Prošlo je dosta vremena otkako sam se bavila prevodom „Praktične anarhije“ Molinjua, ali s vremena na vreme treba objavljivati čak i one tekstove za koje nema donacija, inače publika zaboravi da oni postoje.
U 17. poglavlju, Bezdržavno društvo: istraživanje alternativa, autor razmatra nekoliko grupa tipičnih argumenata koje zagovornici države iznose u odbranu prava države na postojanje, i za svaku grupu daje kratko obrazloženje njihovog neuspeha. Kao i obično, on zadržava živahan polemički stil, ali se, naravno, oseća usmerenost argumenata ka zapadnjem čitaocu.
Podsećam da nastavljam projekte prevoda nekoliko knjiga na ruski jezik:
Minarhizam je izuzetno nestabilno stanje u kojem je kancerousni tumor po imenu država tek maksimalno potisnut u remisiju, oduzimanjem maksimuma funkcija i resursa za njihovo izvršavanje, i ostavljanjem samo onoga što se nikako ne može oduzeti – bilo da su se činovnici žestoko opirali, bilo da narod ne može da shvati kako može bez toga, ili nešto slično.
Zato pitanje razumem otprilike ovako: pri kom obliku vladavine će minarhička država najsporije proširivati svoja ovlašćenja? Odgovaram: akcionarska demokratija. Istorijski su ovom načinu upravljanja bili dovoljno bliski trgovački republike, kao što je, recimo, Venecija.
Smisao ovakvog oblika vladavine je u tome što pravo glasa pri upravljanju republikom pripada onima koji doprinose njenom funkcionisanju, i tačno u onoj meri u kojoj doprinose. Savremene tehnologije potpuno omogućavaju sprovođenje prilično složenih glasanja paketima akcija, sa mogućnostima delegiranja glasova i povlačenja delegiranja.
Kada ljudi raspoređuju sopstveni novac, skloni su ka njegovoj maksimalnoj uštedi i najmanje su skloni tome da bilo kome daju pravo da prisilno oduzima novac građana. Upravo to ih tera da budno prate sve potencijalne zloupotrebe od strane ovlašćenih lica, što radi pouzdanije nego jednostavno formalno nacrtana šema kočnica i ravnoteža.
Činilo bi se, po čemu je gora šema sa dobronamernim diktatorom, koji samostalno plaća sve funkcije države iz svog džepa, pružajući ostalima državni servis? Po tome što će se svi ostali morati voditi njegovim ličnim predstavljanjima o dobru, koja se mogu nepredvidivo i brzo menjati. Jednostavno uporedite tempo i amplitudu promena u konstrukcijama Bitkoina i Eterijuma.
Mi u našem Montelibero-u uvodimo upravo takav oblik vladavine: i u istoimenom fondu, i u zemljišnoj kooperativi koja gradi naselje. (To su dva različita entiteta, sa nešto različitim mehanizmima obračuna glasova: u naselju jednostavno glasamo kvadratnim metrima, a u fondu trenutno važi logaritamska formula za obračun težine glasa, kako niko ne bi imao mogućnost da dobije kontrolni paket.) Tako da ja ne samo da teoretski razmišljam o najboljem obliku vladavine, već učestvujem i u praktičnom testiranju onog za koji smatram da je najbolji.
Enriko Dandolo, predsednik odbora direktora Najsvetlije Republike Venecije
Posao polako privodi kraju. Knjiga je u gruboj verziji skoro gotova, potom ću je dorađivati, prilagođavajući tekst tako da čak i onaj koji nije najprofesionalniji diktor uspe da je pročita naglas, ne zapetljajući se u teške konstrukcije (želim da napravim audio knjigu). A za sada vam predstavljam tek napisano poglavlje o instrumentalnom pristupu izgradnji ankap-a. Tamo nema istorijskih studija o šifropankima i slično – samo veoma ukratko o tome čemu sve to služi, kako funkcioniše i zašto ne funkcioniše baš najbolje.
Mogu li roditelji počiniti čin agresije protiv svoje dece ili imaju potpuno pravo vlasništva nad svojim detetom?
Da li je čin agresije protiv svog deteta to što prestanete da ga hranite, osuđujući ga na smrt od gladi? Verovatno ne, ali ako jeste, onda od koje do koje starosti?
Ako roditelji imaju potpuno pravo vlasništva nad detetom, da li ono ikada prestaje, i ako da, u kom uzrastu osoba dobija mogućnost da postane punopravni član društva i potpiše NAP?
Da li je moguće namerno ubiti sopstveno dete, a ne prekršiti NAP?
Prodaja sopstvenog deteta u seksualno ropstvo – da li je to agresija?
Od koje starosti deca smeju da rade i konzumiraju alkohol/supstance?
Andrej Fridžes
Autor pitanja je započeo citatom iz Etike slobode Rotbarda o tome da u slobodnom društvu treba da bude razvijeno slobodno tržište dece (ovaj fragment sam izostavila), i čini mi se prikladnim da ovog deontologa dopunim utilitaristom Fridmanom, koji je u svojoj Mehanici slobode baš jedno poglavlje potpuno posvetio pravima dece.
A zatim ću izneti svoje mišljenje o konkretnim postavljenim pitanjima. Za početak, naravno, predlažem da ponovo pročitate poglavlje mog priručnika o ankapu na koje moram najčešće da se pozivam – o konfliktima, moralu i pravu.
Dete, kao ljudsko biće, sa libertarianske tačke gledišta poseduje samopripadnost, a samim tim, na njega je potpuno primenljiv NAP – niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje. Ako roditelj deluje protiv interesa svog deteta, između njih postoji očigledan konflikt. Libertarianski moral nalaže intervenciju u konflikt na pravednoj strani. Zbog toga će svaki spoljni libertarijanac, vođen svojim moralom, pokušati da uđe u uvid u primećeni konflikt između roditelja i deteta, kako bi utvrdio čija je pozicija pravednija.
Pravednost je, podsećam, osećaj srazmernosti nanete štete i vrednosti predmeta konflikta. Zato spoljni odrasli, projektujući na sebe štetu koja se nanosi detetu i upoređujući je sa tim koliko vrednim doživljava predmet konflikta između deteta i roditelja – sasvim je verovatno da može smatrati da dete treba zaštititi.
Ne hraniti dete nije nasilje. Ali nasilje je sprečiti ga da nabavlja hranu, ili omesti druge da hrane dete.
Prodaja prava na preferencijalnu starateljstvo nad detetom (odnosno samih roditeljskih prava) nije nasilje. Ako kupac pretvori dete u seksualnog roba – to će već biti nasilje.
Dozvoliti detetu da se zaposli ili konzumira štetne supstance nije nasilje. Ali nasilje je terati na posao silom ili nametati štetne supstance.
U svim ovim slučajevima staratelj se nalazi u situaciji u kojoj može, bez direktnog nasilja, naneti detetu indirektnu štetu. U kojoj meri se može tražiti kompenzacija za nanošenje indirektne štete – to je u uslovima ankapa (decentralizacija prava plus tržište) nemoguće predvideti, u svakom konfliktu može biti pronađeno sopstveno rešenje, a može se stabilno primenjivati neko tipsko rešenje, ako ono generalno sve zadovoljava.
Kratko rečeno: evo vam principa, a dalje odlučujte sami; knjige gotovih recepata imaju određenu vrednost, ali ih ne treba posmatrati kao dogmu.
Pretplatite se na glavni kanal projekta Montelibero i sačekajte tamo objavu sa najavom sledećeg MTL-doručka. Oni se uvek održavaju sredom, ali u različitim lokalima, zato je potrebno pratiti najave. MTL-doručci služe upravo tome da svako sa strane može doći, uživo videti učesnike projekta, upoznati se, proćaskati, a možda i pridružiti. Vegani već postoje, možda će se primiti i radikalne feministkinje.
U drugim gradovima se za sada ne održavaju takvi redovni sastanci, tako da je dobro što ste u Baru.
Međutim, Montelibero nije jedina ruskojazična zajednica u Crnoj Gori, i čak nije jedina u Baru. Postoji, recimo, potpuno nezavisni pivski klub, postoji klub za ljubitelje društvenih igara, i sigurno postoji još mnoštvo drugih centara aktivnosti o kojima ja nemam pojma. U svakom slučaju, čovek mora biti izuzetno povučen da bi u ovoj zemlji osećao usamljenost. Barem da je oseća dugo.
Ako se slučaj dešava u okviru određenog državnog uređenja, odgovor je jednostavan: odgovornost snosi onaj ko je po zakonu treba snositi. Obično se to ispostavi kao sudija i poreski obveznici, ili samo poreski obveznici. Pored toga, pod čekić mogu pasti lažni svedoci i ostala lica uključena u fabriciranje presude.
Ali pitanje se, pretpostavljam, odnosi na ankap, odnosno društveno uređenje u kojem je primena prava decentralizovana, a istovremeno postoje razvijeni robno-novčani odnosi.
Da li su u ankapu mogući sudovi? Da, jer su mogući konflikti, a usluga njihovog rešavanja putem presude treće strane, koja nije uključena u konflikt, može biti tražena na slobodnom tržištu. Da li su u ankapu mogući sudovi koji donose smrtne presude? Kao procedura koja podrazumeva dobrovoljno učešće svake od strana – prilično je sumnjivo, jer strana kojoj može pretiti smrtna kazna po presudi suda ima snažan stimulac da jednostavno odbije učešće u suđenju.
Da li su u ankapu mogući sudovi koji donose presude u uslovima kada jedna od strana ne priznaje nadležnost tog suda nad sobom? Mogući su. Kada govorim o mogućnosti, mislim na potencijalnu tržišnu potražnju u uslovima ankapa.
Takav sud može funkcionisati na dva načina.
Prvo, on može razmotriti dokaze o zločinu u situaciji kada se zločinac krije, i dati dozvolu za njegov poterat i kažnjavanje svim sredstvima koja tužilac želi. Zašto je to tužiocu potrebno? Zato kako bi drugi ljudi mogli da se upoznaju sa presudom i ne ometali taj poterat.
Drugo, tužilac može samostalno privesti optuženog i prisilno ga izvesti pred sud. Zašto? Kako bi pogubljenje koje namerava izvršiti bilo prihvaćeno od strane okoline i ne bilo posmatrano kao neki neobuzdani haos.
Da li se presuda o krivici može oboriti? Da, naravno. Progonjeni može izložiti dokaze o svojoj nevinosti drugom sudu, ili čak istom tom, i nakon njihovog razmatranja, taj sud može doneti presudu o nevinosti u svetlu novih otkrivenih okolnosti. Ako tužilac ne bude zadovoljan ovom novom presudom, moraće dalje da deluje već bez one podrške koju mu je pružalo sudsko rešenje, što može biti kritično za mogućnost izvršenja pogubljenja.
A šta ako je tužilac već pogubio optuženog na osnovu presude suda, a zatim su isplivale dokaze o njegovoj nevinosti? To jest, na primer, neko treće lice ih je dobilo i smatrao važnim da ih objavi, nakon čega je jedan ili više sudova razmotrilo dokaze i donelo oslobađajuću presudu. Uzgred, hoće li oni to uraditi ako im se ne plati? Zapravo, oni imaju tržišni motiv: ako uspeju da pokažu da je sud koji je doneo presudu o krivici bio pristrasan i da je sproveo proceduru nepravilno, oni će sahraniti svog konkurenta.
Tako, u ankapu i sudija, i tužilac, i izvršioci sudske odluke, ako tužilac ne izvršava smrtnu presudu lično, deluju na sopstveni rizik i snose odgovornost u meri u kojoj su druga zainteresovana lica spremna da ulože trud kako bi ih privukla odgovornosti. Nejasno? Ništa se ne može učiniti, decentralizovani sistemi se drže tržišnih stimulaca, a ne direktnih naredbi. Pogledajte Bitcoin, samo se na tome i drži, i, složićete se, prilično dobro funkcioniše.
Koliko ste spremni da platite za izvršenje presude u ankapu?
Moja knjiga o ankapu dopunjena je novim poglavljem o secesionizmu. Tako sam konvencionalno nazvala skup pristupa izgradnji Ankapistana – teritorijalne libertarianske zajednice, odmah naseljene praktično isključivo libertariancima, za razliku od prethodno analiziranog minarhističkog pristupa, kada libertarianskim transformacijama podleže država u celosti, sa svim njenim urođenim bolestima, idiotskim praksama i dominantnom etatističkom većinom.
Spoljašnji kontekst danas ne doprinosi previše pisanju kapitalnih dela, pa nova poglavlja knjige o ankapu ne izlaze često. Ipak, sinoć je „rođeno“ još jedno: o minarhizmu. Za one koji su zaboravili kontekst, preciziraću da minarhizam ne posmatram kao pravac libertarijanizma koji tvrdi da država mora opstati, budući ograničena određenim okvirima. Ne, minarhizam je za mene jednostavno metod uvođenja libertarianskih principa u društvo: kroz političke reforme odozgo. Upravo o tom metodu, sa njegovim očiglednim prednostima i neizbežnim ograničenjima, razmišljam u ovom novom kratkom poglavlju.
Studio Libertarian Band objavila je prilično sadržajan desetominutni video koji objašnjava specifičnosti mobilizacije u RF za one koji još uvek veruju da je u RF realno nešto postići po zakonu. Uzgred, to je zapravo realno, jer je „po zakonu“ u RF jedan od konkurentnih sistema pojmova, a gde postoji konkurencija, tu postoji i mogućnost da se pobedi u toj konkurenciji. Druga stvar je da je glavni instrument za to da sa tobom postupaju po zakonu glasan i prljav javni skandal ili verodostojna pretnja takvim. U videu se o tome takođe sasvim jasno govori.
Na kraju videa je usput pomenuto da će odličan način da se izbegne mobilizacija biti fizička relokacija u Crnu Goru i pridruživanje projektu Montelibero.
Mihail Svetov je održao prilično razređen šestosatni strim pod moćnim nazivom „Bežite“, gde je na kraju takođe usput pomenuo da svim srcem preporučuje beg, uključujući i u Crnu Goru, gde se po želji može pridružiti projektu Montelibero, uprkos njegovom, Mihailovom, skepticizmu u pogledu ciljeva projekta, jer sada nije vreme za luksuz.
Sa žalošću konstatujem da su preporuke oba poštovana kanala za nijansu zakasnile, i da je sada aktuelno bežati ne u Crnu Goru, već uopšte bilo gde u inostranstvo, samo da vas ne vrate na granici – a tamo se već može razmišljati kako preživeti u novim uslovima, i da li će možda uspeti dospeti i do Crne Gore, ko zna.
Ipak, i dalje deklarišemo da ćemo pomoći u smeštaju onima koji stignu u našu zagušljenu oblast, iz neke Gruzije, Jermenije, istog tog Kazahstana ili, ako đavo ne šali, čak i iz Rusije. Ako uspete – mobilizujte sve svoje mogućnosti – i hajde kod nas.
Prošlo je oko dva meseca od prethodnog izdanja vesti, što znači da je vreme za sledeće. Prošli put je bilo mnogo o Prvom klubu Montelibero, koji je postao glavni centar aktivnosti učesnika projekta. I sada ću prvo ispričati nešto o klubu.
Pošto članovima kluba postaju samo oni koji su eksplicitno pristali da poštuju NAP, njih je mnogo lakše prebrojati nego učesnike projekta Montelibero, i danas ih ima 81, od kojih polovinu nisam čak ni videla ni jednom, jer tamo sada ne dolazim previše često.
Danas se pod njegovim krovom slažu engleski klub, filmski klub i diskusioni klub, s vremena na vreme se održavaju predavanja, konstantno radi kovorking i bar – sa koktelima i najboljom kafom u Crnoj Gori.
Osim toga, tamo je napravljen i studio za snimanje podkasta. Želeli mogu da se pretplate na kanal gde se oni objavljuju. Za sada se tamo nastavlja upoznavanje sa određenim učesnicima projekta, ali se nadam da će vremenom pojaviti i drugi materijali.
I volela bih da kažem da je ovo slika sa tipičnog MTL-doručka, ali ne, ovo je ML-skupština
Tokenomika projekta postaje sve zrelija. Tako je, za MTL token – glavni investicioni fond Montelibero – pojavila se javna ponuda, koja konačno opisuje na suhoparan, ali pristupačan način, šta je to, čemu služi i kako funkcioniše. Sami tokeni su ranije prodavani direktno od strane fonda u neograničenom količini po fiksnoj ceni, ali je taj nalog za prodaju sada uklonjen. Emisija po fiksnoj ceni je i dalje moguća, ali već u većim količinama i po prethodnom zahtevu. Pretpostavlja se da će ovo pozitivno uticati na cenu tokena i na aktivnost sekundarnog tržišta tokena.
Prvi put posle veoma dugo vremena započela sam rezime vesti ne sa naselja MTLCity, ali to ne znači da je gradnja propala ili barem stala. Potpuno su spremni betonski skeleti stambenog objekta sa osam apartmana i ne-stambenog objekta, gde će se nalaziti različite tehničke službe budućeg naselja. Završava se zidanje zidova, zatim sledi završna obrada, a zgrade obećavaju da će biti dovršene do kraja godine.
A u Rusiji u međuvremenu traje opšta mobilizacija i zatvaranje granica. To znači da je glavni izvor novih kadrova za projekat pod pretnjom iscrpljivanja, i uskoro nam može biti potrebno da se potpuno preorientišemo na druga tržišta. Sumnjam da ćemo odjednom početi da privlačimo libertarijance Zapadne Evrope. Verovatnije je da ćemo aktivnije raditi sa već formiranom ruskojezičnom dijasporom.
