Na početku želim da podelim sa vama prilično zanimljiv materijal u vezi sa temom nasilja i privatnog vlasništva pod nazivom „Politički koncept slobode“. Autor vodi raspravu iz koje proizlazi da prava vlasništva uvek imaju nasilno poreklo, budući da je neophodno primenjivati nasilje da bi se ona zadržala.
Pre nego što dam svoj komentar, unapred ću napomenuti da razmatramo kako privatna prava vlasništva pojedinaca i kompanija (za koja zastupaju libertarijanske desnice), tako i kolektivna prava vlasništva formirana u okviru dobrovoljnih udruženja (za koja zastupaju libertarijanske levice). Međutim, odbacujemo situaciju u kojoj prava vlasništva uopšte ne postoje, jer u takvom stanju stvari nije moguće organizovati bilo kakvu efikasnu reedistribuciju resursa za rešavanje određenih zadataka, jer bi tada apsolutno svako od svakoga u bilo kom trenutku mogao oduzeti bilo koji resurs bez obzira na okolnosti.
Ako se radi o zaštiti neposredne imovine kojom često raspolažete ili koju čak držite u svojim rukama upravo sada, problem njenog zadržavanja ne postoji – neko mora napasti vas nanoseći fizičku štetu (ili barem sa nenultom verovatnoćom nanosa štete) kako bi je oduzeo. Ako nasilje kao pojava još uvek nije iskorenjeno u društvu, možete sasvim opravdano koristiti sredstva za samoodbranu. Inače, ne moraju biti čak ni letalne, to mogu biti sprejevi za biber, elektrošoker, ultra/infrazvuk. Dovoljno će biti naneti agresoru samo veoma neprijatne senzacije, bez dugoročnih fizičkih posledica, kako biste ga primorali da pusti vašu torbu ili napusti kuću. Ako je pak nasilje iskorenjeno, niko vas jednostavno neće napadati.
Što se tiče zaštite udaljene imovine – i nju se može organizovati bez nasilja, na primer, primenom sledećih metoda koje je Bitarh opisao u svom materijalu „Zaštita imovine u društvu koje je iskorenilo nasilje”:
1) Ugovor u okviru ugovorne jurisdikcije, u kojoj će KY uložiti određene napore da spreči kršenje vaših vlasničkih prava. Najočiglednija opcija za nekretnine je ugovor između KY i pružalaca komunalnih usluga (elektricitet, gas, voda) o njihovom isključenju u slučaju skvotačenja ili neplaćanja kirije. 2) Fizičko ograđivanje imanja ogradom i sistem kontrole pristupa: šlajmbar, vrata sa elektronskom bravom. 3) Za situacionu zaštitu, kada vlasnik želi da spreči ulazak bilo koga na svoju teritoriju (na primer, razbesne radnike koji žele da zauzmu fabriku), obezbeđenje na ulazu ili živi lanac ljudi. 4) Za sve stvari koje sadrže elektronske komponente (od aviona, jahti i automobila do kućnih aparata, telefona i slušalica) blokiranje korišćenja bez unosa koda pristupa, skeniranja mrežnjače oka, otiska prsta ili RFID oznake. 5) Mrežni (globalno dostupni putem interneta) sistemi reputacije, u koje se mogu upisivati kršioci privatne imovine, što će za njih rezultirati odbijanjem usluga, bojkotom ili ostracizmom. 6) Sistem opcija. On je već sada široko rasprostranjen u IT kompanijama Silicijumske doline. Angažovani radnik je finansijski zainteresovan za uspeh preduzeća, on će ostvariti profit od rasta kapitalizacije kompanije i nije zainteresovan da krade imovinu poslodavca, jer će prema uslovima ugovora ove opcije biti izgubljene u slučaju protivpravnih radnji sa strane radnika.
Kao što vidimo, zaštita vlasništva ne zahteva nužno nasilje, osim u slučaju direktnog oduzimanja one imovine kojom raspolažete u datom trenutku, ali to već predstavlja agresivan napad na vas, u tom slučaju je samoodbrana dozvoljena. Prava vlasništva i nasilje nisu nužno jedno te isto.
Ideja sistejdinga, odnosno stvaranje kontraktnih jurisdikcija na plivajućim platformama ili veštačkim ostrvima u međunarodnim vodama, čini se kao prilično zanimljivo rešenje problema potrebe da se bude potčinjeno monopolnim i nasilnim stacionarnim banditima u obliku država. A kolonizacija nebeskih tela van Zemlje je uopšte neophodnost bez koje čovečanstvo ne može preživeti u dugoročnoj perspektivi. Međutim, na ove opcije se ne može računati kao na realnu mogućnost bekstva od stacionarnog bandita dok on još uvek postoji, kao i dok je sposoban i spreman da primeni nasilje.
Zapamtite: ako vi možete negde da stignete, onda može stići i stacionarni bandit. To su nam već pokazali primeri republike Minerve, Liberlanda i plivajuće platforme u blizini obala Tajlanda. U svim ovim slučajevima pokušaj bekstva od države završio se njenom invazijom. Takođe, na vas može biti primenjeno raznovrsno distanciono naoružanje, na primer, granatiranje raketama. To je najjednostavnija varijanta za vlasti da se otarasaju udaljene neposlušne jurisdikcije bez ikakvog rizika za sebe.
Ne treba takođe zaboraviti još jednu činjenicu. Stvaranje jurisdikcija udaljenih od ostatka sveta nosi ogromne troškove, takve jurisdikcije je teško razvijati i one su neprivlačne za mnoge ljude zbog nedostupnosti ili visoke cene mnogih pogodnosti.
Da bi se zaštitili od napada stacionarnih bandita, ljudima koji su odlučili da izađu iz njihove jurisdikcije potrebna su određena sredstva za odvraćanje napada i samoodbranu. Slobodni ljudi moraju biti naoružani, osim toga, moraju imati mogućnost da zaprete bilo kom potencijalnom agresoru nanošenjem neprihvatljive štete. U savremenim uslovima, najdostupnije sredstvo odvraćanja ovog tipa mogu biti uzorci opasnih virusa – preteći njihovim puštanjem može se naterati liderstvo države da vas ostavi na miru. Ali, bez obzira na to koje sredstvo odvraćanja i samoodbrane bude izabrano – njega je najlakše primeniti ako se ne pokušava pobeći od stacionarnog bandita što dalje, inače on može, ponovljam, uništiti vas distancionim naoružanjem bez ikakvog rizika za sebe. Takođe, ne zaboravimo na etički momenat — virusi su neizbirivo OMP (oružje masovnog uništenja), koje može pogoditi celokupno stanovništvo planete, uključujući i one koji nemaju nikakve veze sa agresivnim akcijama vlade. Primena ovog oružja potpuno je u suprotnosti sa libertarianskom etikom, a bez ovakvog oružja odvraćanja, stacionarni bandit će pre ili kasnije doći do vaše KJ, čak i ako se ona nalazi na Marsu. To je realna politika.
U konačnici imamo sledeće: do udaljene jurisdikcije se sasvim može stići u cilju njenog potčinjavanja, ona se može prilično lako uništiti distanciono, a život u njoj je neprivlačan za većinu ljudi. Uzimajući sve ovo u obzir, najprofitabilnija strategija je težnja ka postizanju slobodnog društva tamo gde se trenutno nalazite, ili, ako vam ipak simpatiše ideja naseljavanja ranije neizmenda zemalja, onda ih treba birati među najdostupnijim, najkomfornijim i ekonomski najprofitabilnijim teritorijalnim oblastima, a ne među ostrvima u okeanu ili uopšte kosmičkim objektima. A za učvršćivanje svojih namera treba koristiti raznovrsna sredstva odvraćanja i samoodbrane – tada niko neće moći da vam nastavi namećati svoju nasilnu vlast. Samo stvaranje udaljenih jurisdikcija, na primer u istim okeanima ili svemiru, zadatak je kojim se može baviti tek nakon uklanjanja mogućnosti primene nasilja od strane trenutnih stacionarnih bandita, kako se ne bi plašili invazije ili uopšte distancionog uništenja sa njihove strane.
Komentar Aleksandra Tatarkova:
Ako se država ucenjuje virusnim napadom u slučaju agresije, onda je logično svoju bezdržavnu teritoriju organizovati upravo u glavnim gradovima!
Na primer, proglasiti slobodnim jedan konkretan mikrorejon.
Logika je sledeća: Svoju sopstvenu prestonicu sigurno neće bombardovati. Pri tome, u slučaju agresije države protiv slobodne teritorije, mnogo je lakše zatruti njihove akumulatore vode.
Što se tiče ideje odlaska na kraj sveta, koju je Svetov propagirao – tu je istorija sa „Hramom sunca“ tipičan primer. Činilo se da nisu štetili državi, otišli su u gluvinu koju ne možeš naći na mapama, čak nisu odbijali da plaćaju poreze i nisu iznosili zahteve…
Za državu je povodom za kaznenu operaciju bio sam činit njihovog postojanja. Njima nisu potrebni drugi razlozi!
P.S. Mi ne pozivamo na korišćenje virusa, to je ideja Aleksandra Rozova, koja bar izgleda realistično u poređenju sa naivnim snovima sistejdera, iako je to krajnje nehumano. Mi se uvek izjašnjavamo za opciju iskorenjivanja agresivnog nasilja kao takvog, tada neće biti ni problema sa stvaranjem KJ!
Postoji argument da borba protiv fenomena kao što je nasilje neće pomoći da uklonimo našu trenutnu hijerarhiju dominacije i monopol na vlast. Prvo, mnogi sumnjaju da se metodama protiv nasilja neće moći primeniti na lidere hijerarhije dominacije – oni rade u zatvorenim kancelarijskim zgradama, voze se u oklopnim vozilima, njihove kuće su opkoljene obezbeđenjem, što znači da im se nikako ne može prići niti do njih stići. Drugo, to mogu biti ljudi koji sami nisu skloni činjenju akata nasilja. Možda su neki od njih čak i intelektualci, nesposobni čak i da lagano nekoga udare, a i nemaju potrebe za tim, jer sav prljav posao umesto njih obavlja cela armija piyonira, koji su već skloni nasilju. Ponekad se drugi argument čak smatra dokazom da problem hijerarhije dominacije i monopolske vlasti ne potiče iz nasilja.
Da bismo osporili ovaj argument, uvek moramo imati na umu upravo tu vojsku pešaka. Iza političkih lidera stoje bezbednosne strukture u kojima radi mnoštvo agenata. I upravo ti agenti stupaju u direktan kontakt sa nama, upravo preko njih se izvršavaju svi nalozi koji dolaze odozgo. Uzrok naših problema i cilj našeg delovanja je eliminacija njihove nasilnosti. Ako gledamo realno, ne možemo zaustaviti lidera hijerarhije dominacije, likvidirati ga tokom samoodbrane pri direktnom napadu, pa čak ni u budućnosti sa razvojem tehnologije ubosti ga iglom sa genoterapijom. Ali to može biti potpuno nepotrebno, pa čak i beskorisno, s obzirom na to da on sam po sebi može biti osoba koja nije sklona vršenju akata nasilja. Za revanche, mi uvek možemo primeniti sve te mere na njegove sluge, jer oni, ponovo, stupaju u direktan kontakt sa nama prilikom primene agresivnog nasilja prema nama.
Čim svi pešaci budu zaustavljeni ili likvidirani u procesu samoodbrane od njihovog napada, njihov lider će jednostavno ostati bez svojih snaga, on više neće moći da realizuje bilo kakve težnje prema nama. Upravo zato je dovoljno samo raditi na nasilnosti pešaka koji stupaju u direktan kontakt sa nama, bez njih lider hijerarhije dominacije apsolutno ničega ne vredi!
U kontekstu nedavnih blokada konzervativnih grupa i resursa od strane zapadnih korporacija, kao i zbog starijih prigovora upućenih meni povodom toga što sam pozivao na učešće u blokadi Jutjub kanala propagandiste Vladimira Solovjova, želeo bih da iznesem svoje mišljenje o svom, kao i generalno libertarianskom/voluntarističkom stavu u vezi sa slobodom govora.
Kao što znamo, ideja voluntarizma sastoji se u tome da se iskoreni svaki oblik nasilja i silom nametne prisile u odnosima između ljudi, odnosno da se dostigne stanje maksimalne slobode delovanja, dogovora i asocijacije. Odmah se može reći da blokada sadržaja bilo koje vrste od strane bilo koje platforme nije nasilna radnja, a samim tim to nije ono protiv čega voluntarista može biti. Međutim, u savremenom svetu se stvorila takva situacija da su velike društvene platforme u velikoj meri zavisne od država, one su sa njima u bliskoj saradnji (naročito sa policijom i tajnim službama), a takođe često od njih dobijaju monopolne privilegije i subvencije. De facto, one u određenoj meri rade od sredstava poreza oduzetih od ljudi, i sve dok to ostane tačno, one, po mišljenju mnogih ljudi, ne mogu biti ništa drugo do javnih servisa na koje bi sloboda govora trebalo da se primenjuje u apsolutnoj (ili skoro apsolutnoj, uz male ograde) meri. Takođe se često susrećem sa mišljenjem da čak i u uslovima slobodnog društva je potrebno vršiti pritisak na sve velike društvene platforme kako bi i one kod sebe podržale potpunu slobodu govora.
Međutim, ne zaboravimo da je za nas najglavnji problem nasilje. Protiv njega se mora boriti. I u toku te borbe ni u kom slučaju ne sme se dozvoliti širenje i popularizacija nasilničkih ideja, jer će to samo provocirati nove akte nasilja, što će dovesti do mnoštva negativnih eksternalija (o kojima sam mnogo pričao u materijalima svog kanala i javne stranice) i u budućnosti može se za sve nas završiti kao potpuna katastrofa (neko ko želi da reši svoje probleme putem nasilja može čak koristiti oružje masovnog uništenja, na primer, pustiti na slobodu veoma opasan virus).
Razumevanje ovoga nam će omogućiti da formulišemo odgovor u vezi sa tim kakva politika treba da se primenjuje sada na takozvanim javnim društvenim platformama, kao i koja je neophodna pri vršenju pritiska (osim silovnog, koji je naravno nedopustiv) na bilo koje platforme takve vrste uopšte. I to je – sloboda govora je dopustiva u svim slučajevima, osim u slučajevima pozivanja na nasilje.
Ideje u čijoj je osnovi silovno nametanje ne smeju biti dopuštene za objavljivanje na takvim platformama. Ljudi koji pozivaju na iniciranje nasilja prema bilo kome moraju biti blokirani, prema njima se takođe može primeniti opšti ostracizam sve dok ne odluče da odustanu od nasilničkih težnji. Takođe su nedopustivi pozivi na kažnjavanje ljudi od strane državnih organa, pošto se takva kažnjavanja realizuju silovnim metodama. Naravno, ovo se ne odnosi na pozive za samoodbranu svim sredstvima u slučaju iniciranja nasilja od strane bilo kog agresora, pošto je ova radnja usmerena na prekid akta nasilja koji se već vrši i uklanjanje povezanih negativnih eksternalija.
Zaključak: nasilnike je potrebno podvrgnuti ostracizmu, a nasilničke ideje ne treba dopustiti za objavljivanje i širenje na društvenim platformama. Takođe je potrebno vršiti pritisak (naravno nenasilan) na bilo koje društvene platforme s ciljem da se od njih izdejstvuje blokada ljudi i materijala koji pozivaju na nasilje. U slučaju materijala druge vrste – sve se rešava privatnim putem, svaka platforma sama odlučuje šta će objavljivati, a šta ne, i svaki čovek odlučuje da li će koristiti tu ili drugu platformu, i da li će prema njoj uvesti personalne sankcije ako mu se ne sviđa sadržaj koji se na njoj objavljuje.
Ponekad se kao argument o nemogućnosti realizacije bilo kakvih ozbiljnih pokušaja da se postigne slobodno društvo, čak i uz postojanje nasilne državne vlasti, navodi činjenica da će državni bezbednosni agenti (tj. stacionarni bandit) jednostavno zaustaviti svu delatnost povezanu sa tim. Upravo zbog toga je, konkretno, nemoguće praktikovati agorizam – svi agoristi će biti uhapšeni i zatvoreni kao privrednici koji izbegavaju plaćanje poreza i bave se „nezakonitim“ preduzetništvom. A bez prakse agorizma nije moguće izgraditi društvene institucije koje su alternative državnim, odnosno stvoriti početnu infrastrukturu slobodnog društva. Takođe, to neće omogućiti izravnavanje Balansa Potencijala Nasilja – silovnici će jednostavno zatvoriti one koji proizvode i distribuiraju oružje za samoodbranu još na samom početku tog procesa. A bez BPN ne može biti ni reči o suprotstavljanju stacionarnom banditu. Međutim, ovaj problem ima rešenje: potrebno je učiniti tako da država ne može da koristi silu, a jedan od načina da se to postigne je organizovanje preopterećenja njenih silovnih struktura, po analogiji sa DDoS napadom na onlajn servise.
Za početak je ipak neophodno pozabaviti se pitanjem oružja za samoodbranu. Naravno, za njegovu proizvodnju i distribuciju biće potrebni finansijski resursi, čak i ako se koriste najjeftinije i najdostupnije varijante takvog oružja. Njihovo prikupljanje se može obaviti putem krandfatinga, takođe je moguće pojavljivanje anonimnih mecena koji su van domašaja državnih bezbednosnih službi. Uz prisustvo dovoljnih sredstava, proizvodnja i distribucija naoružanja neće biti problem. Pogledajmo, na primer, situaciju sa proizvodnjom i distribucijom narkotika. Uprkos progonima od strane vlasti, oni se sasvim regularno proizvode, makar i ilegalno, a takođe stalno postoje oni koji žele da ih ostavljaju na skrivenim mestima – mnogi ljudi se ne boje kazne od strane statičnog bandita. Ovaj primer nam pokazuje da je baviti se ilegalnom proizvodnjom oružja za samoodbranu i pronaći voljne da ga distribuiraju sasvim realno.
Dalje, oružje za samoodbranu dospeva u ruke ljudi. Naravno, neće odmah biti moguće obezbediti celokupno stanovništvo, mada će biti dovoljno čak i malog procenta ljudi, naročito ako se oni pažljivo biraju. Najbolje će odgovarati oni koji najverovatnije mogu postati žrtve progona i nasilja od strane drugih ljudi ili koji već jesu žrtve. Do čega će to dovesti? Do naglog porasta broja povređenih i poginulih progonitelja i nasilnika. Policija će biti zatrpana slučajevima ove vrste. Pored toga, sami predstavnici bezbednosnih struktura mogu postati žrtve ako pokušaju da primene silu na ljude, jer postoji velika verovatnoća da mogu naići na vlasnika oružja za samoodbranu. I ne zaboravimo povremene proteste i mitinge, gde će i pripadnici bezbednosnih snaga stradati ako odluče da napadnu naoružanu gomilu.
Sve to će jednostavno preopteretiti bezbednosne strukture statičnog bandite. Oni će izgubiti sposobnost da efikasno obavljaju svoje dužnosti. Zbog preopterećenosti, biće im daleko čak i do ekonomskih kriminalaca – agoristi će moći mirno da vode svoju delatnost i proširuju agorističku infrastrukturu. Čak ni pokušaj uvođenja totalne kontrole nad građanima neće pomoći – to će samo udariti na ekonomski položaj vlasti i smanjiti njene bezbednosne kapacitete.
Naravno, neko će reći da će i sami ljudi od toga stradati, jer više neće biti nikoga ko bi ih branio, uključujući i iz pravnog aspekta, jer će državni sudovi, ponovo, biti preopterećeni. Ali to je već pitanje agorističke aktivnosti, u toku koje se mogu organizovati mere samoodbrane i nezavisni instituti za rešavanje konflikata. Inače, u slučaju neefikasnosti rada države usled preopterećenosti njenih struktura, mnogi ljudi će u potrazi za zaštitom sami odlučiti da se pridruže ovim alternativnim rešenjima, što će samo proširiti agorističku aktivnost i infrastrukturu.
Nedavno sam se upoznao sa poglavljem „Moral i oružje“ iz jednog od dela etologa Konrada Lorenca. On je napravio prilično zanimljiva zapažanja o tome kako se različite vrste životinja ponašaju u unutarvrstnim sukobima. Iz njih se mogu izvući važni zaključci o nasilju, što će biti u skladu sa drugim materijalima koje objavljujem na svom kanalu. Pun tekst poglavlja je objavio Bitarh, možete se upoznati sa njim klikom na ovaj link. Sada ću vam ukratko opisati njegovu suštinu.
Obično se o nasilnim sklonostima životinja sudi na osnovu međuvrštnih odnosa. Tako se često prave analogije između toga kako je predator, na primer lisica, uhvatio i ubio zečа, i toga kako je jedan čovek ubio drugog. Iako je ovo poređenje apsolutno neuporedivo, mnogo je tačnije porediti lov predatora na druge životinje sa lovom čoveka na životinje. Ako se gleda kako se životinje ponašaju u unutarvrstnim sukobima, može se primetiti prilično visok nivo suzdržanosti u njihovom ponašanju.
Naravno, ako uzeti slabije naoružane vrste, kod njih je takva suzdržanost ne tako izražena. Jednom je Lorenc ostavio dve golubice (vrstu golubova) u jednom kavezu i otišao do sledećeg dana. Nije od te odluke očekivao ništa loše, iako ove jedinke nisu bile u dobrim odnosima, svakako se od golubova teško moglo očekivati naročito razornost. Međutim, po povratku zatekao je kako jedna jedinka dokrajčuje drugu. A problem je bio u tome što druga jedinka jednostavno nije imala gde da pobegne. Pre toga, Lorenc je posmatrao sukob zajecova i sasvim logično pretpostavio da bi se mogao završiti isto tako, kada bi se stvar odvijala u kavezu, a ne na otvorenom livadu. Slabije naoružane vrste su često prilično svirepe u ispoljavanju nasilja, ali to obično ne dovodi do loših posledica, jer ne mogu brzo i efikasno da nanose štetu svojim srodnicima, a oni, sa svoje strane, uvek imaju mogućnost da pobegnu. Ali ako su toliko svirepe, šta se može očekivati od bolje naoružanih vrsta? Moglo bi se pretpostaviti još užasnije i krvavije sukobe, ali nije bilo tako.
Posmatranja vukova i pasa pokazala su da oni tokom sukoba ne nanose jedni drugima smrtonosne povrede. Kada jedna strana gubi, umesto da se svim silama nastavi da se brani, ona naprotiv – izlaže ranjiva mesta, na primer vrat, čiji je jedan ugriz dovoljan da je ubije. Međutim, druga strana to ne može da učini, zaustavljaju je određeni unutrašnji kočničari. Slično tome, ptice sposobne da nanesu veliku štetu svojim kljunom, ne koriste u potpunosti svoj potencijal u sukobima. Postoji poslovica da vrana vrani oko ne iščupa, i ta poslovica je apsolutno istinita. Čak i kada se vrane tuku, na primer oko hrane, nikada im ne padne na pamet da eliminišu protivnika najefikasnijim, ali najverovatnije najsmrtonosnijim načinom – jednim preciznim udarcem iščupati oko. Pored toga, ptice su veoma pažljive prilikom čišćenja perja svojih pripadnika istog vrste, naročito u blizini mesta kao što su oči; one ne koriste kljun istom snagom kao pri samom obedovanju. Zašto su se razvili takvi kočničari – naravno, zato što bi inače predstavnici ovih vrsta jedan drugom pregrizli grla, iščupali oči i svi zajedno izumrli.
U tom smislu, čovek je bliži golubicama i zečevima nego vukovima i vrani. On je prirodom slabo naoružan. Ali vremenom je postao najnaoružanije biće na svetu. To se dogodilo prilično brzo, nije imao vremena za razvoj prirodnih kočničara. I, s obzirom na to da preživljavanje vrste nije moguće ako njeni predstavnici uništavaju svoje pripadnike, postavlja se važno pitanje koje je Lorenc formulisao ovim rečima:
Doći će dan kada će se dva neprijateljska tabora naći licem u lice, pred opasnošću međusobnog uništenja. Može doći dan kada će se celo čovečanstvo podeliti na dva takva tabora. Kako ćemo se ponašati u tom slučaju – poput golubica ili poput vukova? Sudbina čovečanstva će zavisiti od toga kako će ljudi odgovoriti na ovo pitanje. Moramo biti budni!
U razgovorima o tome kako postići stanje nenasilnog osuživotstva, često se iznosi argument da bez silovitog uvođenja principa nenasilja ionako ništa neće funkcionisati, jer će ostati ljudi koji neće dobrovoljno prihvatiti nenasilje. Ponekad se može stvoriti i potpuno pogrešan utisak da zagovornici nenasilja navodno žele iskoreniti nasilje upravo pomoću sile, odnosno nasiljem sa svoje strane, čime se sami predstavljaju kao kontradiktorni nasilnici koji napadaju slobodu ljudi koji ih okružuju. Naravno, to ne odgovara stvarnosti. Ali kako se ipak bez silovitog uvođenja može postići stanje nenasilja? Za to je potrebno razmotriti dva pristupa ovom pitanju.
Prvi pristup sastoji se u izravnavanju Balansa Potencijala Nasilja i on sam po sebi podrazumeva nemogućnost silovitog prisiljavanja (na primer, u formatu države), budući da apsolutno svaki subjekt može odbiti napad i naneti agresoru neprihvatljivu štetu. Samo agresivno nasilje kao fenomen može se iskoreniti dvema metodama. Prilikom korišćenja blaže metode, dovoljno je samo da žrtva napada može da obezbedi agresoru neprijatne i bolne senzacije pomoću neletalnih sredstava samoodbrane, i time smanji njegovu težnju ka ispoljavanju nasilnog ponašanja u budućnosti (ovakav pristup se čini najefikasnijim u slučaju uvođenja blagog BPN-a od detinjstva). To bi trebalo biti sasvim dovoljno da se spreči formiranje i reprodukcija hijerarhija dominacije (priznajmo iskreno — jedna od varijanti takve hijerarhije u ljudskom društvu je stacionarni bandit). Stroža metoda podrazumeva samoodbranu pomoću letalnih sredstava, a samim tim i likvidaciju svakoga ko je sposoban da počini čin napada, što će kod ljudi učvrstiti nenasilno ponašanje evolutivnim putem.
Drugi pristup podrazumeva korišćenje biotehnoloških metoda za razvoj i primenu genoterapije kako bi se reprodukovao rezultat dejstva prirodne selekcije kod naoružanih vrsta (ježevi, bodljikavci, neke otrovne zmije i insekti koji nisu sposobni da iniciraju intranasilje unutar vrste) bez direktnog uklanjanja agresora iz populacije, već uvođenjem u njihov DNK potrebnih varijanti gena pomoću virusnog vektora koji kod čoveka izaziva gađenje prema iniciranju nasilja. Ona se može promovisati na isti način kao i bilo koja druga vakcina protiv opasnih bolesti (a nasilje je sigurno čak i mnogo opasnije od njih).
Ali kako postići da ovakva genoterapija bude prihvaćena od strane svih bez silovitog uvođenja? Čak i ako se uspe ubeđuje mnogi da je prihvate dobrovoljno, i dalje će ostati oni koji to neće želeti. Međutim, i za ovaj problem postoji rešenje.
Prvo, ljudi koji su odlučili da prihvate genoterapiju mogu koristiti nenasilne metode pritiska (kao što su ostracizam ili finansijske sankcije) prema onima koji to još nisu uradili i pokazuju nasilne sklonosti. Na primer, bračni par je odlučio da se ne vakciniše i da ne vakciniše svoju decu, pri čemu se kod njih beleži mnogo slučajeva agresivnog ponašanja. U društvu u kojem je rasprostranjena podrška ideji nenasilja, biće im veoma teško pronaći školu za obrazovanje svoje dece, jer u takvim okolnostima malo ko će želeti da rizikuje primajući potencijalne huligane koji maltretiraju druge učenike. Ili, na primer, osobi može biti odbijena bankarska usluga, jer postoji rizik da, imajući patološku sklonost ka agresivnom nasilju, može početi da finansira terorističku ili bilo koju drugu nasilnu aktivnost, što bi odrazilo na reputaciju same banke, a potencijalno i dovelo do žrtava među njenim osobljem i rukovodiocima.
Drugo, strelice sa genoterapijom mogu se koristiti kao sredstvo samoodbrane. Napad na osobu naoružanu takvim strelicama značilo bi za agresora njegovu uspešnu vakcinaciju i oslobađanje od nasilnih sklonosti. Čak i ako osoba koristi plaćene agente za napad, oni se mogu vakcinisati, a bez njih on više neće predstavljati nikakvu pretnju.
Kao rezultat, vidimo da stanje nenasilja može biti postignuto različitim nenasilnim metodama, u potpunosti u skladu sa principom neagresije (NAP). To nije ideja koja zahteva uvođenje odozgo ili koja uopšte nema šanse da bude ostvarena u stvarnosti. S obzirom na koristi koje se dobijaju iskorenjivanjem nasilnih sklonosti u društvu, bilo bi razumno podržati realizaciju nekog od prethodno navedenih pristupa (ili čak svih odjednom).
U savremenom svetu okruženi smo velikom količinom dobara, od kojih su mnoga rezultat visokotehnološke proizvodnje. Ova dobra nam omogućavaju da imamo toliko kvalitetan život kakav ranije niko nije imao, čak ni kraljevi i ekstremno bogataši. Možemo sebi priuštiti da konzumiramo više hrane nego naši preci, da manje bolujemo i da živimo duže zahvaljujući dostignućima u medicini, da se brzo i efikasno krećemo širom sveta i da na daljinu obavljamo poslove sa drugim ljudima. U perspektivi, razvoj tehnologije je jedino što može osigurati opstanak čovečanstva.
Međutim, sam po sebi teorijski razvoj različitih tehnologija je beskoristan bez organizacije proizvodnje odgovarajućih dobara. Što je ova proizvodnja složenija, to su proizvodni lanci povezani sa njom duži i zamršeniji. Štaviše, čak je i sam teorijski razvoj složenijih tehnoloških procesa često nemoguć bez praktične implementacije prethodnih, jednostavnijih dostignuća. To čini proizvodne lance još dužim i zamršenijim.
Uzmite najobičniji pametni telefon, koji je verovatno upravo pored vas, kompjuter ili televizor. Da bi se oni proizveli, potreban je rad miliona ljudi koji rudarite sve neophodne hemijske elemente, obrađuju ih, transportuju, vode evidenciju, bave se teorijskim razvojem, projektovanjem proizvodnih procesa i upravljanjem njima, upravljaju tehničkim sredstvima proizvodnje i održavaju ih (koja, zauzvrat, takođe zahtevaju prolazak kroz sve te procese), skupljaju pojedinačne delove krajnjih dobara, sastavljaju sama dobra od delova, i bave se još stotinama, hiljadama i milionima drugih pratećih procesa. Tako stoji situacija sa apsolutno bilo kojim visokotehnološkim dobrom. A s obzirom na činjenicu da takvih dobara takođe ima stotine, hiljade i milione, mislim da sada mora biti očigledno da je za održavanje visokotehnološke proizvodnje modernog nivoa potrebno milijarde ljudi, koje mi zapravo i imamo na planeti.
Iz ovoga je potrebno izvući nekoliko zaključaka. Prvo, postoji koncept o tome da povećanje populacije samo vodi do različitih problema, pa bi bilo bolje da se ona smanji na određeni broj koji bi navodno mogao biti obezbeđen obiljem svih neophodnih dobara, a time bi se smanjio i ekološki i resursni pritisak. Međutim, to je prilično apsurdan koncept. Regulisanje broja stanovništva, a još manje njegovo smanjivanje, primoralo bi na skraćivanje i pojednostavljenje proizvodnih lanaca. Moralo bi se proizvoditi manje dobara i ona bi bila lošijeg kvaliteta. Takođe bi postalo nemoguće dalje produžavanje proizvodnih lanaca, odnosno ne bi se mogla organizovati visokotehnološka i složenija proizvodnja. Društvo bi počelo da stagnira, ograničeni resursi bi se trošili potpuno uzalud, a pored toga, u tom slučaju bismo se garantovano postali taoci ove planete, pošto je proizvodnja svemirskih letelica jedna od najsloženijih proizvodnji od svih mogućih. Smrt čitavog čovečanstva u takvim uslovima bila bi samo pitanje vremena, i to verovatno ne veoma daljeg.
Problemi na koje se obično pozivaju prilikom odbrane stava o regulisanju broja stanovništva, rešavaju se upravo razvojem tehnologije. Tehnologija omogućava efikasnije korišćenje ograničenih resursa uz proizvodnju više dobara, takođe otvara puteve ka ekološkijoj proizvodnji bez smanjenja njenog obima. Ovi problemi se rešavaju samo onda kada se naučno-tehnički napredak usporava na veštački način, na primer, neadekvatnom i nasilnom politikom korumpiranih vlada koje jednostavno uništavaju povoljno okruženje za pojavu i razvoj novih inicijativa.
Drugo, ne smeju se potcenjivati pretnje koje mogu dovesti do smanjenja populacije. Ovo se posebno odnosi na pretnje koje proizlaze iz fenomena kao što je nasilje. Kao rezultat naučno-tehnološkog napretka, neizbežno je pojavljivanje efikasnih sredstava za uništenje. Pored toga, ona postaju sve dostupnija, što znači da nasilni potencijal pojedinačnih subjekata svakim danom samo raste. To je samo pitanje vremena kada će svako moći kod kuće da sintetizuje, recimo, veoma opasan i zarazan virus (neko od radnika laboratorije može čak i sada namerno izneti iz laboratorije ili nekorektno uništiti zaražene laboratorijske životinje). Ili će postati rasprostranjeni energenti velike gustine (na primer, čak i sada probušenjem akumulatora pametnog telefona mogu se dobiti teške hemijske opekotine, a sada zamislite da će u budućnosti postojati uređaji hiljadu puta funkcionalniji od današnjih pametnih telefona sa akumulatorima hiljadu puta većim kapacitetom, i da bi neko mogao da ih kupi u velikim količinama sa nasilnim ciljevima). Takođe, i sadašnja opasna sredstva koja su u rukama određenih organizacija i vlada, poput uzoraka virusa ili nuklearnog oružja, nose ozbiljne pretnje, jer ništa ne isključuje opciju njihove upotrebe od strane trenutnih vlasnika ili njihovog curenja u ruke manijaka i terorista.
Možemo sada videti čemu je dovela epidemija koronavirusa. Čak je i relativno nizak nivo zaraznosti i smrtnosti bio dovoljan da izazove globalni previranja i dovede svetsku ekonomiju do krize. A sada zamislite da će biti pušten opasniji virus, ili će biti upotrebljeno nuklearno oružje, ili će se desiti nešto drugo što će dovesti, recimo, ne do smrti čitavog čovečanstva, već do smrti 10-20% populacije planete. Čini se da to ne bi trebalo biti kritično, jer će većina ljudi ipak preživeti. Međutim, podsetimo se na dužinu, složenost i zamršenost proizvodnih lanaca. Nestanak tolikog broja ljudi doveo bi do ozbiljnog poremećaja njihovog rada; rudarjenje, obrada i isporuka mnogih resursa bi čak i prestali. Vrlo je verovatno da bi takav gubitak u uslovima savremenog sveta doveo do neviđenog krize, možda čak i do masovnog deficita osnovnih dobara neophodnih za opstanak, jer je za proizvodnju velike količine hrane za veliki broj ljudi (naročito gradskog stanovništva koje nema sopstvena poljoprivredna zemljišta) ipak potrebna duga proizvodna lanca.
Osim toga, mogu biti ugrožene i specijalizovane organizacije i stručnjaci. Na primer, šta će biti ako glavne kompanije koje proizvode centralne procesore za računarsku tehniku i deo njihovih stručnjaka ne prežive nesreću? Mnogi tehnološki procesi bi jednostavno bili izgubljeni i kada se poslednje zalihe proizvoda ovih kompanija potroše – čekao nas je povratak sa digitalne na analognu tehniku, odnosno povratak na nivo tehnološkog razvoja sredine 20. veka. I ne treba misliti da se svi procesi mogu brzo obnoviti. Naravno, prilično je lako obnoviti proizvodnju analogne tehnike – radio, mehaničku pisaću mašinu, fotoaparat na film, gramofon za vinilne ploče, magnetofon, pa čak i primitivni crno-beli televizor sa katodnom cevi možete sastaviti čak i u garaži, koristeći prilično jednostavne alate i komponente. Ali isti taj centralni procesor, bez kojeg je većina mikroelektronike samo gomila beskorisnog smeća, to već nije moguće. On se ne može reprodukovati čak ni naporima niza kompanija, jer zahteva prevelike proizvodne lance. I to se ne odnosi samo na centralni procesor, već i na mnoge druge tehnologije koje koristimo u svakodnevici ili od kojih imamo korist, uključujući lekove i đubriva za visokoproduktivnu poljoprivredu, bez kojih održavanje populacije planete na savremenom nivou postaje jednostavno nemoguće.
Gubitak visokotehnoloških proizvodnih procesa samo će pogoršati problem proizvodnje i isporuke osnovnih dobara za opstanak. U principu je nemoguće zamisliti kako bez savremenih informacionih tehnologija može se obezbediti isporuka iste hrane za više od 4 milijarde ljudi gradskog stanovništva na planeti, kao i proizvodnja i isporuka dobara neophodnih za održavanje proizvodnje te hrane. Sasvim je moguće očekivati čak i masovnu smrt ljudi i propast moderne civilizacije.
Zato je borba protiv fenomena kao što je nasilje kritično važna za sprečavanje katastrofe koja bi mogla oduzeti deo populacije planete, zbog čega bi počela užasna kriza koja bi mogla dovesti do pada moderne civilizacije. Ni u kom slučaju ne sme se potcenjivati pretnja nasiljem!
Nedavno sam uradio niz grafičkih materijala na temu nasilja i nenasilja. U njima su prikazani problemi fenomena kao što je nasilje, načini njegovog uklanjanja, kao i alternativni instrumenti za postizanje određenih ciljeva.
Sve slike su klikabilne, takođe je dostupan arhiv sa originalima materijala za štampanje u obliku letaka.
Ispostavilo se da postoji prilično velika „sekta“ pristalica Borisa Bojaršinova, koji negira opasnost oružja masovnog uništenja (OMU). On konstantno ponavlja otprilike ovakvu „mantru“ o beskorisnosti nuklearnog oružja (NO). Njegov profil je fizika, pa se većina razmišljanja odnosi konkretno na NO, ali ponekad govori nešto slično i o virusima (sećam se da je Mihail Svetov direktno pitao Bojaršinova o ideji virusnog OMU, a Boris je odgovorio otprilike u istom duhu kao i za NO).
Glavna poruka njegove teorije je da nijedno od trenutno postojećih OMU nije sposobno da uništi čovečanstvo, pa čak ni neki određeni geografski region. On tvrdi da veličina razaranja od nuklearne eksplozije raste kao kubni koren snage naplata (tj. pri povećanju broja „megatona“ bombe, razaranja rastu veoma, veoma sporo), da je nuklearna zima greška u proračunima i da je neće biti u stvarnosti, a da se virusi mogu zaustaviti vakcinom i da ih je nezgodno čuvati spremne za upotrebu.
Dakle, Bojaršinov i njegovi pristalice ne razumeju samu suštinu teorije odvraćanja i mešaju oružje sudnjeg dana (OSD) i oružje masovnog uništenja (OMU). Potonje se ponekad naziva i strateškim oružjem odvraćanja.
OSD u bukvalnom smislu je uređaj koji je sposoban da potpuno uništi celo čovečanstvo ili učini planetu nepodobnom za život.
OMU je oružje odvraćanja koje funkcioniše po teorijsko-igračkom modelu koristi/troškova. Niko od pristalica nuklearnog/virusnog odvraćanja nikada i ne tvrdi da OMU treba da ubije celo čovečanstvo u direktnom smislu, kao što se to razume u slučaju OSD. Čak i na vrhuncu hladnog rata, kada su SSSR i SAD imali desetine hiljada termonuklearnih naplata, eksperti su govorili o nanošenju neprihvatljive štete, ali nikako o potpunom uništenju planete. Koncepcija M.A.D. („Mutual Assured Destruction“) je varljiva u svom nazivu – to uopšte nije potpuno uzajamno uništenje kao što mnogi misle, već samo nanošenje neprihvatljive štete.
Ipak, za odvraćanje agresora u formi države, OMU je sasvim dovoljno. To odlično pokazuje primer severnokorejskog Kima, na kojeg se boji napasti čak i najmoćnija država sveta — SAD. O razornoj sili severnokorejskih raketa ne treba ni govoriti — kao što kažu eksperti, u najboljem slučaju doleće samo 1-2 rakete sa najjednostavnijom nuklearnom bojglavom, koja će raznesti nekoliko blokova gusto zgrađenog područja u gradu kao što je Njujork. Postoje i suprotni primeri — Kadafi i Husejn nisu imali OMU i svi odlično znamo šta se s njima desilo.
Iz etologije životinja je poznato kako je uređena hijerarhija dominacije kod vrsta životinja koje je formiraju (sam čin formiranja takve hijerarhije je greška [lokalni ekstremum] evolucije, koja nastaje zbog narušavanja ravnomernosti balansa potencijala nasilja [kod životinja je to odsustvo urođene naoružanosti]). Dakle, u takvoj hijerarhiji dominant („alfa“) može primeniti nasilje nad submisivnim jedinkama („omega“), a one uopšte nisu sposobne da mu nanesu uzvratnu štetu. Ako jesu sposobne — hijerarhija dominacije ne nastaje.
Uopšteno govoreći, sve države su, u odnosu kako na sopstvene građane, tako i na druge, slabije države, sposobne da primene nasilje bez rizika da dobiju uzvratnu štetu. Donoseći odluku o napadu na Husejna, vlada SAD-a je uzela u obzir rizike od uzvratnog udarca i, razumevši da je maksimum koji Sadam Husejn može učiniti to da ubije deo vojnika koji su tamo poslati dobrovoljno i spremni na rizik, lako se odlučila na agresiju.
Situacija sa severnokorejskim Kimom je potpuno drugačija — primiti čak i slabu bombu na Njujork je neprihvatljiva šteta, birači to neće razumeti i politički sistem SAD-a rizikuje da se raspadne, što vlast nikako ne sme dozvoliti.
Sada razmotrimo suočavanje stacionarnog bandita i pojedinca. Kako mislite, možete čak i primeniti ovo lično na sebe, da li bi društvo pristalo da sedi u karantinu dve nedelje kako bi dozvolilo državi da primeni nasilje čak i nad osobom koja vam je najneprijatnija, kao što je manijak-pedofil? Želite da pogubite jednog manijaka — dobrodošli na dvonedeljni karantin! Veoma sumnjam da biste pristali na to.
Država može primoravati pomoću nasilja samo onda kada ne sledi barem minimalni uzvratni udar pomoću OMU, inače „birači neće razumeti“. Tako da za odvraćanje moderne države NO ili virusi 4. stepena opasnosti su čak i previše. Dovoljan je i slab virus gripa, koji se u bukvalnom smislu može razmnožiti „u garaži“ koristeći najjednostavnije dostupne materijale, kao što su kokošja jaja i inkubator, a sam uzorak virusa za razmnožavanje može se bez problema nabaviti u bilo kojoj bolnici. Glavna stvar je neizbežnost uzvratnog udarca pomoću takvog OMU u slučaju „nabutillivanja“, što se može realizovati kao „sistem mrtve ruke“ ili „tržište ubistava“ („assasination market“). Nakon nekoliko takvih epizoda, zemlja će se brzo vratiti u stanje pojedinačnih predržavnih društava, gde je maksimum što su mogli uraditi sa prestupnikom bio ostracizam. O tome je dobro rekao filozof Stiven Pinker: „Osveta je rizičan posao, jer, ako je neprijatelj toliko opasan da ti je nanio štetu, malo je verovatno da će prihvatiti kaznu bez otpora.“. U pitanjima primoravanja na pokornost naređenjima („zakonima“) stacionarnog bandita — analogno je (o tome smo pričali u videu „Nenasilna država“). Postojanje čak i najjednostavnijeg OMU kod potencijalne žrtve države čini iniciranje nasilja „političkim samoubistvom“ za vlast. Doći će do toga da će društvo, umorno od neprekidnih karantina i prepunih bolnica, pritisnuti državu njenim sopstvenim silama da iskoreni agresivno nasilje (sada je teško u to poverovati, ali život će naterati).
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
