Kažu da se tokom tridesetog punog meseca u godini, na dve sekunde odmah nakon ponoći, malo otvori dugme za kreiranje ankete na fejsbuku, ali meni se još uvek nije otvorilo, tako da za tamošnju publiku ne mogu ništa reći.
Uglavnom, drago mi je zbog twitter-a, mada je generalno logično očekivati da će u društvenoj mreži koja je blokirana u RF udeo aktivnih učesnika koji žive van RF biti malo veći.
Ali, bilo kako, onih koji ostaju u RF je veoma mnogo, i želim da razumem spektar vaših izgovora.
Почему вы остаётесь в РФ? (опрос для тех, кто в РФ)
Nakon što je juče ruska Duma u režimu specijalne operacije usvojila zakon prema kojem je svaki građanin RF već primio poziv, i ako ga ne vidi, to su njegovi problemi, moje novinske trake na svim društvenim mrežama su, naravno, eksplodirale vriscima „bežite“.
Umesto toga, želela bih da razumem da li uopšte ima smisla pozivati svoju publiku na stvari koje možda za nju već dugo nisu relevantne. Zato sam napravila anketu, dugo ovde nije bilo anketa, to je nered.
I, koristeći priliku, čestitam svima Dan kosmonautike. Pozdrav iz mirnog života.
Na kraju moje knjige o ankapu pažljivo su sakupljene definicije pojmova iz libertarianskog leksikona koji se razmatraju u knjizi. Uzimam odatle one potrebne:
Princip neagresije – niko nema pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja.
Pravo vlasništva – od strane drugih priznat zahtev za ekskluzivnim ili preferencijalnim korišćenjem objekta.
NAP poštuju ljudi od najdubljih drevnosti i zasnovan je na pojmu pravde. Podsetiću vas kako je ja definišem:
Pravda – osećaj srazmernosti nanete štete i vrednosti predmeta konflikta.
Osećaj pravde smo uopšte nasledili od predaka pre ljudi, barem je njegovo postojanje eksperimentalno potvrđeno kod majmuna.
Tako možemo prilično sigurno tvrditi da je princip neagresije implicitno utkan u ljudsku prirodu tokom evolucije. Druga stvar je što je istorijski broj onih na koje se princip neagresije primenjivao, i čije je privatno vlasništvo poštovano, bio ograničen na bliski krug. Što se osoba više oseća kao tuđa, to manje okolina brine o njenim zahtevima, a samim tim i o njenim pravima.
Svaki lopov zna da je kradja od svojih poslednja stvar koju treba uraditi. Šta ga zaustavlja? Sigurno ne poštovanje privatnog vlasništva, on je već lopov. I ne strah od odmazde, koji uspešno prevazilazi idući na rizične zločine protiv imovine stranaca. Zaustavlja ga upravo osećaj zajedništva. To su svoji. Ne diraj. Sramota je. Ukratko, etika sa moralom (znate gde da pogledate definicije).
Šta je onda nateralo ljude da počnu da poštuju prava potpuno nepoznatih lica? Pre svega – razvoj globalne trgovine.
Istorijski se trgovina dugo smatrala prezrenim zanimanjem, jer je trgovac doživljavan pre svega kao prevarant i iznuđivač. Tajno sazna gde je jeftinije, pohvali robu ljudima, proda je skuplje – prevarant. Ili kupi dok robe bude u izobilju, a zatim proda skupo kada roba postane deficitarna – iznuđivač. Zato je trgovcu uvek psihološki prijatnije prodavati ne lokalnu potrošnu robu, već prezake čudnovate stvari. Za njih niko ne zna nabavnu cenu, tj. ne može ga razotkriti kao prevaranta, i oni su uvek u deficitu, ljudi nemaju sećanja na to da se ista roba nekada prodavala primetno jeftinije, pa trgovac nije doživljen ni kao iznuđivač. To je jednostavno skupa roba, premijum segment.
Što su obimi trgovine veći, to se trgovac manje treme oko maksimizacije profita iz svakog sitnog posla, ali sve više ceni propusnu moć svojih prodajnih mesta. I evo ga, on se više ne cjenka oko svakog svekla redačusa, već javno ističe fiksne cene za ceo asortiman. Slično tome, nabavke se vrše po sve dugoročnijim ugovorima. Čestna trgovacka reč počinje da ima vrednost u najširim krugovima, što još više smanjuje troškove trgovine i još jače širi svetsku trgovinu.
Za čoveka koji živi u zatvorenom društvu, dovoljno je poštovati moralne norme u krugu svojih, a strance doživljavati kao prirodne neprijatelje u odnosu na koje je sve dozvoljeno. Za trgovca svako postaje potencijalni klijent ili potencijalni reklamni agent. To preuređuje njihov moral. Oni koji se oslanjaju na prevaru stranaca, na duge staze gube od onih koji brinu o reputaciji.
E, a sada, nakon svih ovih razmišljanja, mogu kratko formulisati čime su osigurani poštovanje NAP-a i zaštita privatnog vlasništva. Oni su osigurani evoluciono razvijenim mehanizmima prilagođavanja čoveka životu u globalnom svetu.
U vezi sa tim, nije iznenađujuće što oni koji danas raspaljuju ratove, to čine upravo pod zastavom borbe protiv globalizma.
Od prethodnog izdanja prošlo je, strašno reći, pola godine, tako da će sada ovo biti manje vesti, a više pregled trenutnog stanja projekta.
Montelibero je ušao u prilično zrelu fazu u kojoj se mnoge ranije intuitivne prakse kodifikuju, i ako prođete kroz nedeljne objave u glavnom Montelibero telegram kanalu (pretragom putem taga #sundaypost), tamo su svuda „objavljena ponuda za toliki i toliki token“, „promenjeni su uslovi tolike i tolike programe“ i tako dalje. Projekat je ubrao nisko viseće plodove, kada su ljudi ulagali na čist entuzijazam, i sada je započeo preorijentaciju na promišljenije investitore kojima su potrebni dokumenti koji izgledaju uobičajeno, jer bez njih investicije izgledaju sumnjivo.
Gradnja u MTL-city-ju ide sporije od zamišljenog – u prošlom izdanju sam pisala da prvi stambeni blok obećavaju da će biti predat do Nove godine, pa eto – sada obećavaju do leta. Potpuno je izgrađen i trenutno se završava. Četiri stana u vlasništvu fonda su već obećani u zakup dvema porodicama učesnika projekta (šta drugacije, to su veoma mali stanovi, zato su uzeti po dva po porodici), a peti stan je выставljen na prodaju kako bi se izmirili obaveze prema investitorima sa udelom – ne može im se uručiti po pola kvadrata stana u naturi. Takođe, građevinska kompanija je počela da otkupljuje tokene, prodajom kojih je plaćala gradnju, za 40% više od cene plasmana. To kod mene izaziva dvosmislena osećanja. Naravno, dobro je što su investitori zaradili, ali je loše što krajnji potrošač dobija smeštaj prilično skupo. Ja zbog ovog građevinskog buma i pada bitkoina više nemam mogućnosti da gradim.
Svaki studio ovde će krajnjeg kupca koštati više od 30 hiljada evra (i to su cene potpuno po tržištu, to je ono najneprijatnije)
Betonirani put, kanal za odvodnjavanje vode, struja, osvetljenje. Sada na ovim stubovima visi i optički kablovi, samo je fotografija starija
Ipak, razne vesti o tome da su u MTL-city-ju potpuno završene sve komunikacije, pa čak i to da je već doveden optički internet, ne mogu biti druge nego radost. Do maja obećavaju da će dovesti do kraja veliku akumulaciju vode, koja će omogućiti kupovinu vode na veliko i distribuciju po celom naselju. SVE komunalne usluge obećaju da će biti tokenizovane, pa čak i da će se očitanja brojila upisivati u blokčejn.
Cisterna zapremine 60 kubika, nešto slično postoji u ruševinama Starog Bara.
A da bi se potpuno razgalili ljubitelji tehnoloških noviteta, jedan od učesnika projekta, Ralf, koji predstavlja, uzgred, nas u nemačkoj dijaspore, drugoj po veličini posle Rusa, započeo je proizvodnju tople vode pomoću bitkoin majnera. Prototip je već sastavljen, dalje se očekuje skaliranje. Postoji nada da će se kao rezultat toga topla voda moći dobijati jeftinije nego ako se greje samostalno običnim kućnim bojlerom.
Prototip bojlera
Klub o kojem sam mnogo pisala u poslednjim izdanjima, i koji je danas postao centar života svih barskih učesnika projekta, takođe se tokenizovao. Kupovina tokena kluba omogućava svima željnim da podrže projekat, plus daje mogućnost ulaska u zatvoreni čet gde se diskutuju putevi njegovog daljeg razvoja. Klub još uvek nije dostigao tačku nulte zarade, ali je, barem zahvaljujući prodaji tokena, stvaraocu uspelo da nadoknadi znatan deo svojih početnih ulaganja.
20. marta klub je proslavio svoju godišnjicu, na koktelu povodom ovog događaja prisutno je oko pedeset ljudi, srdačno su proveli vreme, čak sam i ja osvojila besplatan koktel na kvizu o istoriji kluba, deleći pobedu sa još jednim aksakalom Montelibera, jedanaestogodišnjim Savelijem, koji je došao u Crnu Goru samo tri dana nakon mene.
Crni baloni su više od zlatnih, to sam ja
Kao što sam i strelela u poslednjem izdanju, priliv ruskih emigranata u Crnu Goru je usporio. Uz to, sama Crna Gora nastavlja da otežava uslove za dobijanje boravka (VNZ), što takođe ne doprinosi optimizmu. A baš danas su ovde na izborima prošao stari predsednik (uopšte govoreći, to je vrlo ispravno kada inkumbent izgubi izbore), a novi jako želi da vuče zemlju u EU, što neizbežno mora dovesti do pojačavanja regulatornog pritiska. Veoma je šteta što je Milo Đukanović lično išao na izbore, ne možeći da poveri to nekom dovoljno popularnom istomišljeniku. Šta, nema takvih? Pa i zaslužili su onda, koliko god to gorko zvučalo iz usta stranaca. Uostalom, Crna Gora je parlamentarna republika, a parlamentarni izbori će biti za još par meseci. Tada ćemo videti kakva će tamo biti vladajuća koalicija, nadam se da će biti krhka.
Znate, odavno me uznemirava ta među libertarijancima poznata težnja da one koji iniciraju nasilje nazivaju kršiteljima NAP-a. Posebno, naravno, oni koji NAP nazivaju ugovorom.
Podsetiću svoju formulaciju NAP-a: niko nema pravo da inicira nasilje nekažnjeno. Ovaj princip prvenstveno govori o tome da ne postoje privilegovane osobe koje imaju pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja. Pa ko ga onda krši? Krše ga oni koji ljudima daju takvo pravo.
Podsetiću svoju definiciju prava: prava su zahtevi sa kojima su se pomirili. Drugim rečima, kršitelji NAP-a su oni koji su prihvatili zahteve određenih lica da nekažnjeno iniciraju nasilje. Ako baš želimo da budemo oštri: ne krši NAP Putin, već oni koji smatraju da on ima pravo da izdaje naređenja o ubistvima.
Jedini ko ima pravo da, bez ikakvog sudskog postupka, poništi kaznu za inicijaciju nasilja jeste žrtva nasilja. Upravo ona može oprostiti napadaču – nakon nadoknade štete ili jednostavno tako. Ali čak ni žrtva nasilja ne može, bez kršenja NAP-a, tvrditi da je napadač imao pravo da napadne. Da, napao je, nakon čega je došlo do pomirenja strana. To ne stvara presedan. Sledeći napad će podjednako zahtevati kaznu. Od svakoga ko je saglasan sa NAP-om.
Upravo u tome leže koreni libertarijanskog morala.
Zdravo, situacija je sledeća. Trenutno čitam na engleskom par novijih knjiga o ankapu — White, Right and Libertarian i A Spontaneous Order: The Capitalist Case for a Stateless Society (prvo sam počeo da čitam prvu zbog memnog naslova i Hoppea koji je napisao predgovor, a onda sam odlučio da počnem sa drugom jer je ona ranije izašla i valjda je bolje čitati ih po redu izlaska). Prvo sam samo čitao, a onda sam, kako potpuno ne bih poludeo u trenutnim okolnostima, odlučio da radim pisani prevod (i da počnem temeljnije da razvijam engleski). Predlog je sledeći: da se njihovi prevodi objave na tvom sajtu. Kako ti zvuči ta ideja?
Anonimno pitanje
Nemam ništa protiv, šaljite po poglavljima kako prevod bude gotov, objavljivaću. Priložite svoj novčanik, i tada će čitaoci, ako žele, moći i da vam doniraju za prevod, što ja, uostalom, ne mogu da garantujem. Ne isključujem mogućnost da ću osetiti potrebu da unesem neku redakciju.
Da li je moguće kupiti reklamu na vašem kanalu?
Administracija telegram kanala „SPL“
Radim za donacije. Uvek možete poslati novac koji smatrate prikladnim i postaviti pitanje tipa „recite svoje mišljenje o telegram kanalu SPL“, ili „na telegram kanalu SPL je izašao ovaj i onaj post, šta mislite o njemu?“ ili nešto slično. Poenta je da umesto standardnog reklamnog teksta u kanalu izađe moj sopstveni jedinstveni post sa ličnim mišljenjem, to je mnogo zanimljivije.
Preporuči dela gde autor, sa bilo koje pozicije, kritikuje ankap kroz celu knjigu.
Potaro
Naravno, Anarhija, država i utopija Roberta Nozika. Kroz celu knjigu autor dokazuje da čak i ako bi ankap iz nekog tajanstvenog razloga odjednom nastao, on bi odmah, prema logici koju opisuje, počeo da mutira u državu.
9. marta prošle godine slavila sam prvo paljenje vojnog komesarijata nakon početka širokoobimne ruske invazije na Ukrajinu. Juče je paljač osuđen na 13 godina kolonije.
Koliko mogu da razumem iz članka, paljenje se dogodilo dan nakon moje publikacije sa predlogom da se pale vojni komesarijati, što znači da se Kiril Butilin teoretski mogao inspirisati time, iako je mnogo verovatnije da mu je ideja došla nezavisno.
Prema članku, Kiril je uhapšen na granici između Litvanije i Belorusije na dan objavljivanja video materijala koje je snimio na kanalu Vatahanteri. Malo je verovatno da su ga otkrili na osnovu tih materijala, čini se da je ipak ostavio tragove neposredno tokom diverzije.
Moram konstatovati: potcenila sam opasnost diverzija protiv režima. Čini se da je on sposoban da prilično efikasno vodi istragu protiv unutrašnjih neprijatelja – barem sve dok njegova tehnička baza i motivacija zaposlenih ne degradiraju u dovoljnoj meri.
Šanse za Kirilovo oslobađanje pre demontaže ruskog režima su male. Osim ako Ukrajina u toku odavno najavljene ofanzive ne uspe da zarobi toliko zarobljenika da bude dovoljno za otkup svih zarobljenih Ukrajinaca, i da ostane još fond za razmenu ruskih kolaboracionista. Sami razumete, verovatnoća je zanemarljiva, jer je Rusija ima ogroman fond za razmenu: samo civila ima na stotine hiljada, i bilo koga u bilo kom trenutku mogu učiniti taocem.
Uglavnom, jedini savet u vezi sa ratom koji zadržava stalnu aktuelnost je emigracija. Zemlje koje još uvek puštaju ruske državljane i dalje postoje, iako se čini da će svakom sledećem talasu biti sve teže. Ne odlažite.
Gruzijska parlamentarna većina je nakon protesta povukla zakon o stranim agentima koji je usvojen u prvom čitanju. Da li je to neka vrsta pobede? Pa, ne baš. Tokom ovih dana mnogi ljudi su prebijeni, uhapšeni, a njihova imovina je oštećena. O taktičkoj pobedi će se moći govoriti nakon što svi privedeni budu pušteni i svim oštećenima isplaćene odštete. Ali uopšte, naravno, bilo bi dobro postići raspust parlamenta i nove izbore – kakvo poverenje može postojati u šmekere koji su dopustili ovakav sranje?
U Crnoj Gori u punom jeku je oduzimanje imovine biznismena koji su dobili delove imovine pri prethodnoj vlasti u korist države (tako zvana nacionalizacija). Pritom to radi tehnički premijer, čijoj je vladi već izgovoren votum nepoverenja. To je već dovelo do toga da jedan grad ostane skoro potpuno odsečen od ostatka zemlje, i ako vlada ne uspe da reši problem do početka turističke sezone, veoma se nadam da će to ipak konačno paralizovati vlast, premijera će vratiti u Ulcinj, ili odakle god on izronio, a novu vladu uopšte neće moći da formiraju.
U Ruskoj Federaciji i Belorusiji sve je odavno jasno: tamo je opozicija ili u zatvoru, ili je pobegla u inostranstvo, ili je zatvorila usta i čeka da bude osuđena ili pozvana u vojsku, što je skoro ista stvar.
U Ukrajini je sve isto, samo što se iz zemlje ne može izaći zbog ratnog stanja – zato vlast ima punu podršku međunarodne zajednice.
Neću govoriti za SAD i ostatak sveta, jer se ne interesujem naročito za detalje, ali i tamo se stiče utisak da politika radikalizuje, i da ljudima unutar države, u okvirima političkog procesa, postaje sve teže dolaziti do kompromisa.
To može dovesti do različitih posledica.
U državama sa razvijenim federalizmom ljudi se mogu grupisati po interesima, smanjujući stepen političkog sukoba unutar subjektov federalne jedinice i povećavajući taj stepen između njih. Odluke centra će pritom sve više biti sabotirane. To je uslovno američki scenario.
U unitarnim državama ili fiktivnim federacijama poput Ruske Federacije, režimi će ili težiti diktaturi (beloruski scenario), ili izgubiti mogućnost donošenja bilo kakvih odluka – pošto će svaka odluka u korist jedne ili druge strane političkog sukoba dovesti do masovnih i sve radikalnijih protesta suprotne strane. To je uslovno gruzijski ili izraelski scenario.
Kao rezultat opisanih procesa dobićemo sledeću sliku.
U svetu će, s jedne strane, porasti broj autoritarnih diktatura, kao i demokratskih političkih formacija sa diktaturom ubedljive većine. S druge strane – povećaće se broj anokratija gde je vlast države paralizovana i gde se realne odluke donose van legalnog političkog procesa.
A pored svega tog sjaja, biće ogromnog broja ekspata koji nemaju nikakva politička prava, ali žive u onim zemljama čija im politika odgovara bar malo više nego politika zemalja iz kojih su odselili, i koji igraju važnu ulogu u ekonomiji zemalja u kojima žive, pa će se morati računati i na njihov prećutni zahtev da se „jednostavno ne mešaju u naše poslove“.
Ja, naravno, pozivam sve svoje čitaoce da na svaki način doprinose povećanju broja ovih poslednjih. Politička vlast je zlo. Postati ekspat, odnosno dobrovoljno odustati od političke vlasti nad drugima u korist samoupravljanja – to je u trenutnoj situaciji najlibertarijanskiji put.
Ovo je premijer Crne Gore Dritan Abazović, spalili su ga na kotorskom karnevalu prošle nedelje. Palite i vi svoje političare.
Ovde Molinju, ne štedeći boje, nastavlja da opisuje onaj totalitarni pakao koji pokušava da nam proda umesto ancap-a – sa svetskom mrežom „organizacija za rešavanje sporova“, kojima, međutim, daje ovlašćenja za potpunu kontrolu najmanjih aspekata života, što bi, prema zamisli autora, trebalo da onemogući postojanje čoveka bez pokrivanja, jer uplašeni ORS biznis neće smeti da proda ni prokleti hot-dog onome ko se okaže precrtan sa lista.
Nema bitkoina, totalni KYC i ostala čuda totalitarizma – evo šta opčinjenost moralnom filozofijom čini pristojnim, zapravo, ljudima. Deco, ne budite kao Molinju. Moralna filozofija razvraćuje, kao i svaka težnja ka apsolutima. Ako osetite privlačnost prema njoj – držite ruke iznad ćebeta.
Koje garancije protiv zloupotreba od strane ORS-a nudi Molinju? Izvolite, evo svega što on piše povodom toga:
Ah da, ali šta ako su sa „izgojem“ postupili nepravedno i ako ga ucenjuje ORS ili AKR?
Pa, setite se da je anarhizam uvek dvostrani pregovori. Kako biste privukli ljude da potpišu ugovor sa vašim ORS-om ili AKR-om, koje kočnice i protivteže biste u njega uključili kako biste umirili njihove strahove po ovom pitanju?
Drugim rečima, on smatra da će ORS-ovi sami smisliti koje garancije svoje poštenosti mogu pružiti radi privlačenja klijenata – i to u uslovima gde to što neko nije klijent ORS-a znači da postaje potpuni marginalac. Prilično je licemerno, otprilike kao očekivati da će se države, sa svojim monopolom na nasilje, takmičiti u privlačnosti svojih zakona kako bi privukle potencijalne građane – a ne težiti da izvuku iz građana maksimum novca, pružajući im minimum usluga.
Srećom, predloženi model jednostavno neće raditi onako kako je opisan. Evo, recimo, najjednostavnijeg načina da se on zaobiđe. Osoba jednostavno izjavi da je osnovala sopstveni ORS koji pruža usluge osiguranja lično njoj – a svima ostalima iskreno nudi ugovore sa tako nepodnošivim cenama da niko neće hteti da se osigura kod nje. To je to, imamo „ne-izgoja“ sa nula-ugovorom, koji je zaključio sa nula-firmom, i koji ga iskreno poštuje, pošto zaista sam sebi plaća sve slučajeve osiguranja.
Ako Molinju smatra da ovakvo zaobilaženje sistema treba da spreče veliki i ugledni ORS-ovi, inače će ovim bagom iskoristiti razni autlosi, i neće ih biti moguće razlikovati od poštenih pojedinaca po formalnom znaku postojanja ugovora sa ORS-om – onda dolazimo do ideje licenciranja biznisa, a to je već državna regulacija. Pa dobro, nazovimo ovu regulaciju cehovnom – i šta, da li će ljudima od toga život postati lakši? Danas ceh ORS-ova odlučuje koga će pustiti na svoje tržište, a koga ne, a sutra će regulisanje ulaska na svoj poslovni deo početi svaki pas.
Ako se pak Molinju slaže da je samousluživanje u sferi rešavanja sporova legitimno, to ubija sav njegov totalitarni patos. Osoba koja se de facto nalazi van sistema osiguranja i dalje će moći da obavlja svakodnevne ekonomske aktivnosti, što znači da nema smisla u mnoštvu procedura koje se uvođim kako pored sistema ne bi proklizao ni miš. Pa to je odlično – reći će na to bezbrojni hoteli i restorani. Naši troškovi vođenja biznisa će biti manji, a ako neki snobovi žele da se osiguravaju od svakog kihanja – neka, mi biramo rizik i šampanjac.
Ukratko, ne vredi uzeti bilo koji statički model i dati mu totalni karakter. Ljudi će tražiti načine da poboljšaju lično svoje stanje. Rezultat će u svakom trenutku u velikoj meri biti određen balansom dobiti i troškova određenog ponašanja. Ali krajnje je malo verovatno da će u bilo kom trenutku rezultat ličiti na sistem ORS-a onako kako ga opisuje Molinju – on je zasnovan na previše uskom shvatanju toga koje ljude treba smatrati poštenim, i zato će neizbežno biti u konfliktu sa brojnim libertinijim anarhistima, kojima ovaj sistem izgleda kao totalitarni pakao.
Podsećam da će objave na kanalu biti češće i zanimljivije ako podstaknete autora donacijama.
Pošto danas svi prisećaju kako je to bilo, i ja ću proći kroz stare materijale. To što sam pisala o ratu najlakše se može pronaći putem taga #война. Sada ponovo čitam i shvatam da sam, zapravo, ključnu želju upućenu ruskom narodu izrazila u prvoj objavi, na dan početka invazije: da se rasele po svetu, oslobodiši svoje državnosti. Sada, nakon godinu dana, drago mi je što svestim da ogroman broj bivših ruskih podanika realizuje ovaj program, i veoma se nadam da će živeti u miru i prosperitetu. Naravno, ne smatram sebe ruskom nacionalistkinjom, i zato se nisam ograničila samo na antiruske objave, već sam sastavila i antiukrajinsku, gde sam, u suštini, predstavnicima bratskog naroda poželela isto to: mogućnost da slobodno odu što dalje od rata, gde će graditi svoj miran život daleko od međudržavnih obračuna. I to dok, u celini, aktivnosti ukrajinske države po uništavanju RF ocenjujem pre pozitivno.
Za one koji su želeli da ostanu u RF i postanu heroji, takođe je bila navedena preporuka, i drago mi je što su joj sledili (ili razmišljali u sličnom pravcu) prilično mnogi – reč je o paljenju vojnih kancelarija. Za ekspate su kao najvažniji zadaci označeni poraznički razgovori i pomoć svima koji beže od rata. Mogu konstatovati da je i ovde, zapravo, pogodak u centar.
A evo da moja pozitivna agenda za međunarodnu politiku, nažalost, prodire u umove sa strašnim otporom. Šta tu može – za prosečnog birokrate je to nekako previše radikalno. Ipak, sa zadovoljstvom primećujem da tema razчленjenja RF postepeno prestaje da bude marginalna. Jednostavno svi čekaju da se to nekako samo desi. Pa i ja čekam, šta više. Ipak, teritorijalni raspad ide mnogo lakše kada odlomci imperije brzo dobiju međunarodno priznanje, a za to ne treba do mene.
Mesec dana nakon početka invazije postalo je jasno da će ovo trajati veoma dugo, o čemu je pisana najpesimističnija od mojih objava, o rutinizaciji košmara i o tome da za libertariansku politiku u RF nije ostala nijedna korisna niša za delovanje, i da je moralna obaveza obe libertarianske partije da odatle odu u potpunosti. Nažalost, u potpunosti je otišla samo jedna od dve partije, druga je režimu ostavila taoce.
U aprilu je na društvenim mrežama počela da odjekuje tema budućih reparacija, i tu sam, neočekivano za sebe, zauzela istu poziciju kao i Mihail Svetov, iako u okviru potpuno drugačije argumentacije. Ukratko, reparacije su zlo pre svega za Ukrajince.
1. jula sam naglasila da će uskoro biti sasvim verovatan prelazak sa diverzija na individualni teror. Krajem avgusta dogodio se prvi prilično glasan teroristički akt, o čemu nisam propustila da razmišljam. Verovatno je to bio skup mojih najspornijih razmišljanja u vezi sa ratom.
Pre izbora sam objavila prilično lepu ideju, kojom, međutim, koliko mi je poznato, niko nije iskoristio. Zatim se desila mobilizacija, i ja sam, nakon još par objava, izgubila interes za dalja razmišljanja o ratu. Sve je rečeno, svi zaključci su izvučeni, strane su izabrane, nema koga ubeđivati. Koje je selo danas zauzele ruske vojske postalo je konačno manje važno od toga što je crnogorska vlada nacionalizovala trajektsku vezu Kamenari-Lepetane.
Vreme je, vreme je već da vanzemaljci izvrše invaziju ili da se desi ustanak mašina, kako bismo se svi sa čistom savešću prekvalifikovali iz vojnih analitičara u ksenopsihologe i eksperte za veštačku inteligenciju.
Tužna slika napada države na privatni biznis, koja me zauzima daleko više nego rat negde na istoku
