Автор: Битарх

„Maskarad” protiv nasilja

Voluntarista, Bitarh

Jednu od glavnih metoda borbe protiv nasilja možemo nazvati postizanjem balansa potencijala nasilja, odnosno opštem naoružanju stanovništva, gde će svaka osoba moći brzo i efikasno da uništi nasilnika prilikom njegovog direktnog napada. Međutim, neki ljudi mogu sumnjati u mogućnost realizacije takvog scenarija zbog ekonomskog nejednakosti u društvu ili banalnog neželjenja pojedinaca da poseduju oružje. Ali postoji jedna zanimljiva metoda, pomoću koje se može značajno smanjiti broj nasilnika u društvu čak i uz pomoć male grupe naoružanih aktivista. Ona će stvoriti potpuno isti pritisak prirodne selekcije na jačanje Lorenzovog mehanizma koji inhibira nasilje u populaciji kao u slučaju opšteg naoružanja, ali će zahtevati mnogo manje resursa za realizaciju.

Naravno da ne predlažem preventivno nasilje, jer bi za njegovu realizaciju naši aktivisti sami morali biti nasilnici, sposobni da iniciraju nasilje prema drugim ljudima. Oslanjati se u obezbeđivanju sopstvene bezbednosti na grupu naoružanih nasilnika, čak i ako oni u ovom trenutku tvrde da su na vašoj strani, bila bi velika glupost. Aktivisti moraju biti ljudi sposobni samo za samoodbranu. Takođe, treba razumeti i to da ne možemo sa sigurnošću znati da li je određena osoba sklona nasilju sve dok se ne nađe u okolnostima koje ga provociraju. Tek ako nije uspeo da se obuzda i pokaže nasilnost, može se govoriti o tome da je sklona tome. U tom smislu, preventivno nasilje će na kraju dovesti do žrtava među običnim i mirnim ljudima, što nikako ne smemo dozvoliti.

Ono što nudim jeste upravo metod „provokacije“ silovateča da pokažu svoju nasilnu suštinu. Kako biste razumeli o čemu je reč, obratiću se jednom primeru praktične implementacije ove strategije. Reč je o iskorenjivanju banditizma u posleratnom Odesu, ili takozvanoj narodnoj operaciji „Maskarad“, koju je organizovao sam maršal Žukov. Naravno, ova operacija je sprovedena po državnom nalogu, ali u ovom slučaju to nije toliko važno, jer se ona i u svakom slučaju sastoji od korišćenja isključivo samoodbrane, što znači da je mogu primeniti i borci protiv agresivnog nasilja. Kada su se na ulicama Odesa pod okriljem noći i u mračnim uličicama počeli pojavljivati dobro obučeni muškarci, ponekad u pratnji podjednako modernih dama, banditima jednostavno nije bilo moguće da se obuzdaju od napada. Samo što su žrtve napada zapravo bili prerušeni i naoružani pripadnici sovjetske milicije, koji su prilikom napada pucali da ubiju.

Mislim da već razumete u čemu je suština ove strategije. Naoružani aktivisti jednostavno treba da provociraju ljude sklone nasilju na napad. I ne govorim čak ni o nekim namernim provokacijama (iako ni na njih normalna osoba ne bi odgovorila nasiljem), dovoljno je samo provokacija nivoa kao što su šetnje mračnim uličicama, čijih varijacija se takođe može smisliti veoma i veoma mnogo. Na primer, prošetati kroz četvrt sa uglavnom konzervativnim stanovništvom u LGBT atributima. Kada neki bandit ili nasilnik odluči da izvrši napad, sve što treba uraditi je da se brani upotrebom oružja – što je apsolutno normalna radnja u slučaju bilo kog nasilnog napada.

Nekome bi ovakav pristup mogao biti neprijatan zbog svoje surovosti, ali u njemu se teško može naći nešto zbog čega ga ne bi trebalo primenjivati. On ne nudi iniciranje agresivnog nasilja, već samo samoodbranu od nasilnih napada, što je apsolutno normalna i opravdana radnja. On nikako ne može dovesti do žrtava među običnim i mirnim ljudima, jer takvi ljudi jednostavno neće napadati aktiviste pod pokrićem; to će raditi isključivo bandit i nasilnici. I nema ničeg lošeg u samim provokacijama ove vrste. U scenariju koji smo već razmotrili, mi ionako nećemo opravdavati nasilnika i kriviti žrtvu napada ako se događaj nije desio usred dana na javnom mestu, već negde noću u mračnoj uličici? Svaka osoba ima pravo da šeta gde želi i u čemu želi, problem je isključivo u nasilniku koji nije sposoban da se pridržava jednostavnog pravila „možeš povrediti, ne smeš se uvrediti“! Ako neko nije sposoban da suzbije svoju nasilnost i napada ljude, onda u potpunosti zaslužuje odgovor u vidu oružane samoodbrane.

Zašto u SAD-u ne postoji apsolutno opšte naoružanje (balans potencijala nasilja)

Voluntarista, Bitarh

Ideju izjednačavanja balansa potencijala nasilja (BPN) sa ciljem da svaka osoba može da suzdrži i odbije napade raznih vrsta nasilnika i manijaka, kao i radi osiguravanja nemogućnosti ponovnog uspostavljanja nasilne hijerarhije dominacije u formi države koja nameće svoj monopol na nasilje, često se kritikuje pokazujući primer SAD kao društva sa opštom naoružanošću. A pošto u SAD postoji država i tamo su veoma česti slučajevi vršenja akata nasilja, to govori o nefunkcionalnosti ove ideje. Ali, da li u SAD zaista postoji ujednačen BPN?

Naravno da ne. Anketiranje Pew Research Center pokazuje, da samo 30% Amerikanaca poseduje oružje, a još 11% živi sa nekim ko ga ima. Među vlasnicima oružja, 72% ima upravo ručno vatreno oružje, na primer pištolj. Od njih, 11% stalno nosi oružje sa sobom, 26% povremeno, a 57% samo retko. Ako izvučemo zaključak na osnovu ove statistike, dobijamo da među svim Amerikancima samo 2,4% ljudi stalno ima oružje uz sebe, još 5,4% povremeno, a 12,3% retko.

V ovo treba dodati da je raspodela naoružanosti u SAD veoma neujednačena. Prvo, različite države i okruzi (country) imaju različite zakone o oružju. Dok ćete u državama Men i Luisijana moći lako da nabavite oružje, u Njujorku, Kaliforniji ili Masačusetsu ćete morati mnogo da se potrudite da to postignete. Drugo, u poslednje vreme predstavnici manjina dobijaju dozvole za skriveno nošenje oružja mnogo češće nego belo stanovništvo zemlje. Na primer, u poslednjih 10 godina u Severnoj Karolini broj dozvola izdatih crnima porastao je dvostruko u poređenju sa belcima.

U celini, 7,3% Amerikanaca ima dozvolu za skriveno nošenje oružja. Naravno, ako uzmemo u obzir da je u 16 država dovoljno samo legalno posedovati oružje da bi se imalo pravo na njegovo skriveno nošenje, kao i pretpostavivši da neki ljudi poseduju i nose oružje ilegalno, broj vlasnika i nosilaca oružja ionako ne bi trebalo da bude toliko veći, s obzirom na to da, prema mišljenju 60% Amerikanaca, zakoni o oružju treba da budu još strožiji.

Kao što vidimo, u SAD ne postoji nikakva apsolutno opšta naoružanost, odnosno ravnomerna ravnoteža potencijala nasilja. A naoružanost koja postoji raspoređena je veoma neujednačeno. Iz tog razloga, primer SAD nam ne može reći ništa o tome kako opšta naoružanost utiče na društvo.

Ako vam se čini da mehanizam Lorencove inhibicije nasilja ne funkcioniše, onda vam se to zaista samo čini

Voluntarista, Bitarh

Kao kritika Lorencevog teorije, često mi se šalju slike na kojima besni medved ili lav zadaju smrtonosne rane drugom predstavniku svoje vrste. Ali kako je moguće, oni su ipak veoma naoružane vrste, a Lorencov mehanizam koji suzbija unutarvršno nasilje kod njih je slabo izražen. Zar to ne znači da nasilje zapravo ne ugrožava opstanak bilo kojih vrsta, a da je Lorencov mehanizam samo fikcija? Hajde da razmotrimo ovo pitanje mnogo dublje nego što su ga razmotrili oni koji to govore.

U ovom argumentu se uvek propušta druga pretpostavka, koja vrši pritisak prirodne selekcije na jačanje Lorencovog mehanizma. To je nemogućnost bekstva u slučaju napada ili nesposobnost određenih vrsta da uopšte izbegnu situacije koje vode ka nasilju. U slučaju vrsta koje žive samotno, kao što su medvedi ili jaguari, veoma je lako videti gde se vrši bekstvo – oni u principu ne stupaju u kontakt sa drugim predstavnicima svojih vrsta van sezone parenja ili procesa odgoja potomstva. Naravno, prisustvo suzbijanja unutarvršnog nasilja im nije toliko neophodno, jer se u principu veoma retko nađu u situaciji koja omogućava izvršenje nasilja.

Što se tiče lavova, treba pogledati njihov društveni život. U prirodnim uslovima, mužjaci lavova po dostizanju određene starosti napuštaju svoj rodni pride u potrazi za novim ili radi stvaranja sopstvenog. U jednom pridu obično nema više od tri odrasla mužjaka. Niska koncentracija jedinki sklonih nasilju u okviru konkretnih društvenih jedinica takođe smanjuje rizik od nasilja i one ne postaju toliko preteće, pa ne nastaje evolucioni pritisak za razvoj snažne varijante Lorencovog mehanizma. Ako mi pokažete kako jedan lav rastrpa drugog, to je upravo onaj slučaj kada je koncentracija jedinki sklonih nasilju postala prevelika. U veštačkim parkovima ili kavezima, u jednoj društvenoj grupi često se nalazi desetine odraslih mužjaka lavova, zbog čega se verovatnoća smrtonosne tuče značajno povećava.

Pored ove pretpostavke, želeo bih da pomenem i argument da je životinjama ponekad svojstveno da ubiju i pojedu tuđe potomstvo, pa čak i sopstveno u slučaju nedostatka hrane ili u stresnom stanju. Očigledno je da se Lorencov mehanizam ovde nije mogao razviti, jer mladunci još nemaju razvijeno naoružanje, što znači da odrasla jedinka koja vrši nasilje nad njima ne rizikuje smrt i nikada neće preneti svoju slabu varijantu inhibitornog mehanizma nasilju dalje. Kada resursi za održavanje sopstvenog potomstva nisu dovoljni, odluka majke da ga ubije nikako ne utiče na opstanak vrste u celini. A suzbijanje ubijanja tuđeg potomstva u dovoljnoj meri preuzeta je na urođeno naoružanje samih njihovih majki.

Može se pokušati navesti mnogo primera zašto Lorencov mehanizam ne funkcioniše, ali ako kopamo dublje – uvek će se naći objašnjenje koje se uklapa u pretpostavke neophodne za njegov razvoj. Samo pokušajte da analizirate svaki takav slučaj detaljnije i sami ćete sve videti.

Državna nasilja prete korporacijama

Bitarh, Voluntarist

Već smo jednom razmatrali temu zašto korporacijama odgovara borba protiv nasilja. Za proizvodnju novih proizvoda i ostvarivanje dobiti od njihove prodaje, njima je izuzetno važno razvijati i uvoditi nove tehnologije. Međutim, ako nasilje kao fenomen u celini nastavi svoje postojanje, dalji naučno-tehnološki progres postat će jednostavno nemoguć. Nove tehnologije daju i nove mogućnosti za vršenje akata nasilja, uključujući i katastrofalne. Zamislite da baterija pametnog telefona postane dovoljno energetski bogata za izvršenje Velikog praska, ili da kućni računari postanu dovoljno performantni da omoguće bilo kojoj slučajnoj osobi da na njima kreira i testira, koristeći veštačku inteligenciju za simulaciju virusa, koji se kasnije mogu ponovo kreirati uživo pomoću takođe naprednijeg i pristupačnijeg DNK/RNK sintetizatora. Za korporacije je to kolaps, one moraju učestvovati u rešavanju problema nasilja kako bi očuvale i uvećale sopstvene prihode. Više detalja o ovom argumentu možete pronaći u materijalu „Korporacije protiv nasilja“.

Ali treba uzeti u obzir ne samo rizike od pojedinačnih akata nasilja. Ako opasne tehnologije dostupne širokim masama još uvek nisu izašle na tržište, što znači da korporacije u tom pogledu još uvek nemaju razloga za brigu, nasilje od strane države im direktno preti već sada. Setimo se onoga što se nedavno dogodilo Džeku Ma – osnivaču Alibaba Group. Zbog kritičkih izjava u vezi sa državnom ekonomskom regulacijom, vlasti Kine su počele na razne načine da vrše pritisak na njega i uništavaju ga kao biznismena. Generalno, Kina je preuzela kontrolu nad strogim potčinjavanjem svih velikih tehnoloških korporacija na svojoj teritoriji.

Takav scenario može se desiti bilo kom milijarderu i bilo kojoj korporaciji. Takve svima poznate ličnosti kao što su Ilon Mask, Bil Gejts ili Džef Bezos imaju ogromna sredstva i uticaj u društvu. Ali država u bilo kom trenutku može sve to poništiti primenom određenih sankcija, podržanih silama zakona, koje su uvek spremne nasilom primorati na pokornost ako se naređenja stationary bandita ne budu izvršavala. I na primeru Kine jasno vidimo da vladarima poput „drugara Si“ uopšte nije marno za sredstva i uticaj korporacija i njihovih vlasnika; radi svojih želja, autoritarizam će sve to uzeti grubom silom.

Tačno je primetiti da konkretne vlade možda i nisu zainteresovane za vršenje silnog pritiska na korporacije. Ali, da li bilo šta garantuje večnu vlast upravo tim ljudima u vladi? Ne! Ranije ili kasnije, vlast se uvek menja. I ako je trenutna vlast dovoljno miroljubiva da ne preti korporacijama, sledeća vlast, bez obzira na to da li je izabrana demokratskim putem ili je preuzela vlast naoružanim državnim udarom (iako je ovaj scenario opasniji, jer on najčešće dovodi do vlasti ludačkih diktatora), sasvim može korporacijama proglasiti takozvanu „nacionalizaciju“, a same vlasnike korporacija izložiti oštrim represijama. A takve promene se mogu desiti čak i u okviru iste vlasti – jer ništa ne može garantovati njenu posvećenost istim interesima tokom dužeg vremenskog perioda.

Iz ovih razloga, korporacijama je sasvim isplativo da ulažu u borbu protiv nasilja, i one će se time baviti ako inicijative za borbu protiv nasilja postanu dovoljno primetne da privuku njihovu pažnju. Mnogo je bolje uložiti par procenata svoje dobiti u izravnavanje balansa potencijala nasilja ili, za tehnološke kompanije, učestvovati u razvoju genoterapije protiv nasilja, nego stalno rizikovati da budu uništene nasiljem.

Nezasitljivost reda otvorenog pristupa

Voluntarist

Jedna od opcija za postizanje društvenog uređenja u kojem se poštuju ljudska prava, štiti njihova imovina i omogućava maksimalno moguće odsustvo nasilja, predložena je konceptom poretka otvorenog pristupa, opisanog u delu Daglasa Norta, Džona Volisa i Barija Vajngasta pod nazivom „Nasilje i društveni poredci“. Oni koji traže rešenja za različite društvene probleme, uključujući i problem nasilja, a da pritom ne izlaze iz okvira institucije državnosti, sve češće se okreću ovom konceptu. Ali, da li je on zaista primenljiv i može li rešiti te probleme?

Za početak, hajde da ukratko upoznamo šta se podrazumeva pod poretkom otvorenog pristupa. Učinićemo to u poređenju sa drugim konceptom – poretkom ograničenog pristupa. Kod ograničenog pristupa, državna vlast je u rukama koalicije elita koje međusobno priznaju i dele rentni prihod (prihod od monopolizovanih ekonomskih sfer i prirodnih resursa, kao i od izdavanja licenci za obavljanje delatnosti). Za razliku od toga, otvoreni pristup znači depersonalizaciju političkih mehanizama upravljanja, na koje uticaj imaju svi građani države.

Iz ove definicije se već mogu izvući određeni zaključci. Političke mehanizme upravljanja u principu nije moguće depersonalizovati, jer oni u svakom slučaju zahtevaju upravljače i izvršioce. Čak i ako zamislimo neku apsolutno direktnu demokratiju (koja u stvarnosti ne postoji u velikim razmerama), i dalje je neophodna infrastruktura za izvršenje odluka, u kojoj, opet, postoje te grupe ljudi. U ovom slučaju, upravljači su u potpunosti elite postojećeg sistema. Zašto? Da bismo to objasnili, moramo ukazati na još jedan činjenicu – renta od monopola ni pri postizanju poretka otvorenog pristupa nigde ne nestaje. Ekonomske sfere, prirodni resursi i vrste delatnosti kojima niko nema pravo da raspolaže bez odgovarajućeg državnog odobrenja, i dalje donose prihod koji se usmerava u centralizovani budžet organa političkog upravljanja, odnosno direktno u ruke tih samih upravljača. Mislim da korupcija, lobiranje interesa i krađe budžetskih sredstava, koji trenutno postoje u bilo kojoj državi, nesumnjivo moraju objasniti to što su ovi upravljači samo još jedna elita koja preusmerava ta sredstva u svoj korist, odnosno ostvaruje prihod od njih.

Još jedna stvar koja se očigledno ne uklapa u smanjenje nivoa nasilja u društvu, jeste činjenica da je obavezan preduslov za postizanje poretka otvorenog pristupa konsolidacija svih silovih struktura u rukama jedne organizacije. Zapravo, imamo potpuno uklanjanje ravnoteže potencijala nasilja u korist monopola na nasilje, što je, inače, neotuđivo svojstvo sadašnje države. I o kakvom smanjenju nivoa nasilja može biti reči ako monopolista na nasilje, zbog bespomoćnosti drugih subjekata, ima velike mogućnosti u vršenju akata nasilja?

Ovo se posebno može potvrditi primerima poretaka otvorenog pristupa u vidu država koje su dostigle to stanje. U delu „Nasilje i društveni poredci“ navedeno je 20 takvih država. Na ovu listu spadaju SAD, Velika Britanija i njeni bivši dominioni, Skandinavija, Beneluks, Francuska, Nemačka, Švajcarska, Italija, Portugalija, kao i neke druge države uz određene napomene. I šta, zar je nasilje pobedilo u tim zemljama? Zar monopolista na nasilje tamo nikada ne zloupotrebljava svoj položaj?

I na kraju, navesti ću vam opštu činjenicu – bilo koja država koja ima monopol na vlast, bez obzira na svoje uređenje, jeste organ koji vrši nasilje. Čak i ako zamislimo istu apsolutno direktnu demokratiju, ona je neizbežno povezana sa silovim prisiljavanjem manjine da se povinu volji većine. Takođe, sam čin postojanja države u kojoj ste obavezni da učestvujete po prinudnom osnovu, ukazuje nam na nemogućnost iskorenjivanja nasilja pomoću nje.

Osiguranje transakcija

Voluntarist

Tema nenasilnih alata za sprovođenje mera prema kršiteljima dogovora je više puta ranije bila pokretana od strane nas. Obično se u takvom slučaju govori o reputacionim institucijama i ostracizmu, ali pored toga, posebno zanimljiv je slučaj finansijskih alata koji omogućavaju unapred određivanje mehanizama pokrivanja štete nanete usled kršenja dogovora. I prilično univerzalan alat ovog tipa možemo nazvati osiguranje transakcija.

Da bismo vam demonstrirali šta se podrazumeva pod osiguranjem transakcija, pogledajmo primer već postojeće primene ove prakse. Ona se aktivno koristi pri kreditiranju, naročito ako se radi o velikim kreditima ili hipotekama. Suština je u tome da osoba koja uzima sredstva na zajam takođe potpisuje ugovor o osiguranju, prema kojem se obavezuje da dodatno plaća premiju osiguranja, obično u iznosu određenog procenta od preostalog duga. Ovaj procenat je mali, obično njegova vrednost retko prelazi 1%, a u slučaju hipoteke se može pronaći čak i stopa premije osiguranja od svega 0,25% od preostalog duga.

Zašto je to neophodno? Ako osoba ispostavi nesposobnost da otplaćuje kredit, ili ga je uopšte uzela samo sa ciljem krađe kreditnih sredstava bez namere da ih vrati, ta sredstva se pokrivaju putem osiguranja. S obzirom na to da zapravo ne postoji toliko veliki procenat ljudi koji zaista krše uslove ugovora, sredstava prikupljenih putem uplatnih premija sasvim je dovoljno da se pokrije šteta uzrokovana malim procentom prevaranata.

Po mom mišljenju, osiguravanje transakcija ima ogroman potencijal. Ovaj koncept bi se mogao primeniti na širok spektar transakcija u principu. Strane bi prilikom vršenja bilo koje transakcije mogle da zaključe ugovor sa osiguravajućom kućom i uplaćuju određeni mali procenat od iznosa transakcije u osiguravajući fond. Ako jedna od strana prekrši uslove transakcije, osiguravajuća kuća u kojoj je osiguranje zaključeno nadoknađuje štetu pogođenoj strani.

Ova metoda se takođe može kombinovati sa drugim vidovima nesankcionisanih kazni, na primer sa istim ostrakizmom. Prekršilac ugovora će, naravno, dospeti na crne liste, naročito u čemu je zainteresovana osiguravajuća kuća kojoj je morala potrošiti sredstva iz svog fonda za nadoknadu štete. Život prekršioca će biti veoma otežan, mnogi će mu odbijati sklapanje poslova ili će mu nuditi manje povoljne uslove u kojima će biti uračunat rizik da ova osoba može da izvede prevaru. Ali, naravno, on može izaći iz ove situacije ako ipak pristane na saradnju i učini ustupke prema onima koji su пострадали od njegovog prekršaja. Naravno, on možda trenutno nema mogućnost da nadoknadi nanetu štetu, međutim, u takvoj situaciji strane se obično dogovaraju oko pristupačnijih uslova ispunjenja obaveza. U kreditnoj sferi dobar primer je procedura restrukturiranja duga, kada se isplate po njemu pomeraju u budućnost, razvlače vremenski, zbog čega se smanjuje iznos rata, pa čak i potpuno otpisuje deo kamatne stope ili samog duga. Na kraju krajeva, svim stranama je isplativo bar neko rešenje problema, nego potpuno odsustvo istog.

Reputacioni instituti se takođe mogu na drugačiji način kombinovati sa osiguranjem transakcija. Ako je neko poznat po svojoj poštenosti, a iza sebe ima mnoštvo transakcija koje nije prekršio, mogu mu biti ponuđene niže insurance premije, pa čak i njihovo potpuno odsustvo. Ako je pak neko poznati prekršitelj ili nepouzdan agent, sa njim se transakcije mogu zaključiti samo pod uslovom plaćanja viših insurance premija. Na taj način ljudima postaje isplativo da ne krše dogovore, jer će upravo na prekršitelje biti prebačen doprinos osiguravajućem fondu.

Smanjenje štete umesto prinude silom

Voluntarist, Bitarh

Objašnjenje zašto je sila neefikasan, beskoristan, pa čak i štetan pristup u postizanju određenih ciljeva, može se uraditi koristeći različite pristupe. Jedan od njih ćemo sada razmotriti. Inspiraciju za pisanje ovog materijala dobila sam čitajući članak o alternativnoj, efikasnijoj metodi borbe protiv pandemije koronavirusa nego što je to potpuna zabrana određenih vrsta ljudskih interakcija. Sa njegovom punom verzijom možete se upoznati putem ovog linka. Ja ću uraditi kratak pregled istog.

U borbi protiv pandemije važno je izbegavati socijalne kontakte. Samo što je čovek biće koje u većini slučajeva ne može potpuno da opstane bez njih. Istraživanja pokazuju da je čovek u snažnoj psihološkoj zavisnosti od socijalnih kontakata. I pokušaj da se oni zabrane samo će dovesti do toga da će se oni ipak dešavati, samo će preći u ilegalne okruženja.

U pomoć nam dolazi koncept „smanjenja štete” („harm reduction”). Na osnovu njega, mnogo bolji rezultat daje ne zabrana i optuživanje, već informisanje i pokušaj podsticanja osobe da donosi odluke koje, iako možda neće u potpunosti iskoreniti rizično ponašanje, neće omogućiti smanjenje povezanog sa njim štete. Ovaj koncept je nastao tokom krize AIDS-a 80-ih godina i realizovan je u vidu programa razmene igala za narkomane, kako ne bi rizikovali da pokupuju različite infektivne bolesti koristeći jednu iglu na više osoba. Naravno, narkomani su mnogo radošnije pristajali na smanjenje štete nego na pokornost zabranama. Pored toga, mogućnost izbora u korist smanjenja štete nasuprot rigoroznim merama često podstiče ljude da odustanu od rizičnog ponašanja. To potvrđuju čak i statistički podaci u slučaju iste narkomanije – zdravlje učesnika programa razmene igala se samo poboljšavalo, ređe su počinjali da uzimaju drogu i češće su se obraćali za lečenje od narkomanije.

Još jedan važan koncept pod nazivom „efekat kršenja uzdržanosti“ govori nam da stroge mere u principu ne funkcionišu kada je u pitanju oslobađanje od rizičnog ponašanja, jer čovek prestaje da adekvatno percipira neuspehe. Na primer, kada čovek pokušava da prestane da puši naglim odricanjem od cigareta, skliztan će najverovatnije dovesti do toga da počne da misli: „pošto sam već sve upropastio, nema smisla dalje da se trudim“ i prestati sa bilo kakvim daljim pokušajima da to učini. Efikasnija strategija je postepeno odricanje bez primene strogih mera i odnos prema skliztanima kao prema normalnoj pojavi u procesu otklanjanja štetne navike.

U slučaju pandemije koronavirusa, vlade su odlučile da se bore protiv nje upravo uvođenjem strogih mera i optuživanjem ljudi koji ih ne poštuju. Međutim, kao što već možemo videti, to nimalo ne rešava problem. Ljudi ne vide smisao u pokoravanju takvim merama i odricanju od socijalnih kontakata; naprotiv – oni samo kriju svoje ponašanje i pružaju otpor uvedenim merama. Razumnija strategija u ovom slučaju bila bi smanjenje štete, odnosno informisanje ljudi o rizicima određenih vrsta socijalnih kontakata i propagiranje stručnog pristupa proceni tih rizika u određenim situacijama, umesto pokušaja uspostavljanja totalnih zabrana. Tada bi bili skloniji da poštuju mere korisne u borbi protiv pandemije.

Na kraju, upoznavši se sa takvim psihološkim konceptima kao što su „smanjenje štete“ i „efekat kršenja uzdržanja“, a takođe ih posmatrajući u praksi u slučaju pojava kao što su zavisnost i pandemija, možemo zaključiti da prinuda, odnosno stroge mere za uvođenje određenih vrsta ponašanja, ne može biti efikasan pristup u postizanju bilo kakvih ciljeva – ljudi će jednostavno izbegavati ili se protiviti. Mnogo efikasnije će biti ne pritiskati ljude, ne optuživati ih ni za šta i dati im mogućnost da slobodno izaberu manje rizično ponašanje nasuprot pokoravanju strogim merama.

Šta će se desiti ako se isključe mehanizmi koji sprečavaju nasilje?

Bitarh, Voluntarist

Razvoj biotehnologija približava trenutak kada će moći biti kreirana genoterapija sposobna da kod čoveka aktivira mehanizam koji inhibira nasilje, o kojem je pisao Konrad Lorenc. Međutim, zajedno sa tim javlja se i rizik od pojave potpuno suprotne genoterapije, usmerene upravo na eliminaciju svih kočnica nasilja kod čoveka. Zbog toga bi neko mogao smatrati ideju o stvaranju genoterapije protiv nasilja potpuno beskorisnom, jer ako se ona može napraviti, može se napraviti i genoterapija za oslobađanje nasilnog potencijala. Potražnja za njom mogla bi se naći među određenim psihopatima, manijacima, ljudima koji prekomerno carenje svojom nasilnošću, smatraju je smislom svog života i ne žele da se od nje odsete zbog nekog strelica sa preparatom, ispaljene u njih tokom sledećeg napada. Takođe, neke grupe ljudi (zagovornici autoritarnog vlasti) mogu smatrati važnim postizanje određenih ciljeva silom, zbog čega je potrebno zaštititi pripadnike silovih službi od rizika gubitka nasilnosti.

Naravno, apsolutna većina naučnika se protivi nasilju i malo je verovatno da će iko od njih baviti sličnim razvojima. Ali šta će se desiti ako se među njima ipak nađe neko ko odluči da pomogne nasilnim izrodcima? Hajde da prođemo kroz faze:

1) Postoji verovatnoća nekontrolisanog širenja preparata koji isključuje Lorenceov mehanizam, i ako se to desi, ceo svet će potonuti u nasilju i ratovima, opstanak čovečanstva će postati nemoguć (praktično će se ponoviti tipičan scenario iz filma o zombijima).

2) Ovaj rizik će dovesti do potrebe za kreiranjem osvežene genoterapije protiv nasilja. Ona bi mogla biti sposobna da spreči isključivanje Lorenceovog mehanizma bilo kojim metodama, međutim, u slučaju da se to ne može garantovano obezbediti, jedina opcija će ostati da se učini tako da osoba pogine pri pokušaju da ukloni ograničenja na nasilničko ponašanje. Dozvoliti opstanak ljudi koji teže nasilju u takvoj situaciji jednostavno nije moguće, inače će se dogoditi ranije navedeni scenario.

3) Nakon toga će se desiti prilično brzo izjednačavanje balansa potencijala nasilja, biće postignuta apsolutno opšta naoružanost (svakom pojedincu će jasno postati da je oružje u takvom svetu jedini garant opstanka). Novi status kvo će se održavati zahvaljujući tome što će manjina sadista strahovati od deaktivacije Lorenceovog mehanizma kako ne bi napadali većinu nenasilnih ljudi, koji su sposobni da ih unište pri prvom pokušaju pokretanja nasilja.

4) Statičarski bandit (država) neće preživeti ni pojavu genoterapije protiv nasilja, jer će tada izgubiti mogućnost da silom nameće svoje poretke, niti pojavu blokatora koji inhibira mehanizam nasilja, jer u tom slučaju pripadnici silovih struktura koji rade za njega, umesto mirnih protesta, dobiće molotovljeve koktele, boce sa sumpornom kiselinom, infekciona agensa, rafale iz automata itd. od strane onih istih ljudi koji su skinuli ograničenje u nasilju i koji će ga pokazivati svima, uključujući i njih. Filmovi o zombijima, iako su čista fantastika, ipak prilično tačno prenose šta će se desiti sa državom u takvom scenariju.

Kao rezultat, ispostavlja se da će kreiranje preparata za isključivanje mehanizama koji suдържаža nasilje takođe dovesti do uklanjanja statičarskog bandite, kojeg pristalice autoritarnog vlasti i silovih mera toliko vole i smatraju najboljim mehanizmom za postizanje bilo kakvih ciljeva. Oni to ne razumeju, ali još gore je to što ne razumeju katastrofalan scenario do kojeg će dovesti kreiranje takvog preparata, ako se na vreme ne ažurira genoterapija protiv nasilja prema parametrima koji odgovaraju drugoj tački ili barem ne bude izravnat balans potencijala nasilja, kako bi se svi nastali nasilnici likvidirali tokom njihovog napada.

Nasilovni mere i logika pristalica nasilnog prisiljavanja

Voluntarist

Kao što znate, pristalice voluntarizma i ideja nenasilja aktivno se zalažu za nesilne mere za nadoknadu štete, kao i za kažnjavanje kršilaca dogovora i kriminalaca, kao što su ostracizam, finansijske sankcije, kaucije, osiguranje transakcija itd. Primena sile je dozvoljena samo u svrhu samoodbrane od neposrednog napada, u drugim slučajevima nasilje je apsolutno nedozvoljeno. Postoji mnogo razloga zašto je takav model ponašanja najoptimalniji, već sam mnogo toga rekao u svojim prethodnim materijalima. Sada ćemo razmotriti jedan veoma uobičajen argument, usmeren na diskreditaciju nesilnih mera.

Evo šta ja govorim o reputacionim institucijama i o ostracizmu, o tome da se osoba koja krši dogovore ili koja je u prošlosti počinila čin nasilja može uvrstiti na crne liste i da joj se odbijaju buduće transakcije. I znate kakav argument često sledi za tim? To liči na socijalni rejting u Kini, vi ste zapravo nečovečni totalitarijci! To je ipak „kultura otkazivanja“ koja se sada praktikuje na Zapadu, vi samo želite da surovo mučite ljude i lišite ih prava na normalan život!

Sada želim da postavim pitanje onima koji iznose takvu kritiku. A koju ćete vi alternativu ponuditi? Dozvolite mi da pogodim, zar svakoga ko prekrši treba tući štapovima, vući u lisicama po sudovima, ili čak na mnogo godina zatvoriti iza rešetaka? Drugo ionako nećete moći da ponudite, alternativa našim nematerijalnim merama je samo jedna – mere sile. I šta tako ispada, mi smo sa našim ostrakizmom i finansijskim sankcijama nehumanitarni totalitarijasti, a vaši štapovi i zatvor – humanitarni i krajnje ljudski instrumenti? Ako neko tako misli, onda je on jednostavno potpuni idiot!

I, inače, mi ne nudimo doživotnu „otkaznicu“ počinitelju prekršaja, o čemu neki takođe govore. Zapravo, može se proći i sasvim bez toga; ako osoba odmah prizna svoju krivicu i spremnost da nadoknadi štetu, onda joj ni ostrakizam ni crne liste ne prete. Na kraju krajeva, svima će biti bolje ako će krivac, u tempu koji mu odgovara i u uslovima koji mu odgovaraju, u kojima može da radi sa maksimalnim učinkom, nadoknađivati štetu koju je nanio. Takođe, da biste nekoga bacili iza rešetaka, morali biste nasilno oduzeti mirnim ljudima deo njihovih sredstava (tj. prinudno ih oporezivati) za održavanje zatvorske infrastrukture i samog zatvorenika. Naravno, ako neko nema ništa protiv toga da plaća za to – neka plaća, i neka zločincima predlaže svoju meru za ukidanje ostrakizma u vidu dobrovoljnog zatvaranja. A ja ne želim da plaćam za to. Šta ćete uraditi, i mene ćete izbiti štapom? Onda ste nasilnik, apsolutno ništa bolji od ostalih nasilnika!

Pored toga, ne treba govoriti da nematerijalne mere neće funkcionisati, jer kriminalac može zaobići njih jednostavno vršeći dalja nasilja i kradši radi sopstvenog obezbeđivanja. Čak i u tom slučaju, njegov život će biti izuzetno neprijatan, pošto čitav niz dobara i usluga ne može se jednostavno ukrasti, a ako se kriminalac odluči na napad, može ga se zaustaviti sredstvima samoodbrane. Ne zaboravite da mi zapravo zastupamo opšte naoružanje i da nemamo ništa protiv samoodbrane u slučaju neposrednog napada!

Uklanjamo silovace iz reproduktivnog procesa

Voluntarista, Bitarh

Postoji jedna veoma efikasna metoda iskorenjivanja nasilja o kojoj se obično malo razmišlja. Ona je sasvim očigledna – nasilje se može ukloniti ne dozvoljavajući ljudima koji imaju nasilne sklonosti da se reprodukuju. Nasilne sklonosti nekih ljudi mogu biti genetski uslovljene, pa je očigledno da će i njihova deca najverovatnije takođe naslediti nasilnost. Pored toga, nasilnici pružaju veoma loše vaspitanje svojoj deci i odgajaju ih u nepovoljnom okruženju – to ih podstiče da i sami postanu nasilnici u budućnosti.

Ali kako to postići? Mi ipak ne možemo sami silom primoravati takve ljude da se ne razmnožavaju, jer bismo tada bili ništa bolji od njih, a primenom nasilja bismo uneli njegove negativne eksternalije sa svoje strane. Međutim, to se može uraditi i primenom niza nesilnih mera.

Pre svega je neophodno koristiti reputacione institucije. Ljude koji su počinili akte nasilja treba razotkriti i izložiti ostracizmu, čime bi se smanjilo njihovo blagostanje. Takođe je veoma važno diskreditovati ih među bliskim okruženjem, odnosno rođacima, prijateljima, komšijama. Sasvim je prihvatljivo čak i vršiti pritisak na ljude iz tog okruženja, na primer, preteći da će se izložiti ostracizmu zbog saradnje sa nasilnikom. U principu to je logično, jer ostracizam nije efikasan alat ako ljudi koji sarađuju sa osobom koja je počinila zločin takođe ne budu proglašeni kriminalcima, prema kojima se mogu primeniti odgovarajuće sankcije, jer bi tada ti ljudi imali manje stimulusa da ne sarađuju sa njim, a samim tim ostracizam ne bi bio primenjivan u dovoljnoj meri.

Na taj način okruženje nasilnika može sasvim lako da ga odbaci ili, barem, da počne da vrši pritisak na njega sa svoje strane. A osoba sa pokvarenom reputacijom, niskim nivoom blagostanja, koja nosi rizike pri bilo kakvim odnosima sa njom, a pritom i koja je pod pritiskom onih subjekata koji ipak ne mogu odustati od saradnje sa njom, ima veoma male šanse da pronađe partnera i osnuje porodicu.

Pored reputacionih metoda mogu se koristiti i neki drugi instrumenti, od kojih ćemo jedan sada razmotriti. Postoje agencije koje za određeni iznos mogu organizovati niz događaja koji sa velikom verovatnoćom vode ka narušavanju odnosa između ljudi, na primer, ka razvodu bračnog para. U našem slučaju to se može primeniti protiv ljudi sa nasilnim sklonostima koji su u vezi ili braku. Sredstva za plaćanje usluga takvih agencija mogu se prikupljati putem donacija od nesebičnih ljudi, na primer, pokretanjem krandfatinga inicijative za iskorenjivanje nasilja.

Posebno je važno odvajati od reprodukcije one ljude koji rade za stalnog banditera i izvršavaju njegova uputstva o upotrebi sile, odnosno pripadnike silovih službi. Oni su najčešće ljudi sa nasilnim sklonostima, jer ko drugi bi išao da brani nasilnu vlast i po njenom nalogu vrši akte nasilja nad nevinim ljudima, na primer, udara ih na protestima ili upada im u kuće zbog „pogrešne“ objave na društvenim mrežama.

I, što je veoma važno za nas, oni dobijaju ogroman bonus za razmnožavanje. Pripadnici silovih službi imaju mnogo povlastica, mogu računati na besplatan smeštaj, povlašćeni prevoz u javnom prevozu, odmor i lečenje u sanatorijumima, imaju povlastice za obrazovanje, raniji uzrast za odlazak u penziju i visoke penzije. Na taj način pripadnici silovih službi dobijaju veoma povoljne uslove za razmnožavanje, po mnogo povoljnije nego obični ljudi. Nažalost, nisam pronašao statistiku o broju dece kod pripadnika silovih službi, ali smem da pretpostavim da je u proseku nivo fertiliteta u njihovim porodicama znatno viši nego u običnim porodicama. Time se samo povećava broj ljudi sklonih nasilju. Potrebno je što pre srušiti takvo stanje stvari, tada će se i problem nasilja početi rešavati čak i bez fizičkog uklanjanja agresora iz populacije.