i svaka težnja ka apsolutima. Ako osetite privlačnost prema njoj – držite ruke iznad ćebeta.

Koje garancije protiv zloupotreba od strane ORS-a nudi Molinju? Izvolite, evo svega što on piše povodom toga:

Ah da, ali šta ako su sa „izgojem“ postupili nepravedno i ako ga ucenjuje ORS ili AKR?

Pa, setite se da je anarhizam uvek dvostrani pregovori. Kako biste privukli ljude da potpišu ugovor sa vašim ORS-om ili AKR-om, koje kočnice i protivteže biste u njega uključili kako biste umirili njihove strahove po ovom pitanju?

Drugim rečima, on smatra da će ORS-ovi sami smisliti koje garancije svoje poštenosti mogu pružiti radi privlačenja klijenata – i to u uslovima gde to što neko nije klijent ORS-a znači da postaje potpuni marginalac. Prilično je licemerno, otprilike kao očekivati da će se države, sa svojim monopolom na nasilje, takmičiti u privlačnosti svojih zakona kako bi privukle potencijalne građane – a ne težiti da izvuku iz građana maksimum novca, pružajući im minimum usluga.

Srećom, predloženi model jednostavno neće raditi onako kako je opisan. Evo, recimo, najjednostavnijeg načina da se on zaobiđe. Osoba jednostavno izjavi da je osnovala sopstveni ORS koji pruža usluge osiguranja lično njoj – a svima ostalima iskreno nudi ugovore sa tako nepodnošivim cenama da niko neće hteti da se osigura kod nje. To je to, imamo „ne-izgoja“ sa nula-ugovorom, koji je zaključio sa nula-firmom, i koji ga iskreno poštuje, pošto zaista sam sebi plaća sve slučajeve osiguranja.

Ako Molinju smatra da ovakvo zaobilaženje sistema treba da spreče veliki i ugledni ORS-ovi, inače će ovim bagom iskoristiti razni autlosi, i neće ih biti moguće razlikovati od poštenih pojedinaca po formalnom znaku postojanja ugovora sa ORS-om – onda dolazimo do ideje licenciranja biznisa, a to je već državna regulacija. Pa dobro, nazovimo ovu regulaciju cehovnom – i šta, da li će ljudima od toga život postati lakši? Danas ceh ORS-ova odlučuje koga će pustiti na svoje tržište, a koga ne, a sutra će regulisanje ulaska na svoj poslovni deo početi svaki pas.

Ako se pak Molinju slaže da je samousluživanje u sferi rešavanja sporova legitimno, to ubija sav njegov totalitarni patos. Osoba koja se de facto nalazi van sistema osiguranja i dalje će moći da obavlja svakodnevne ekonomske aktivnosti, što znači da nema smisla u mnoštvu procedura koje se uvođim kako pored sistema ne bi proklizao ni miš. Pa to je odlično – reći će na to bezbrojni hoteli i restorani. Naši troškovi vođenja biznisa će biti manji, a ako neki snobovi žele da se osiguravaju od svakog kihanja – neka, mi biramo rizik i šampanjac.

Ukratko, ne vredi uzeti bilo koji statički model i dati mu totalni karakter. Ljudi će tražiti načine da poboljšaju lično svoje stanje. Rezultat će u svakom trenutku u velikoj meri biti određen balansom dobiti i troškova određenog ponašanja. Ali krajnje je malo verovatno da će u bilo kom trenutku rezultat ličiti na sistem ORS-a onako kako ga opisuje Molinju – on je zasnovan na previše uskom shvatanju toga koje ljude treba smatrati poštenim, i zato će neizbežno biti u konfliktu sa brojnim libertinijim anarhistima, kojima ovaj sistem izgleda kao totalitarni pakao.

Podsećam da će objave na kanalu biti češće i zanimljivije ako podstaknete autora donacijama.

Obrada infopovoda o godišnjici invazije

Pošto danas svi prisećaju kako je to bilo, i ja ću proći kroz stare materijale. To što sam pisala o ratu najlakše se može pronaći putem taga #война. Sada ponovo čitam i shvatam da sam, zapravo, ključnu želju upućenu ruskom narodu izrazila u prvoj objavi, na dan početka invazije: da se rasele po svetu, oslobodiši svoje državnosti. Sada, nakon godinu dana, drago mi je što svestim da ogroman broj bivših ruskih podanika realizuje ovaj program, i veoma se nadam da će živeti u miru i prosperitetu. Naravno, ne smatram sebe ruskom nacionalistkinjom, i zato se nisam ograničila samo na antiruske objave, već sam sastavila i antiukrajinsku, gde sam, u suštini, predstavnicima bratskog naroda poželela isto to: mogućnost da slobodno odu što dalje od rata, gde će graditi svoj miran život daleko od međudržavnih obračuna. I to dok, u celini, aktivnosti ukrajinske države po uništavanju RF ocenjujem pre pozitivno.

Za one koji su želeli da ostanu u RF i postanu heroji, takođe je bila navedena preporuka, i drago mi je što su joj sledili (ili razmišljali u sličnom pravcu) prilično mnogi – reč je o paljenju vojnih kancelarija. Za ekspate su kao najvažniji zadaci označeni poraznički razgovori i pomoć svima koji beže od rata. Mogu konstatovati da je i ovde, zapravo, pogodak u centar.

A evo da moja pozitivna agenda za međunarodnu politiku, nažalost, prodire u umove sa strašnim otporom. Šta tu može – za prosečnog birokrate je to nekako previše radikalno. Ipak, sa zadovoljstvom primećujem da tema razчленjenja RF postepeno prestaje da bude marginalna. Jednostavno svi čekaju da se to nekako samo desi. Pa i ja čekam, šta više. Ipak, teritorijalni raspad ide mnogo lakše kada odlomci imperije brzo dobiju međunarodno priznanje, a za to ne treba do mene.

Mesec dana nakon početka invazije postalo je jasno da će ovo trajati veoma dugo, o čemu je pisana najpesimističnija od mojih objava, o rutinizaciji košmara i o tome da za libertariansku politiku u RF nije ostala nijedna korisna niša za delovanje, i da je moralna obaveza obe libertarianske partije da odatle odu u potpunosti. Nažalost, u potpunosti je otišla samo jedna od dve partije, druga je režimu ostavila taoce.

U aprilu je na društvenim mrežama počela da odjekuje tema budućih reparacija, i tu sam, neočekivano za sebe, zauzela istu poziciju kao i Mihail Svetov, iako u okviru potpuno drugačije argumentacije. Ukratko, reparacije su zlo pre svega za Ukrajince.

1. jula sam naglasila da će uskoro biti sasvim verovatan prelazak sa diverzija na individualni teror. Krajem avgusta dogodio se prvi prilično glasan teroristički akt, o čemu nisam propustila da razmišljam. Verovatno je to bio skup mojih najspornijih razmišljanja u vezi sa ratom.

Pre izbora sam objavila prilično lepu ideju, kojom, međutim, koliko mi je poznato, niko nije iskoristio. Zatim se desila mobilizacija, i ja sam, nakon još par objava, izgubila interes za dalja razmišljanja o ratu. Sve je rečeno, svi zaključci su izvučeni, strane su izabrane, nema koga ubeđivati. Koje je selo danas zauzele ruske vojske postalo je konačno manje važno od toga što je crnogorska vlada nacionalizovala trajektsku vezu Kamenari-Lepetane.

Vreme je, vreme je već da vanzemaljci izvrše invaziju ili da se desi ustanak mašina, kako bismo se svi sa čistom savešću prekvalifikovali iz vojnih analitičara u ksenopsihologe i eksperte za veštačku inteligenciju.

Tužna slika napada države na privatni biznis, koja me zauzima daleko više nego rat negde na istoku

Primer istinski libertarianske reakcije na državni bespredel

Nedavno sam pričala o velikom međunarodnom teraktu, koji su sprovele vlasti nekoliko zemalja protiv male kripto menjačnice Bitzlato. činilo se da je u ovoj priči već sve jasno: kompanija je razorena, novac klijenata je izgubljen.

Međutim, tim menjačnice je odlučio da sačuva servis. Pošto su serveri zaplenjeni, a kod bota kompromitovan, oni sada ponovo pišu kod, i obećavaju da će od 1. marta organizovati mogućnost da svaki korisnik podigne polovinu depozita, a potom postepeno obezbediti pun pristup i ostatku sredstava.

Sviđa mi se borbeni duh u vestima koje objavljuje tim projekta. Nema nikakvog „be, me, nismo mi krivi, fors maior, ništa se ne može učiniti, ćao-ćao“. Umesto toga, okupatori se jasno nazivaju okupatorima i gotovo otvoreno se šalju putom ruskog ratnog broda – sećate se, postojao je takav stari mim.

Da, korišćenje centralizovanih servisa je opasno, ali potpuno izbegavanje poverenja u određene posrednike je veoma zahtevna stvar. I zato posebno cenim one centralizovane servise koji su na ovaj ili onaj način prošli test izdržljivosti. Sa tim se ne snalazi svaka kompanija. Recimo, menjačnica Bitfinex je u svoje vreme uspela da nadoknadi korisnicima gubitke od velikog hakovanja, dok menjačnica btc-e nije uspela da preživi najazd bandita u uniformama. Iskreno se nadam da će servis bitzlato proći svoj test izdržljivosti.

Kako libertarianske institucije regulišu reklamiranje?

Da li će tržišna regulacija oglašavanja biti efikasnija od državne? Na primer, oglašavanje psihoaktivnih supstanci, dječje pornografije ili kockanja.

Anonimno pitanje

Pitanje o tome kako libertarianske institucije regulišu nešto, zapravo je pitanje o tome kako tržišne institucije regulišu nešto.

Onaj koji postavlja oglas to radi kako bi povećao prinos od svoje aktivnosti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera svakoga da kupuje njegov proizvod po bilo kojoj ceni. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora potrošnje.

Onaj ko konzumira reklame želi da kao rezultat toga dobije informacije o tome koji su proizvodi predstavljeni na tržištu, kako oni zadovoljavaju njegove određene aktuelne ili potencijalne potrebe i gde te proizvode nabaviti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera proizvođača da uradi upravo ono što njemu, potrošaču, treba, u trenutku narudžbine, i da mu to donese direktno tamo gde potrošač ukaže. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora proizvodnje.

Konačno, postoje oni koji proizvode reklame i prikazuju ih potrošaču. U ekstremnom slučaju, oni bi želeli jednostavnim voljnim naporom da nateraju proizvođače proizvoda da im otplate lavlji deo vrednosti proizvoda za pravo da taj proizvod prodaju potrošaču. Drugim rečima, oni bi želeli da zauzme poziciju regulatora prodaje.

Kako tržišne institucije regulišu odnose između navedenih grupa? Preko mnoštva spontano nastalih povratnih veza. Reklame su previše skupe – proizvođači pokušavaju da minimiziraju njihovu nabavku, a potrošač je primoran da uloži mnogo truda kako bi pronašao bilo šta izvan svakodnevne korpe. Reklama je previše mnogo – kod potrošača se razvija „baner slepota“ i ona postaje neefikasna. Kao rezultat toga, naručilac reklame prestaje da plaća za prikaze, preferirajući plaćanje za rezultat – i reklamno tržište je primorano da se prestrukturira u korist što preciznijih i adresiranijih instrumenata oglašavanja. Ovo zadovoljava i naručioce – njihove reklame daju maksimalan prinos po jedinici uloženih sredstava – i potrošače – oni dobijaju informacije upravo o onome što žele, a ono nepotrebno im ne smeta pred očima. Za svaku od grupa zainteresovanih strana situacija na kraju ispada neidealna, ali to je svojevrsni dinamički kompromis koji sve više-manje zadovoljava. A čim prestane da zadovoljava, dolazi do prilično brze pregradnje tržišta.

A šta je sa državnom regulacijom? Država je regulator i proizvodnje, i potrošnje, i prodaje. U ekstremnom slučaju, ona bi želela jednostavnim voljnim naporom da određuje svaki aspekt života svakog od svojih podanika (pod „željama države“ ovde podrazumevam određenu pojednostavljenu refleksiju nad delovanjem pojedinih njenih funkcionera, kao i lica koja čine njenu grupu podrške – „etatiste“). To koliko je država uspešna u toj svojoj težnji, takođe određuju spontano nastale povratne veze. Ako je uspela da „proda“ potrošaču potrebu za borbom protiv dječje pornografije – potrošač će trpeti poteškoće u dobijanju odgovarajućih reklama i poskupljenje odgovarajućih usluga. Ako nije uspela da „proda“ potrebu za borbom protiv konzumiranja alkohola – potrošač uživa u tome što ga bar ne zatvaraju zbog konzumacije, iako su reklame, na primer, ograničene.

No, vaše pitanje se u suštini odnosilo na to da li tržišne institucije mogu dozvoliti trećim licima da ograniče oglašavanje određenih proizvoda, za koje su zainteresovani i proizvođači tog proizvoda i njegovi potrošači. Koliko efikasno ta treća lica mogu u ovom slučaju vršiti ulogu države, a da pritom ne budu država i da ne pribegnu direktnom nasilju.

Odgovor: mogu, ali ne toliko efikasno kao državne. Zadatak grupe uticaja je da učini određeno potrošačko ponašanje osuđujućim, da natera osobu da se stidi ga i, naprotiv, ponosi se time što ga izbegava. Ako je vaša reklamna kampanja bila uspešna – čestitam, vaš protivnik je marginalizovan. Ako je bila neuspešna – pa, onda ste marginalci vi sami. Sve je pošteno.

Ljubav ankapa prema deci – prelazak u praktičnu ravan

I recently had the chance to present my book at the Montelibero club. There were about twenty-five people, no one threw tomatoes; on the contrary, they threw donations. Despite the fact that the decision to speak was spontaneous and not properly prepared, it seemed to go quite well.

But as a result, I was asked to create some kind of adaptation for children, so that there would be a way to clearly explain to them what these strange games are that their parents play, and to involve them in those very games.

Well, games it is. I want to make one game in a purely conversational genre, a trial run. We will play „the kind king.“ The child inherits a kingdom and wants to make their subjects happy. They can ask how things are in their kingdom, give orders, and find out from me what is reported back. Here, I am mainly interested in what questions the children will actually ask. Considering that I don’t have any of my own, it should be a mutually beneficial experience. I think that within a couple of weeks I will decide to hold the first game there, in the club.

Another game will require more serious development; I want to make a board game about life under etatism. In the basic module, I want to offer the roles of worker, entrepreneur, official, and politician. The goal is to show their relationships as simply as possible, but without losing realism. I also want there to be room for ethical decisions in the game.

Those are the ambitious plans. I spent more than a year on the book about ancap, and I hope to finish this significantly faster.

I also really hope that in the near future I will have much more free time, and I will be able to give the channel as much attention as it deserves.

Šta da rade libertarijanci koji se pridržavaju NAP-a u takvim slučajevima?

Crnogorski ribari žale se na albanske, koji su pregradili reku Bojanu gvozdenom mrežom i love skoro svu ribu.

U ovoj situaciji vidimo tipičan slučaj intervencije države u tržište, što neizbežno dovodi do najneprijatnijih posledica. Kao što se može razumeti iz članka, nije reč o tome da su neki nasumični albanski ribari pregradili reku, već o sasvim konkretnom preduzetniku kojem je albanska država dala koncesiju za lov ribe.

Kako se ovakvi problemi rešavaju bez državne intervencije, detaljno objašnjava u svojoj knjizi Upravljajući zajedničkim Elinor Ostrom. Ukratko, zajednica korisnika resursa postepeno razvija pravila korišćenja koja minimiziraju konflikte oko tog zanata, i to obično izgleda kao neka vrsta kliznog rasporeda ko, gde i kada može da lovi, kako se ne bi gužili i kako bi svima bilo dovoljno.

Država je u ovom slučaju ostavila samo opcije kao što su trpljenje i lov ostataka sa gospodarskog stola u donjem toku reke, ili ratovanje – na primer, organizovanjem diverzija protiv te iste mreže, ili protiv tog koncesionara, ili protiv činovnika koji ga pokršavaju.

Još jedna opcija, za miroljubive ali uporne – iznošenje problema na viši nivo, odnosno, u suštini, žalba nekom spoljnom arbitru. Time se, čini se, trenutno bavi crnogorska udruženja ribolovaca. Želim im uspeh; volim jegulje.

Kako da se pri ankapu brane siromašni koji ne mogu da plate privatnu policiju i kupe oružje?

Možda postoji korist za bogate u zaštiti siromašnih? A šta ako negde nema bogatih, već samo bande koje drže četvrte pod pretnjom nasilja? Ili će takvo „geto“ vremenom samo sebe izlečiti?

Anonimno pitanje

Danas je tržište oružja ekstremno regulisano i u velikoj meri stigmatizovano, zbog čega je potražnja za oružjem unapred niža nego što bi bila na potpuno slobodnom tržištu. Dakle, postoje svi razlozi za verovanje da će, zbog proširenja tržišta u ankapu, oružje biti dostupnije kako po asortimanu, tako i po ceni, a da ne govorimo o odsustvu svih onih ograničenja izmišljenih iz glave. I ako čak sada pojedini modeli oružja za samoodbranu, poput gasnih sprejeva, koštaju mrvicu i dostupni su čak i pri najskromnijim prihodima, na slobodnom tržištu će u tom smislu biti sasvim dobro.

Šta da rade ljudi koji ne žele da plaćaju nekim organizacijama za obezbeđivanje reda na teritoriji gde žive? Naravno, da to rade samostalno. Na kraju krajeva, mi održavamo red u kući ako ne želimo da plaćamo službe za čišćenje. Slično tome, nema problema u tome da se, na alarmni signal od komšije, izvadi puška kroz prozor i kontroliše da li su se svi u zoni pucnjevnog dometa smirili i pozabavili mirnim poslovima.

U suštini, jedino za šta bi u ankapu, u pogledu održavanja reda, sa većom verovatnoćom bila potrebna pomoć profesionalaca, jeste potraga za ukradenim, jer je krađa tajno prisvajanje, i pištolj u džepu po defaultu od toga ne štiti. Pa, ovde ili radi osiguranje, ili jednostavno želja za osvetom, korigovana ekonomskom opravdanošću. Tako ili drukčije, oštećeni ili sam traži izgubljeno, ili unajmljuje detektive, ili detektive unajmljuje osiguravajuća kompanija koja želi da nadoknadi troškove isplate osiguravajuće premije.

Mogu li u ankapu dovoljno stabilno postojati bande koje silom drže određenu teritoriju pod svojom zaštitom? Zapravo, takve bande se zovu države, i jedino što ih sprečava da budu uništene je saglasnost onih pod zaštitom da trpe takvo stanje stvari. Time će biti određena stabilnost postojanja kriminalnih getoa u ankapu. Dodatni faktor nestabilnosti za njih je i potpuna sloboda migracije. Previše aktivni nasilnici će u jednom prekrasnom trenutku jednostavno primetiti da su svi sa njihove teritorije pobegli. To se lako može primetiti u takvim kriminalnim enklavama kao što su pojedini gradovi u SAD-u kojima upravljaju previše revni demokrate: odatle ljudi jednostavno odlaze na mirnija mesta. Dakle, stimuli da takva getoa vremenom sama sebe izleče ili nestanu zaista postoje, a jedino što može produžiti njihovo postojanje je glupa iracionalna pokornost. Upravo radi njenog iskorenjivanja ankapisti poput mene vode svoju propagandu)))

Hajde, vrati torbicu devojci i gubi se odavde odmah!

2022, rezultati

Malo je smešno sada ponovo čitati sa kolikim sam entuzijazmom gledala u novu 2022. godinu. Ipak, taj entuzijazam se u velikoj meri opravdao.

Projekat Montelibero se uspešno razvija, i ako smo se pre godinu dana svi okupili da slavimo u jednoj kući, sada takva mogućnost nije ni blizu, nas je u Crnoj Gori više od sto ljudi. Na lokaciji MTLcity završava se izgradnja prve dve kuće, započeta je treća, plus podignut je geodetski kupola u kojoj će biti moguće isprobati sezonsko stanovanje. U Baru se u punom jeku razvija libertarianski klub, gde se ljudi redovno okupljaju da druže, popiju ukusnu kafu, posete predavanje, igraju društvene igre, učestvuju u snimanju podkasta i tako dalje. Kapital investicionog fonda MTL iznosi već više od 170 hiljada tokena, a cena tokena je porasla sa 1 evra na nešto više od 3. Fond ima više od 600 akcionara. Tokena svih vrsta i boja oko projekta Montelibero kruži već toliko da sam izgubila račun, a iza svakog stoji neka ili druga aktivnost koja je u određenom trenutku zahtevala tokenizaciju. Ukratko, na ovom frontu sve je zaista veoma živo, i za sada nije primetno da udaramo u neki plafon.

Zauzvrat, aktivnost oko mog kanala je ipak pronašla svoj plafon. Broj pratilaca se tokom godine smanjio za stotinu, broj objava je takođe primetno opao. Završeno je ozvučavanje teksta Mehanike slobode i dopisana je moja sopstvena knjiga o ankapu, dok prevodi nekoliko drugih knjiga idu prilično polako. Neka značajnija zajednica oko kanala se tako i nije formirala, a sada nam to ni nije potrebno, jer postoji Montelibero. Tamo su, uzgred, nedavno takođe sumirali rezultate godine i, konkretno, sastavili listu najznačajnijih ličnosti za projekat. I ako bih u prvoj godini očigledno bila u prve tri, sada sam samo u druge pet, što mi se, uostalom, čini sasvim objektivnom ocenom.

Najčudniji pravac moje aktivnosti u vođenju kanala bila je serija antiruskih objava, gde sam sebi dozvolila da dajem preporuke o tome šta uraditi sa Rusijom. Pozivi za paljenje vojnih kancelarija imali su uspeha, svi ostali – ne naročito. Rusija se još uvek nije raspala, ali ide ka tome. Uostalom, nije toliko važno šta će se desiti sa tom državom, već šta će se desiti sa Rusima, a za njih zadržavam prethodnu želju. Volela bih da se Rusi rasuju po celom svetu što je više moguće, da se tamo smeste što udobnije, da čuvaju i razvijaju svoju veliku rusku kulturu, a rusku državu zaborave kao ružan san, ili da, pokazujući svoju istorijsku odgovornost, poslovno ulažu u njen demontažu.

U celini sam zadovoljna prošlom godinom. Sledeće godine želim ipak da završim sve trenutne razvučene prevode, snimim audio verziju knjige o ankapu, i, naravno, nastavim da izveštavam o izgradnji naše libertarianske utopije u sunčanoj Crnoj Gori. Svima srećna Nova godina!

Serija Andor i malo o taktici

Pogledala sam Andor. Veoma je zanimljivo, neočekivano zrelo za ovaj franšajz i prilično aktuelno.

Naravno, posmatrajući režim cara Palpatina, nisam mogla a da ne mislim na režim drugog diktatora na slovo P, već iz naše galaksije. Naravno, postoji mnogo razlika između njih. Imperija nema spoljne neprijatelje, već samo privremeno nekontrolisane periferije, povremeno buntovne provincije i tako dalje. Ukratko, to nije RF, već više neka vrsta srednjovekovne Kine. S druge strane, RF nema parlamentarsku opoziciju. Povstanički pokret Imperije finansira lokalna aristokratija, a sastoji se uglavnom od preduzetnika. U RF-u takođe okosnicu protesta čine frilanseri i drugi koji rade od kuće, a finansiran je putem kroudfaninga. Veliki biznis i ovde i tamo potpuno sraščen sa državom. Uglavnom, ima mnogo zanimljivih paralela.

Sada bih želela da vidim šta nam serija govori o metodama povstaničkog pokreta.

Veoma velika pažnja posvećena je konspiraciji. Do te mere da se izvršiocima može lako žrtvovati, pa čak i samostalno eliminisati ako postoji pretnja otkrivanja ključnih koordinacionih figura. U RF-u nije tako, jer se protest može koordinirati iz inostranstva, čak i bez skrivanja, ali uz dovoljno sigurnosti, dok od Imperije nikakve državne granice ne mogu zaštititi.

Ideja finansiranja povstanika putem eksproprijacije imperijalne imovine nije nova i duboko je ukorenjena, između ostalog, i u Ruskom carstvu. U tom kontekstu, insistiranje ruske opozicije na razotkrivanju korupcijskih šema imperijalne elite izgleda potpuno kontraproduktivno.

Nedovoljno je razrađena tema siseka „borbeno krilo – umereno krilo“. Iako bi se činilo da povstanci imaju simpatizere u Senatu, nigde sa visoke govornice ne odzvanja: „vidite, do čega dovode vaša lokalna preterivanja, zašto to zaošravate, hajde da ne teramo očajne ljude na ekstremističke akcije, jer je rat odavno završen, zar nije vreme da počnete da popuštate šrafove?“. Umesto toga, parlamentarna opozicija se vodi agendom koja uopšte ne korelira sa borbenim akcijama, što slabi njenu retoričku snagu. A ubrzo će, kao što je poznato, Senat biti potpuno raspušten.

Veoma me je obradovao lik koji je u pauzama između priprema za borbenu akciju pisao knjigu o ankapu manifest Otpora. Pravo sam osetila srodnu dušu. Nažalost, u Imperiji nema društvenih mreža pa čak ni telegram kanala za promociju takvih manifesta, što snažno centralizuje svaku organizacionu aktivnost.

U seriji se beleži zakonitost koju primećuje Džejms Skot, a to je da upravo narodi koje je imperija ugnjetala ispoljavaju svoju etničnost i svaku tu jedinstvenu kulturu, dok ljudi koje je imperija „prožvakala“ postaju unificovani i gube odlike bilo kog etnosa. Pritom, u suštini, etničnost se lako stvara od nule na bazi bilo kojih tradicija izvučenih iz prašnjavih ostava — ili stilizovanih pod njih. O tome nam piše Aleks Rozov u Meganezijskom ciklusu, i to isto može reprodukovati, ako želi, svaka zajednica koja se suprotstavi imperiji radi jačanja svog identiteta, recimo čak i libertarijanci. Mi smo, na primer, ne samo neki došljaci Rusi, već već sasvim pravi montelibertarijanci.

Čitaocu može izgledati čudnim moj izbor karakteristika serije za pregled. Ali neću se rasplinjivati o njenim umetničkim vrlinama. One postoje, i da one nisu tu, ne bi bilo smisla ići dalje.

Dobro je prikazana u seriji ruska provincija…