Autor površno nabacuje sopstveni skup osnovnih libertarianskih principa, a zatim izjavljuje da se iz tih principa može odlično izvesti razvijena državna redistribucija i regulacija, i da ako tipični libertarijanac iz nekog razloga odbija da sledi ove zaključke, onda sa njim očigledno nešto nije u redu.
Zatim se pokazuje da bi libertarijanci, kada bi odbacili svoje glupe ideale slobode i umesto njih usvojili mnogo popularnije ideale reda, čistote, poštovanja autoriteta, brige i drugih prelepih stvari, naravno uspeli da učine ovo novo preuređeno učenje popularnijim od trenutne gubitničke sekte obožavatelja slobode.
U članku ima mnogo sasvim korisnih kritika, neću ih sve prepričavati. Mogu samo preporučiti ponovno čitanje poglavlja Anarhistička politika: o libertarianskoj partiji iz Fridmanove Mehanike slobode. Ne vidim smisao da dodajem još nešto rečima dede, on je davno pokazao pravac evolucije stavova libertarianskih političara i kako se prema tome odnositi.
Nisam sigurna da sam izabrala najprikladniju strukturu poglavlja, ali ovo koje sam dopisala danas, odnosi se na rešavanje problema navedenih u preprethodnom. Poglavlje je išlo prilično teško jer ne volim sve te oko-psihološke materije, ali nije bilo moguće potpuno izbeći ovu temu. Kao i obično, nadam se da nije ispalo previše banalno, već dovoljno koncizno i, možda, čak i ubedljivo.
Prevod knjige Dejvida Fridmana Mehanika slobode je konačno potpuno snimljen u audio formatu. Sada konačno možete pumpati mišiće u nekoj teretani, dok istovremeno razvijate mozak libertarianskom teorijom.
Povodom toga želim da reklamiram novi kanal Olega – volontera koji je snimio knjigu. Na kanalu on objavljuje svoje audio snimke različitih književnih dela. I, naravno, što veće bude interesovanje za kanal, to će biti više stimulusa za pojavljivanje novih audio zapisa.
Podsećam da mi u radu stoje prevodi još tri knjige – Libertarianizam Erika Maka, Praktična anarhija Stefana Molinjua i Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših našeg Dejvida Fridmana. Prevodi idu mnogo brže kada stignu donacije, tako da ne budite ustručani. Isti razlozi važe i za moju sopstvenu knjigu o ankapu, njoj je odavno vreme da bude završena, ali stalno nedostaje vremena, a kada nad dušom visi sveža donacija i kuka što nije „otrađena“, onda nema izbora, mora se hvatati tastatura.
U prošlom izdanju pričala sam o tome kako smo se oporavili nakon prvih šokova od početka rata i nastavili sasvim umeren razvoj. Od tada se taj trend nastavio bez ikakvih novih šokova.
Po tradiciji počeću sa naseljem MTLcity. Pre dva meseca sam objavila fotografiju izlivanja prva dva temelja. Sada stambena zgrada već ima jedan i po sprat, a susedna administrativna jedan.
ApartmaniPoslovni prostor
Planirano je da se ove zgrade završe do kraja godine, i fond već sada traži osobu za njihovo administriranje.
U vezi s tim, želim odmah da pomenem nedavno nastup Mihaila Svetova na radiju Vera, gde su ga pitali o našem projektu, a on je izjavio da mu se ideja ne dopada jer libertarijanci ne bi trebali da žive zajedno, već naprotiv, trebali bi imati mogućnost da žive odvojeno, povlačeći granice između sebe, ali pritom ostajući libertarijanci i politički saveznici.
Daleka sam od zlostradstva u vezi s tim koliko Mihail loše i pristrasno radi sa izvorima, s obzirom na to da je i dalje, nakon više od godinu dana postojanja projekta Montelibero, uveren da se on isključivo radi o stvaranju malog sela libertarijanaca. Selo je za one koji žele da imaju libertarijance za komšije. Za one koji preferiraju da imaju neke druge ljude za komšije – tu je ostatak zemlje. U Mihailovom nastupu se govori o onome što je vidljivo (libertarijanci se možda neće složiti oko predstava o stilu života i zbog toga neće moći da žive zajedno), ali se ne govori o onome što nije vidljivo (sa drugim ljudima je isto tako lako ne složiti se u pogledu načina života i zbog toga imati međusobne trenje – samo što ako su tvoji komšije etatisti, od njih imaš dodatnu opasnost uključivanja države u vaše komšijske razmirnice). To je klasična greška lošeg ekonomiste.
U svakom slučaju, Montelibero nipošto nije samo pitanje naselja MTLcity, i potrudiću se da u budućnosti uglavnom pričam o našim drugim projektima i aktivnostima.
Mnogo veći uticaj na projekat danas ima ne neka gradnja u Dobrim Vodama, već klub na periferiji Bara, koji je već postao tačka privlačenja ne samo za libertarianski aktiv, već i za široko jezgro onih koji simpatišu ovu ideologiju. Da bi Mihailu bilo jasnije – to je naša Nova Iskrenost, samo bez Rospotrebnadzora i u manje patetosnoj zgradi.
15. jula je učesnik projekta Valerij Utrosin u klubu održao sastanak sa diskusijom o svom startapu za dobijanje kešbeka u kriptovalutama pri fiducijarnim plaćanjima bankarskim karticama. Dobio je mnoštvo povratnih informacija koje će mu, kako on računa, mnogo pomoći u razvoju kompanije.
U klubu postoji mini-kovorking za dva-tri mesta, dobra kuhinja, biosala, mnogo društvenih igara, ali za Mihaila ću istaći glavnu stvar: slobodu udruživanja. Da biste ušli u klub, bukvalno treba potpisati ugovor o nenapadanju. Novi članovi dolaze samo pod odgovornost onih koji su ih doveli. Ako je sa nekom osobom neprijatno, može joj biti odbijen pristup klubu, i takav presedan se već jednom dogodio. Ukratko, ne treba brinuti: libertarijanci znaju za privatne granice i povlače ih tamo gde im odgovara.
Ali, naravno, mi se ne zatvaramo među svojim na jednoj lokaciji, već nastavljamo ekspanziju. Tako se sredu u Baru, u različitim lokalima u gradu, održavaju doručci gde su zagarantovano prisutni učesnici projekta Montelibero, i kojima se mogu pridružiti svi željni – kako bi postavili svoja pitanja i razrešili svoje sumnje u vezi sa nama. Isprva to su bili samo neformalni razgovori za stolom, ali nedavno su dodate i unapred odabrane teme za diskusije za stolom.
Učesnici projekta su već stigli da kreiraju nekoliko biznisa u sferi usluga, orijentisanih uglavnom na ruskojezičku dijasporu, ali ne samo na nju. To su iznajmljivanje automobila, jahti, menjačnice, organizaciono-pravna pomoć pri izradi boravka u Crnoj Gori.
Iako se glavni vektor naših napora za promociju projekta pomerio u oflajn sferu, kod nas nastavljaju da dolaze i oni koji su upoznali Montelibero na internetu. Nedavno smo objavili prevod na engleski snimka Libertarian Band o Monteliberu. Ne da smo očekivali trenutni priliv anglofona, već se radi o akumuliranju određene količine engleskojeziknih informacija o sebi, koje će povremeno tražiti oni kojima percepcija ruskojezičnih informacija nije previše komforna.
Naravno, pravo svojine je upravo ograničenje sloboda drugih. Pravo svojine je pretenzija na to da se raspolaže određenim objektom i da se spreči da njime raspolažu drugi. Njihova sloboda raspolaganja privatizovanim objektom će prirodno biti smanjena.
Pri tome, naravno, u različitim društvima mogu se praktikovati potpuno različiti redovi ostvarivanja takvih pretenzija, uključujući i one primenljive na različite klase objekata. To mogu biti redovi tipa „želiš da koristiš – uzmi, koristi, a zatim vrati na mesto kako bi mogli uzeti drugi“. Mogu biti redovi „želiš da koristiš – uzmi, a drugima obezbedi takvu zamenu protiv koje se neće pobuniti“. Ili „možeš uzimati sve dok za druge ostane dovoljno objekata istog kvaliteta“.
Ali ipak, govorimo o svojini kada se red korišćenja objekata određuje ekskluzivnijim pravilima, poput onih izloženih u mojoj knjizi u odgovarajućem poglavlju. Naravno, čak i u ovom slučaju uopšte nije neophodno da svaki objekat stečen u svojinu bude u potpunom i bezdelnom raspolaganju onoga ko ga je stekao. Praktike poput korišćenja sopstvene svojine na štetu drugih i dalje će nailaziti na sasvim opravdan otpor.
Postavlja se pitanje, ako su prava svojine samo ograničenja sloboda, zašto onda odjednom tvrdimo da je društvo u kojem se ona poštuju slobodno? Od čega je slobodno? Pre svega, naravno, od rata svih protiv svih. Znajući da imaš pravo na taj predmet i da ga drugi poštuju, nećeš trošiti ogromne resurse na svakosekundnu spremnost da odbraniš svoju vlast nad predmetom u sukobu sa drugim pretendentima, što oslobađa resurse za prijatnije aktivnosti, odnosno povećava slobodu. Znajući da nemaš pravo na taj predmet jer pripada drugome, nećeš tražiti načine za njegovo direktno oduzimanje, već ćeš se fokusirati na povećanje svojih mogućnosti za tržišnu razmenu. To povećava bogatstvo mogućnosti, odnosno, ponovljam, slobodu.
Složenije, ali detaljnije izlaganje o tome kako prava svojine obezbeđuju slobodu u društvu, uvek možete pročitati kod Davida Fridmana u Mehanici slobode, u poglavlju U odbranu svojine.
ISIS poseded territories in different (not only adjacent) countries of the world, successfully defends them from world armies thanks to mass armament, doesn’t care about non-recognition, does not hinder the sale of drugs, and has many supporters across the globe. Of course, its internal structure is far from progressive ideas (especially for women), but on the other hand, joining it is relatively voluntary. Can ISIS be considered a successful simple example of an ETJ? Could something similar arise with more acceptable ideas, but just as strong in terms of self-defense and readiness for expansion?
Nezaputka
The Islamic State, of course, is not entirely an ETJ. People voluntarily join the ranks of its army, but the civilian population can easily fall under this jurisdiction through direct territorial seizures or mechanisms like racketeering. Rather, it is a lucky nomadic bandit who attempted to become stationary.
The Islamic State has two main success factors: a passionary ideology and a huge support base. Libertarians can boast only the first, but not the second. And an ideology glorifying market success is unlikely to demonstrate greater ruthlessness of its adepts than an ideology glorifying war with all infidels.
Radical ideology by itself, without broad support, certainly cannot guarantee success; therefore, the fact of wide acceptance of the idea, around which the extraterritorial contractual jurisdiction is built, is what matters. Libertarians still have a lot of work to do to popularize their ideas to the level of Islam, of course.
On the other hand, the whole point of the ETJ idea is not to impose one’s ideology on everyone and anyone, but merely to force freedom of association: Islamists get their Islamism, feminists get their feminism, and they can at most scoff at each other, but not engage in armed conflicts. How realistic is it to ensure mass public support specifically for the idea of peaceful demarcation? In principle, there is currently a global trend toward the collapse of empires, an increase in the number of recognized states, a multiplication of the number of unrecognized states, the appearance of various strange gray zones, and so on.
The idea of successful self-defense of a community of like-minded people is very attractive, and in conditions where empires demonstrate serious military inefficiency, it practically begs for implementation. So I really do not exclude that in the murky waters of current wars, numerous groups will appear, ready to defend the right to live by their own rules. But they will have to act very unobtrusively, without loud political declarations, by demonstrating to state representatives that it is better not to notice such folks, as it is more beneficial for both health and well-being.
In short, I believe more in mafia methods in the service of market interests than in direct war and more than in the peaceful lobbying of laws, as in some Honduras. Strictly speaking, I have no certainty that market ETJs do not already exist today. They quite possibly could, and even be quite numerous, but those who are not involved in the process do not need to know about it.
Dalje je predviđeno osvetljavanje osnovnih pristupa prevazilaženju ovih problema. O tome Libertarian Band ima ciklus video snimaka, urađenih prema mom scenariju, ali videćemo da li će u knjizi biti moguće izložiti ove teme jasnije.
U klubu Montelibero 25. juna održala se mala IT konferencija. Predlažem zainteresovanim da pogledaju snimak najzanimljivijeg izlaganja – Anton Gušča je pričao o tome kako funkcioniše Lightning mreža i koji zanimljivi alati se mogu kreirati na njenoj osnovi.
Konkretno, on je kreirao startap StandardSats, koji omogućava svakome ko želi da preuzme specijalizovanu aplikaciju Lightning novčanika, u kojoj će saldo u satoshijima biti plivajući, vezan za berzivni kurs određenog imovine. Na primer, mi u Crnoj Gori koristimo kurs evra kao veziv, i na taj način možemo vršiti plaćanja međusobno u fiat novcu, bez prethodne zamene bitkoka u evre.
Želela sam da napišem o ovome treći deo ciklusa o tokenomiji Montelibera, ali dok sam razmišljala kako to da predstavim, autor projekta je sam došao u Crnu Goru i održao izlaganje, olakšavši mi zadatak.
Koliko se može suditi po vestima, situacija sa Rusijom je otprilike sledeća. Spoljni politički akteri žele njen vojni poraz, ali ne previše razoran, i svakako žele očuvanje jedinstvene državnosti na teritoriji RF. To je i razumljivo, status quo uvek ima prednost u tome što ne treba brinuti o interakciji sa novim entitetima.
Ne isključujem da će, u uslovima ovakvog dirljivog poklapanja interesa, zapadni političari zaista uspeti da spreče raspad Rusije. Ako, naravno, sami stanovnici Rusije ne pruže otpor ovom užasnom scenariju, u kojem vlast Moskve, koliko god ona bila kriminalna, ostaje legitimna u očima drugih političkih suverena, što znači kart blanš za bilo kakve unutrašnje represije i iscrpljivanje građana do kraja.
Jasno je da je scenario u kojem jednostavno celo stanovništvo napušta Rusiju krajnje malo verovatan, a odlazak čak deset procenata zapravo ne menja ništa, što nam pokazuje primer Venecuele ili, recimo, Ukrajine. Država u takvim okolnostima nastavlja nekako da postoji, uz opštu beznadežnost i degradaciju.
Oni koji ostaju u RF sada moraju sami aktivno raditi na tome da zemlja što pre izgubi rat. Teško je reći koje diverzije sada vrše lokalci, a koje ukrajinski diverzanti, ali želi se verovati da je udeo lokalaca prilično velik.
Informacije o tome šta se dešava na ovom čudnom frontu i kakva se raspoloženja postepeno formiraju u toj sredini, uglavnom crpim iz telegram kanala Anarhija+. Kanal je zauzet pokušajima da se ono što se dešava teoretski osmisli, tamo se konstantno razmišlja o najprikladnijim taktikama, i ako se ranije tamo više diskutovalo o mirnom protestu, sada se kanal ubrzano radikalizuje.
Volela bih neko ozbiljnije svoje uključivanje u proces raspada RF, ali je teško razumeti s koje strane se priklopiti. Diverzije su maksimalno tajan i decentralizovan proces, a za mene je najočiglednija uloga obezbeđivanje veze i izveštavanje o onome što se dogodilo. Tako bih mogla, na primer, jednostrano primati poruke o određenim akcijama i promovisati ih kod sebe, kako bi te akcije dobile javnost, ali da to ne pomogne u pronalaženju organizatora.
Razmišljam sada koliko bi bilo opravdano u trenutnoj fazi preći sa diverzija protiv infrastrukture koja obezbeđuje rat na individualni teror. To je tema puna suptilnih psiholoških momenata; važno je da u rezultatu izvršioci državne volje budu demotivisani, a ne da, naprotiv, dobiju impuls za ujedinjenje protiv unutrašnjih neprijatelja. Ipak, individualni teror je praktično neizbežna faza postepenog povećanja napora za rušenje režima, od toga se ne može pobeći, sa tim je poželjno pomiriti se unapred, treba blagovremeno nabaviti potrebne kompetencije i odrediti listu ciljeva. Pokušaću za neko vreme konkretnije da formulišem svoja razmišljanja na ovu temu, jer još uvek nisu potpuno kristalizovana.
Objavljujem urednicu još tri poglavlja Praktične anarhije Stefana Molinju.
Anarhija, nasilje i država – ovde se vrši analiza ekonomskih stimula za nasilje (što se u nekim aspektima preklapa sa poglavljem iz Fridmanove Mehanike slobode o ekonomiji poroka i vrline) i pokazuje se da je najbolji način da se višestruko poveća količina nasilja uspostavljanje države, jer ona upravo najuspešnije se bori protiv onih ekonomskih faktora koji sprečavaju sveprisutnu primenu nasilja u privatnom životu.
Rat, profit i država – ovde je teza još više naglašena i navode se objašnjenja zašto je uključivanje države jedini način da se savremeni rat učini profitabilnim, dok privatnik nema nikakve šanse da ozbiljno ratuje i ostane u plusu.
Uspešna operacija (mrtav pacijent) – ovde autor razmišlja o tragediji zajedničkih resursa i o tome da se ona u većini slučajeva odlično rešava privatizacijom, a ne regulacijom javnog. Ali čak i ako se smatra da se u nekim slučajevima tragedija zajedničkih resursa ne može izlečiti privatizacijom, država u svakom slučaju ne može biti recept, pošto je ona sama najjasniji primer te iste tragedije.
