U mnogim slučajevima, kada se govori o problemu nasilja, kao primere ovog fenomena uzimaju se samo primene sile strane običnih građana po njihovoj sopstvenoj inicijativi. U istom slučaju, ako je mera sile primenjena po nalogu odozgo i u okvirima državnog zakona, onda se ona uopšte ne smatra nasiljem, ta mera se već naziva oblikom sprovođenja zakona. Iz ovakve apsurdne formulacije obično proizilazi pretpostavka da se problem nasilja može rešiti jednostavno sprovođenjem neke „ispravne“ državne politike. Takav stav aktivno promovišu pristalice ideja Stivena Pinkera, a u ruskojezičnom prostoru najaktivniji evanđelista tih stavova je Ekaterina Šulman. Ali hajde da vidimo zašto to nikada neće uspeti.
Prvo, sam pokušaj da se prisilne mere sile podele na one koje se mogu smatrati nasiljem i one koje se ne mogu, suočava se sa logičkom protivrečnošću. Razlika u tome kada, kome i iz kog razloga je primenjena prisilna mera sile ne poništava sam činjenicu njene primene, nevoljnost njenog karaktera i namerno fizičko ograničavanje čovekove slobode. Sve je to sastavni faktori fenomena kao što je nasilje. Ne može se reći da ista ta radnja u isto vreme, iz istog razloga i prema istom čoveku predstavlja nasilje, a u drugo vreme, iz drugog razloga i prema drugom čoveku to već ne predstavlja. To je samo subjektivna procena konkretnog čoveka.
Zapravo, zato sve prinudne mere sile nose sa sobom iste probleme i rizike, bez obzira na to kako ih opravdavali. Ako gledamo iz ugla praktičnih rezultata, nema razlike da li je nasilje primenio policajac ili običan građanin, da li je primenjeno na običnog prolaznika ili na bandit koji je u prošlosti počinio mnoštvo zločina, uvek se može nailaziti na otpor, naročito ako se žrtva mere sile dovede u očajničku situaciju. A u današnjem svetu sa tehnologijama koje se ubrzano razvijaju, to preti korišćenjem veoma opasnih i razornih sredstava kao alata za odbranu ili oružja osvete, sve do oružja masovnog uništenja, od kojeg su najdostupniji virusi. Zato se iz praktične tačke gledišta primena mera sile može opravdati samo kod neposredne samoodbrane, jer u tom slučaju čin nasilja već počinje i potrebno ga je prekinuti kako bi se izbegle negativne eksternalije koje slede nakon njega. U svim ostalim slučajevima, jedina optimalna strategija ponašanja biće primena metoda delovanja na prekršioca koje su različite od fizičkog nasilja, poput narušavanja reputacije i ostracizma.
Drugo, i to je najvažnije — pokušaj oslobađanja od privatnog nasilja pomoću državnog nasilja zapravo ga samo suzbija, ali ne i iskorenjuje. Jasnim primerom toga može se nazvati SSSR. Namerne ideje u vezi sa privatnim nasiljem kod ideologa autoritarnog komunizma bile su veoma plemenite; metodom „gvozdene ruke“ nameravali su da iskorenjuju međunacionalne i svakodnevne konflikte. Razumljivo je da roditelji neće izlupati dete, a Azerbejdžanac neće napasti Jermina, ako stoji nad svima njima sa štapom. Ali nijedna vlast ne traje večno. Čim u njoj dođe do promena, svi problemi izlaze na površinu. Konflikt se ponovo rađa, i to sa novom snagom, uzimajući u obzir to u kakvom su stresnom položaju ljudi zbog višegodišnje silne kontrole nad njima. Imali smo sreće što su nakon raspada SSSR-a isti ti Jermani i Azerbejdžanci u rukama imali samo automate i tenkove, a ne nuklearne rakete i viruse. Uostalom, vremenom oni, kao i ne samo oni, mogu ovladati i veoma opasnim sredstvima. Tada ćemo se suočiti sa katastrofalnom pretnjom koja ugrožava postojanje čitavog čovečanstva, usled problema nasilja koji nije rešen metodom „gvozdene ruke”.
Ljudi koji smatraju zaključke Konrada Lorenca u vezi sa prirodom nasilja i strahovima u vezi sa rizikovima koje on unosi nevalidnim, često se pozivaju ili koriste argumente iz jednog materijala pod nazivom „The Lorenzian Theory of Aggression and Peace Research: A Critique“. Kako ne bismo dopustili bilo kakve zablude o fenomenu nasilja, hajde da razmotrimo šta nije u redu sa ovom kritikom.
Na samom početku dolazi argument da Lorenz definiše agresiju kao borbeni instinkt koji se realizuje prema predstavnicima sopstvene vrste i koji je genetski urođen, nasleđen od bioloških predaka. Međutim, prema mišljenju kritičara, ova definicija ispražnjuje sam termin agresije. U celini, prilikom diskusije o agresiji i nasilju, skoro uvek se postavlja pitanje šta zapravo treba da podrazumevamo pod „agresijom“ i „nasiljem“. U ovom kontekstu, bi bilo razumno ove termine svesti upravo na urođene sklonosti ka unutarvrstnom nasilju u obliku nanošenja fizičke štete (ili pretnje njenim nanošenjem), pošto je to predmet istraživanja. Sve ostalo, na primer to što se za različite ljude agresija subjektivno definiše drugačije (za nekoga će i neučtiv pozdrav biti agresija), ne uzimamo u obzir.
Na osnovu kritike, takvo razumevanje agresije ne odgovara delovanju koje se ne manifestuje na direktan način, već kroz društvene institucije koje su ljudi razvili. Prvo, sve institucije koje primenjuju mere sile uvek deluju preko agenata sile. Možete reći da će, ako osoba postane političar, sedet u kancelariji moći da izdaje nehumane naredbe i time vrši akte nasilja ne obavljajući zapravo nikakvu odgovarajuću fizičku aktivnost. Međutim, te naredbe ne vrede ništa bez agenata sile koji ih direktno izvršavaju, što znači da se mora gledati upravo na njih i na njihovu sklonost ka nasilju. Drugo, drugi društveni aspekti, kao što su bogatstvo, status, veštine (o kojima je bilo reči u kritici), bez metoda direktnog nanošenja fizičke štete čoveku, na primer pomoću istih onih silovaca, sami po sebi ne daju takvu mogućnost. Ne možemo govoriti o nasilju tamo gde nije bilo takvog direktnog uticaja. Naravno, čovek može pokušati da naudi drugoj osobi indirektnim delovanjem preko lanca od mnoštva instanci, međutim, taj lanac će pre ili kasnije naići na potrebu za primenom mere sile. Na primer, neko će reći da monopolista na tržištu može čisto ekonomskim metodama pretvoriti ljude u robove, pa čak i dovesti ih do gladi, postavljajući cenu rada i proizvoda jednostrano. Međutim, da bi neko bio monopolista, potrebno je imati agente sile (sopstvene ili se dogovoriti sa agentima već postojeće monopolističke strukture, kao što je država), koji su spremni da putem direktnog nasilja unište sve konkurente na tržištu, naročito one koji neće pristati na ustupke i mirnu pregovaranja.
Nakon toga, Lorenca kritikuju zbog mešanja obrazaca ponašanja prilično različitih vrsta životinja i ljudi, tvrdeći da obrazloženja u vidu zajedničkog porekla vrsta nisu dovoljna za to. Međutim, ne treba zaboraviti da su neuništiva osnova modela ponašanja bilo kog živog bića uvek biološki procesi koji se odvijaju u njegovom organizmu. Bilo bi glupo pretpostaviti, na primer, da samo željom, usled nekih društvenih faktora ili pomoću nekih natprirodnih sila, visoko razvijeni primat, uključujući i čoveka, može ignorisati delovanje hormona i receptora nervnog sistema. A biološki procesi, sa svoje strane, uslovljeni su genetikom. Naravno, ne treba zaboraviti na vezu gen-okolina – određeni geni se aktiviraju u određenoj sredini. Ali taj činjenica samo potvrđuje našu ispravnost, ako uzmemo u obzir dva faktora: čovek deli veći deo genoma sa životinjama usled istog tog zajedničkog porekla i kod veoma različitih vrsta životinja Lorenca su posmatrani isti obrazci ponašanja u pogledu ispoljavanja nasilnog ponašanja. Na osnovu kritike, pogrešno je ekstrapolirati posmatranja životinja na čoveka, čak i ako se ta posmatranja poklapaju za veoma širok niz vrsta. Naravno, složiću se sa tim da u Lorenčevim radovima možda nedostaje posmatranja konkretno ljudskog ponašanja, međutim, na osnovu gore navedena dva faktora (zajedničkog genetičkog nasleđa i posmatranja istih obrazaca ponašanja kod različitih vrsta), može se smelo pretpostaviti da su zaključci koje je izneo u vezi sa prirodom nasilja sa velike verovatnoće tačni i u odnosu na čoveka. I pozivanje ovde na društvene nauke, psihologiju itd., što je takođe pominjano u kritici, nema smisla, jer mi posmatramo biološku i genetičku komponentu koja je fundamentalnija – ove nauke ne mogu protivrečiti biologiji niti u nju uvoditi izmene. Na kraju krajeva, ako neko i dalje nastavlja da negira ove zaključke, bilo bi bolje da ih kritikuje posmatranjima ljudskog ponašanja, odgovarajućom sistematizacijom i poređenjem sa Lorenčevim zaključcima, a ne samo ukazivanjem na nepravilnost činjenice ekstrapolacije.
U kritici se takođe dotiče Lorensova instinktivno-hidraulična model. On objašnjava fenomen aktiviranja instinktivnih reakcija u odsustvu specifičnog nadražaja akumulacijom nekog specifičnog potencijala tokom vremena, koji snižava prag neophodan za pokretanje reakcije; to objašnjava i spontane akte agresije. Ovaj model je podložan kritici zbog nedostatka neurofizioloških dokaza za njegovu tačnost. Međutim, prvo, on nije ni opovrgnut, a drugo, sam Lorenz je priznavao ograničenost ovog modela i to da on ima niz nedostataka, odnosno, on ga zapravo nije nudio kao apsolutno tačno i konačno rešenje.
Dalje se kritikuje uticaj unutarvrstne agresivnosti na preživljavanje vrsta, posebno u slučaju čoveka. Kao primer navode se statistike na osnovu kojih su ratovi između različitih grupa ljudi (uključujući i moderne ratove počev od 19. veka) imali veoma mali uticaj na opstanak čovečanstva. Neću se sporiti sa tim da je ovaj zaključak trenutno tačan. Međutim, ovde Lorenzove strahove u vezi sa pretnjom nasilja za opstanak čovečanstva treba povezati sa naučno-tehničkim progresom. Kako-tako, čovek je postao najnaoružanija vrsta na planeti, više puta se suočavao sa nuklearnom pretnjom, a sa svakim danom pretnje postaju sve ozbiljnije, jer opasna sredstva postaju sve dostupnija za nabavku i reprodukciju malim grupama ljudi, pa čak i pojedincima. Zapravo, destruktivni potencijal malih grupa i pojedinaca svakim danom sve više raste. Na primer, veoma dostupno sredstvo masovnog uništenja su virusi, mada se može smisliti i nešto drugo. Sa Lorenzovim strahovima se ovde teško može osporiti!
Još jedan momenat u kritici privukao je moju pažnju s obzirom na to da on samo potvrđuje Lorencovu teoriju, a ne opovrgava je. Ali za početak moramo nešto da se setimo. Kao što znamo, Lorensova opažanja pokazuju da vrste sa snažnim urođenim naoružanjem ne koriste ga u unutarvrstnim sukobima. To se prvenstveno odnosi na ježeve, ježinaste križance, otrovne zmije i insekte, takođe je Lorenz pominjao i vukove, koji ne grizu svoje srodnike na ranjiva mesta kao što su stomak ili vrat, i gavrane, koji se u tučama čak ni ne pokušavaju izbušiti oči svojim veoma oštrim kljunovima. Nastanak takvih mehanizama tokom evolucije je prilično logičan, inače bi predstavnici ovih vrsta jednostavno izginuli jedni od drugih. Što se tiče slabo naoružanih vrsta, kod njih se ovaj mehanizam manifestuje u manjoj meri, jer njihovi predstavnici ili nisu sposobni da nanesu ozbiljnu štetu svojim srodnicima, ili oni mogu da pobegnu od napada, odnosno nasilje im ne predstavlja tako veliku pretnju. Na primer, kada je Lorenz stavio u jedan kavez dve golubice – koje su inače mirne ptice iz porodice golubova – neprijateljstvo jedne ptice prema drugoj dovelo je do toga da ju je teško povredila i zamalo ubila dok je Lorenz bio odsutan. Sve to zato što u ovom slučaju nije bilo kuda da pobegnu.
U slučaju čoveka, ovaj mehanizam se takođe ne manifestuje naročito snažno, jer je njegovo prirodno naoružanje prilično slabo. Ipak, ne može se poreći to što je čovek ovaj mehanizam ipak u određenoj meri nasledio, štaviše, čak ćemo to potvrditi posmatranjima u vezi sa ratom na koja se sama kritika poziva, ponovo, sa ciljem da dokaže neznatnost uticaja nasilja na opstanak čovečanstva. U mnogim armijama više od polovine vojnika koji su trebalo da pucaju, jednostavno nisu mogli da povuku obarač. Takođe se pominje odbijanje jedne od brigada vojske SAD da se pridržava naredbi tokom Vijetnamskog rata. Slični slučajevi, kao što je masovno ubistvo u Songmiju, za savremene ratove predstavljaju veliko izuzeće i abnormalnost. U celini, većina vojnika smatrala je Vijetnamski rat besmislenim i tokom celog trajanja rata tipičan vojnik je u borbama proveo svega nekoliko sati. Takođe, socijalno istraživanje koje je sprovela služba za informacije i obrazovanje vojnog ministarstva SAD pokazuje da su tokom Drugog svetskog rata većina vojnika zapravo pokušavala da se pravi da je nečim okupirana, nego što su se zaista bavili vojnim poslovima.
Na osnovu ovoga može se zaključiti da je čoveku prisutan Lorensov mehanizam inhibicije nasilja. Iako je on izražen u slabijem obliku nego kod snažno naoružanih vrsta, ipak to daje preduslove za rešavanje problema nasilja, koji je tako snažno brinulo Lorenca i koji je, u principu, razlog za brigu kod bilo kog adekvatnog čoveka. I, inače, u materijalu koji razmatramo, čak se ni ne pokušava kritikovati konkretno ova teorija.
Glavni problem za bilo koji društveno-politički pokret koji se protivi državnoj vlasti jeste pretnja represijom protiv njegovih učesnika. Libertarijance to pogađa pre svega, jer smo iz ugla vlasti ništa drugo do naj„nesistemska“ opozicija (tj. ona koja odbija da koriguje svoje stavove po nalog države). Postojanje rizika od represije snažno ograničava učesnike pokreta u sprovođenju efikasnih akcija i to je potpuno objašnjivo: ako se čak i za deljenje letaka može dobiti velika kazna, onda se bavljenje ozbiljnijim aktivizmom uopšte može dovesti do zatvorske kazne. Pasioniranih libertarijanaca, spremnih da stvaraju nove ideje i promovišu ih u masu, ima veoma malo, pa čak i hapšenje samo jednog od njih može značajno oslabiti čitav pokret. Razumevajući situaciju, oni su primorani da se snažno suzdržavaju u govoru, ne učestvuju u akcijama i uopšte žive u konstantnom strahu.
Rešiti ovaj problem je sasvim realno — potrebno je outsourcovati svaku aktivnost u stvarnom svetu, dok sami ostajete 100% na mreži, van domašaja stacionarnog bandite („države“). Libertarijanskim aktivistima bi bilo poželjno da se uopšte ne pojavljuju u stvarnosti i možda čak i ne šire svoje stavove, ali kada otvore virtuelnu mašinu sa VPN-om, ne treba da se stajidaju ni u čemu, jer je FSB u borbi protiv virtuelnog potpuno bespomoćan! Možete slobodno pisati bilo kakve pozive na društvenim mrežama, objavljivati lične podatke uverenih etatista, organizovati najradikalnije akcije — od deljenja letaka i kačenja banera na kućama i mostovima, do otvorenog maltretiranja aktivnih etatista (na primer, natpis „Ovde živi manijak“ na ulaznim vratima etatiste i lepljenje letaka u njegovom naselju sa fotografijom i informacijama o njegovoj sklonosti ka agresivnom nasilju).
Sve radnje u stvarnom svetu moraju biti sprovedene od strane ljudi koji uopšte nisu povezani sa libertarijanstvom. Mi dobijamo donacije od anonimnih sponzora u kriptovalutama, plaćamo bitcoinima Vasjanima iz darkneta, koji u obično vreme postavljaju paketiće droge i šaraju asfalt i zidove kuća reklamama za „apoteke“. Oni su veoma vešti u skrivanju od policije i znaju šta treba raditi u slučaju hapšenja. Za taj rizik uzimaju svoj novac, koji, iskreno rečeno, nije baš ni veliki. Čak i ako neko od izvršilaca bude uhapšen od strane policije, on će otkriti samo anonimni kontakt na mreži, gde će FSB naići na odbijanje VPN servisa da izda stvarni IP adresu (ili na TOR, ako ste potpuni paranoik). Na taj način, pravi pasionari, čije hapšenje može oslabiti pokret, ispostavljaju se potpuno neosetljivima na represiju, dok hapšenje nepolitičkih izvršilaca u stvarnom svetu nikako neće naštetiti pokretu — umesto jednog uhapšenog grafitara, pojaviće se 10 novih koji žele da zarade malo dodatnog novca.
Skeptici će verovatno sada reći — anonimnost na mreži je mit, FSB će vas deanonimizovati za minut. Ranije sam već pisao zašto to nije tako i nikada neće biti: od samog nastanka država, prema teoriji stacionarnog bandita, svaka država se nalazi u stalnom sukobu sa drugim. Naravno, postoje privremena savezništva, ali na duge staze jedna država je drugoj uvek konkurent i neprijatelj! Vlasti bilo koje države su obično uvek zainteresovane da pomognu opoziciji da oslabi svog konkurenta, pa neće samo odbiti da izdaju lične podatke opozicionara, već će čak pomoći u razvoju sredstava za anonimizaciju (tako je, na primer, TOR mreža kreirana uz podršku federalne vlade SAD). Mislite li da slučajno u zakonima većine zemalja sveta postoje članovi po kojima je zabranjeno izdavati lične podatke i ekstradirati ljude koji su u matičnoj zemlji optuženi iz političkih motiva?! Nije nimalo slučajno, i to treba koristiti; kao što kaže Mihail Svetov — manevrisati između različitih država, izbijajući sebi slobodu. Uzimajući u obzir trenutno geopolitičko stanje, živeći u Rusiji i koristeći VPN u Švajcarskoj, SAD, Velikoj Britaniji, Švedskoj i Norveškoj, vi ste u potpunoj bezbednosti. Ako, naravno, nećete sami sprovoditi bilo kakve akcije u stvarnom svetu.
Svi su već čuli za stvari kao što su kriptovalute, a posebno za bitcoin. Međutim, mnogi se pitaju zašto su kriptovalute toliko skupe i u čemu je uopšte njihov smisao. Često se kriptovalute potpuno smatraju imovinom koju je kreirala i kojom upravlja određena grupa prevaranata, odlučnih da zaradi na još jednoj prevari i finansskoj piramidi, a visoka cena se objašnjava tržišnim manipulacijama i naduvanjem balona koji će skoro pući. Pri tome, za običnog čoveka, kriptovalute u principu ne mogu imati nikakvu korist.
Hajde da razbijemo slične zablude i uverimo se da kriptovalute nisu prevarantska šema i da su nam čak i izuzetno neophodne. Ako već znate kako kriptovalute funkcionišu, ili ako u nekom trenutku postanete umorni od čitanja tehničkog dela, ali pritom uspete da razumete zašto je kripto pouzdano sredstvo, možete odmah preći na čitanje dela članka pod nazivom „U čemu je zapravo korist kriptovaluta”.
Decentralizacija upravljanja
Počećemo objašnjenjem zašto kriptovalute nisu finansijska piramida. Za to ćemo, makar i u prilično grubom, ali demonstrativnom obliku koji prikazuje opštu koncepciju, objasniti kako su strukturirane. Suština je u tome što značajan deo kriptovaluta nema centralni organ upravljanja. Njihova mreža je potpuno decentralizovana, svaka osoba, pa čak i vi, možete pokrenuti čvor (node) istog bitcoina na svom računaru.
Reći ćete da bitcoin ima konkretne programere i da oni implementiraju svoja ažuriranja, što govori o tome da imaju vlast nad kripto mrežom. Da, programeri postoje, ali oni nisu vlasnici mreže. Sve promene i ažuriranja koje oni predlože implementiraju se samo uz dozvolu onog broja rudara koji rade na mreži, a koji poseduju više od 50% računarske snage mreže. Zapravo imamo demokratsko upravljanje (ali ne treba porediti sa državnom demokratijom koja se ipak nameće silom, u ovoj demokratiji vas niko ne primorava da učestvujete), pri čemu je ova demokratija prilično direktna, jer iako ima svoje predstavnike u vidu programera, nijedna odluka ne može proći bez izričitog pristanka više od polovine mreže.
Može se pojaviti pitanje zašto uopšte stvaraju i održavaju kriptovalute, jer bez posedovanja vlasti nad njima ne može se ni zaraditi. Međutim, to nije tačno, programeri kriptovaluta obično rade takozvani „premin“, što znači da pre javnog izlaska čvora kreiraju za sebe određeni broj novčića računajući na to da će njihova kriptovaluta u budućnosti postati popularna i da će ti novčići značajno porasti po vrednosti. Pored toga, programeri kriptovaluta mogu zarađivati i putem donacija bogatih korisnika kojima je dalji razvoj iste profitabilan.
Nove kriptovalute, koje trenutno imaju malu mrežu, često su izložene riziku koncentracije više od polovine snage u istim rukama, što omogućava manipulaciju mrežom. Međutim, što je mreža veća, to se brže smanjuje ta mogućnost. Isti bitcoin je uključio u svoju mrežu toliko gigantske snage širom sveta da verovatno čak ni velike korporacije i vlade neće imati sredstava (barem bez nanošenja značajne štete sopstvenoj ekonomiji) da jednostrano preuzmu kontrolu nad njim i poremete rad mreže.
Osim toga, najveći rudari kriptovaluta obično su rudarski (mining) pool-ovi, a to su takođe decentralizovane organizacije. Rudarski pool-ovi se osnivaju kako bi se ljudi i organizacije, koji pojedinačno imaju neznatne računarske snage, ujedinili i time zajednički rudili novčiće. Iskopani novčići se pritom obično dele među učesnicima u zavisnosti od njihovog doprinosa zajedničkim računarskim snagama. Ponekad se dešavalo (na primer, u slučaju istog bitcoina) da su neki rudarski pool-ovi u različitim vremenskim periodima približavali svoje snage tom istom pragu od 50%. Međutim, hiljade i milioni učesnika pool-a, naravno, ne mogu međusobno da se dogovore samo zbog svog broja; u takvoj situaciji oni bi radije napustili taj pool i pridružili se drugim pool-ovima, kako bi sprečili centralizaciju mreže i gubitak vrednosti novčića koje su već iskopali i koje bi mogli iskopati u budućnosti.
Strog rad sistema i stabilna emisija
Algoritmi prema kojima funkcioniše mreža mnogih kriptovaluta su fiksni i zasnovani su na nerješivim matematičkim zadacima. Proces rudarenja, odnosno kreiranja novih novčića, obično se zasniva na pronalaženju heša odgovarajućeg složenosti za dodavanje novog bloka sa transakcijama u mrežu. Heširanje, posebno u slučaju algoritma SHA-256, koji se koristi u bitkoinu, predstavlja nereverzibilnu funkciju; jedini način da se dobije heš koji odgovara određenom uslovu jeste sukcesivno isprobavanje posebnog parametra bloka. Sam uslov, odnosno težina rudarenja, vremenom postaje sve stroži, a pored toga se nagrada za rudarenje redovno smanjuje. Sve je to takođe strogo programirano sa predviđanjem da će se u mrežu povezivati sve više računarskih snaga kada bude potrebno održati stabilnu emisiju valute.
Što se tiče same emisije, broj istih bitkoina je ograničen na 21 milion novčića (trenutno je rudarenje izvršeno za oko 18,5 miliona novčića). Jednostavno ne možeš uzeti i odštampati nove bitkoine; inflacija po modelu standardne papirne valute u slučaju kriptovaluta je jednostavno nemoguća.
Ne može se intervenisati u rad kriptovaluta putem hakerskog upada (iako je bilo upada u isti bitcoin, to se dešavalo u ranim fazama njegovog razvoja, kada njegov programski kod nije bio dovoljno savršen). Recimo da haker želi da ubaci lažnu transakciju sa nepostojećim novčićima u bitcoin mrežu. Međutim, svaki blok sa transakcijama u mreži sadrži hash prethodnog bloka. Drugi čvorovi (node) jednostavno neće prihvatiti čvor koji će pokušati da uvede nevalidan lanac blokova u mrežu. Takođe, nije moguće odabrati odgovarajuće parametre bloka tako da se dobije apsolutno isti hash kao kod originalnog bloka. Hەširanje je, ponovo, ireverzibilna funkcija, a može se hakovati samo grubim pretragama (brute force). Algoritam heširanja SHA-256 može dati 2^256 jedinstvenih varijanti hešova – čak i sa svim računarskim moćima planete, ne bi bilo dovoljno vremena trajanja univerzuma da se pronađe parametar koji daje konkretan heš. Na zaštiti stabilnosti i nepovredivosti rada kriptovaluta stoji matematika velikih brojeva!
U čemu je zapravo korist kriptovaluta
Dobro, kriptovalute zaista nemaju centralizovano upravljanje i apsolutno su pouzdane. Ali zašto su nam potrebne u praksi? Na kraju krajeva, obične valute su popularnije i lakše ih je koristiti. Kakva je uopšte korist od vašeg bitcoina, posebno uzimajući u obzir da podrška njegove mreže i rudarenje novih novčića troše neverovatnu količinu računarske moći i električne energije?
Sva korist kriptovaluta leži u tome što one omogućavaju da nikome, uključujući i vlade, ne dozvolite da veštački umanjuju vrednost vaše ušteđevine putem inflacije, neometano vam oduzimaju gotovinu i ograničavaju vašu ekonomsku slobodu. Počnimo od jednostavnog primera. U Nigeriji, prilikom sprovođenja ankete o korišćenju bitkoina, oko trećine ispitanika je izjavilo da ga koristi ili da ga je nekada koristilo. A sve to zato što je vlada Nigerije postavila previše visok porez na prenos sredstava preko granice. Kriptovaluta je postala jedini način da se svojim porodicama šalje novac sa minimalnim gubitcima, zaobilazeći idiotske državne zakone, za one Nijgerijce koji rade u inostranstvu.
Takvih primera se može smisliti mnogo, jer statični bandit (država) u svemu pokušava da opljačka svoje građane. I kriptovaluta dolazi ljudima u pomoć. Ne želite da statični bandit opterećuje vaše transakcije džinovskim porezima i svaki put zahteva objašnjenje u vezi sa poreklom sredstava? Platite kriptovalutom! Ne želite da država u bilo kom trenutku može da vas tuži zbog neplaćanja alimentacije ili da oduzme polovinu vaše imovine u korist bivšeg supružnika prevaranta? Čuvajte ih u kriptovalutama! Vlast je ograničila ili zabranila neku vrstu ekonomske aktivnosti i kontroliše vaše prihode? Primajte plaćanje u kriptovalutama!
Kriptovaluta će spasiti vaše ušteđevine, prihode i ekonomsku slobodu u ovim i mnogim drugim situacijama. Od vas se ne mogu jednostavno uzeti i oduzeti kriptovalute (osim ako sami ne kažete lozinku za svoj novčanik ili vam ne oduzmu uređaj na kojem je lozinka sačuvana u nešifrovanom obliku, uvek imajte taj trenutak na umu). Vaše ušteđevine u kriptovalutama neće izgubiti svoju vrednost vremenom zbog toga što neko redovno štampa milijarde novih novčanica. Kriptovalute možete koristiti potpuno anonimno. Iako je, naravno, isti bitcoin pseudoniman, jer su sve transakcije u mreži vidljive svakoj osobi, ovaj problem se rešava korišćenjem bitcoin miksera (posredničkih servisa koji pre slanja novčića primaocu izmešaju njih sa novčićima ostalih korisnika miksera i time čine transakciju nepratljivom), uključujući i klijente novčanika sa ugrađenim mikserom (na primer, Wasabi Wallet). Takođe postoje kriptovalute u kojima se novčići mešaju automatski unutar same njihove mreže (na primer Monero, Dash, ZCash). Uz to, trudite se da po mogućnosti ne povezujete svoj novčanik sa svojim stvarnim identitetom. Ako je to neophodno, koristite poseban bitcoin adres za svaku transakciju, što će učiniti sistematsko praćenje vaših transakcija nemogućim.
Sada možemo sa sigurnošću zaključiti da je kriptovaluta odličan ekonomski alat za izbegavanje regulacija, zabrana i krađe sredstava od strane statičnog bandita. Kriptovaluta pruža maksimalnu ekonomsku slobodu. Upravo to formira njenu vrednost.
I šta od toga, vlade će jednostavno uzeti i zabraniti kriptovalute
Samo što je zabrana korišćenja kriptovaluta nemoguća. Kao što pamtimo, one su decentralizovane, ne postoji neki jedinstveni server koji svima upravlja. U mrežu kriptovaluta uključeni su milioni servera širom sveta, bilo koji čovek može pokrenuti čvor kriptovalute čak i na svom kućnom računaru. Ne može se jednostavno uzeti, blokirati određena IP adresa, kao što se to obično radi u slučaju onlajn servisa, i time postići realizaciju zabrane korišćenja servisa. Kriptovalutu je moguće blokirati samo putem totalnog isključenja interneta, što se svakako neće desiti, jer trenutno sve funkcioniše pomoću interneta, a taj korak bi koštao ogromnih gubitaka samim vladama.
Neće uspeti zabraniti ni konkretne vrste transakcija koristeći kriptovalute, na primer, kupovinu robe kriptovalutama na sivim i crnim tržištima, ili razmenu između kriptovalute i fiat valute. U slučaju razmene, u pomoć nam dolazi model P2P berzi. Na primer, želite da zamenite bitkoine za rublje, pri čemu su servisi koji se bave takvom razmenom razbijeni silom. Vi jednostavno preko P2P berze tražite istu osobu kao što ste vi, samo koja želi da zameni rublje za bitkoine, i, zapravo, izvršavate razmenu. Država pritom na bilo koji način neće saznati da je vaša transakcija bila povezana sa kriptovalutom, jer uz poštovanje mera anonimnosti, ona ne može pratiti kripto transakcije. Zabrana kriptovaluta je jednostavno beskorisna i neostvariva mera.
Kriptovaluta je ionako beskorisna jer nije popularna kao sredstvo plaćanja
A ovo je već neaktuelna tvrdnja. Trenutni trendovi u pogledu usvajanja kriptovaluta govore potpuno suprotno. Na primer, Tesla je nedavno objavila svoje planove da počne da prihvata plaćanje u kriptovalutama. Servis za plaćanje Apple Pay je već dodao mogućnost povezivanja kriptovalutskih računa sa svojim novčanicima i njihovo korišćenje na teritoriji SAD. Slične planove su objavili i Google Pay i Samsung Pay. Ovim tempom, uzimajući u obzir da se ovi servisi aktivno koriste za vršenje plaćanja kupovina širom sveta, uključujući i teritoriju CIS-a (pristanite da ste videli oznake ovih servisa na izlozima prodavnica o mogućnosti bezgotovinskog plaćanja, ili ste ih čak i sami koristili), kriptovalute mogu postati popularno sredstvo plaćanja. Naravno, pošto ovi servisi rade uz državnu dozvolu, korišćenje kriptovaluta u ovom slučaju može samo dodati anonimnost porekla sredstava, ali to nije način izbegavanja nadzora nad njihovom potrošnjom i oporezivanja od strane stacionarnog bandita. Međutim, to bi trebalo da bude dovoljno da šira javnost prihvati kriptovalute kao sredstvo plaćanja i počne da ih posmatra tolerantnije. Ljudi za koje su kriptovalute svakodnevica postupno će početi aktivno da vrše transakcije direktno koristeći ih, bez posredničkih servisa. To će svima nama omogućiti značajnu ekonomsku slobodu, nezavisno od redova koje nameće stacionarni bandit.
Kriptovaluta neće postati popularno sredstvo plaćanja zbog sporosti transakcija i visokih provizija
Takođe neaktuelna tvrdnja u ovom trenutku. Naravno, čist bitkoin sam po sebi zaista jeste prilično spor (u proseku se na potvrdu transakcije čeka 10 minuta, a ponekad to može potrajati i nekoliko sati) i skup (prosečna provizija bitkoin mreže po transakciji u trenutku pisanja ovog materijala iznosi oko 24 dolara), pa je u njemu isplativo vršiti samo velike transakcije koje ne zahtevaju trenutnu izvršnost. Međutim, već postoje rešenja i za male transakcije, kao što je kupovina šolje kafe. Jedno od njih je Lightning Network – platni protokol koji omogućava trenutne transakcije između učesujućih čvorova (nodes) i nudi se kao rešenje za problem skalabilnosti bitkoina. Takođe, ovaj problem je rešen u mnogim alternativnim kriptovalutama u odnosu na bitkoin.
Ne tako nedavno u libertarijanskoj zajednici počeli su aktivno da diskutuju o projektu „Prospera“ – charterskom gradu na teritoriji Hondurasa. Takođe, ideja charterskih gradova uopšte je prilično popularna među libertarijancima, mnogi od njih razmatraju opciju autonomnih jurisdikcija i slobodnih ekonomskih zona, izdvojenih iz jurisdikcije neke države, kao stvarnu mogućnost da se postigne slobodno društvo.
Kakve god da bile snovi povezani sa idejama ovog tipa, oni se lome na isti način na koji se lomi ideja sistajdinga i stvaranja jurisdikcija van teritorija država uopšte (više o tome možete saznati u materijalu „Zašto ne treba računati na stvaranje novih jurisdikcija u okeanu ili svemiru“). Ako je nasilje i dalje aktuelan alat za postizanje ciljeva i ako novonastala jurisdikcija nema naoružana nikakva sredstva za suzbijanje napada spolja (priznajmo iskreno: za malu KJ protiv gigantskog stacionarnog bandite jedino oružje odvraćanja može biti samo OBM poput virusa), onda je njena autonomija samo ni čime potkrepljena gospodska milostinja. Ozbiljno, kako uopšte može računati na stvaranje slobodne jurisdikcije po milosti stacionarnog bandite („države“)?
Naravno, ne sporim da u određenom trenutku vremena u vladi konkretne države mogu biti ljudi koji apsolutno nisu protiv inicijativa ovog tipa i koji su spremni da izdvoje teritoriju za njih pod uslovima maksimalne autonomije i mogućnosti samostalnog vođenja unutrašnjih redova, pa čak i do stvaranja sopstvenih zakona i zakonodavnih mehanizama. Ali takva vlast, kao i svaka druga vlast, ne može biti večna. U svakom slučaju, pre ili kasnije će se u vladi desiti promene, i gde su garancije da nova vlast neće želeti da likvidira takvu autonomiju, ili barem neće početi da je smanjuje malim koracima, kako ne bi naglim odlukama izazvala prekomerno nezadovoljstvo? Na primer, kao vlada Kine u odnosu na Hong Kong? Dogovori sami po sebi u ovom slučaju ničemu neće pomoći, vladi može biti jednostavno svejedno. U istoriji je već bilo stotine i hiljade primera slobodnih gradova i širokih autonomija različitih vrsta, i gde su oni svi sada, jesu li im pomogli sporazumi sa centralnom vladom?
Naravno, predstavnici takve autonomije mogu stvoriti svoju političku silu i pomoću nje lobirati svoje interese u centralnoj vladi. Međutim, na taj način će se samo uvlačiti u još jednu borbu za vlast nad instrumentom državnog nasilja. A to je već kretanje u potpuno suprotnom smeru od postizanja slobodnog nenasilnog društva. Praktično je to isto što i prosto smeniti vlast radi silnog nametanju sopstvenih normi društvu – sa libertarijanstvom to nikako ne može biti povezano.
Nadati se milosti gospodara je glupa ideja. Bez uklanjanja nasilja kao fenomena u celini ili barem bez postojanja oružja odvraćanja, autonomija koju je dodelio stacionarni bandit ne vredi ništa i ničim nije potkrepljena. A ako sredstva te vrste postoje, zar onda možda nema više smisla u tome da se izađe iz pod jurisdikcije stacionarnog bandita u nekom razvijenom mestu, na primer na teritoriji velikog grada, a ne na goloj zemlji, gde će morati još da se troše milijarde dolara na stvaranje infrastrukture i privlačenje ljudi?
Bez ovog načina razmišljanja nikada nećemo postati razvijena zemlja, i ovog puta problem uopšte nije u državi. On je mnogo širi. To se odnosi i na neke libertarijance, jer bez prihvatanja filozofije opisane u nastavku, nikada nećemo pobediti stacionarnog bandita!
„Veoma važan trenutak je tolerancija prema neuspehu. To jest, propasti u Dolini nije sramota. Ako pregledam neke biografije i osoba dođe na intervju i kaže: ‘Propao sam sa startupom i sada tražim posao’ ili, recimo: ‘Imao sam dva ozbiljna neuspeha’, ja na to ne gledam kao na: ‘Uf, to ne želim’, već kao na to da on ima iskustvo neuspeha, i što znači da je vredniji od osobe koja još uvek nije propala ni jednom. On je lik sa iskustvom. I štaviše, lik koji je dokazao da može da ustane i krene dalje nakon neuspeha. To je supervažno, jer u onome čime se ovde baviš, neuspeh je praktično obavezan deo igre. Konstantno propadaš jer konstantno isprobavaš nove lude ideje. Ako ne propadaš, znači da previše izbegavaš rizik. To je veoma važno.“
„I poslednje što, po mom mišljenju, verovatno veoma snažno utiče ne samo na biznis, već i na samo društvo — to je u principu prihvatanje, tolerancija prema ludom, nepoznatom, neobičnom, svakoj takvoj ludačkoj stvari. Jer zapravo sve kul ideje su u početku lude. Ako ne možeš da prihvatiš ljude koji se ne oblače onako kako tebi odgovara ili se ponašaju onako kako ti ne odgovara, ili nešto slično, onda takvo društvo najverovatnije neće podržati neku novu ludu ideju, tipa: ‘A hajde da napravimo društvenu mrežu gde će svi imati prava imena i gde će deliti fotografije’. Ta ideja, u vreme kada je Facebook počinjao, delovala je ludo. Na internetu niko nije koristio svoja prava imena. Ali venture kapitalisti veruju, daju novac upravo zato što su navikli na to da su lude ideje dobre. I oni znaju da one mogu propasti.“
Kada se virusi posmatraju kao oružje masovnog uništenja, mnogi govore da je to samo hipotetička pretnja, neostvariva u ovom trenutku u praksi, da se teško može ostvariti u bliskoj budućnosti, i da svakako nikada neće biti dostupna za reprodukciju malim organizacijama i običnim ljudima u kućnim uslovima. A pošto su druga moguća sredstva masovnog uništenja još nedostupnija za reprodukciju, nema potrebe bojati se fenomena kao što je nasilje i pokušavati ga potpuno iskoreniti.
Pre svega, moramo pogledati trendove razvoja biotehnologija. Odličan primer pokazuje operacija kao što je sekvenciranje (jednostavnijim jezikom – dešifrovanje) genoma. Pre još 20 godina, sekvenciranje jednog kompletnog ljudskog genoma koštalo je 100 miliona dolara, pre oko 10 godina – 1 milion dolara, a sada – 1 hiljadu dolara. Takođe, već sada postoje prilično jeftini sintezatori DNK/RNK, neki modeli se mogu kupiti za nekoliko desetina hiljada dolara i sasvim je realno očekivati da će vremenom i razvojem tehnologije postati još jeftiniji i pristupačniji. Pored toga, u poslednje vreme pojavila su se istraživanja u vezi sa upotrebom Veštačke Inteligencije u rešavanju jednačina kvantne hemije [1][2]. U perspektivi, to će omogućiti određivanje hemijskih i fizičkih svojstava molekula bez sprovođenja stvarnih testiranja, već samo virtuelnim modelovanjem njihove strukture. Mislim da je očigledno da će to veoma značajno pojednostaviti i projektovanje veštačkih virusa. I na kraju, ne zaboravimo da se moderna vakcinacija i ciljano lečenje zasnivaju upravo na uvođenju veštačkih virusnih agenata u čoveka, koji nose određeni genetički materijal do potrebnih ćelija i ubacuju ga u njih. U suštini, to je genoterapija, prema čijoj tehnološkoj realizaciji mnogi, iz nekog razloga, takođe pristupaju skeptički i ne vide perspektivu njenog razvoja i primene u bliskoj budućnosti. Ali vi još uvek smatrate da je stvaranje opasnih veštačkih virusa samo hipotetička pretnja? Pa hajde, razmotrimo stvarne slučajeve sličnog.
Godine 2011, virolog Yoshihiro Kawaoka sprovodio je eksperimente na kreiranju vakcine protiv gripa. Pokušao je da rekonstruiše soj virusa koji je prethodio epidemiji 2009–2010. godine kako bi video kako se virus promenio tokom 4 godine. Kao rezultat toga, modifikovao ga je tako da postane otporan na ljudski imunitet [3]. Naravno, njegov rad je počeo da biva kritikovan, jer bi čovečanstvo ostalo bespomoćno u slučaju da je ovaj virus napustio zidove laboratorije. Takođe, vlada SAD je 2014. godine uvela zabranu nastavka ovog istraživanja (međutim, ona je ukinuta 2019. godine). Pored toga, Yoshihiro Kawaoka je ranije uspeo da u laboratorijskim uslovima kreira analog sve poznatije španske gripe, od koje je, prema različitim procenama, poginulo do 100 miliona ljudi.
Takođe, 2018. godine, grupa kanadskih istraživača objavila je naučni rad o rekonstrukciji uzročnika virusa konjske osepe – najbližeg rođaka crne (prirodne) osepe, jedne od najsmrtonosnijih bolesti u istoriji čovečanstva [4]. Troškovi ovog projekta procenjuju se na približno 100 hiljada dolara. Baveći se ovim, istraživači su težili da kreiraju novu, još bezbedniju vakcinu protiv prirodne osepe. Međutim, značajan deo naučne zajednice odnosio se ka ovom istraživanju kritički i počeo da izražava indignaciju zbog toga zašto je naučni časopis PLOS One uopšte dopustio objavljivanje rada te vrste, jer to može pomoći teroristima u kreiranju biološkog oružja.
U svemu ovome treba razmotriti slučajeve kada su virusi slučajno napuštali zidove laboratorija i kakve su posledice to imalo, kako bismo razumeli sa čim ćemo se suočiti ako neko namerno poželi da pusti opasan virus na slobodu. Štaviše, to već sada može učiniti bilo koji laboratorijski radnik bilo kog istraživačkog centra koji čuva i proučava uzorke takvih virusa. Jednostavno imamo velike sreće što nijedan od takvih laboratorijskih radnika još uvek nije imao nasilne sklonosti, ili ako je imao, nešto ga je sprečavalo ili nije shvatao kakvo opasno oružje drži u svojim rukama. Navesti ćemo 5 takvih slučajeva [5]:
– Godine 1977. soju gripa H1N1 uspelo je da pobegne iz kineske ustanove i proširi se širom sveta. Srećom, izazivao je samo blagu bolest i doveo je do svega nekoliko smrtnih slučajeva.
– Od 1963. do 1978. godine u Velikoj Britaniji došlo je do tri bekstva virusa prirodnih varičela iz dve različite laboratorije. Bila su povezana sa niskim standardima i lošom laboratorijskom praksom. Izbijanje varičela dovelo je do najmanje 80 smrtnih slučajeva.
– Godine 1995. 10.000 ljudi u Venecueli i 75.000 ljudi u Kolumbiji oboleli su od soje VEE koja je pobegla iz laboratorije. Kao rezultat izbijanja bolesti, poginulo je 311 ljudi, dok su neurološke komplikacije otkrivene kod 3.000 ljudi.
– Teški akutni respiratorni sindrom (SARS) je 2003. godine doveo do globalne epidemije koja je inficirala 8.000 ljudi i izazvala 774 smrti u 29 zemalja. Od vremena početne epidemije izvršeno je šest bekstava virusa iz laboratorija – četiri u Pekingu i po jedan u Singapuru i Tajvanu.
– U 2007. godini, 278 životinja u Velikoj Britaniji zaraženo je aftom nakon što je virus izbio iz laboratorije visokog nivoa bioubezpieđenja. Usled izbijanja epidemije, bilo je potrebno uništiti 1578 životinja. Ova epidemija je podminula poljoprivrednu proizvodnju i izvoz Velike Britanije i koštala je približno 200 miliona funti sterlinga.
Hajde da pogledamo i trenutnu virusnu situaciju. U godinama 2020-21. morali smo da se nosimo sa koronavirusom (inače, to je jedna od sorti istog SARS-a koji je izbio iz laboratorijskih zidova 2003. godine). U poređenju sa drugim virusima, SARS-CoV-2 nije preterano zarazan i smrtonosan; do sada ga je preležalo oko 103 miliona ljudi, što je 1,3% populacije planete; oko 2,2 miliona ljudi je umrlo – što je 2,1% svih zaraženih. Ipak, pandemija je dovela do velikog broja društvenih i ekonomskih problema.
Takođe, treba da pogledamo i druge savremene virusne pretnje pored koronavirusa. To može biti, na primer, virus „Nipah“. Bolest može teći bez simptoma (u tom slučaju čovek jednostavno postaje nosilac zaraze) ili izazvati ozbiljne respiratorne probleme, encefalitis, otok mozga i smrtnost u opsegu od 40% do 75%. Pored toga, holandski istraživači tvrde da se izbijanje Nipah virusa može dogoditi u bilo kom trenutku [6]. A šta bi se moglo desiti ako uzorak takvog virusa padne u ruke osobe sa nasilnim težnjama?
Pored svega toga, temu virusne pretnje već pokreću neke poznate i autoritativne ličnosti, kao što je preduzetnik i milijarder Bil Gejts [7]. Još 2015. godine je predvideo pandemiju i upozorio da svet na nju nije spreman. Ovu nepripremljenost objašnjava time da se velike pandemije dešavaju prilično retko, ljudi ih zaboravljaju i radije žele da usmere svoju pažnju na borbu protiv češćih katastrofa. Pandemija u celini uvek deluje kao nešto što se sigurno neće dogoditi u narednih nekoliko godina, zbog čega se njena pretnja ignoriše. Bil Gejts je takođe izrazio zabrinutost zbog toga što se virusi mogu koristiti u nasilne svrhe i procenio je verovatnoću nastanka veštačke pandemije kao veću od prirodne. Hajde sada zamislimo takav scenario – neko namerno oslobađa veoma zarazan i smrtonosan virus, a čovečanstvo na to uopšte nije spremno?
Mislim da ne bi trebalo da ostane sumnje u to da je kreiranje veštačkih virusa stvarni zadatak koji vremenom postaje sve manje skup i dostupniji za realizaciju. Takođe, možda čak neće biti ni potrebno kreirati nove viruse – dovoljno je preuzeti i iskoristiti uzorke već postojećih. Zato nam je kritično važno da se oslobodimo nasilja pre trenutka kada bi neko, u pokušaju da se zaštiti od napada ili neki terorista u progonjenju svojih nasilnih ciljeva, oslobodio veoma zarazan i smrtonosan virus, koji bi doveo čovečanstvo do katastrofe.
Veoma je glup onaj konzervativista koji ostvaruje svoje snove o etničkoj čistoći i tradicionalnom poretku života kroz državno nasilje po nalogu prema celom društvu. Ali glup će biti i progresivista koji će iskoristiti istu tu metodu u promovisanju multikulturalne i LGBT agende. A sve to zato što, bez obzira na to koje se ideje promovišu tom metodom, neophodno je stalno koristiti i održavati u „ratnoj pripravnosti“ instrumente nasilja.
Ali vlast ne može biti večna. Ne postoji metoda da se zauvek ostavi vlast u rukama jedne grupe interesa, jednostavno zato što u društvu uvek postoje različite grupe. I kada neka od grupa stekne dovoljno snage i popularnosti da smeni prethodnu grupu, zajedno sa tim se odmiču i prethodni interesi.
Da bi bilo jasnije, hajde da kao primer postavimo jedno pitanje, posmatrajući trenutno stanje stvari u zapadnom svetu. Evropski i američki konzervativisti su krajnje nezadovoljni time što njihovu decu prisiljavaju da u školama uče multikulturalizam i što im se promoviše tolerancija prema LGBT zajednici. Ponekad čak dolazi do toga da služba za zaštitu dece može oduzeti decu konzervativnim roditeljima ako oni odluče da ih zaštite od takvog obrazovanja. Takođe su nezadovoljni time što im se kroz oporezivanje oduzimaju sredstva za pomoć i obezbeđivanje dodatnih privilegija manjinsama i immigrantima.
Ali ko je kriv za to? Progresivisti? Možda, jer koriste silovite instrumente. Ali i sami konzervativci su krivi. A sve zato što su podržavali i negovali instrument nasilja. I čemu se ovde čuditi što je taj instrument vremenom jednostavno prešao u ruke drugih interesnih grupa? Čemu konzervativci treba da se čude nakon što su u prošlosti ubijali, zatvarali ili prisilno lečili iste predstavnike LGBT zajednice, a zatim su njihovu decu počeli obavezno da uče toleranciji prema vrednostima te vrste? Da su se konzervativci oslobodili instrumenta nasilja, da ga nisu koristili u progonjenju svojih ciljeva, niko im ne bi mogao nametati svoje poretke. Da, oni im toliko mrzni pristalice multikulturalizma i predstavnici LGBT zajednice i dalje bi postojali. Ali ne bi mogli silom da im ukazuju kako da žive.
Moral ove priče može se izraziti jednom poslovicom – šta sejesi, to ćeš i požinjeti! Ako budeš sejao nasilje – sam ćeš postati njegova žrtva, to je neizbežno, nikada ne računaj na to da je instrument nasilja tvoj i samo tvoj. Bolje nemoj doprinositi razvoju takvog instrumenta – tada ga niko neće moći primeniti protiv tebe.
Stalno čujem kritike na račun ideje o uklanjanju agresivnog nasilja iz društva pomoću biotehnologije (razvojem genoterapije). Skeptici govore da je sklonost nasilju veoma složena, da je određuje mnoštvo gena i da njihovo određivanje nije moguće. Zapravo, to je zaista tako, ali samo ako tražimo upravo gene sklonosti ka nasilju, iako za rešavanje postavljenog zadatka to uopšte nije potrebno. Istraživanja Lorenca opisuju evolucioni put kojim su mnoge vrste životinja stekle „urođeni moral“ neagresivnosti prema jedinkama sopstvene vrste (u stvarnosti, to nije moral u uobičajenom filozofskom smislu, već instinkt ponašanja). Mnogi na to iz nekog razloga nisu obratili pažnju, ali Konrad Lorenc jasno ukazuje u svojim radovima da vrste sa urođenim moralom osećaju snažan osećaj gađenja (tj. aktivira se određeni mehanizam kočenja agresije) kada žele da nanesu štetu telu svog srodnika (radi jednostavnosti, dalje ćemo to nazvati „Lorencov mehanizam“ po imenu autora koji ga je otkrio). To značajno kontrastira sa običnim razumevanjem „sklonosti ka nasilju“. Na primer, ježevi su prilično agresivni u uobičajenom smislu (jer su predatori), ali nisu sposobni da nanesu fizičku štetu svojim srodnicima.
Iako je sam Lorenc pisao da je kod čoveka „urođeni moral“ veoma slab, ipak, njegovo prisustvo može se primetiti kod znatnog dela društva, možda čak i kod većine. Verovatno ste obraćali pažnju na scene u filmovima gde neko želi da se osveti za neku uvredu, uzme oružje u ruke, priđe nenaoružanom protivniku, usmeri cev u njega, ali iznenada napadaču zadrhte ruke, postane mu loše i ne uspe da pucaju. To je upravo obrazac ponašanja vrsta sa jakim variantom Lorencovog mehanizma, ali je kod ljudi on prilično varijabilan (za razliku, na primer, od ježeva i zmija kod kojih svi jedinci u populaciji imaju jaku varijantu ovog mehanizma zbog pritiska prirodne selekcije). Shodno tome, ovu osobinu određuju aleli jednog ili više gena (različite forme jednog i istog gena, smeštene na istim delovima hromozoma). S obzirom na viski stepen varijabilnosti jake/slabe varijante Lorencovog mehanizma kod različitih ljudi, određivanje konkretnih gena i njihovih pravih (nama potrebnih) alela je prilično jednostavno čak i na savremenom tehnološkom nivou.
Može se definisati okvirni plan istraživanja. Aktivisti otvoreno pokazuju provokativno ponašanje, na primer, pokazujući svoju pripadnost LGBT zajednici na mestima gde se obično nalaze homofobi, vređaju ih, ali, što je važno, ne primenjuju prema njima nikakvo fizičko nasilje. Ako je vidljivo da je osobu uvreda snažno pogodila, ali je ona ipak jednostavno otišla (idealna varijanta — nameravala je da udari, ali na kraju nije mogla), obavestimo je da je to bio naučni eksperiment, da je brava što se suzdrжала i uzmemo joj uzorak DNK, označavajući ga kao „miran“. Ako je pokušala da udari aktivistu — odmah zaustavimo napad pomoću paprenog spreja i uzmemo uzorak DNK, označavajući ga kao „agresor“. Ponavljamo ovo više puta kako bismo kreirali uzorke dovoljnih dimenzija.
Zatim šaljemo prikupljeni materijal u laboratoriju gde se vrši dekodiranje (sekvenciranje) DNK. Može se poslati u Silikonsku dolinu — tamo će neki od brojnih bioteh-startapa sigurno biti srećan da primi uzorke koje smo prikupili, jer oni u samoj Kaliforniji ne mogu vršiti uzimanje uzoraka DNK na tako „agresivan“ način. Na osnovu poređenja dva uzorka određuju se konkretni geni odgovorni za snagu Lorencovog mehanizma i aleli koji su nam potrebni (koji kodiraju jaku varijantu). Nakon što se oni odrede, može se, na primer, kreirati genoterapija za odrasle i genetski test za trudnice (koji će ženu naterati da ozbiljno razmisli o tome da li vredi nastaviti trudnoću).
Često čujem prigovore protiv agorizma, kripto-anarhizma, bitkoina, platformi u darknetu, TOR-a, VPN-a i svega ostalog što omogućava borbu protiv stacionarnog bandita („države“) nenasilnim metodama na mreži. Kritičari kažu da državi nije teško sve to zabraniti i blokirati.
Zaista, čisto teorijski, država je sposobna sve to blokirati jednim pokretom prsta, samo što, kao i uvek, u igru ulazi odnos koristi i troškova. Trenutno je povezanost u mreži toliko visoka da će blokiranje jedne IP adrese, protokola, ili čak nekog potpisa putem DPI sredstava neizbežno dovesti do prateće štete.
Roskomnadzor (RKN) je pokušavao da blokira Telegram, ali je na kraju odustao od te ideje jer su usled pokušaja blokiranja prestale da rade sasvim drugi servisi: onlajn prodavnice, obrada plaćanja MasterCard, kurirska služba, čak i sajt Odnoklassniki. Zabraniti VPN takođe neće uspeti — koriste ga kompanije. Zabraniti ga privatnim licima, ali dozvoliti kompanijama, deluje kao potpuni ludilo — pojava 140 miliona pravnih lica u Rusiji to je DDoS napad na ceo birokratski sistem. Možda napraviti „kao u Kini“, moćan firewall sa DPI-jem? To takođe nije opcija — svi donekle pristojni VPN servisi pružaju alate za njegovo zaobilaženje.
Neko će još reći za bele liste, kada se blokiraju svi resursi osim dozvoljenih. To takođe neće proći — veoma mnogo uvozne industrijske i medicinske opreme zahteva pristup mreži radi povezivanja sa serverima proizvođača. Govoriti o „uvozu zameni“ opreme te klase je zapravo smešno. I šta da se krije, vlastima je potrebno da razvijaju još neke „vunderwaffe“, a za to je potreban pristup mnoštvu različitih „piratskih“ resursa tipa Sci-Hub gde se objavljuju naučni članci iz inostranih izdanja.
Takođe se ponekad provuče prigovor da država može jednostavno zastrašiti kripto-anarhiste represijama u stvarnom životu. U stvarnosti, možete zastrašiti samo Vasju koji igra „piratski“ Call of Duty. Idejni borci protiv statičnog bandita, što je većina agorista i kripto-anarhista, brzo će pronaći načine za zaobilaženje nadzora i blokada. Oni će se još više razbesaniti na državu i, umesto nevinih nestašluka na internetu, preći na razvoj sasvim opipljivih alata za suzbijanje agresije tiranije, poput dronova, laserskih uređaja koji slepe i čak oružja masovnog uništenja, s obzirom na to da imaju dovoljno veština.
I tako ispada da je blokiranje aktivnosti kripto-anarhista teoretski moguće, ali će se u praksi to pretvoriti, na primer, u otkazivanje tomografa i sistema za održavanje života u bolnicama, uz zastanak mnogih industrijskih preduzeća i kolaps ekonomije. Hoće li država ići na takve gubitke? Ne mislim!
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
