Prevela sam redno poglavlje knjige Erika Maka Libertarijanizam. Ovde autor ukratko (pa, koliko je reč „ukratko“ primenljiva na Erika Maka) objašnjava da, kada Rolz pokušava da ispriča zašto libertarijanci greše, negirajući potrebu za određenom od strane Rolza uvedenom osnovnom strukturom koja će svima nametnuti jedinstvena pravila i procedure u ime pravde, on ne može istovremeno tvrditi da će ta struktura, navodno, biti „bela i pufnasta“, uvodeći jasna i razumna pravila prema kojima će se moći platiti porezi i spavati mirno. Ne, prema Rolzu, porezi će morati da se plate, ali to i dalje neće dati pravo na miran san: naknadno vaš prihod može ipak biti proglašen nepravednim, i bićete primorani da dodatno platite u ime pravde.
Usput, što se tiče plaćanja. Blokirali su mi pristup Kiwi novčaniku, a pri pokušaju oporavka otkrila sam da sam sa svim svojim selidbama odavno izgubila ruski SIM karton na koji je on bio vezan. Novac odatle sam uspela da izvučem, ali više ne smatram ovaj kanal primanja sredstava pouzdanim. Shodno tome, više nemate opciju da mi donirate u državno regulisanim fiducijarnim instrumentima (a sve objave u privatnom kanalu na Boosty-ju sada su otvorene – sumnjam da ćete tamo pronaći mnogo zanimljivog). Za jednokratne donacije na vašem disposalu su ostale samo različite vrste kriptovaluta (posebno preporučujem tokene koji su u opticaju u okviru projekta Montellibero). Kripto novčanici po svom dizajnu obično nisu namenjeni za redovne donacije, ovde je potrebno kustodijansko čuvanje. Tako da, kao privremeno rešenje, možete jednostavno postaviti mesečni podsetnik „doniraj Ancap-chan“.
Ništa nije samo po sebi dobro niti loše, već sve zavisi od okolnosti. Hajde da vidimo kakve su naše okolnosti.
Za početak – i ja i ti, i pomenuti zetnici – smo emigranti.
Između nas i zetnika postoji konflikt. To znači da računamo na korišćenje istog objekta u različite, međusobno isključive svrhe. Šta je zapravo predmet konflikta? To je javno mnjenje među građanima države koja nas prima, odnosno Crne Gore.
Mi planiramo da ga koristimo kako bi Crnogorci smatrali da su svi Rusi koji su došli u Crnogoru protiv Putina i Putinove agresije, da su oni takvi mirni, civilizovani evropski ljudi kao i sami Crnogorci, i da ih treba primati u zemlji sa istom spremnošću kao i ukrajinske izbeglice, ili barem na opštim osnovama, kao neke Nemce.
Zetnicima je potrebno potpuno drugačije javno mnjenje – da Crnogorci znaju da svi Rusi podržavaju Putina, da on vodi pravedan rat protiv NATO-a koji je napao Rusiju u Ukrajini, da je Rusija uvek bila prijatelj i stariji brat za sve bratske balkanske narode, i da sada, kada Rusija protera NATO iz Ukrajine, doći će i proterati NATO i iz Crne Gore, jer je ova zlonamerna anglosaksonska organizacija, uopšte gledano, bombardovala Crnogoru, pa neka odlazi. I uopšte – Crna Gora je Srbija. Crnogorski braćice su молодци, evo, izabrali su sebi prosrpskog predsednika, neka nastave u tom duhu.
Čini se da imamo istu želju kao i zetnici – da imamo dobre odnose sa lokalnim stanovništvom. Međutim, mi se obraćamo različitim grupama lokalaca. Oni se obraćaju onima koji pate od velikosrpskog resentimenta. Mi se obraćamo onim koji smatraju da su agresivni ratovi nedopustivi. Dakle, i mi i zetnici eksploatišemo lokalni politički rascep. Do čega to može dovesti? Do toga da građane Rusije počnu izbacivati iz zemlje – jednostavno zbog mešanja u lokalnu politiku, jer je to privatna tuča, a obe visoke strane koje se tuku ne žele eskalaciju.
Upravo zato mi ne trčimo ulicama sa zastavama BSB i ne vičemo da je Putin huilo. Trčanje ulicama sa zastavama je privilegija Ukrajinaca, njih niko neće izbaciti iz zemlje.
Tako da smo, naravno, zainteresovani za to da zetnici ne trče crnogorskim ulicama. Međutim, odmah im udariti u lice ipak nije korektno. Prvo, zetnik se može ispostaviti da je zapravo Srbin, i tu okolnost, kako bi se izbegla neprijatnost, ima smisla razjasniti pre nego što se udari u lice. Drugo, zetnik, čak i ako je Rus, možda jednostavno ne razume gorenavedene zaključke i trčanje sa zet-simbolikom posmatra samo kao podršku omiljenom sportskom timu.
Kratko rečeno, u našoj situaciji je ipak bolje prići im i započeti razgovor. I ako je u pitanju Rus, argumentovano mu dati do znanja da Rusi ne bi trebalo damahuju svojom političkom orijentacijom na ulici, jer je to protiv duhovnih vrednosti. A ako on na to počne agresivno da reaguje – e onda, naravno, vredi ga izprovocirati – i udariti ga u lice već u okviru samoodbrane, kao što nas uči veliki i užasni princip nenapadanja.
Pogledala sam rezultate ankete o razlozima zbog kojih moji čitaoci ostaju u Rusiji.
Najviše me raduje što je pod direktnom zabranom izlaska za sada samo najmanje brojna kategorija. Velikoj većini put povlačenja barem nije pod paljbom.
Podjednako me raduju i agoristi koji su nabavili izgovor za mobilizaciju. Nadam se da je to dobar, kvalitetan izgovor.
Oni koji već sede na koferima verovatno su dobro proučili pitanje i znaju kuda da idu. Materijala o emigraciji ima mnogo; dok se čeka pasoš i ostale papire, oni se mogu proučiti uzduž i popreko.
Partizani, ponosna sam na vas. Već imate više od godinu dana borbenog iskustva, i moji saveti vam sigurno nisu potrebni. S vremena na vreme u Rusiji nešto tajnovito gori ili eksplodira, pojedine neprijatne ličnosti upadaju u nevolje, uključujući i one sa letalnim ishodom, tajne informacije ne ostaju dugo u uskom krugu ovlašćenih nosilaca, borbeni duh vojske je nizak, državni patrioti žderu jedni druge i tako dalje. Ako je neko od vas priložio ruku bilo čemu od toga, ili nečemu što moja mašta nije obuhvatila – ne želim ništa o tome da znam do kraja rata ili do završetka vaše evakuacije.
Sada nekoliko reči utehe za lenje i one vezane nepremostivim svakodnevnim poteškoćama. Veoma je malo verovatno da će tempo proizvodnje mrtvaca i invalidnih među Rusima na frontu premašiti trista hiljada ljudi godišnje. Dakle, čak i ako mobilizacioni potencijal RF iznosi samo trideset miliona, država će godišnje pojesti samo jedan procenat vojnih obveznika. Tako da, od stotine i nešto ljudi koji su odgovorili da nameravaju ostati u RF, na ratu će za godinu dana poginuti ili postati invalid samo jedna-dve osobe. To je dobra šansa za preživljavanje, dovoljna da se ne drhtite od straha. Ja bih drhtala od gađenja, ali to je pitanje navike. Ipak, preporučujem vam da pri svakoj prilici dokupujete bitkoine: ako kurs naglo skoči, možda ćete preispitati svoje ambicije i ipak otići u inostranstvo.
Naravno, glavni razlog za to da se nigde ne ide je strah od nepoznatog. Kako se legalizovati, kako živeti, koliko će se morati trošiti, kako nabaviti novac, koliko dugo će se morati živeti u takvom neizvesnom režimu – to brine mnoge čak i više nego što žele da pokažu.
Pokušaću da podelim svoje iskustvo.
Smatra se da je najlakše emigrirati IT stručnjacima koji rade remote. To je istina. I dalje se iskreno čudim zašto je u RF ostao još i jedan IT-ovac. Ove prežderane tvari su podigle cene zakupa stanova u nebo i još se usuđuju da se žale da je nivo servisa u inostranstvu nekako gori nego u Moskvi. Čak i ako ih u malu Crnu Goru uleti još sto hiljada, i cene skoče još dvostruko u odnosu na sadašnje – čak i tada će moći da žive u komforu, ne odričući se skoro ničega, dok će svi ostali imigranti morati da pakuju stvari i beže u Afriku, ili gde god je još relativno jeftino.
Ja sam, bez IT veština, imala sreće da pronađem remote posao koji zahteva samo osnovno poznavanje računara. ChatGPT me ne može zameniti, ali bi me mogla zameniti dobro sastavljena dispečerska aplikacija, međutim jednostavnije je plaćati meni 700 evra mesečno nego celom timu programera za takav program, tako da ne moram da brinem o svom zaposlenju. Ipak, ovakvih poslova nema previše, a bez njih bih morala da radim offline i rukama, u čemu, uostalom, nema velike tragedije. Ako niste IT-ovac, bolje je odmah računati upravo na takav ishod.
Mnogi imigranti, kako bi svedli račun, iznajmljuju stanove odmah u grupi prijatelja. To je veoma razumno. Razmišljanja o privatnosti i svakodnevne sitnice odlaze u drugi plan u poređenju sa postignutom uštedom. U RF nikada nisam živela s nekim više od pola godine – akumulirale bi se tenzije i postepeno bismo se udaljivali. Ovde sam već oborila taj rekord: ne stignu se do malih kaprisa, znate li. Oni koji imaju iskustvo života u domu ili zajedničkom smeštaju odmah imaju prednost.
Postoji još jedna očigledna zakonitost. S jedne strane, što je dalje, to više prepreka čeka nove imigrante. To su i veći troškovi života i sve veća složenost legalizacije u novoj zemlji. A s druge strane, što je dalje, to manje resursa u proseku ima svaki novi imigrant: Rusija siromašije, imovinu u njoj je pre odlaska sve teže prodati po dobroj ceni i tako dalje. Zato je činjenica da tok izbeglica iz RF ne presušuje povezana samo s tim što ruska država čini boravak u RF nepodnošljivim čak i bržim tempom nego tempom osiromašivanja građana. Zaključak: ako odete sada, biće vam lakše nego ako odete za pola godine. Drugi zaključak: u nekom trenutku izlazak iz RF će ipak postati skoro nemoguć, čak i ako jako poželite.
U 2021. godini sam otišla u Crnu Goru, jednostavno zato što se pojavio zanimljiv projekat – hajde, navodno, da izgradimo ovde libertariansku zajednicu i napravimo svojevrsni evropski New Hampshire (u američkom New Hampshire-u, kako sam skoro čula, bivši član LPR zaseda u kongresu države). I takođe je uticala slabost covid ograničenja (pamtite, bio je taj covid, pod njegovim izgovorom su se sve države takmičile ko će smešnije pokvariti život podanicima). Iznajmila sam najjeftiniji studio za 120 evra mesečno i dobila boravak već dva meseca nakon dolaska – čak dve nedelje kasnije nego što je utvrđeno državnim propisima, povodom čega sam čak imala drskost nešto da gunđam. Sada se taj isti studio iznajmljuje drugoj osobi za već 200. Podnevši dokumente za produženje boravka u junu, novi dokument sam dobila tek u novembru, a račun u banci za firmu koju sam osnovala ne uspevam da otvorim do sada – bukvalno mi ne daju mogućnost da platim poreze, dođavola. Oni koji su došli upravo sada, već fizički ne mogu da podnesu dokumente za boravak – red zauzimaju od devet uveče prethodnog dana, malo ko je u stanju da izdrži tako nešto.
Kada bih upravo sada odlučivala u koju zemlju da odem iz Rusije sa mojim iskustvom i trenutnim poslom, verovatno bih se odlučila za Kirgistan, jer je Crna Gora već previše luksuzna i previše komplikovana. U Kirgiziji su takođe planine, takođe more, takođe ima mnogo ljudi koji govore ruski, takođe je mesna kuhinja, takođe je narod ljubazan prema imigrantima, takođe je nestabilna vlada – ali pri tome je život jeftiniji i čini se da je malo lakše sa birokratskim procedurama.
A da sam upravo sada odlučila da idem baš u Crnu Goru – u Kirgistanu ipak nema Montelibero – onda više ne bih računala na nikakav boravak, već bih jednostavno radila „visa run“ svakog meseca – leti u Albaniju, zimi u Srbiju. A možda bih potpuno odustala od toga i živela kao ilegalac. Dok ne pokušate da pređete granicu, nikoga ne zanima legalnost vašeg statusa boravka. A kada pokušate i zakače vas – maksimum je kazna i šest mesečna zabrana ulaska.
Izvinite zbog nesrazmerno dugačkog i neurednog posta, poželela sam nekako da se isplačem. Jednostavno smatram važnim da podržim svoje čitaoce, gde god da su zaglavljeni trenutno i u kom god statusu da se nalaze. Čak i ako se niste sačuvali i završili na frontu – pa, odstrelite sebi nešto, što nije previše važno za život, ali je neophodno da biste ratovali. Uvek postoji izlaz.
Kažu da se tokom tridesetog punog meseca u godini, na dve sekunde odmah nakon ponoći, malo otvori dugme za kreiranje ankete na fejsbuku, ali meni se još uvek nije otvorilo, tako da za tamošnju publiku ne mogu ništa reći.
Uglavnom, drago mi je zbog twitter-a, mada je generalno logično očekivati da će u društvenoj mreži koja je blokirana u RF udeo aktivnih učesnika koji žive van RF biti malo veći.
Ali, bilo kako, onih koji ostaju u RF je veoma mnogo, i želim da razumem spektar vaših izgovora.
Почему вы остаётесь в РФ? (опрос для тех, кто в РФ)
Nakon što je juče ruska Duma u režimu specijalne operacije usvojila zakon prema kojem je svaki građanin RF već primio poziv, i ako ga ne vidi, to su njegovi problemi, moje novinske trake na svim društvenim mrežama su, naravno, eksplodirale vriscima „bežite“.
Umesto toga, želela bih da razumem da li uopšte ima smisla pozivati svoju publiku na stvari koje možda za nju već dugo nisu relevantne. Zato sam napravila anketu, dugo ovde nije bilo anketa, to je nered.
I, koristeći priliku, čestitam svima Dan kosmonautike. Pozdrav iz mirnog života.
Na kraju moje knjige o ankapu pažljivo su sakupljene definicije pojmova iz libertarianskog leksikona koji se razmatraju u knjizi. Uzimam odatle one potrebne:
Princip neagresije – niko nema pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja.
Pravo vlasništva – od strane drugih priznat zahtev za ekskluzivnim ili preferencijalnim korišćenjem objekta.
NAP poštuju ljudi od najdubljih drevnosti i zasnovan je na pojmu pravde. Podsetiću vas kako je ja definišem:
Pravda – osećaj srazmernosti nanete štete i vrednosti predmeta konflikta.
Osećaj pravde smo uopšte nasledili od predaka pre ljudi, barem je njegovo postojanje eksperimentalno potvrđeno kod majmuna.
Tako možemo prilično sigurno tvrditi da je princip neagresije implicitno utkan u ljudsku prirodu tokom evolucije. Druga stvar je što je istorijski broj onih na koje se princip neagresije primenjivao, i čije je privatno vlasništvo poštovano, bio ograničen na bliski krug. Što se osoba više oseća kao tuđa, to manje okolina brine o njenim zahtevima, a samim tim i o njenim pravima.
Svaki lopov zna da je kradja od svojih poslednja stvar koju treba uraditi. Šta ga zaustavlja? Sigurno ne poštovanje privatnog vlasništva, on je već lopov. I ne strah od odmazde, koji uspešno prevazilazi idući na rizične zločine protiv imovine stranaca. Zaustavlja ga upravo osećaj zajedništva. To su svoji. Ne diraj. Sramota je. Ukratko, etika sa moralom (znate gde da pogledate definicije).
Šta je onda nateralo ljude da počnu da poštuju prava potpuno nepoznatih lica? Pre svega – razvoj globalne trgovine.
Istorijski se trgovina dugo smatrala prezrenim zanimanjem, jer je trgovac doživljavan pre svega kao prevarant i iznuđivač. Tajno sazna gde je jeftinije, pohvali robu ljudima, proda je skuplje – prevarant. Ili kupi dok robe bude u izobilju, a zatim proda skupo kada roba postane deficitarna – iznuđivač. Zato je trgovcu uvek psihološki prijatnije prodavati ne lokalnu potrošnu robu, već prezake čudnovate stvari. Za njih niko ne zna nabavnu cenu, tj. ne može ga razotkriti kao prevaranta, i oni su uvek u deficitu, ljudi nemaju sećanja na to da se ista roba nekada prodavala primetno jeftinije, pa trgovac nije doživljen ni kao iznuđivač. To je jednostavno skupa roba, premijum segment.
Što su obimi trgovine veći, to se trgovac manje treme oko maksimizacije profita iz svakog sitnog posla, ali sve više ceni propusnu moć svojih prodajnih mesta. I evo ga, on se više ne cjenka oko svakog svekla redačusa, već javno ističe fiksne cene za ceo asortiman. Slično tome, nabavke se vrše po sve dugoročnijim ugovorima. Čestna trgovacka reč počinje da ima vrednost u najširim krugovima, što još više smanjuje troškove trgovine i još jače širi svetsku trgovinu.
Za čoveka koji živi u zatvorenom društvu, dovoljno je poštovati moralne norme u krugu svojih, a strance doživljavati kao prirodne neprijatelje u odnosu na koje je sve dozvoljeno. Za trgovca svako postaje potencijalni klijent ili potencijalni reklamni agent. To preuređuje njihov moral. Oni koji se oslanjaju na prevaru stranaca, na duge staze gube od onih koji brinu o reputaciji.
E, a sada, nakon svih ovih razmišljanja, mogu kratko formulisati čime su osigurani poštovanje NAP-a i zaštita privatnog vlasništva. Oni su osigurani evoluciono razvijenim mehanizmima prilagođavanja čoveka životu u globalnom svetu.
U vezi sa tim, nije iznenađujuće što oni koji danas raspaljuju ratove, to čine upravo pod zastavom borbe protiv globalizma.
Od prethodnog izdanja prošlo je, strašno reći, pola godine, tako da će sada ovo biti manje vesti, a više pregled trenutnog stanja projekta.
Montelibero je ušao u prilično zrelu fazu u kojoj se mnoge ranije intuitivne prakse kodifikuju, i ako prođete kroz nedeljne objave u glavnom Montelibero telegram kanalu (pretragom putem taga #sundaypost), tamo su svuda „objavljena ponuda za toliki i toliki token“, „promenjeni su uslovi tolike i tolike programe“ i tako dalje. Projekat je ubrao nisko viseće plodove, kada su ljudi ulagali na čist entuzijazam, i sada je započeo preorijentaciju na promišljenije investitore kojima su potrebni dokumenti koji izgledaju uobičajeno, jer bez njih investicije izgledaju sumnjivo.
Gradnja u MTL-city-ju ide sporije od zamišljenog – u prošlom izdanju sam pisala da prvi stambeni blok obećavaju da će biti predat do Nove godine, pa eto – sada obećavaju do leta. Potpuno je izgrađen i trenutno se završava. Četiri stana u vlasništvu fonda su već obećani u zakup dvema porodicama učesnika projekta (šta drugacije, to su veoma mali stanovi, zato su uzeti po dva po porodici), a peti stan je выставljen na prodaju kako bi se izmirili obaveze prema investitorima sa udelom – ne može im se uručiti po pola kvadrata stana u naturi. Takođe, građevinska kompanija je počela da otkupljuje tokene, prodajom kojih je plaćala gradnju, za 40% više od cene plasmana. To kod mene izaziva dvosmislena osećanja. Naravno, dobro je što su investitori zaradili, ali je loše što krajnji potrošač dobija smeštaj prilično skupo. Ja zbog ovog građevinskog buma i pada bitkoina više nemam mogućnosti da gradim.
Svaki studio ovde će krajnjeg kupca koštati više od 30 hiljada evra (i to su cene potpuno po tržištu, to je ono najneprijatnije)
Betonirani put, kanal za odvodnjavanje vode, struja, osvetljenje. Sada na ovim stubovima visi i optički kablovi, samo je fotografija starija
Ipak, razne vesti o tome da su u MTL-city-ju potpuno završene sve komunikacije, pa čak i to da je već doveden optički internet, ne mogu biti druge nego radost. Do maja obećavaju da će dovesti do kraja veliku akumulaciju vode, koja će omogućiti kupovinu vode na veliko i distribuciju po celom naselju. SVE komunalne usluge obećaju da će biti tokenizovane, pa čak i da će se očitanja brojila upisivati u blokčejn.
Cisterna zapremine 60 kubika, nešto slično postoji u ruševinama Starog Bara.
A da bi se potpuno razgalili ljubitelji tehnoloških noviteta, jedan od učesnika projekta, Ralf, koji predstavlja, uzgred, nas u nemačkoj dijaspore, drugoj po veličini posle Rusa, započeo je proizvodnju tople vode pomoću bitkoin majnera. Prototip je već sastavljen, dalje se očekuje skaliranje. Postoji nada da će se kao rezultat toga topla voda moći dobijati jeftinije nego ako se greje samostalno običnim kućnim bojlerom.
Prototip bojlera
Klub o kojem sam mnogo pisala u poslednjim izdanjima, i koji je danas postao centar života svih barskih učesnika projekta, takođe se tokenizovao. Kupovina tokena kluba omogućava svima željnim da podrže projekat, plus daje mogućnost ulaska u zatvoreni čet gde se diskutuju putevi njegovog daljeg razvoja. Klub još uvek nije dostigao tačku nulte zarade, ali je, barem zahvaljujući prodaji tokena, stvaraocu uspelo da nadoknadi znatan deo svojih početnih ulaganja.
20. marta klub je proslavio svoju godišnjicu, na koktelu povodom ovog događaja prisutno je oko pedeset ljudi, srdačno su proveli vreme, čak sam i ja osvojila besplatan koktel na kvizu o istoriji kluba, deleći pobedu sa još jednim aksakalom Montelibera, jedanaestogodišnjim Savelijem, koji je došao u Crnu Goru samo tri dana nakon mene.
Crni baloni su više od zlatnih, to sam ja
Kao što sam i strelela u poslednjem izdanju, priliv ruskih emigranata u Crnu Goru je usporio. Uz to, sama Crna Gora nastavlja da otežava uslove za dobijanje boravka (VNZ), što takođe ne doprinosi optimizmu. A baš danas su ovde na izborima prošao stari predsednik (uopšte govoreći, to je vrlo ispravno kada inkumbent izgubi izbore), a novi jako želi da vuče zemlju u EU, što neizbežno mora dovesti do pojačavanja regulatornog pritiska. Veoma je šteta što je Milo Đukanović lično išao na izbore, ne možeći da poveri to nekom dovoljno popularnom istomišljeniku. Šta, nema takvih? Pa i zaslužili su onda, koliko god to gorko zvučalo iz usta stranaca. Uostalom, Crna Gora je parlamentarna republika, a parlamentarni izbori će biti za još par meseci. Tada ćemo videti kakva će tamo biti vladajuća koalicija, nadam se da će biti krhka.
Znate, odavno me uznemirava ta među libertarijancima poznata težnja da one koji iniciraju nasilje nazivaju kršiteljima NAP-a. Posebno, naravno, oni koji NAP nazivaju ugovorom.
Podsetiću svoju formulaciju NAP-a: niko nema pravo da inicira nasilje nekažnjeno. Ovaj princip prvenstveno govori o tome da ne postoje privilegovane osobe koje imaju pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja. Pa ko ga onda krši? Krše ga oni koji ljudima daju takvo pravo.
Podsetiću svoju definiciju prava: prava su zahtevi sa kojima su se pomirili. Drugim rečima, kršitelji NAP-a su oni koji su prihvatili zahteve određenih lica da nekažnjeno iniciraju nasilje. Ako baš želimo da budemo oštri: ne krši NAP Putin, već oni koji smatraju da on ima pravo da izdaje naređenja o ubistvima.
Jedini ko ima pravo da, bez ikakvog sudskog postupka, poništi kaznu za inicijaciju nasilja jeste žrtva nasilja. Upravo ona može oprostiti napadaču – nakon nadoknade štete ili jednostavno tako. Ali čak ni žrtva nasilja ne može, bez kršenja NAP-a, tvrditi da je napadač imao pravo da napadne. Da, napao je, nakon čega je došlo do pomirenja strana. To ne stvara presedan. Sledeći napad će podjednako zahtevati kaznu. Od svakoga ko je saglasan sa NAP-om.
Upravo u tome leže koreni libertarijanskog morala.
Zdravo, situacija je sledeća. Trenutno čitam na engleskom par novijih knjiga o ankapu — White, Right and Libertarian i A Spontaneous Order: The Capitalist Case for a Stateless Society (prvo sam počeo da čitam prvu zbog memnog naslova i Hoppea koji je napisao predgovor, a onda sam odlučio da počnem sa drugom jer je ona ranije izašla i valjda je bolje čitati ih po redu izlaska). Prvo sam samo čitao, a onda sam, kako potpuno ne bih poludeo u trenutnim okolnostima, odlučio da radim pisani prevod (i da počnem temeljnije da razvijam engleski). Predlog je sledeći: da se njihovi prevodi objave na tvom sajtu. Kako ti zvuči ta ideja?
Anonimno pitanje
Nemam ništa protiv, šaljite po poglavljima kako prevod bude gotov, objavljivaću. Priložite svoj novčanik, i tada će čitaoci, ako žele, moći i da vam doniraju za prevod, što ja, uostalom, ne mogu da garantujem. Ne isključujem mogućnost da ću osetiti potrebu da unesem neku redakciju.
Da li je moguće kupiti reklamu na vašem kanalu?
Administracija telegram kanala „SPL“
Radim za donacije. Uvek možete poslati novac koji smatrate prikladnim i postaviti pitanje tipa „recite svoje mišljenje o telegram kanalu SPL“, ili „na telegram kanalu SPL je izašao ovaj i onaj post, šta mislite o njemu?“ ili nešto slično. Poenta je da umesto standardnog reklamnog teksta u kanalu izađe moj sopstveni jedinstveni post sa ličnim mišljenjem, to je mnogo zanimljivije.
Preporuči dela gde autor, sa bilo koje pozicije, kritikuje ankap kroz celu knjigu.
Potaro
Naravno, Anarhija, država i utopija Roberta Nozika. Kroz celu knjigu autor dokazuje da čak i ako bi ankap iz nekog tajanstvenog razloga odjednom nastao, on bi odmah, prema logici koju opisuje, počeo da mutira u državu.
9. marta prošle godine slavila sam prvo paljenje vojnog komesarijata nakon početka širokoobimne ruske invazije na Ukrajinu. Juče je paljač osuđen na 13 godina kolonije.
Koliko mogu da razumem iz članka, paljenje se dogodilo dan nakon moje publikacije sa predlogom da se pale vojni komesarijati, što znači da se Kiril Butilin teoretski mogao inspirisati time, iako je mnogo verovatnije da mu je ideja došla nezavisno.
Prema članku, Kiril je uhapšen na granici između Litvanije i Belorusije na dan objavljivanja video materijala koje je snimio na kanalu Vatahanteri. Malo je verovatno da su ga otkrili na osnovu tih materijala, čini se da je ipak ostavio tragove neposredno tokom diverzije.
Moram konstatovati: potcenila sam opasnost diverzija protiv režima. Čini se da je on sposoban da prilično efikasno vodi istragu protiv unutrašnjih neprijatelja – barem sve dok njegova tehnička baza i motivacija zaposlenih ne degradiraju u dovoljnoj meri.
Šanse za Kirilovo oslobađanje pre demontaže ruskog režima su male. Osim ako Ukrajina u toku odavno najavljene ofanzive ne uspe da zarobi toliko zarobljenika da bude dovoljno za otkup svih zarobljenih Ukrajinaca, i da ostane još fond za razmenu ruskih kolaboracionista. Sami razumete, verovatnoća je zanemarljiva, jer je Rusija ima ogroman fond za razmenu: samo civila ima na stotine hiljada, i bilo koga u bilo kom trenutku mogu učiniti taocem.
Uglavnom, jedini savet u vezi sa ratom koji zadržava stalnu aktuelnost je emigracija. Zemlje koje još uvek puštaju ruske državljane i dalje postoje, iako se čini da će svakom sledećem talasu biti sve teže. Ne odlažite.
