Тег: prevod

Počinjem da prevodim novu knjigu

Pre godinu dana na kanalu Русский Крипто Фронтиръ počeo je izlaziti prevod knjige Balajija Šrinivasana The Network State. Entuzijazma je bilo dovoljno samo za prvo poglavlje, a čak i deo tog prevoda više nije dostupan. Zato ja preuzimam proces, kao što sam već ranije uradio sa prevodom Fridmanove Mehanike slobode i njegovih Pravnih sistema koji se značajno razlikuju od naših.

Original neću objavljivati kod sebe, jer autor obećava da će ga držati na sopstvenom sajtu posvećenom ovoj knjizi i vršiti tamo ažuriranja po potrebi, tako da se ograničavam na objavljivanje prevoda.

Ukratko, knjiga predstavlja detaljan vodič za izgradnju jednog sasvim konkretnog tipa eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija: samoupravnog arhipelaga teritorija raspoređenih širom sveta, koje imaju diplomatsko priznanje tradicionalnih teritorijalnih država – barem od strane dela takvih država.

Prvo poglavlje je, u suštini, prošireni uvod, koji je potpuno dovoljan da se razume da li treba čitati dalje.

Pošto prevod ima sponzora, nadam se da ću moći da izbacujem tekst prilično brzo. Nažalost, ostali moji prevodi koji su u toku nemaju takve sponzore, i proces teče izuzetno sporo. Ne prestajem da se nadam da se situacija još uvek može nekako poboljšati.

Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših. Prevod poglavlja o islamskom pravu.

Strašno dugo nisam počela prevod knjige Dejvida Fridmana o raznim egzotičnim pravnim sistemima. Ali onda su mi u privatnim porukama poslali link do parodije Skota Aleksandra Pravni sistemi koji uopšte ne liče na naš (jer sam ih jednostavno izmislio) – posramila sam se i sela da prevodim.

Dakle, prevedeno je peto poglavlje knjige, o islamskom pravu. Ono je očekivano ispadlo slično unapređenom jevrejskom, i, zbog njegove prvobitne decentralizovanosti, libertarijanci iz njega mogu za svoje potrebe pozajmiti veoma mnogo.

Molim vas, ne zaboravite da donirate za ovaj i sve ostale prevode, a ja ću se potruditi da ovaj proces ne odužim previše.

Erik Mak. Libertarijanizam. Poglavlje u kojem autor analizira Rolzovu kritiku libertarijanizma.

Prevela sam redno poglavlje knjige Erika Maka Libertarijanizam. Ovde autor ukratko (pa, koliko je reč „ukratko“ primenljiva na Erika Maka) objašnjava da, kada Rolz pokušava da ispriča zašto libertarijanci greše, negirajući potrebu za određenom od strane Rolza uvedenom osnovnom strukturom koja će svima nametnuti jedinstvena pravila i procedure u ime pravde, on ne može istovremeno tvrditi da će ta struktura, navodno, biti „bela i pufnasta“, uvodeći jasna i razumna pravila prema kojima će se moći platiti porezi i spavati mirno. Ne, prema Rolzu, porezi će morati da se plate, ali to i dalje neće dati pravo na miran san: naknadno vaš prihod može ipak biti proglašen nepravednim, i bićete primorani da dodatno platite u ime pravde.

Usput, što se tiče plaćanja. Blokirali su mi pristup Kiwi novčaniku, a pri pokušaju oporavka otkrila sam da sam sa svim svojim selidbama odavno izgubila ruski SIM karton na koji je on bio vezan. Novac odatle sam uspela da izvučem, ali više ne smatram ovaj kanal primanja sredstava pouzdanim. Shodno tome, više nemate opciju da mi donirate u državno regulisanim fiducijarnim instrumentima (a sve objave u privatnom kanalu na Boosty-ju sada su otvorene – sumnjam da ćete tamo pronaći mnogo zanimljivog). Za jednokratne donacije na vašem disposalu su ostale samo različite vrste kriptovaluta (posebno preporučujem tokene koji su u opticaju u okviru projekta Montellibero). Kripto novčanici po svom dizajnu obično nisu namenjeni za redovne donacije, ovde je potrebno kustodijansko čuvanje. Tako da, kao privremeno rešenje, možete jednostavno postaviti mesečni podsetnik „doniraj Ancap-chan“.

Stefan Molynieu. Praktična anarhija. Glava 18.

Ovo poglavlje, Bezdržavno društvo i nasilni kriminal, već je ugrubo preveo volonter, a ja sam sada samo lektorisala prevod.

Ovde Molinju, ne štedeći boje, nastavlja da opisuje onaj totalitarni pakao koji pokušava da nam proda umesto ancap-a – sa svetskom mrežom „organizacija za rešavanje sporova“, kojima, međutim, daje ovlašćenja za potpunu kontrolu najmanjih aspekata života, što bi, prema zamisli autora, trebalo da onemogući postojanje čoveka bez pokrivanja, jer uplašeni ORS biznis neće smeti da proda ni prokleti hot-dog onome ko se okaže precrtan sa lista.

Nema bitkoina, totalni KYC i ostala čuda totalitarizma – evo šta opčinjenost moralnom filozofijom čini pristojnim, zapravo, ljudima. Deco, ne budite kao Molinju. Moralna filozofija razvraćuje, kao i svaka težnja ka apsolutima. Ako osetite privlačnost prema njoj – držite ruke iznad ćebeta.

Koje garancije protiv zloupotreba od strane ORS-a nudi Molinju? Izvolite, evo svega što on piše povodom toga:

Ah da, ali šta ako su sa „izgojem“ postupili nepravedno i ako ga ucenjuje ORS ili AKR?

Pa, setite se da je anarhizam uvek dvostrani pregovori. Kako biste privukli ljude da potpišu ugovor sa vašim ORS-om ili AKR-om, koje kočnice i protivteže biste u njega uključili kako biste umirili njihove strahove po ovom pitanju?

Drugim rečima, on smatra da će ORS-ovi sami smisliti koje garancije svoje poštenosti mogu pružiti radi privlačenja klijenata – i to u uslovima gde to što neko nije klijent ORS-a znači da postaje potpuni marginalac. Prilično je licemerno, otprilike kao očekivati da će se države, sa svojim monopolom na nasilje, takmičiti u privlačnosti svojih zakona kako bi privukle potencijalne građane – a ne težiti da izvuku iz građana maksimum novca, pružajući im minimum usluga.

Srećom, predloženi model jednostavno neće raditi onako kako je opisan. Evo, recimo, najjednostavnijeg načina da se on zaobiđe. Osoba jednostavno izjavi da je osnovala sopstveni ORS koji pruža usluge osiguranja lično njoj – a svima ostalima iskreno nudi ugovore sa tako nepodnošivim cenama da niko neće hteti da se osigura kod nje. To je to, imamo „ne-izgoja“ sa nula-ugovorom, koji je zaključio sa nula-firmom, i koji ga iskreno poštuje, pošto zaista sam sebi plaća sve slučajeve osiguranja.

Ako Molinju smatra da ovakvo zaobilaženje sistema treba da spreče veliki i ugledni ORS-ovi, inače će ovim bagom iskoristiti razni autlosi, i neće ih biti moguće razlikovati od poštenih pojedinaca po formalnom znaku postojanja ugovora sa ORS-om – onda dolazimo do ideje licenciranja biznisa, a to je već državna regulacija. Pa dobro, nazovimo ovu regulaciju cehovnom – i šta, da li će ljudima od toga život postati lakši? Danas ceh ORS-ova odlučuje koga će pustiti na svoje tržište, a koga ne, a sutra će regulisanje ulaska na svoj poslovni deo početi svaki pas.

Ako se pak Molinju slaže da je samousluživanje u sferi rešavanja sporova legitimno, to ubija sav njegov totalitarni patos. Osoba koja se de facto nalazi van sistema osiguranja i dalje će moći da obavlja svakodnevne ekonomske aktivnosti, što znači da nema smisla u mnoštvu procedura koje se uvođim kako pored sistema ne bi proklizao ni miš. Pa to je odlično – reći će na to bezbrojni hoteli i restorani. Naši troškovi vođenja biznisa će biti manji, a ako neki snobovi žele da se osiguravaju od svakog kihanja – neka, mi biramo rizik i šampanjac.

Ukratko, ne vredi uzeti bilo koji statički model i dati mu totalni karakter. Ljudi će tražiti načine da poboljšaju lično svoje stanje. Rezultat će u svakom trenutku u velikoj meri biti određen balansom dobiti i troškova određenog ponašanja. Ali krajnje je malo verovatno da će u bilo kom trenutku rezultat ličiti na sistem ORS-a onako kako ga opisuje Molinju – on je zasnovan na previše uskom shvatanju toga koje ljude treba smatrati poštenim, i zato će neizbežno biti u konfliktu sa brojnim libertinijim anarhistima, kojima ovaj sistem izgleda kao totalitarni pakao.

Podsećam da će objave na kanalu biti češće i zanimljivije ako podstaknete autora donacijama.

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Glava 17.

Prošlo je dosta vremena otkako sam se bavila prevodom „Praktične anarhije“ Molinjua, ali s vremena na vreme treba objavljivati čak i one tekstove za koje nema donacija, inače publika zaboravi da oni postoje.

U 17. poglavlju, Bezdržavno društvo: istraživanje alternativa, autor razmatra nekoliko grupa tipičnih argumenata koje zagovornici države iznose u odbranu prava države na postojanje, i za svaku grupu daje kratko obrazloženje njihovog neuspeha. Kao i obično, on zadržava živahan polemički stil, ali se, naravno, oseća usmerenost argumenata ka zapadnjem čitaocu.

Podsećam da nastavljam projekte prevoda nekoliko knjiga na ruski jezik:

  1. Libertarijanizam Erika Maka – prevedeno 20 od 23 poglavlja
  2. Praktična anarhija Stefana Molinjua – prevedeno 18 od 29 poglavlja
  3. Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših Dejvida Fridmana – prevedeno 9 od 22 poglavlja

Takođe, uskoro ću završiti sopstvenu knjigu o ankapu.

I na svemu ovome se mnogo bolje radi kada postoje donacije.

Erik Mak. Libertarijanizam. Glava u kojoj se autor prvi put ukosno dotiče ankapa.

U poglavlju Anarhija, minimalna država bez oporezivanja i minimalna država sa oporezivanjem Erik Mak prvi put bar malo dotiče temu ankap-a, kojom je do tada gnušajući zanemarivao. Zanimljivo je da je odeljak u kojem se ova tema pojavljuje zaključni u knjizi, koji se ne odnosi čak ni na izlaganje doktrina libertarijanizma, već uopšte na njegovu kritiku. Pa, šta se može očekivati od njih, akademskih filozofa.

Hvala Aleksu Dvoreckom na donaciji koja me je podstakla na prevod. U potpunom skladu sa ekonomskim mejnstrimom, finansiranje takvih javnih dobara, kao što je objavljivanje bilo čega u otvoreni pristup, trebalo bi da bude nedofinansirano, a ipak vaše donacije me redovno hrane, iako ne do sitosti.

U knjizi je ostalo prevesti još samo tri poglavlja. Obično to znači da proces treba da se ubrza, jer su svi radoznali hoće li biti srećan kraj i hoće li se glavni junaci venčati. Videćemo.

Mrežna država

Prijateljski kanal Russkiy kripto frontir započeo je prevod nedavno objavljene knjige Baladžija Šrinivasana Network State. Za sada je objavljena samo preambula, ali slobodno možete ohrabrivati Jurija u komentarima i tražiti od njega novčanik za donacije kako bi mu rad bio zabavniji.

Pročitala sam kratak spisak koncepata knjige. Autor razvija panarhijske ideje koje lebde u vazduhu i predlaže ideju mrežne države kao startapa koji spaja elemente kriptovalutne zajednice, ulogačke igre i nacionalne dijaspore. Ovo uopšte ne liči na drugu popularnu ideju o stvaranju čarter gradova, ali na pojedinim mestima prilično podseća na projekat Montelibero – kod nas takođe imamo i razvijenu tokenomiku, i stvarno stanovništvo na zemlji, i široku diasporu izvan Crne Gore, kao i sopstveni skup tradicija, praksi samoupravljanja i rešavanja sporova.

Ukratko, sa interesovanjem ću pratiti proces prevoda i s vremena na vreme najavljivati pojavljivanje novih prevedenih poglavlja.

A sutra želim da objavim prevod novog poglavlja iz Erika Maka – Aleks Dvoreckij je pre par dana donirao za njega na Boosty, tako da evo, već završavam.

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Redakcija poglavlja 13-15.

Objavljujem urednicu još tri poglavlja Praktične anarhije Stefana Molinju.

Anarhija, nasilje i država – ovde se vrši analiza ekonomskih stimula za nasilje (što se u nekim aspektima preklapa sa poglavljem iz Fridmanove Mehanike slobode o ekonomiji poroka i vrline) i pokazuje se da je najbolji način da se višestruko poveća količina nasilja uspostavljanje države, jer ona upravo najuspešnije se bori protiv onih ekonomskih faktora koji sprečavaju sveprisutnu primenu nasilja u privatnom životu.

Rat, profit i država – ovde je teza još više naglašena i navode se objašnjenja zašto je uključivanje države jedini način da se savremeni rat učini profitabilnim, dok privatnik nema nikakve šanse da ozbiljno ratuje i ostane u plusu.

Uspešna operacija (mrtav pacijent) – ovde autor razmišlja o tragediji zajedničkih resursa i o tome da se ona u većini slučajeva odlično rešava privatizacijom, a ne regulacijom javnog. Ali čak i ako se smatra da se u nekim slučajevima tragedija zajedničkih resursa ne može izlečiti privatizacijom, država u svakom slučaju ne može biti recept, pošto je ona sama najjasniji primer te iste tragedije.

Erik Mak. Libertarijanizam. Završavam prevod bonus dela knjige.

Aleks Dvoreckij me je ohrabrio novom donacijom, tako da objavljujem prevod poslednjeg poglavlja bonus sekcije knjige Erika Maka o libertarijanizmu. Poglavlje je posvećeno problemu sa kojim se suočavaju svi indirektni konsekvencijalistički pristupi stvaranju društva pogodnog za život. Da bi se ljudi u društvu ograničili na dobrovoljnu interakciju, potrebno je dobrovoljno samoomgraničenje i sveprisutno poštovanje pravila pravednog ponašanja. Ali za svakog konkretnog pojedinca će se uvek naći opravdanje da malo odstupi od tih pravila radi nešto veće koristi. I on zna da i drugi imaju slična opravdanja. Odakle ovde uverenost da će svi poštovati pravila? A bez te uverenosti, ko će ih uopšte poštovati?

Upravo zato čisti konsekvencijalizam nije sposoban da stvori stabilno libertariansko društvo – potreban je katalizator u vidu vere u neophodnost poštovanja pravila, odnosno njihovo poštovanje mora biti samo po sebi vredno, a ne samo sredstvo za postizanje opšteg blagostanja. I tek tada će opšte blagostanje uslediti.

Preostalo mi je da prevedem poslednji deo knjige, posvećen kritici libertarijanizma. Tamo su uvod i četiri poglavlja, pa ću, nadam se, završiti u razumnom roku, pre nego što Mihail Požarskij, koji me je inspirisao na prevod, umre od dosade.

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Redakcija poglavlja 10-12.

Prošli put sam obećala da ću najaviti finalnu redakciju odjednom šest poglavlja, ali proces se nekako odužio (možda zbog nedovoljne motivacije?), tako da evo za sada tri.

U drugom delu Praktične anarhije Molinjo prelazi na argumentaciju o tome zašto je anarhija bolja od države. U uvodu on nabraja šest osnovnih pitanja koja ima smisla postaviti prilikom razmatranja bilo kakve kritike anarhističkih rešenja sa pozicija etatizma. Zatim u prilično opsežnom FAQ-u o anarhizmu odgovara na najtipičnije prigovore (putevi, nacionalna bezbednost – i sve to). A u poglavlju o četiri argumenta protiv države zapravo se ne daju četiri argumenta, već četiri moguća odnosa između loših i dobrih ljudi u društvu, i pokazuje se zašto u svakom od tih odnosa pojavljivanje države samo pogoršava stvari. Meni nije bliska ideja deljenja ljudi na dobre i loše, i protiv države se sasvim može izneti koherentan sistem prigovora zasnovan, na primer, na analizi ekonomskih podsticaja – ali propovednici moralnih sistema imaju svoju publiku, i Molinjo najbolje zna kako s njom da radi.