Автор: Анкап-тян

O pismenim i nepismenim postupcima

Nakon prethodne objave, zameren je mi nedostatak doslednosti: s jedne strane tvrdim da su lideri ruske opozicije postupali sasvim kompetentno, a s druge strane pišem da je odgovor režima bio taj da je u Rusiji sada uopšte sve zabranjeno i da svi putevi vode ka utočištavanju stanovništva.

Ovde ću samo ukratko napomenuti da su, kada su ruske trupe napale Ukrajinu, i ukrajinske trupe postupale sasvim kompetentno, što im nije zasmetalo da izgube veliki deo teritorije. Akcije opozicije mogle bi biti uspešne da stalno nisu kasnile. Ali one nisu mogle a da ne kasne: ne može se odmah naterati masa ljudi na paljenje administrativnih zgrada i individualni teror dok većina ljudi i dalje veruje u legalne metode borbe. Tako su retki ekstremisti iz vremena kada je režim bio malo blaži ispali preuranjeni, i njihov napor je bio uzaludan. Njima sada preostaje samo da govore kako su nas, navodno, upozorili.

Takođe, upravo to je jedino što preostaje da kažu oni koji su svim silama zvali sve prijatelje i rođake da napuste zemlju, a sada bi oni rado otišli, ali su na svim granicama zastoji, a izlazak će uskoro možda potpuno zabraniti.

Ne znamo koje rezerve izdržljivosti režim ima. Možda će pasti kao sovjetski nakon Avganistana ili ruski nakon Prvog svetskog rata. A možda će preživeti kao iranski nakon rata s Irakom. U našoj je moći samo da ga gurnemo ka padu svojim delovanjem ili nedelovanjem – i po mogućnosti da za to ne dobijemo odmazdu od režima. Može se pobeci iz zemlje. Može se zapaliti vojni zbor. Može se prebiti vojnog komesara. Može se završiti na frontu i tamo uništiti svoj tenk ili komandira, a zatim uspešno preći u zarobljenike. Ili, ako vam je draža pozitivna agenda, možete pomoći imigrantu, sakriti desertira kod sebe, ubediti prijatelja da ne ide u vojni zbor… Ah, da, to je opet neki negativizam. Kako god bilo, sve će to biti kompetentni postupci koji vas strateški približavaju svetlom cilju pada ruske diktature, čak i ako taktički efekat deluje zanemarljivo.

A koji postupci bi bili nekompetentni? Na primer, podsmevati se nad onima koji su progledali tek bukvalno sada i demonstrire im celu blistavu belinu svog kaputa. Bezrazložno odobravati i pokušavati opravdati sve postupke režima neprijateljskih Rusiji država – mnogi njihovi postupci su podjednako kanibalistički. Platiti režimu kazne koje će vam izreći zbog učešća u mirnom uličnom protestu. Želeti pobedu ruskoj vojsci.

Ruska antiratna invazija u Gruziju

Mobilizacija je o mobilnosti. Mobilizujte se!

Dakle, Putin je proglasio mobilizaciju. U Rusiji nije spaljeno dovoljno vojnih regruta da bi on odustao od ove ideje. Pre toga, u Rusiji nije ubijeno dovoljno pripadnika Rosgvardije tokom protesta da bi Putin odustao od ideje da ode na još jedan, ko zna koji, predsednički mandat. I tako dalje. To je obična tragedija zajedničkih resursa, kada svaki aktivista koji protestuje snosi lične troškove, a hipotetski rezultat je dostupan samo kolektivno, pri čemu je doprinos konkretnog aktiviste uvek relativno mali i sasvim može biti zamenjen doprinosom nekog drugog aktiviste. Da bi u takvoj situaciji kolektivni protest ipak bio uspešan, potreban je mnoštvo pomoćnih sredstava i faktora koji su se srećno poklopili: politička kultura, harizmatični lideri, raskol elita i tako dalje.

Naravno, svi to razumeju. Istrage FBK plus lobiranje za personalne sankcije, kao i „pametno glasanje“ – to su mere usmerene na raskol elita. Organizovanje mitinga, obuka posmatrača, učešće na izborima – to su mere usmerene na formiranje političke kulture. Promovisanje opozicionih info-kanala – to je mera usmerena na pojavljivanje harizmatičnih lidera. Navaljni, Jašin, Rojzman su svojim primerom pokazali da ne pozivaju samo druge da snose troškove, već su spremni da ih snose i sami. Lideri ruske opozicije su delovali i deluju generalno sasvim kompetentno.

Kao meru protivdejstvovanja, režim se maksimalno pravio hladan, što je u svoje vreme uspešno opisano formulom „Da, preterali smo, i šta s tim?“. Režim je davao do znanja da će kao odgovor na svaku kritiku uništiti izvor kritike, i to ga je sasvim logično dovelo do toga da je sada u Rusiji uopšte sve zabranjeno. I ako su relativno skoro propagandisti režima još govorili „ako ti se ne sviđa – beži“, sada čak i opcija odlaska postaje sve manje dostupna i sve više potpada pod krivične članove.

Pa, dobro. Ako je ranije spaljivanje vojnih regruta izgledalo kao sasvim adekvatna mera koja ne povlači nepotrebne žrtve, sada je ona očigledno nedovoljna. Kao što se ispravno primećuje na mreži, ako prebijete vojnog komesara, za to ćete dobiti manju kaznu nego za izbegavanje regrutacije – pod uslovom, naravno, da tokom prebijanja ne vičete ekstremističke slogane. Ali to je, naravno, relevantno samo za one koji su već u prvom redu za mobilizaciju.

Ako sam ranije preporučivala taktiku „izvrši teroristički akt i odmah beži u inostranstvo“, sada je sve, na granicama su zastoji, avionske karte su rasprodate, sa velikom verovatnoćom ćete morati da se skrivate unutar zemlje, a to je daleko teže. Zato će aktivne akcije morati da se planiraju mnogo pažljivije kako ne biste bili uhvaćeni, i definitivno se ne smete trošiti na samoubijske akcije koje imaju čisto simbolički značaj uz zanemarljiv destruktivni efekat. Mislim na mitingove, pikete i slične stvari koje ne rade.

A mi u Montelibero smo i dalje spremni da dočekamo one koji su uspeli da se evakuišu sa tonućeg broda i pomognemo im da se smeste. Čak i ako vam je muž mobilizovan, to nije razlog da sami ostanete taoci režima, čekajući ga u Rusiji – mnogo je prijatnije kada muž zna da ste vi bezbedni. Ovde nećete propasti.

Saznajte gde žive zaposleni u vojnim regrutnim kancelarijama i ne dozvolite im da izađu na glavni put

Kako ankaps odgovara na pitanje nezaposlenosti koja će nastati kao rezultat automatizacije brzog intelektualnog rada mašina?

Malo što će nestati potrebe za običnim taksistima i građevincima, već će i pravnici, lekari, umetnici i drugi masovno gubiti poslove.

Da, deo ljudi će biti socijalni radnici, ludari i prostitutke, ali zašto su potrebni svi ostali? I od čega će živeti? Ljudi koji imaju dovoljan sigurnosni fond imovine, čak i u razvijenim zemljama, su više izuzetak. I zašto država ne bi uspela da iskoristi ovu krizu kako bi izgradila totalitarni pakao?

Vijetnamac

Počeću od kraja. Državi nisu potrebni nikakvi posebni povodi da pokuša da izgradi totalitarni pakao, ona to pokušava permanentno, i u toj težnji je ograničena samo spremnošću podanika da žive u totalitarnom paklu. Preostaje razumeti da li će se u razmatranoj situaciji pojaviti neke preduslove kako bi ogroman broj ljudi sa spremnošću pristao na totalitarni pakao.

Dakle, ogroman količina intelektualnog rada, koji se danas smatra neotuđivom ljudskom prerogativom, automatizovana je. Recimo da je na sceni ankap. To znači slobodno tržište. Nakon automatizacije, produktivnost naglo raste – sledećim, naglo raste ponuda proizvedene robe ili usluga. Sledstveno, pri nepromenjenoj potražnji, cena će neizbežno pasti. Tehnološka revolucija dovodi do toga da održavanje nivoa života koji je veoma bogat po merilima prethodne tehnološke ephe zahteva potpuno zanemarljive troškove.

Oni srećnici čiji rad u okvirima novog tehnološkog uređenja ispadne neophodan na regularnoj osnovi, zarađivaće nepristojno mnogo. Oni za koje nova ekonomija nije toliko potrebna, moći će da sebi obezbede prihvatljiv nivo života čak i retkim sporadičnim zaradama. Poželeli ste da osvežite enterijer u kući? Dajte krv, učestvujte u statistici, trenirajte neuronsku mrežu. Nisu potrebni neki ozbiljni troškovi? Pa, označite polje na sajtovima nekoliko dobrotvornih fondacija, da želite, recimo, da primate osnovni dohodak – i to će biti dovoljno.

Opet, nakon svake prethodne tehnološke revolucije, oni koji više nisu bili potrebni u prethodnom broju su se na kraju manje-više sami preškolirali, a za njihovu decu je baš nova stvarnost bila potpuno organska, i oni više nisu imali problema sa pronalaženjem zaposlenja u njoj. Deca seljaka su postajala radnici, a deca radnika službenici. Deca službenika će postati, na primer, motivatori za one titane misli čiji se rad ispostavilo da je nemoguće automatizovati, ili u neke druge sfere koje nam je sada teško i zamisliti, kao što je nekada bilo teško zamisliti profesionalni e-sport.

A šta će se promeniti ako novu stvarnost dočekamo još uvek sa državama modernog tipa? Ona će biti više regulisana. Nepristojno mnogo će primati ne oni čiji je rad za održavanje novog tehnološkog uređenja neophodan, već oni koji ih pljačkaju i preraspodeljuju sredstva. Остаće velika klasa budžetskih radnika. Mnogi će smatrati stanje stvari, ako ne i najboljim, onda jedino mogućim. Da li će to biti totalitarni pakao? Teško, pre carstvo apatije, a ne veštačkog totalitarnog entuzijazma – ali od toga slika ne postaje prijatnija.

Šta može omogućiti da se ovakav scenario realizuje? Masno otupljenje i konformizam. Vidimo li tendencije ka tome? Još kako vidimo! A šta može učiniti ovakav scenario stabilnim? Visok profesionalizam upravljača, koji im omogućava da održavaju visokotehnološko društvo vodeći masu glupaka i konformista. Scenario se ispostavlja kao principijelno nestabilan: trenutne tendencije će neizbežno naterati prelazak na neku drugu budućnost. To mogu biti, naravno, i nova Tama vremena. A može se ispostaviti i ankap. Pa hajde onda da radimo na tome da to bude ankap!

Nova Tama vremena izgleda otprilike ovako

Ne samo pištoljem, već i dobrom rečju

Moj glas sada stvara zabavnu polifoniju sa glasom Bitarka: on nastavlja da razvija temu o tome da jedini opravdan razlog za nasilje treba da bude samoodbrana u trenutku njenog vršenja, dok ja zastupam partizanski rat i, konkretno, ubacivala sam ideju o njegovoj intenzifikaciji u periodu izbora, kada su snage protivnika odvukene na taj dosadni šou.

I, pošto smo već kod izbora, želela bih da se oslonim na mišljenje ključnog ruskog opozicionog polittehnologa, Leonida Volkova. Ko ako ne on treba da se razume u to koliko je u ovom trenutku aktuelna sva ta partizanština?

Dakle, čitamo njegov nedavni intervju za Nova Gazeta, koja je nedavno zatvorena u Rusiji. Koje teze on prenosi po pitanju koje nas zanima:

  1. Partizanski rat protiv ruskog režima je kul, ispravan i patriotski, i ako se već u blizini furer-a ne nađe neki Stauffenberg, onda se režim može i treba udarati bar na onim nivoima gde on ne može pouzdano da zaštiti potencijalne objekte napada.
  2. Donirati VSU je kao da se more prazni kašikama, na tom nivou rade krupni grabežljivci, tako da neka države utroše svoje zalihe oružja; privatnim licima na tom polju ima smisla samo zakrpiti pojedine rupe.
  3. Kreiranje organizacija za vođenje partizanskog rata u Rusiji je ili glupost ili provokacija, tako se ni u kom slučaju ne sme postupati.
  4. Zašto Volkov ne pokušava da organizuje partizanske akcije? Zato što ne ume, i uopšte nema pojma kako se time uopšte bavi. On zastupa podelu rada, gde svako realizuje svoje komparativne prednosti, kao što nam i sugeriše ekonomska teorija.

Dakle, majstor je spreman da podrži partizane informativno, ali se povlači iz neposrednijeg učešća. U vezi s tim, za početak želim da razmislim o tome kako uopšte ima smisla postupati kako bi se režimu nanosila redovna šteta u pozadini, uz održavanje prihvatljivog nivoa bezbednosti.

Postoje, naravno, stari poznati mehanizmi poput „assassination market“, koji su dizajnirani besprekorno u pogledu bezbednosti, ali imaju značajnu manu: u stvarnom životu iz nekog razloga nikada nisu proradili. Zašto? Pre svega zato što ideje ne postoje bez nosilaca. Nedovoljno je dati mehanizam, potrebno je i privući ljude koji bi počeli da ga koriste.

Zato, pri izboru između bezbednosti i efikasnosti, uvek se mora žrtvovati bezbednost u nečemu. Otuda i kustodijalni kripto-novčanici, i Telegram umesto šifrovanog mejla, i osnivanje firmi umesto potpunog carstva freelancinga.

Zato, kao dobar kompromis, želim da preporučim članak Ulazna tačka. Kreiranje ćelije sa Telegram kanala Crni žurnal – pomalo levički, ali to slabo utiče na kvalitet praktičnog materijala.

Nedavna ofanziva VSU, čini se, postala je prelomna tačka u ukrajinskoj vojnoj kampanji, i ako sam ranije naginjala ka tome da preporučim shemu rada „usamljenik izvrši diverziju – odmah pobegne iz zemlje“, sada optimisti mogu sebi priuštiti i sheme tipa „kreirali ćeliju – radimo u različitim pravcima – oni koji budu otkriveni beže iz zemlje, ostali nastavljaju rad“. Iza takvih ćelija donje samoorganizacije može se u velikoj meri kriti i politička budućnost, jer su svi stari mehanizmi političkog učešća, poput partija, odavno bankrotirali.

Zadatak diverzija i terorističkih napada nije toliko u neposrednom oslabljivanju protivnika, koliko u tome da se poseju i učvrste poraženački sentimenti u redovima slabo motivisanih pristalica i talaca režima. Evo, navodno, do čega je trenutno rukovodstvo dovelo zemlju: na frontu njegovu vojsku tuku bez milosti, u pozadini ukrajinski diverzanti šetaju kao po sopstvenoj kući, naređenja se sabotiraju, budžeti se pljačkaju, zgrabite i vi sebi na kraju komad zemlje, ko koliko može, ionako će njegov neizbežni raspad sve opravdati.

Shodno tome, ako apsolutno ne možete da zamislite kako biste organizovali bilo kakvu destruktivnu aktivnost, a zato umeju talentovano da kukate, onda se radujte: vaš čas je došao! Upravo je za talentovano kukanje zemlja sada najviše potreban. Ako ne vi posejete poraženačke sentimente, ko će osim vas? Pa, Strejkov se, naravno, takođe trudi, ali vama bi trebalo da uspe bolje. Preobucite se u žrtve televizijske propagande i počnite da širite očaj: ceo Zapad je protiv nas, Putina svi varaju, sve je propalo, front se raspada, za šta nam uopšte treba taj Donbas, samo probleme donosi, a onda i razni izbeglice – i sve u tom stilu, zavisno od toga kog sagovornika sretnete.

Uspećete.

Nadmašite tog kukca!

Optimalna taktika delovanja za rusku opoziciju tokom predstojećih izbora

U Rusiji su uskoro izbori. Prošli put je glasanje u biralištima trajalo čak tri dana, i nadam se da će se ta praksa i sada zadržati. FBK, kao i obično, poziva na pametno glasanje, i naravno, ruska opozicija (oni koji još nisu otišli) treba javno da podrži ovu inicijativu. Obavezno objavite na društvenim mrežama da je sada važnije nego ikada delovati u legalnom polju, podržavati demokratske institucije i ostalo bla bla bla. I čak idite i glasajte za nekoga, to može biti korisno.

Najvažnije za rusku opoziciju u predstojećim danima glasanja jeste to što je širom zemlje otvoreno mnoštvo birališta, i na svakom dežura po jednog policajca, ili čak dvojica. A to, zauzvrat, znači naglo povećanje vremena reakcije policije na razne zaista važne političke akcije, poput paljenja određenih državnih ustanova, kao što su već viđeni vojni centri, ili čak nečeg ukusnijeg. Greh je to ne iskoristiti!

Zapamtite: jedino što sada opravdava boravak ruskog opozicionara u Rusiji je učešće u sabotazi, diverzijama i terorističkim aktima. Vaše sedenje u zatvoru slabi režim mnogo manje, a učešće u nekim picketima ga čak i jača, jer ćete nakon toga obavezno platiti režimu poznačajnu novčanu kaznu. Tako da je za vas, koji ostajete u prolasku neprijatelja, mnogo korisnije reklamirati neku teoriju malih dela, pisati o specijalnoj operaciji da sve nije tako jednoznačno, i uopšte se ponašati umereno neprihvatljivo – ali pritom redovno odvrtati šrafove sa šina.

Kao prvo, to je lepo…

Eto, došlo je vreme i za teror

U objavi Šta uraditi sa Rusijom od 1. jula pisala sam:

Sada razmišljam koliko bi bilo opravdano u trenutnoj fazi preći sa diverzija protiv infrastrukture koja omogućava rat na individualni teror. Ovo je tema puna suptilnih psiholoških momenata; važno je da u rezultatu izvršioci državne volje budu demotivisani, a ne da, naprotiv, dobiju impuls za ujedinjenje protiv unutrašnjih neprijatelja. Ipak, individualni teror je praktično neizbežna faza postepenog povećanja napora za rušenje režima, od njega se ne može pobeći, poželjno je pomiriti se sa tim unapred, treba blagovremeno nabaviti potrebne kompetencije i odrediti listu ciljeva. Pokušaću za neko vreme konkretnije formulisati svoja razmišljanja na ovu temu, jer još uvek nisu potpuno kristalizovana.

Nakon toga sam ovu temu pomalo zaboravila, ali pre nekoliko dana u dubokom zapadnom delu neprijateljske teritorije, negde kod Moskve, kao rezultat terorističkog akta eksplodirala je Fašizam-tjan. Ko je tačno digao eksploziv nije bitno, kao što nije bitno i to koji od socijalista-revolucionara početkom 20. veka je sarađivao sa tajnom policijom. Mnogo je važnije ko je tačno eksplodirao. Verovatno ipak treba da razmislim o optimalnom izboru ciljeva za individualni teror.

Sudeći po uzbuđenju koje je izazvao ovaj teroristički akt, cilj je izabran veoma uspešno. Pokazano je da rat ne odvija negde tamo daleko, već može u svakom trenutku pokucati na vrata bilo kog borca „garniture fronta“, čak i onog veoma glamuroznog. Verovatno bi budući teroristi trebalo da označe kategoriju ovih „zadnjačkih pacova“ kao „šarmantne ljudoždere“ kao prioritetni cilj. Recimo, neki Girkin i slični, ne razumem se previše u njih. Kategorija „odvratni ljudožderi“ – kao neka uslovna Margarita Simonjan – su ciljevi drugog reda. Kategorija „korisni idioti“, poput uslovnog Junemana – treći red.

Takođe je korisno sastavljanje listi. Recimo, spisak za likvidaciju, dopunjen linkovima na dela onih koji su na spisku i obrazloženjima zašto bi eliminacija određene figure doprinela demotivaciji u taboru pristalica rata i odlasku ljudi iz njega. Plus kriterijumi za izlazak sa spiska: odlazak iz Rusije, javna osuda rata, uplata značajne sume pro-ukrajinskim fondovima (pri čemu onima koji se bave snabdevanjem vojske, a ne humanitarnom pomoći). Korist spiska je očigledna. Osoba koja se na njemu nalazi jednog lepog dana otkrije da su dve osobe sa spiska već mrtve u roku od dve nedelje, ukupno ima devedeset imena, i ako se trend nastavi, preostaje mu u najboljem slučaju godinu i po dana života, pa se postavlja pitanje nije li vreme pobeci i pokajati se.

I, naravno, naročito efektno bi bilo sprovoditi terorističke akte na lokacijama gde se odvijaju obredi opraštanja sa telima prethvnih žrtava terora. Zadatak je u tome da ne samo osobe sa spiskova, već i ceo krug njihovih poznanika počnu da žive u režimu „specijalne operacije“ koja se sprovodi direktno oko njih.

Bilo bi veoma korisno fokusirati sprovođenje terora uglavnom na Moskovčane: korisno je povećati razdor između Moskve i okolnih oblasti. Neka provincijalci s jedne strane zadovoljstvuju, a s druge se ustraše da privuku vatru na sebe i radije se distanciraju od prestonice sa njenim apsurdnim ratom.

P.S. Zašto pišem samo o terorističkim aktima usmerenim protiv propagandista, onih koji sakupljaju donacije za SVO i sličnih? Zato što je uništavanje vojnika tokom rata, čak i u dubokom zapadnom delu teritorije – to nije teroristički akt, već diverzija. Vojnici su legitimne mete. Propagandisti – nelegitimne.

P.P.S. A šta je sa NAP-om i svim tim? Pa tako je. Ne ratuju armije, već države. Kombatanti su samo najočiglednije mete, koje se uz to obično nalaze u dometu kombatanata druge ratujuće strane. Non-kombatanti ratujuće države koji podržavaju rat su potpuno iste mete rata. Štaviše, non-kombatanti koji ne podržavaju rat takođe mogu biti sasvim opravdano uništeni od strane druge ratujuće strane ako nisu stigli da pobegnu iz jurisdikcije svoje države u inostranstvo ili u zarobljenstvo. Jednostavno je u njihovom slučaju najkorisnije pokazati maksimalnu humanost, ali to je pitanje taktike, a ne prava.

Zašto decu ne smete prodavati u ropstvo? I kako će privatna policija održavati red, ako je isplativije krasti?

Anonimno pitanje

Drugo pitanje je prilično jednostavno, odgovoriću na njega prvo. Privatnom obezbeđenju je takođe isplativije da krade proizvode iz prodavnice, nego da pazi da drugi ne kradu. Ali samo u kratkoročnoj perspektivi, a nakon toga je otpuštaju, sa većim ili manjim skandalom. Važno je ne davati mu ovlašćenja iznad onih koja su direktno potrebna za izvršavanje radnih obaveza, inače on neće samo krasti, već će zastrašivati i ostalo osoblje kako bi prikrivali krađu, kreirajući fiktivne izveštaje za vlasnike. Ne isključujem da se takve šeme na nekim mestima čak i pojave zbog nemara vlasnika prodavnice, ali obično postoji sistem stimulansa koji ovakvo ponašanje čine malo verovatnim i ne dozvoljavaju mu da ode predaleko.

A sada hajde da pričamo o deci.

Za početak ću napomenuti da se i sada, pri državi, deca sasvim normalno prodaju u ropstvo. I ne govorim ovde o državnom ropstvu, poput radne obaveze pri sakupljanju pamuka za uzbečke školarce, već o privatnom, koje ista ta država zabranjuje. Ipak, upravo pri državi sistem stimulansa za policiju, kao što je istaknuto u odgovoru na prvo pitanje, takav je da policiji može biti isplativije da sama prodaje decu u ropstvo ili da štiti takvu trgovinu. Privatno radničko ropstvo dece je karakteristično pre za neku crnu Afriku sa njenom prilično primitivnom rudarstvom. U zaposlenijim zemljama je aktuelnije seksualno ropstvo.

Postavlja se pitanje, zašto sve to slabo brine autore pitanja o ropstvu dece pri ankapu? Nije teško odgovoriti. Pri državi se privatno ropstvo dece smatra marginalnim, ono se dešava negde daleko i ne upada u oči. Zabrinutost autora pitanja izaziva upravo potencijalna situacija u kojoj je takvo ropstvo prihvatljivo. Kada na to nailazite na ulici i u informacionom prostoru na svakom koraku, pa stoga morate prihvatiti postojanje tog fenomena, a ako pokušate da se borite protiv toga sredstvima moralnog pritiska, tada ćete se sami naći u koži marginalca koji ometa pristojne ljude da se ponašaju uobičajeno.

Može li ropstvo dece u ankap zajednici postati prihvatljiva praksa? Naravno, može. Prema principima libertarijanizma, restitucija je sasvim legitiman način sticanja imovine, i ako, recimo, dete pokvari neku skupu imovinu (a deca to ponekad rade), onda je od deteta sasvim dopustivo zahtevati kompenzaciju, pa čak i prisilno je naplatiti, jer ono poseduje samopripadnost, a pitanje od koje starosti se pripisuje puna pravna subjektnost je pitanje konvencije. Restitucija je sasvim dopustiva ne samo u novčanoj, već i u naturalnoj formi, i to vam je preduslov za ropstvo.

Tako, prakse u kojima dete otplaćuje razbijeni prozor komšije košenjem komšijskog travnjaka su pri ankapu više nego verovatne, jer ne izazivaju moralno odbacivanje. Šta može sprečiti razvoj strožih praksi, kada, recimo, od deteta zahtevaju kao restituciju nešto što bi odrasla osoba smatrala ponižavajućim za sebe, poput snimanja u BDSM videu? Upravo to isto moralno odbacivanje će to sprečiti. Pronaći će se previše ljudi koji bi, primenjujući situaciju na sebe, izjavili da ne bi pristali na to ni za novac, te stoga njima lično takva restitucija deluje nepravedno (predmet konflikta se ocenjuje kao nesrazmerno manje značajan od štete nanete tokom restitucije). Libertarijanska morala zahteva mešanje u konflikte na pravednoj strani, stoga će dete u takvoj situaciji lako pronaći branioce.

Pa ako je tako, autori pitanja o ropstvu dece pri ankapu mogu odahnuti sa olakšanjem: gora situacija od one pri državi sigurno neće biti. Mogu i dalje nastaviti da bojkotuju proizvođače odeće napravljene primenom prisilnog dječjeg rada, a ankapce ostaviti na miru.

Kako će se pri minarhizmu, a još više pri potpunom ankapu, rešavati problem „federalne flotte“?

Ovaj problem se jasno vidi u Građanskom ratu u SAD-u, gde su Južnjaci imali veću vojsku, moćniju ekonomiju i više novca, ali im je nedostajalo jedno: gospodstvo na moru.

Dakle, suština problema je jednostavna: održavanje brodova je užasno skupo, skuplje od svih ostalih vrsta naoružanja, i postoje velike sumnje da jedna firma može sama da održava nuklearni 항공nosac. Ako će ga održavati više firmi, postoji velika šansa da će se on pretvoriti u „federalni“ 항공nosac.

Bez flote – nemoguće je osigurati samoodbranu. Sa flotom – nemoguće je kontrolisati kontrarevoluciju.

Kako se predlaže boriti protiv takvog problema?

P.S. Govorimo, naravno, o minarhizmu ili ankapu u pojedinačnoj državi.

Anonimno pitanje

U velikoj meri ovo pitanje podseća na problem zakopavanja gradova pod slojem konjskog stajca sa rastom stanovništva krajem 19. veka. Drugim rečima, problem pripada jednoj tehnološkoj eri, a okolnosti za koje se predlaže traženje rešenja – već drugoj.

Proto-ankap u Islandi je postojao trista godina, a zatim se predao državi. Proto-minarhizam u SAD-u je postojao, konvencionalno rečeno, do tog istog Građanskog rata, dakle manje od sto godina, a zatim je s mnogo krvi zgazičen od strane federalnog centra. Tako da, naravno, sam problem centralizacije moći nije izmišljen, ali u njegovoj osnovi leži izrazito pozitivan efekat razmere pri povećanju naoružanja. Ako taj efekat nestane, nestaje i problem centralizacije moći.

Danas je gospodstvo na moru stvar sumnjive efikasnosti. Recimo da postoji neki mega-bandit koji je opljačkao svoje podanike u tako astronomskom iznosu da može sebi priuštiti mega-flotu koja po snazi nadmašuje sve ostale flote. Koji je profit od toga? Mogućnost osiguravanja efikasne morske blokade bilo koje izabrane priobalne teritorije? Mogućnost kontrole neba nad bilo kojom teritorijom u dometu palubne avijacije? A kako se te mogućnosti konvertuju u novac? Za mega-bandita kao neku celovitu сущnost – skoro nikako. Ovi troškovi se nikada neće isplatiti, a pomorske vojne mišiće bandit koristi gotovo isključivo za ukras.

Druga stvar je što je mega-bandit teoretski entitet, dok u stvarnosti odluke donose konkretni ljudi, i njima nije važno koliki prihod će ostvariti mega-bandit, već koliki prihod će ostvariti lično oni – smanjenjem opšte efikasnosti mega-bandita. Opet, ako se umesto povećanja sopstvene efikasnosti smanjuje efikasnost drugih, to je takođe sasvim delatna strategija kako bi se ostalo najmoćniji, čak i po cenu smanjenja sopstvenih mogućnosti u apsolutnom izrazu, i mega-bandit zaista može potpuno racionalno delovati polazeći od ove krajnje „pametne“ strategije „nek ti crkneš danas, a ja sutra“.

Kako bi konvencionalna ankap-zajednica mogla sprečiti ovakve debilne napade od strane ovih atavističkih predatora? Prvo, kao što nam je pokazao epizod sa krstarac Moskva, protivbrodski raketi su prilično efikasni protiv flote uz znatno nižu cenu. Drugo, eliminisanje pojedinih funkcionera režima je obično još jeftinije nego uništavanje hiljadutonskih kofova. Treće, ideja nacionalne države je sve manje popularna, a sa njom pada i popularnost patriotizma, što se iskazuje, između ostalog, u neželi za služenjem u vojsci. U rezultatu, danas zemlje čak i sa ogromnim vojnim budžetima imaju ozbiljan nedostatak ljudstva. Već danas je teško kompletirati flotu, a kada se situacija razvije do nivoa da na Zemlji pojave prve značajne teritorijalne ankap-zajednice, situacija će za etatiste postati još očajnija.

Da, konji neće prepustiti mesto automobilima u jednom trenutku, ali gradovi više neće biti zakopani pod stajcem, trend se promenio. Konflikti će postajati sve više tržišno utemeljeni, a to znači minimalni troškovi uz maksimalnu efikasnost. Nema više mesta za 항공nosce.

Erik Mak. Libertarijanizam. Glava u kojoj se autor prvi put ukosno dotiče ankapa.

U poglavlju Anarhija, minimalna država bez oporezivanja i minimalna država sa oporezivanjem Erik Mak prvi put bar malo dotiče temu ankap-a, kojom je do tada gnušajući zanemarivao. Zanimljivo je da je odeljak u kojem se ova tema pojavljuje zaključni u knjizi, koji se ne odnosi čak ni na izlaganje doktrina libertarijanizma, već uopšte na njegovu kritiku. Pa, šta se može očekivati od njih, akademskih filozofa.

Hvala Aleksu Dvoreckom na donaciji koja me je podstakla na prevod. U potpunom skladu sa ekonomskim mejnstrimom, finansiranje takvih javnih dobara, kao što je objavljivanje bilo čega u otvoreni pristup, trebalo bi da bude nedofinansirano, a ipak vaše donacije me redovno hrane, iako ne do sitosti.

U knjizi je ostalo prevesti još samo tri poglavlja. Obično to znači da proces treba da se ubrza, jer su svi radoznali hoće li biti srećan kraj i hoće li se glavni junaci venčati. Videćemo.

Mrežna država

Prijateljski kanal Russkiy kripto frontir započeo je prevod nedavno objavljene knjige Baladžija Šrinivasana Network State. Za sada je objavljena samo preambula, ali slobodno možete ohrabrivati Jurija u komentarima i tražiti od njega novčanik za donacije kako bi mu rad bio zabavniji.

Pročitala sam kratak spisak koncepata knjige. Autor razvija panarhijske ideje koje lebde u vazduhu i predlaže ideju mrežne države kao startapa koji spaja elemente kriptovalutne zajednice, ulogačke igre i nacionalne dijaspore. Ovo uopšte ne liči na drugu popularnu ideju o stvaranju čarter gradova, ali na pojedinim mestima prilično podseća na projekat Montelibero – kod nas takođe imamo i razvijenu tokenomiku, i stvarno stanovništvo na zemlji, i široku diasporu izvan Crne Gore, kao i sopstveni skup tradicija, praksi samoupravljanja i rešavanja sporova.

Ukratko, sa interesovanjem ću pratiti proces prevoda i s vremena na vreme najavljivati pojavljivanje novih prevedenih poglavlja.

A sutra želim da objavim prevod novog poglavlja iz Erika Maka – Aleks Dvoreckij je pre par dana donirao za njega na Boosty, tako da evo, već završavam.