Spoljašnji kontekst danas ne doprinosi previše pisanju kapitalnih dela, pa nova poglavlja knjige o ankapu ne izlaze često. Ipak, sinoć je „rođeno“ još jedno: o minarhizmu. Za one koji su zaboravili kontekst, preciziraću da minarhizam ne posmatram kao pravac libertarijanizma koji tvrdi da država mora opstati, budući ograničena određenim okvirima. Ne, minarhizam je za mene jednostavno metod uvođenja libertarianskih principa u društvo: kroz političke reforme odozgo. Upravo o tom metodu, sa njegovim očiglednim prednostima i neizbežnim ograničenjima, razmišljam u ovom novom kratkom poglavlju.
Studio Libertarian Band objavila je prilično sadržajan desetominutni video koji objašnjava specifičnosti mobilizacije u RF za one koji još uvek veruju da je u RF realno nešto postići po zakonu. Uzgred, to je zapravo realno, jer je „po zakonu“ u RF jedan od konkurentnih sistema pojmova, a gde postoji konkurencija, tu postoji i mogućnost da se pobedi u toj konkurenciji. Druga stvar je da je glavni instrument za to da sa tobom postupaju po zakonu glasan i prljav javni skandal ili verodostojna pretnja takvim. U videu se o tome takođe sasvim jasno govori.
Na kraju videa je usput pomenuto da će odličan način da se izbegne mobilizacija biti fizička relokacija u Crnu Goru i pridruživanje projektu Montelibero.
Mihail Svetov je održao prilično razređen šestosatni strim pod moćnim nazivom „Bežite“, gde je na kraju takođe usput pomenuo da svim srcem preporučuje beg, uključujući i u Crnu Goru, gde se po želji može pridružiti projektu Montelibero, uprkos njegovom, Mihailovom, skepticizmu u pogledu ciljeva projekta, jer sada nije vreme za luksuz.
Sa žalošću konstatujem da su preporuke oba poštovana kanala za nijansu zakasnile, i da je sada aktuelno bežati ne u Crnu Goru, već uopšte bilo gde u inostranstvo, samo da vas ne vrate na granici – a tamo se već može razmišljati kako preživeti u novim uslovima, i da li će možda uspeti dospeti i do Crne Gore, ko zna.
Ipak, i dalje deklarišemo da ćemo pomoći u smeštaju onima koji stignu u našu zagušljenu oblast, iz neke Gruzije, Jermenije, istog tog Kazahstana ili, ako đavo ne šali, čak i iz Rusije. Ako uspete – mobilizujte sve svoje mogućnosti – i hajde kod nas.
Prošlo je oko dva meseca od prethodnog izdanja vesti, što znači da je vreme za sledeće. Prošli put je bilo mnogo o Prvom klubu Montelibero, koji je postao glavni centar aktivnosti učesnika projekta. I sada ću prvo ispričati nešto o klubu.
Pošto članovima kluba postaju samo oni koji su eksplicitno pristali da poštuju NAP, njih je mnogo lakše prebrojati nego učesnike projekta Montelibero, i danas ih ima 81, od kojih polovinu nisam čak ni videla ni jednom, jer tamo sada ne dolazim previše često.
Danas se pod njegovim krovom slažu engleski klub, filmski klub i diskusioni klub, s vremena na vreme se održavaju predavanja, konstantno radi kovorking i bar – sa koktelima i najboljom kafom u Crnoj Gori.
Osim toga, tamo je napravljen i studio za snimanje podkasta. Želeli mogu da se pretplate na kanal gde se oni objavljuju. Za sada se tamo nastavlja upoznavanje sa određenim učesnicima projekta, ali se nadam da će vremenom pojaviti i drugi materijali.
I volela bih da kažem da je ovo slika sa tipičnog MTL-doručka, ali ne, ovo je ML-skupština
Tokenomika projekta postaje sve zrelija. Tako je, za MTL token – glavni investicioni fond Montelibero – pojavila se javna ponuda, koja konačno opisuje na suhoparan, ali pristupačan način, šta je to, čemu služi i kako funkcioniše. Sami tokeni su ranije prodavani direktno od strane fonda u neograničenom količini po fiksnoj ceni, ali je taj nalog za prodaju sada uklonjen. Emisija po fiksnoj ceni je i dalje moguća, ali već u većim količinama i po prethodnom zahtevu. Pretpostavlja se da će ovo pozitivno uticati na cenu tokena i na aktivnost sekundarnog tržišta tokena.
Prvi put posle veoma dugo vremena započela sam rezime vesti ne sa naselja MTLCity, ali to ne znači da je gradnja propala ili barem stala. Potpuno su spremni betonski skeleti stambenog objekta sa osam apartmana i ne-stambenog objekta, gde će se nalaziti različite tehničke službe budućeg naselja. Završava se zidanje zidova, zatim sledi završna obrada, a zgrade obećavaju da će biti dovršene do kraja godine.
A u Rusiji u međuvremenu traje opšta mobilizacija i zatvaranje granica. To znači da je glavni izvor novih kadrova za projekat pod pretnjom iscrpljivanja, i uskoro nam može biti potrebno da se potpuno preorientišemo na druga tržišta. Sumnjam da ćemo odjednom početi da privlačimo libertarijance Zapadne Evrope. Verovatnije je da ćemo aktivnije raditi sa već formiranom ruskojezičnom dijasporom.
Nakon prethodne objave, zameren je mi nedostatak doslednosti: s jedne strane tvrdim da su lideri ruske opozicije postupali sasvim kompetentno, a s druge strane pišem da je odgovor režima bio taj da je u Rusiji sada uopšte sve zabranjeno i da svi putevi vode ka utočištavanju stanovništva.
Ovde ću samo ukratko napomenuti da su, kada su ruske trupe napale Ukrajinu, i ukrajinske trupe postupale sasvim kompetentno, što im nije zasmetalo da izgube veliki deo teritorije. Akcije opozicije mogle bi biti uspešne da stalno nisu kasnile. Ali one nisu mogle a da ne kasne: ne može se odmah naterati masa ljudi na paljenje administrativnih zgrada i individualni teror dok većina ljudi i dalje veruje u legalne metode borbe. Tako su retki ekstremisti iz vremena kada je režim bio malo blaži ispali preuranjeni, i njihov napor je bio uzaludan. Njima sada preostaje samo da govore kako su nas, navodno, upozorili.
Takođe, upravo to je jedino što preostaje da kažu oni koji su svim silama zvali sve prijatelje i rođake da napuste zemlju, a sada bi oni rado otišli, ali su na svim granicama zastoji, a izlazak će uskoro možda potpuno zabraniti.
Ne znamo koje rezerve izdržljivosti režim ima. Možda će pasti kao sovjetski nakon Avganistana ili ruski nakon Prvog svetskog rata. A možda će preživeti kao iranski nakon rata s Irakom. U našoj je moći samo da ga gurnemo ka padu svojim delovanjem ili nedelovanjem – i po mogućnosti da za to ne dobijemo odmazdu od režima. Može se pobeci iz zemlje. Može se zapaliti vojni zbor. Može se prebiti vojnog komesara. Može se završiti na frontu i tamo uništiti svoj tenk ili komandira, a zatim uspešno preći u zarobljenike. Ili, ako vam je draža pozitivna agenda, možete pomoći imigrantu, sakriti desertira kod sebe, ubediti prijatelja da ne ide u vojni zbor… Ah, da, to je opet neki negativizam. Kako god bilo, sve će to biti kompetentni postupci koji vas strateški približavaju svetlom cilju pada ruske diktature, čak i ako taktički efekat deluje zanemarljivo.
A koji postupci bi bili nekompetentni? Na primer, podsmevati se nad onima koji su progledali tek bukvalno sada i demonstrire im celu blistavu belinu svog kaputa. Bezrazložno odobravati i pokušavati opravdati sve postupke režima neprijateljskih Rusiji država – mnogi njihovi postupci su podjednako kanibalistički. Platiti režimu kazne koje će vam izreći zbog učešća u mirnom uličnom protestu. Želeti pobedu ruskoj vojsci.
Dakle, Putin je proglasio mobilizaciju. U Rusiji nije spaljeno dovoljno vojnih regruta da bi on odustao od ove ideje. Pre toga, u Rusiji nije ubijeno dovoljno pripadnika Rosgvardije tokom protesta da bi Putin odustao od ideje da ode na još jedan, ko zna koji, predsednički mandat. I tako dalje. To je obična tragedija zajedničkih resursa, kada svaki aktivista koji protestuje snosi lične troškove, a hipotetski rezultat je dostupan samo kolektivno, pri čemu je doprinos konkretnog aktiviste uvek relativno mali i sasvim može biti zamenjen doprinosom nekog drugog aktiviste. Da bi u takvoj situaciji kolektivni protest ipak bio uspešan, potreban je mnoštvo pomoćnih sredstava i faktora koji su se srećno poklopili: politička kultura, harizmatični lideri, raskol elita i tako dalje.
Naravno, svi to razumeju. Istrage FBK plus lobiranje za personalne sankcije, kao i „pametno glasanje“ – to su mere usmerene na raskol elita. Organizovanje mitinga, obuka posmatrača, učešće na izborima – to su mere usmerene na formiranje političke kulture. Promovisanje opozicionih info-kanala – to je mera usmerena na pojavljivanje harizmatičnih lidera. Navaljni, Jašin, Rojzman su svojim primerom pokazali da ne pozivaju samo druge da snose troškove, već su spremni da ih snose i sami. Lideri ruske opozicije su delovali i deluju generalno sasvim kompetentno.
Kao meru protivdejstvovanja, režim se maksimalno pravio hladan, što je u svoje vreme uspešno opisano formulom „Da, preterali smo, i šta s tim?“. Režim je davao do znanja da će kao odgovor na svaku kritiku uništiti izvor kritike, i to ga je sasvim logično dovelo do toga da je sada u Rusiji uopšte sve zabranjeno. I ako su relativno skoro propagandisti režima još govorili „ako ti se ne sviđa – beži“, sada čak i opcija odlaska postaje sve manje dostupna i sve više potpada pod krivične članove.
Pa, dobro. Ako je ranije spaljivanje vojnih regruta izgledalo kao sasvim adekvatna mera koja ne povlači nepotrebne žrtve, sada je ona očigledno nedovoljna. Kao što se ispravno primećuje na mreži, ako prebijete vojnog komesara, za to ćete dobiti manju kaznu nego za izbegavanje regrutacije – pod uslovom, naravno, da tokom prebijanja ne vičete ekstremističke slogane. Ali to je, naravno, relevantno samo za one koji su već u prvom redu za mobilizaciju.
Ako sam ranije preporučivala taktiku „izvrši teroristički akt i odmah beži u inostranstvo“, sada je sve, na granicama su zastoji, avionske karte su rasprodate, sa velikom verovatnoćom ćete morati da se skrivate unutar zemlje, a to je daleko teže. Zato će aktivne akcije morati da se planiraju mnogo pažljivije kako ne biste bili uhvaćeni, i definitivno se ne smete trošiti na samoubijske akcije koje imaju čisto simbolički značaj uz zanemarljiv destruktivni efekat. Mislim na mitingove, pikete i slične stvari koje ne rade.
A mi u Montelibero smo i dalje spremni da dočekamo one koji su uspeli da se evakuišu sa tonućeg broda i pomognemo im da se smeste. Čak i ako vam je muž mobilizovan, to nije razlog da sami ostanete taoci režima, čekajući ga u Rusiji – mnogo je prijatnije kada muž zna da ste vi bezbedni. Ovde nećete propasti.
Saznajte gde žive zaposleni u vojnim regrutnim kancelarijama i ne dozvolite im da izađu na glavni put
Malo što će nestati potrebe za običnim taksistima i građevincima, već će i pravnici, lekari, umetnici i drugi masovno gubiti poslove.
Da, deo ljudi će biti socijalni radnici, ludari i prostitutke, ali zašto su potrebni svi ostali? I od čega će živeti? Ljudi koji imaju dovoljan sigurnosni fond imovine, čak i u razvijenim zemljama, su više izuzetak. I zašto država ne bi uspela da iskoristi ovu krizu kako bi izgradila totalitarni pakao?
Vijetnamac
Počeću od kraja. Državi nisu potrebni nikakvi posebni povodi da pokuša da izgradi totalitarni pakao, ona to pokušava permanentno, i u toj težnji je ograničena samo spremnošću podanika da žive u totalitarnom paklu. Preostaje razumeti da li će se u razmatranoj situaciji pojaviti neke preduslove kako bi ogroman broj ljudi sa spremnošću pristao na totalitarni pakao.
Dakle, ogroman količina intelektualnog rada, koji se danas smatra neotuđivom ljudskom prerogativom, automatizovana je. Recimo da je na sceni ankap. To znači slobodno tržište. Nakon automatizacije, produktivnost naglo raste – sledećim, naglo raste ponuda proizvedene robe ili usluga. Sledstveno, pri nepromenjenoj potražnji, cena će neizbežno pasti. Tehnološka revolucija dovodi do toga da održavanje nivoa života koji je veoma bogat po merilima prethodne tehnološke ephe zahteva potpuno zanemarljive troškove.
Oni srećnici čiji rad u okvirima novog tehnološkog uređenja ispadne neophodan na regularnoj osnovi, zarađivaće nepristojno mnogo. Oni za koje nova ekonomija nije toliko potrebna, moći će da sebi obezbede prihvatljiv nivo života čak i retkim sporadičnim zaradama. Poželeli ste da osvežite enterijer u kući? Dajte krv, učestvujte u statistici, trenirajte neuronsku mrežu. Nisu potrebni neki ozbiljni troškovi? Pa, označite polje na sajtovima nekoliko dobrotvornih fondacija, da želite, recimo, da primate osnovni dohodak – i to će biti dovoljno.
Opet, nakon svake prethodne tehnološke revolucije, oni koji više nisu bili potrebni u prethodnom broju su se na kraju manje-više sami preškolirali, a za njihovu decu je baš nova stvarnost bila potpuno organska, i oni više nisu imali problema sa pronalaženjem zaposlenja u njoj. Deca seljaka su postajala radnici, a deca radnika službenici. Deca službenika će postati, na primer, motivatori za one titane misli čiji se rad ispostavilo da je nemoguće automatizovati, ili u neke druge sfere koje nam je sada teško i zamisliti, kao što je nekada bilo teško zamisliti profesionalni e-sport.
A šta će se promeniti ako novu stvarnost dočekamo još uvek sa državama modernog tipa? Ona će biti više regulisana. Nepristojno mnogo će primati ne oni čiji je rad za održavanje novog tehnološkog uređenja neophodan, već oni koji ih pljačkaju i preraspodeljuju sredstva. Остаće velika klasa budžetskih radnika. Mnogi će smatrati stanje stvari, ako ne i najboljim, onda jedino mogućim. Da li će to biti totalitarni pakao? Teško, pre carstvo apatije, a ne veštačkog totalitarnog entuzijazma – ali od toga slika ne postaje prijatnija.
Šta može omogućiti da se ovakav scenario realizuje? Masno otupljenje i konformizam. Vidimo li tendencije ka tome? Još kako vidimo! A šta može učiniti ovakav scenario stabilnim? Visok profesionalizam upravljača, koji im omogućava da održavaju visokotehnološko društvo vodeći masu glupaka i konformista. Scenario se ispostavlja kao principijelno nestabilan: trenutne tendencije će neizbežno naterati prelazak na neku drugu budućnost. To mogu biti, naravno, i nova Tama vremena. A može se ispostaviti i ankap. Pa hajde onda da radimo na tome da to bude ankap!
Moj glas sada stvara zabavnu polifoniju sa glasom Bitarka: on nastavlja da razvija temu o tome da jedini opravdan razlog za nasilje treba da bude samoodbrana u trenutku njenog vršenja, dok ja zastupam partizanski rat i, konkretno, ubacivala sam ideju o njegovoj intenzifikaciji u periodu izbora, kada su snage protivnika odvukene na taj dosadni šou.
I, pošto smo već kod izbora, želela bih da se oslonim na mišljenje ključnog ruskog opozicionog polittehnologa, Leonida Volkova. Ko ako ne on treba da se razume u to koliko je u ovom trenutku aktuelna sva ta partizanština?
Dakle, čitamo njegov nedavni intervju za Nova Gazeta, koja je nedavno zatvorena u Rusiji. Koje teze on prenosi po pitanju koje nas zanima:
Partizanski rat protiv ruskog režima je kul, ispravan i patriotski, i ako se već u blizini furer-a ne nađe neki Stauffenberg, onda se režim može i treba udarati bar na onim nivoima gde on ne može pouzdano da zaštiti potencijalne objekte napada.
Donirati VSU je kao da se more prazni kašikama, na tom nivou rade krupni grabežljivci, tako da neka države utroše svoje zalihe oružja; privatnim licima na tom polju ima smisla samo zakrpiti pojedine rupe.
Kreiranje organizacija za vođenje partizanskog rata u Rusiji je ili glupost ili provokacija, tako se ni u kom slučaju ne sme postupati.
Zašto Volkov ne pokušava da organizuje partizanske akcije? Zato što ne ume, i uopšte nema pojma kako se time uopšte bavi. On zastupa podelu rada, gde svako realizuje svoje komparativne prednosti, kao što nam i sugeriše ekonomska teorija.
Dakle, majstor je spreman da podrži partizane informativno, ali se povlači iz neposrednijeg učešća. U vezi s tim, za početak želim da razmislim o tome kako uopšte ima smisla postupati kako bi se režimu nanosila redovna šteta u pozadini, uz održavanje prihvatljivog nivoa bezbednosti.
Postoje, naravno, stari poznati mehanizmi poput „assassination market“, koji su dizajnirani besprekorno u pogledu bezbednosti, ali imaju značajnu manu: u stvarnom životu iz nekog razloga nikada nisu proradili. Zašto? Pre svega zato što ideje ne postoje bez nosilaca. Nedovoljno je dati mehanizam, potrebno je i privući ljude koji bi počeli da ga koriste.
Zato, pri izboru između bezbednosti i efikasnosti, uvek se mora žrtvovati bezbednost u nečemu. Otuda i kustodijalni kripto-novčanici, i Telegram umesto šifrovanog mejla, i osnivanje firmi umesto potpunog carstva freelancinga.
Zato, kao dobar kompromis, želim da preporučim članak Ulazna tačka. Kreiranje ćelije sa Telegram kanala Crni žurnal – pomalo levički, ali to slabo utiče na kvalitet praktičnog materijala.
Nedavna ofanziva VSU, čini se, postala je prelomna tačka u ukrajinskoj vojnoj kampanji, i ako sam ranije naginjala ka tome da preporučim shemu rada „usamljenik izvrši diverziju – odmah pobegne iz zemlje“, sada optimisti mogu sebi priuštiti i sheme tipa „kreirali ćeliju – radimo u različitim pravcima – oni koji budu otkriveni beže iz zemlje, ostali nastavljaju rad“. Iza takvih ćelija donje samoorganizacije može se u velikoj meri kriti i politička budućnost, jer su svi stari mehanizmi političkog učešća, poput partija, odavno bankrotirali.
Zadatak diverzija i terorističkih napada nije toliko u neposrednom oslabljivanju protivnika, koliko u tome da se poseju i učvrste poraženački sentimenti u redovima slabo motivisanih pristalica i talaca režima. Evo, navodno, do čega je trenutno rukovodstvo dovelo zemlju: na frontu njegovu vojsku tuku bez milosti, u pozadini ukrajinski diverzanti šetaju kao po sopstvenoj kući, naređenja se sabotiraju, budžeti se pljačkaju, zgrabite i vi sebi na kraju komad zemlje, ko koliko može, ionako će njegov neizbežni raspad sve opravdati.
Shodno tome, ako apsolutno ne možete da zamislite kako biste organizovali bilo kakvu destruktivnu aktivnost, a zato umeju talentovano da kukate, onda se radujte: vaš čas je došao! Upravo je za talentovano kukanje zemlja sada najviše potreban. Ako ne vi posejete poraženačke sentimente, ko će osim vas? Pa, Strejkov se, naravno, takođe trudi, ali vama bi trebalo da uspe bolje. Preobucite se u žrtve televizijske propagande i počnite da širite očaj: ceo Zapad je protiv nas, Putina svi varaju, sve je propalo, front se raspada, za šta nam uopšte treba taj Donbas, samo probleme donosi, a onda i razni izbeglice – i sve u tom stilu, zavisno od toga kog sagovornika sretnete.
U Rusiji su uskoro izbori. Prošli put je glasanje u biralištima trajalo čak tri dana, i nadam se da će se ta praksa i sada zadržati. FBK, kao i obično, poziva na pametno glasanje, i naravno, ruska opozicija (oni koji još nisu otišli) treba javno da podrži ovu inicijativu. Obavezno objavite na društvenim mrežama da je sada važnije nego ikada delovati u legalnom polju, podržavati demokratske institucije i ostalo bla bla bla. I čak idite i glasajte za nekoga, to može biti korisno.
Najvažnije za rusku opoziciju u predstojećim danima glasanja jeste to što je širom zemlje otvoreno mnoštvo birališta, i na svakom dežura po jednog policajca, ili čak dvojica. A to, zauzvrat, znači naglo povećanje vremena reakcije policije na razne zaista važne političke akcije, poput paljenja određenih državnih ustanova, kao što su već viđeni vojni centri, ili čak nečeg ukusnijeg. Greh je to ne iskoristiti!
Zapamtite: jedino što sada opravdava boravak ruskog opozicionara u Rusiji je učešće u sabotazi, diverzijama i terorističkim aktima. Vaše sedenje u zatvoru slabi režim mnogo manje, a učešće u nekim picketima ga čak i jača, jer ćete nakon toga obavezno platiti režimu poznačajnu novčanu kaznu. Tako da je za vas, koji ostajete u prolasku neprijatelja, mnogo korisnije reklamirati neku teoriju malih dela, pisati o specijalnoj operaciji da sve nije tako jednoznačno, i uopšte se ponašati umereno neprihvatljivo – ali pritom redovno odvrtati šrafove sa šina.
Sada razmišljam koliko bi bilo opravdano u trenutnoj fazi preći sa diverzija protiv infrastrukture koja omogućava rat na individualni teror. Ovo je tema puna suptilnih psiholoških momenata; važno je da u rezultatu izvršioci državne volje budu demotivisani, a ne da, naprotiv, dobiju impuls za ujedinjenje protiv unutrašnjih neprijatelja. Ipak, individualni teror je praktično neizbežna faza postepenog povećanja napora za rušenje režima, od njega se ne može pobeći, poželjno je pomiriti se sa tim unapred, treba blagovremeno nabaviti potrebne kompetencije i odrediti listu ciljeva. Pokušaću za neko vreme konkretnije formulisati svoja razmišljanja na ovu temu, jer još uvek nisu potpuno kristalizovana.
Nakon toga sam ovu temu pomalo zaboravila, ali pre nekoliko dana u dubokom zapadnom delu neprijateljske teritorije, negde kod Moskve, kao rezultat terorističkog akta eksplodirala je Fašizam-tjan. Ko je tačno digao eksploziv nije bitno, kao što nije bitno i to koji od socijalista-revolucionara početkom 20. veka je sarađivao sa tajnom policijom. Mnogo je važnije ko je tačno eksplodirao. Verovatno ipak treba da razmislim o optimalnom izboru ciljeva za individualni teror.
Sudeći po uzbuđenju koje je izazvao ovaj teroristički akt, cilj je izabran veoma uspešno. Pokazano je da rat ne odvija negde tamo daleko, već može u svakom trenutku pokucati na vrata bilo kog borca „garniture fronta“, čak i onog veoma glamuroznog. Verovatno bi budući teroristi trebalo da označe kategoriju ovih „zadnjačkih pacova“ kao „šarmantne ljudoždere“ kao prioritetni cilj. Recimo, neki Girkin i slični, ne razumem se previše u njih. Kategorija „odvratni ljudožderi“ – kao neka uslovna Margarita Simonjan – su ciljevi drugog reda. Kategorija „korisni idioti“, poput uslovnog Junemana – treći red.
Takođe je korisno sastavljanje listi. Recimo, spisak za likvidaciju, dopunjen linkovima na dela onih koji su na spisku i obrazloženjima zašto bi eliminacija određene figure doprinela demotivaciji u taboru pristalica rata i odlasku ljudi iz njega. Plus kriterijumi za izlazak sa spiska: odlazak iz Rusije, javna osuda rata, uplata značajne sume pro-ukrajinskim fondovima (pri čemu onima koji se bave snabdevanjem vojske, a ne humanitarnom pomoći). Korist spiska je očigledna. Osoba koja se na njemu nalazi jednog lepog dana otkrije da su dve osobe sa spiska već mrtve u roku od dve nedelje, ukupno ima devedeset imena, i ako se trend nastavi, preostaje mu u najboljem slučaju godinu i po dana života, pa se postavlja pitanje nije li vreme pobeci i pokajati se.
I, naravno, naročito efektno bi bilo sprovoditi terorističke akte na lokacijama gde se odvijaju obredi opraštanja sa telima prethvnih žrtava terora. Zadatak je u tome da ne samo osobe sa spiskova, već i ceo krug njihovih poznanika počnu da žive u režimu „specijalne operacije“ koja se sprovodi direktno oko njih.
Bilo bi veoma korisno fokusirati sprovođenje terora uglavnom na Moskovčane: korisno je povećati razdor između Moskve i okolnih oblasti. Neka provincijalci s jedne strane zadovoljstvuju, a s druge se ustraše da privuku vatru na sebe i radije se distanciraju od prestonice sa njenim apsurdnim ratom.
P.S. Zašto pišem samo o terorističkim aktima usmerenim protiv propagandista, onih koji sakupljaju donacije za SVO i sličnih? Zato što je uništavanje vojnika tokom rata, čak i u dubokom zapadnom delu teritorije – to nije teroristički akt, već diverzija. Vojnici su legitimne mete. Propagandisti – nelegitimne.
P.P.S. A šta je sa NAP-om i svim tim? Pa tako je. Ne ratuju armije, već države. Kombatanti su samo najočiglednije mete, koje se uz to obično nalaze u dometu kombatanata druge ratujuće strane. Non-kombatanti ratujuće države koji podržavaju rat su potpuno iste mete rata. Štaviše, non-kombatanti koji ne podržavaju rat takođe mogu biti sasvim opravdano uništeni od strane druge ratujuće strane ako nisu stigli da pobegnu iz jurisdikcije svoje države u inostranstvo ili u zarobljenstvo. Jednostavno je u njihovom slučaju najkorisnije pokazati maksimalnu humanost, ali to je pitanje taktike, a ne prava.
Drugo pitanje je prilično jednostavno, odgovoriću na njega prvo. Privatnom obezbeđenju je takođe isplativije da krade proizvode iz prodavnice, nego da pazi da drugi ne kradu. Ali samo u kratkoročnoj perspektivi, a nakon toga je otpuštaju, sa većim ili manjim skandalom. Važno je ne davati mu ovlašćenja iznad onih koja su direktno potrebna za izvršavanje radnih obaveza, inače on neće samo krasti, već će zastrašivati i ostalo osoblje kako bi prikrivali krađu, kreirajući fiktivne izveštaje za vlasnike. Ne isključujem da se takve šeme na nekim mestima čak i pojave zbog nemara vlasnika prodavnice, ali obično postoji sistem stimulansa koji ovakvo ponašanje čine malo verovatnim i ne dozvoljavaju mu da ode predaleko.
A sada hajde da pričamo o deci.
Za početak ću napomenuti da se i sada, pri državi, deca sasvim normalno prodaju u ropstvo. I ne govorim ovde o državnom ropstvu, poput radne obaveze pri sakupljanju pamuka za uzbečke školarce, već o privatnom, koje ista ta država zabranjuje. Ipak, upravo pri državi sistem stimulansa za policiju, kao što je istaknuto u odgovoru na prvo pitanje, takav je da policiji može biti isplativije da sama prodaje decu u ropstvo ili da štiti takvu trgovinu. Privatno radničko ropstvo dece je karakteristično pre za neku crnu Afriku sa njenom prilično primitivnom rudarstvom. U zaposlenijim zemljama je aktuelnije seksualno ropstvo.
Postavlja se pitanje, zašto sve to slabo brine autore pitanja o ropstvu dece pri ankapu? Nije teško odgovoriti. Pri državi se privatno ropstvo dece smatra marginalnim, ono se dešava negde daleko i ne upada u oči. Zabrinutost autora pitanja izaziva upravo potencijalna situacija u kojoj je takvo ropstvo prihvatljivo. Kada na to nailazite na ulici i u informacionom prostoru na svakom koraku, pa stoga morate prihvatiti postojanje tog fenomena, a ako pokušate da se borite protiv toga sredstvima moralnog pritiska, tada ćete se sami naći u koži marginalca koji ometa pristojne ljude da se ponašaju uobičajeno.
Može li ropstvo dece u ankap zajednici postati prihvatljiva praksa? Naravno, može. Prema principima libertarijanizma, restitucija je sasvim legitiman način sticanja imovine, i ako, recimo, dete pokvari neku skupu imovinu (a deca to ponekad rade), onda je od deteta sasvim dopustivo zahtevati kompenzaciju, pa čak i prisilno je naplatiti, jer ono poseduje samopripadnost, a pitanje od koje starosti se pripisuje puna pravna subjektnost je pitanje konvencije. Restitucija je sasvim dopustiva ne samo u novčanoj, već i u naturalnoj formi, i to vam je preduslov za ropstvo.
Tako, prakse u kojima dete otplaćuje razbijeni prozor komšije košenjem komšijskog travnjaka su pri ankapu više nego verovatne, jer ne izazivaju moralno odbacivanje. Šta može sprečiti razvoj strožih praksi, kada, recimo, od deteta zahtevaju kao restituciju nešto što bi odrasla osoba smatrala ponižavajućim za sebe, poput snimanja u BDSM videu? Upravo to isto moralno odbacivanje će to sprečiti. Pronaći će se previše ljudi koji bi, primenjujući situaciju na sebe, izjavili da ne bi pristali na to ni za novac, te stoga njima lično takva restitucija deluje nepravedno (predmet konflikta se ocenjuje kao nesrazmerno manje značajan od štete nanete tokom restitucije). Libertarijanska morala zahteva mešanje u konflikte na pravednoj strani, stoga će dete u takvoj situaciji lako pronaći branioce.
Pa ako je tako, autori pitanja o ropstvu dece pri ankapu mogu odahnuti sa olakšanjem: gora situacija od one pri državi sigurno neće biti. Mogu i dalje nastaviti da bojkotuju proizvođače odeće napravljene primenom prisilnog dječjeg rada, a ankapce ostaviti na miru.
