Jedan od prigovora slobodnom društvu kaže da se monopolom ionako ne može izbeći, jer postoje određena fizička ograničenja. Na primer, u jednoj zgradi teško mogu istovremeno raditi nekoliko kompanija koje se bave vodosnabdevanjem ili elektroenergetikom. Živeći na određenom mestu, u svakom slučaju ćete morati da se pomirite sa tim da određene usluge pruža samo jedan dobavljač, što znači da on može manipulisati cenama tih usluga i njihovim kvalitetom kada god poželi, jer ionako nećete imati mogućnost da odložite uslugu zbog nedostatka alternativa. Zbog toga je neophodna politička kontrola i regulisanje aktivnosti dobavljača određenih usluga.
Često ovaj argument zbuni mnoge pristalice ideja slobode, međutim odgovor je zapravo prilično očigledan. Hajde da razmotrimo šta će se desiti kada državna kompanija (ili privatna kompanija regulisana od strane države) i nezavisna privatna kompanija pokušaju da uvećaju cene svojih usluga i smanje njihov kvalitet.
Ako nije moguće jednostavno preći na alternativu, ljudi u takvoj situaciji obično počinju da bojkotuju nepoštenog dobavljača usluga. Oni prestaju da mu plaćaju, organizuju mitinge ispred njegovih kancelarija, blokiraju prolaze, ukratko, na sve načine ometaju organizaciju da nastavi svoju деятельность sve dok problem ne bude rešen. Kako zapravo bojkot utiče na rad različitih tipova kompanija?
Za kompaniju pod kontrolom države bojkot uopšte nije strašan. Ona uvek može dobiti od države subvencije za pokrivanje svih pratećih troškova. Verovatnije je da će se ljudi predati i pomiriti sa visokim cenama i lošim kvalitetom usluga, nego da će bojkotovana kompanija pretrpeti bilo kakvu štetu. Naravno, postoji šansa da ljudi svojim bojkotom mogu uticati na političku vlast, ali čak i u tom slučaju im promene na bolje ne mogu biti garantovane. Najverovatnije će umesto jednog političara doći drugi, koji će obećati poboljšanja kako bi smirio ljude, a zapravo neće uraditi ništa posebno.
Za nezavisnu privatnu kompaniju bojkot je prilično kritičan. Ona se može osloniti samo na sopstvene prihode, kojih u slučaju bojkota jednostavno neće biti. Subvencije nema od koga da dobije. Bilo kakva nevolja da se udovolji potrošačima može dovesti do bankrota. Na čelu kompanije morali bi biti potpuni idioti da ne reaguju na bojkot na odgovarajući način, jer bi u suprotnom došlo do gubitka profita. Ali čak i ako tamo zaista budu idioti – ta kompanija će jednostavno propasti, a na njeno mesto će doći druga kompanija sa već adekvatnijim rukovodstvom.
Kao što vidimo, privatne organizacije je prilično lako bojkotovati, čak i ako zauzimaju monopolnu poziciju, jer njihov profit i dalje zavisi od dobrovoljnih uplata klijenata i od toga da oni neće na bilo koji način ometati rad kompanije. Bojkotovanje kompanija pod kontrolom države je gotovo beskorisno, jer ih ne zanima ako ne ostvare profit na tržišni način – oni će ga dobiti iz vaših poreza.
Zaključak je jednostavan – prirodni monopoli koji nastaju u tržišnom okruženju vam ne prete, jer uvek imate mogućnost da bojkotujete njihove aktivnosti. Međutim, šanse da pobedite državni monopol i zahtevate od njega kvalitetno izvršavanje svojih obaveza su gotovo nikakve.
Borba protiv nasilja, kao i svaka druga društvena aktivnost, podrazumeva neprihvatljivost i nedopustivost određenih pojava i praksi, kao i korišćenje konkretnih metoda za postizanje namerenih ciljeva. U tom smislu, one koji popularizuju ideju borbe protiv nasilja optužuju za želju da silom nateraju sve na potčinjavanje njihovim sopstvenim idealima. Ponekad se mogu čuti izjave na osnovu kojih je život u društvu u kojem su naši ciljevi postignuti manje slobodan i nepravedniji nego čak i pod nekim prilično autoritarnim državnim režimima.
Ali ovakva argumentacija je povezana sa jednostavnim nerazumevanjem, a često i sa nevoljom da se razumeju metode koje mi predlažemo za korišćenje u realizaciji praksi borbe protiv nasilja. Pogled je usmeren isključivo na same prakse, dok se metode apsolutno ignorišu. Da bi vam bilo jasno o čemu se uopšte radi, navesti ću i same prakse i metode.
Šta smatramo i na osnovu naših istraživanja da bi trebalo postignuti radi suzbijanja, a čak i iskorenjivanja nasilja? Neprihvatljivost bilo kakvih nasilnih praksi, opšte naoružanje (balans potencijala nasilja) i primena genoterapije protiv nasilja. Sve ovo, barem delimično, ipak dopire do kritičara. Koje metode mi predlažemo? Vršenje nesilnog pritiska pomoću reputacionih i finansijskih instrumenata, kao i samoodbrana pri direktnom napadu. Ali ovaj trenutak se veoma često ignoriše. Neki kritičari čak ni višestruko ponavljanje ne shvataju da mi nudimo potpuno drugačiji pristup u realizaciji naših ciljeva. Oni sve posmatraju u okvirima apsolutno istog pristupa koji koriste države.
Samo što to uopšte nije tako. Čak i ta ista genoterapija protiv nasilja, kojom bismo, prema mišljenju nekih kritičara, navodno želeli da sve ljude pretvorimo u „povrće“, apsolutno se ne predlaže kao nešto što se treba prisilno uvesti. Scenariji njene primene apsolutno ne izlaze iz okvira metoda koje smo ranije naveli. Predlažemo njenu primenu na konkretne nasilnike prilikom njihovih direktnih napada, kao sredstvo samoodbrane. Takođe predlažemo uvođenje reputacionih i finansijskih sankcija prema onima koji su počinili nasilje u prošlosti, a kao opciju za ukidanje tih sankcija nudimo im izbor genoterapije protiv nasilja. I to je sve!
Još jedan momenat koji je takođe bio podvrgnut kritici je osuda bilo kakvih nasilnih praksi sa naše strane, čak i uz dobrovoljnu saglasnost. Argument glasi da mi nemamo pravo da intervenišemo u ono što se vrši uz dobrovoljnu saglasnost, čak i ako neko usled toga nanosi fizičku štetu drugome (jasnim primerom toga mogu se nazvati borbe bez pravila). Da, mi predlažemo intervenciju, jer takve prakse vode ka povećanju nasilnosti u društvu u celini. Ali mi apsolutno ne predlažemo silničku intervenciju.
Osuda i promovisanje bilo čega sa naše strane uvek se uklapaju u okvire vršenja nenasilnog pritiska i samoodbrambe pri neposrednom napadu. A ako neko kaže da su naše metode okrutne, pa čak i totalitarne – on jednostavno kritikuje ideju bez ikakvog razumevanja, samo radi same želje da kritikuje. Tim pre što takve optužbe zvuče apsurdno s obzirom na to da mi ni u čemu i nikada ne predlažemo iniciranje nasilja i silu primoravanja na bilo šta. A to je upravo ono što je instrument bilo koje totalitarne i okrutne politike, tako da smo mi očigledno veoma daleko od totalitarizma (tačnije, uopšte nismo povezani sa njim). Zapravo, optužbe za okrutnost i totalitarizam izgledaju veoma glupo od strane onih kritičara koji se zalažu za silničke kazne i nasilje uopšte kao metodu postizanja određenih ciljeva. I veoma je glupo stavljati u isti red nenasilni pritisak i silničko primoravanje.
Jedna od metoda borbe protiv nasilnika je strategija provokacije, „maskarad“ protiv nasilja. Za one koji još nisu u toku – ova koncepcija predlaže da se ljudi skloni nasilju provociraju na napad i da se protiv njih primeni samoodbrana, uključujući i upotrebu lethalnog oružja. To će omogućiti otkrivanje mnogih skrivenih nasilnika, pa čak i njihovo uništenje direktno prilikom vršenja činova nasilja (inicijacija nasilja s naše strane prema bilo kome nije potrebna, mi se samo branimo od nasilja). Pri tome, pod provokacijom se ne nudi ništa nametljivo – to može biti samo šetnja u skupoj odeći mračnim prolazom ili sa LGBT simbolikom na gradskom trgu. Ako će neko samo zbog toga želeti da napadne osobu primenom fizičkog nasilja – to znači da je on nasilnik, protiv kojeg je samoodbrana potpuno opravdana.
Ali sa strane onih koji smatraju silu prihvatljivom metodom za postizanje ciljeva i održavanje određenih poretaka, može se čuti kritika ove koncepcije. Po njihovom mišljenju, čak i najmanja provokacija, koja uopšte ne podrazumeva nikakve aktivne akcije, ipak je jedan od najgorih i nemoralnih fenomena koji se mogu zamisliti. A sa druge strane, izmamiti nekoga šakama, ili čak ubiti zbog takve provokacije – to je sasvim normalno. Mislim da se već mogu izvući određeni zaključci o ovom stavu, uzimajući u obzir njegov nasilni karakter.
Naravno, slažem se sa izrazom „ne ulazi u tuđi manastir sa svojim pravilima“, u određenim slučajevima se on uklapa u ovu kritiku (na primer, ako LGBT pristalica zaluta u konzervativnu četvrt). Ali ako se neko ipak uvukao, zar je zaista potrebno odmah nasrnuti pesnicama? To je nenasilno kršenje, što znači da se ono može rešiti nenasilnim metodama. Posebno će dobro funkcionisati pretnja reputacionim sankcijama. A ako neko ne može da se obuzda od napada, onda je on, ponovo, nasilnik.
Takođe, ovu strategiju optužuju da je sama po sebi nasilna, jer njeni izvršioci unapred računaju na to da će izvršiti nasilje. Ali oni računaju samo na odbranu, a ne na napad. Svako ko izađe na ulicu sa sredstvima za samoodbranu, računa na to da će sa određenom verovatnoćom biti napadnut, inače ne bi ni uzeo ta sredstva. Znači li to da su sada svi oni koji žele da se zaštite – nasilnici?
Još jednom podsećam: sa bilo kojim nenasilnim kršenjem reda može se nositi nenasilnim načinom, pomoću reputacionih i finansijskih sankcija. A svaka inicijacija nasilja govori o tome da je onaj koji ju je izvršio – nasilnik. To je sve što je potrebno razumeti da bi se srušila bilo kakva kritika ove vrste.
Svi mi dobro znamo kako se razvijala istorija kazni za prestupe. U dalekoj prošlosti, smrtna kazna je bila prihvatljiva, pa čak i obavezna mera u slučaju kršenja različitih društvenih poretaka. Obično se to odnosilo na religijske norme i tradicionalne životne osnove. Spaliti, obesiti ili kamenovati mogli su zbog nekog „veštičarenja“, zbog izdaje, zbog seksualnih odnosa netradicionalnog karaktera, zbog krađe, pa čak i jednostavno zbog reči koje su bile u suprotnosti sa dominantnim mišljenjem u društvu. I to se smatralo apsolutno normalnim, nasilje malo koga je uznemiravalo, naprotiv – gomile posmatrača su se često okupljale da bi pogledale takav spektakl.
Vremenom se oblast primene smrtne kazne sve više smanjivala. Ova kazna je ukinuta za nasilne ne-nasilne zločine, ostala je samo kao najviša mera protiv posebno izdvajajućih se okrutnih silovaca. Ali ni to nije dugo trajalo, u većini razvijenih zemalja su ubrzo potpuno odustale od ove mere, zamenivši je zatvorskom kaznom. A kazne za nenasilne zločine su još više postale blaže.
Ni ovo se ne može nazvati poželjnim stanjem stvari. Naravno, mnogi su uopšte na samom početku puta humanizma, a u nekim zemljama se još uvek mogu kamenovati zbog izdaje, krađe ili neprikladnog načina života. Ali uz to, neka društva su u razvoju humanizma već nadmašila sve ostale. Dobar primer se može navesti za Norvešku, gde su čak i najodvratnijeg silovca Andersa Brejvika smestili, praktično, u luksuzne prostorije sa svim pogodnostima. Naravno, lišeni su slobode, što je i dalje mera prinude, ali na tome kazna se završava – osim gubitka slobode, zatvorenika ne čeka ništa loše. U celini, norveški pravosudni sistem je jedan od najhumanijih na svetu, svake godine se zatvara nekoliko zatvora zbog nedostatka zatvorenika, a oni koji ipak završe u zatvoru imaju na raspolaganju mnoštvo dobara i prilično veliku slobodu (uključujući i slobodu kretanja) u okviru zatvorskog objekta. Nekome će delovati krajnje čudesno to što zatvorenici uopšte mogu slobodno, samo po sopstvenoj želji, da odlaze na fudbalsko polje, u biblioteku ili u kuhinju, pri čemu u poslednjoj mogu imati na raspolaganju čak i kuhinjske noževe. Ali za neka društva to je već stvarnost.
Sada želim da napravim malu napomenu u vezi sa tim zašto nam je uopšte potrebno da budemo humanu. To se, zapravo, čini potpuno nepravednim u slučaju određenih kategorija kriminalaca. Ali odgovor je prilično jednostavan i očigledan: da bismo sprovodili nasilne kazne, potrebni su nam ljudi skloni nasilju. Ako niko ne može da povuče obarač na vid nošemog čoveka, onda se neće moći izvršiti ni smrtna kazna. Ako je, pak, neko sposoban da to učini, onda ga ništa neće zaustaviti od ubistva, ne samo radi izvršenja „najstrože mere“, već i radi kažnjavanja za nebitne i nenasilne prekršaje, ili čak u progonjenju ličnih ciljeva ili zadovoljenju svoje nasilne prirode.
Čineći nasilje normalnom pojavom, čak i kao meru kazne, mi doprinosimo negativnoj selekciji vrste Homo sapiens u korist ljudi sklonijih nasilju. Bez toga neće biti dželata neophodnih pravnom sistemu čija je osnova sila. Ali dželat uvek može postati nasilnik, a odgajajući dželate, ne možemo a da ne odgajamo i nasilnike uopšte. I to će biti nemoguće obuzdati. Ako čovek nije sklon iniciranju nasilja, on ga neće izvršiti bez obzira na to kakva je njegova uverenja. Ako čovek ima takve sklonosti, onda će se prilikom promene uverenja menjati samo krug žrtava njegovog nasilja, ali će žrtve generalno uvek postojati. Takođe, on će uvek inicirati nasilje u situacijama koje ga provociraju, na primer u konfliktima, svađama, pri vaspitanju dece i u mnogim drugim slučajevima. Nasilnost u društvu će samo rasti, a problemi nasilja će se pogoršavati.
U nekim društvima skoro da više nema dželata, postoje samo ljudi sposobni da silom ograniče slobodu drugih ljudi, i to ne u potpunosti. Ali ni to nije kraj razvoju humanizma, jer ćemo prema već opisanom scenariju, uzgajajući čak i takve minimalne agente sile, dobiti ljude koji su, iako ne toliko opasni, ipak sposobni za iniciranje nasilja. To će, između ostalog, biti dovoljno da se održava nasilna hijerarhija dominacije u društvu (trenutni državni sistem). Kao što će biti nemoguć razvoj naučno-tehničkog napretka zbog verovatnoće katastrofalnih posledica po celo čovečanstvo ako (preciznije, kada) opasne tehnologije padnu u ruke čoveka sklonog nasilju. Zato moramo napraviti još jedan korak u razvoju humanizma.
Ovaj korak predstavlja potpuni odlazak od iniciranja nasilja, uključujući i izvršenje kazni. Jedini scenario u kojem nasilje može biti dopušteno je odbrana od neposrednog napada. To je odbrambeno nasilje; ljudi sposobni samo na takvo nasilje ne predstavljaju nikakav problem, jer oni ne mogu sami inicirati nasilne radnje iz bilo kog razloga, uključujući i to da nikako ne mogu stvoriti i održavati nasilnu hijerarhiju dominacije, pošto ona zahteva upravo iniciranje nasilja u vidu silom primušenog potčinjavanja ljudi. Takav model ponašanja je evoluciono optimalan za sve visoko naoružane vrste u prirodi, od kojih je jedna i Homo sapiens zahvaljujući mogućnosti izrade oružja. U svim ostalim slučajevima, protiv kriminalaca i kršilaca reda neophodno je koristiti nesilne mere pritiska na njih i njihove kazne. Takvi mogu biti razni reputacioni i finansijski instrumenti.
Ovaj korak je prirodni nastavak procesa postajanja društva humanijim, koji traje već više vekova i koji nas je trenutno doveo od dopustivosti sveprisutnog ubijanja do, iako još uvek silovitih, ali prilično umerenih kazni, koje podrazumevaju samo ograničenje slobode bez oduzimanja dobara neophodnih za vođenje normalnog života. Ovaj korak je potreban da bi se još jače suzbilo, a u perspektivi i iskorenilo nasilje kao fenomen u celini. To je sledeći stepen u evoluciji čoveka i ljudskog društva. Hajde da doprinesemo ovom procesu, a ne da ga kočimo i klizimo u nasilno varvarstvo!
Značajan deo stanovništva čine takozvani državni službenici – radnici državnih struktura i korporacija. Prema različitim procenama, u Rusiji oko 30% radno sposobnog stanovništva čine upravo državni službenici. I sasvim opravdano može proizaći pitanje – šta sa njima u slučaju postizanja slobodnog društva? Oni su ipak navikli da rade prema državnim standardima, koji često zaostaju za zahtevima u privatnom sektoru. Na primer, profesionalizam državnih nastavnika ili lekara veoma često ustupa mesto profesionalizmu privatnih radnika. Ako ne bude države, ti ljudi neće moći da se realizuju u privatnom okruženju, jer je malo verovatno da će sa njihovom relativno niskom kvalifikacijom, a samim tim i slabom sposobnošću da privlače klijente i donose prihod organizaciji, uopšte ikome biti potrebni. A prolazak dodatne kvalifikacije za ljude koji već dugi niz godina rade istim tempom bez ikakvih promena, prilično je težak zadatak.
Da li će se zaista svi budžetski zaposleni u jednom trenutku naći na ulici? Ali tada će doći do katastrofe, jer oni čine previše veliki deo stanovništva. Najverovatnije će zahtevati povratak svoje uobičajene monopolske i prinudne vlasti, jer pod njom barem nisu imali problema sa tim kako da prežive; država im je davala sredstva čak i ako su donosili prilično malo koristi drugim ljudima. Prema Hirschleiferovim kriterijumima, stabilno slobodno društvo zahteva da u njemu ne bude ljudi koji su gurnuti preko granice preživljavanja, jer oni nemaju šta da izgube, uradiće bilo šta, uključujući i akte nasilja, a što više takvih ljudi, to će više biti nasilja; ono može dostići razmere koje ugrožavaju očuvanje nenasilnog društvenog poretka.
Pored budžetskih zaposlenih, ne zaboravljamo ni ljude koji od države primaju pomoć bez koje jednostavno ne mogu preživeti. Invalidi, penzioneri, siročad, da li ih zaista možemo lišiti dobara koja primaju za preživljavanje, a time ih dovesti do kratkog siromašnog života od milostinje ili čak do smrti?
Međutim, ovo pitanje ima najmanje dva rešenja koja, naravno, neće moći da pokriju apsolutno sve probleme državnih službenika i ljudi koji primaju socijalnu pomoć, ali bi trebalo da se izborim sa njihovom većinom.
Prvo rešenje će se pojaviti samo od sebe u procesu prakse agorizma. Kreiranje alternativnih društvenih institucija državnim institucijama još tokom samog postojanja monopolske vlasti države veoma je važno iz razloga da ljudi ne ostanu ni sa čim, već da imaju mogućnost da se prebace u tempu koji im odgovara sa državnog posla na rad u sličnim nezavisnim organizacijama. Ovo ublažava problem, jer zaposleni u državnom sektoru neće biti stavljeni u položaj u kojem ih čeka samo otkaz u jednom danu i potreba da odmah traže alternativu. Ne, oni će moći da traže alternative imajući mogućnost da nastave svoj uobičajeni život još neko vreme, ne brinući o sopstvenom opstanku.
Takođe, u procesu prakse agorizma nastajaće razne zajednice po interesima, i zaposleni u državnom sektoru ih mogu koristiti za organizaciju sistema uzajamne pomoći. Isti ovaj odgovor se primenjuje i na socijalno nezaštićene slojeve stanovništva, u takvim sistemima oni takođe mogu pronaći svoje mesto.
Ako vam se ovaj odgovor čini neubedljivim, onda postoji još jedna opcija. Postizanje slobodnog društva ne sastoji se u eliminisanju države kao organizacije, ne, ovaj proces je usmeren samo na uništenje njene strukture sile, koja omogućava nametanje monopolskog poretka svima preko pretnje nasiljem, i na izravnavanje Balansa Potencijala Nasilja među svim subjektima društva, kako niko ne bi mogao jednostavno silom ponovo uspostaviti vlast. To se takođe naziva scenariom nenasilne države. Na taj način mi samo težimo pojavi alternativa državnoj organizaciji, koje mogu koristiti svi želeći, ali ne njenom potpunom uništenju.
Naravno, ostaće mnogo ljudi naviknutih na državu. Čak i bez prisile, oni će joj plaćati za usluge koje im se pružaju. Mnogim ljudima su državne škole, poliklinike i druge ustanove jednostavno uobičajene, pa će stoga nastaviti da koriste upravo njih čak i u uslovima slobode. A to znači da zaposleni u državnom sektoru neće izgubiti svoja mesta. Takođe, neće izgubiti svoje socijalne isplate ni socijalno ugroženi slojevi stanovništva.
Naravno, nenasilna država će, kako bi preživela u uslovima slobode, morati da postane efikasna i konkurentna organizacija. Može se očekivati da će to službenicima koji njome upravljaju uspeti, jer će sada imati neophodne tržišne instrumente za procenu efikasnosti svog delovanja, jer će se pojaviti smisao poređenja prihoda sa rashodima (trenutno je takvo poređenje besmisleno, jer se bilo koji rashodi mogu pokriti oporezivanjem i korišćenjem monopolskih privilegija). Pored toga, moraću da rade pošteno, bez obmane, korupcije i krađe, inače će država-organizacija bankrotirati, a oni će ostati na ulici u siromaštvu i dugovima. Takođe je sasvim očekivano i to da će se rukovodstvo države, kada ona postane konkurentna organizacija, prilično brzo dopuniti ljudima koji umeju da rade u tržišnom okruženju, jer je to, ponovo, takođe veoma dobra prilika da se izbegne bankrot.
Čak i ako država ne postane efikasna u uslovima slobode, ona će i dalje moći da izdrži neko vreme zahvaljujući ljudima koji su na nju navikli. Vredi povući analogiju sa strahom od progresa. Neki ljudi se plaše da će nove tehnologije dovesti do gomile radnika izbačenih na ulicu koji su postali suvišni. Međutim, to ne funkcioniše tako; ako, recimo, izumite dovoljno dobar autopilot koji bi mogao da zameni žive taksiste, biće potrebno mnogo godina, ako uopšte desetina godina, da on postane sveprisutan. Profesija taksiste će nestajati postepeno, što će omogućiti trenutnim taksistima da završe svoj rad, samo se neće pojavljivati potražnja za novim taksistima, a ljudi koji trenutno biraju svoj profesionalni put jednostavno će gledati u druge, aktuelnije opcije.
Isto važi i ovde. Ako država, postajući privatna organizacija, bude postepeno propadala, trenutni državni zaposleni i korisnici socijalne pomoći moći će da provedu svoj život onako kako su planirali, samo će novi radnici i potrebni ljudi tražiti posao i primati pomoć već od alternativnih organizacija. U scenariju nenasilne države, onaj dan kada će se sve u jednom trenutku raspasti, teško da će doći.
Kao što znate, promovišemo određene metode borbe protiv nasilja: korišćenje reputacionih i finansijskih instrumenata za vršenje nenasilnog, ali prilično efikasnog uticaja na kriminalce različitih vrsta; opštu naoružanost (balans potencijala nasilja) kako bi se svakome obezbedila mogućnost odbrane pri direktnom napadu; genoterapiju kao sredstvo za iskorenjivanje sklonosti ka nasilju kod osoba koje su mu sklone. Ove metode se često kritikuju. Najčešće je ta kritika povezana sa nerazumevanjem – kritičar je samo saznao za postojanje ideje, ona mu se nije dopala, ali se nije čak ni potrudio da je detaljno prouči, već je odmah počeo da je kritikuje. Ali čak i ako imate dovoljno utemeljenoj kritiku ovih ideja, ne treba pokušavati da ih aktivno uništite. Time će stvari samo postati gore, a sada ću objasniti zašto.
Počeću od toga što se sve ove ideje promovišu bez prisile. Reputacioni i finansijski instrumenti uopšte ne podrazumevaju siloviti uticaj. Samoodbrana je opravdana jer predstavlja neophodan odgovor žrtve na direktnu inicijaciju nasilja prema njoj. Glavna stvar je nikada ne inicirati nasilje samostalno. Genoterapija protiv nasilja se takođe ne promoviše kao mera koja se nasilno nameće – potrebno ju je koristiti samo kao dodatni instrument zaštite od nasilnika pri direktnom napadu (pri čemu je ona humanija; ispaliti metak u čelo je svakako gore nego injektirati preparat koji potiskuje sklonost ka nasilju). Takođe se na osobe sklone nasilju može vršiti pritisak reputacionim i finansijskim metodama, kako bi počele da leče svoju sklonost ka nasilju. Kao što vidite, ne predlažemo da se ljudima bilo šta nameće silom. Naše metode su ili potpuno nenasilne, ili se realizuju u okvirima samoodbrane pri direktnom napadu.
Ako nekom naše metode ne odgovaraju – jednostavno ih ne primenjujte u odnosu na sebe. Na kraju krajeva, sa naše strane vas one neće nikako dotaknuti ako prema nama ne počinite nasilje. Razvijajte i promovišite svoje metode borbe protiv nasilja, ukoliko ih imate. Zajedno ćemo postići bolji rezultat ako će se svaki od nas boriti protiv nasilja na svoj način, umesto da pokušava da potopi one koji su na istoj strani. Naravno, svake ideje vredi diskutovati – to je neophodno za njihov razvoj. Ali ako će se borci protiv nasilja, umesto razvoja svojih ideja, baviti samo aktivnim „uništavanjem“ jedni drugih, to će samo ići u korist nasilnika i na kraju se ništa neće promeniti. A vi, mislim, ne želite svojim postupcima da pomažete nasilnicima i podržavate postojanje društvenog sistema čiji su poredci zasnovani na pretnji primenom nasilnih mera?
Nakon ovih reči, teško je uopšte utemeljeno kritikovati bilo koje metode borbe protiv nasilja koje ne podrazumevaju silovito nametanje. Naravno, sam kritičar možda ne istupa protiv nasilja, već može biti zagovornik nasilnih metoda realizacije mera. Pa, u tom slučaju bi on za početak trebalo da prizna da je zapravo zagovornik nasilja, ili čak sam nasilnik, kako nikoga ne bi obmanuo. Jer u svakom slučaju važi sledeće pravilo: ako podržavaš nasilne metode, onda si zagovornik nasilja; ako iniciraš nasilje prema nekome, onda si nasilnik. A ako neko istupa protiv nasilja, ali istovremeno podržava nasilne metode, onda kod takve osobe očigledno nije sve u redu sa logikom – ne može se istovremeno biti i za nasilje i protiv njega. U tom slučaju preostaje ili dobro razmisliti o ovoj kontradikciji, ili ne lagati druge i konačno priznati nasilnost svoje pozicije.
U savremenom svetu se aktivno praktikuje nadzor koristeći različita digitalna sredstva, posebno kamere za nadzor. Najveći gradovi većine razvijenih zemalja već su njima pretrpani. U javnosti se to promoviše kao metod borbe protiv kriminala, uključujući i nasilni kriminal. Ako svuda budu kamere, malo ko će se uopšte usuditi da krade imovinu i napada ljude zbog neizbežnosti kazne. Ali nije sve tako jednostavno. Kamere za nadzor zaista pomažu u sprečavanju nasilnih zločina. Ali u slučaju nasilja, one su beskorisne.
Analiza 41 istraživanja na ovu temu pokazuje da sve zavisi od vrste zločina. Kamere najbolje sprečavaju krađu automobila i imovine. Shodno tome, upravo na parkinzima se postiže najveća efikasnost kamera (smanjenje nivoa kriminala za 51%), dok je u gradskim centrima uticaj kamera bio nebitan. Ali što je najvažnije – nije pronađen nijedan dokaz da kamere imaju bilo kakav uticaj na broj nasilnih zločina.
Ova činjenica samo potvrđuje da nasilje nije racionalno i svesno delovanje, skloniost ka vršenju nasilnih činova zavisi od same „prirode“ konkretnog čoveka. Ne može se, oslanjajući se na racionalne podsticaje i mehanizme odvraćanja, na bilo koji način zaustaviti nasilje koje je po svojoj suštini iracionalno. Ni nadzor, ni kazna koja sledi nakon nasilnog zločina, ne mogu na bilo koji način smanjiti nivo nasilja.
Sama skloniost ka vršenju činova nasilja, tačnije nesposobnost konkretnog čoveka da suzbije nasilnost, u opštem slučaju se može objasniti slabom varijantom Lorenzovog mehanizma koji inhibira unutarvršno nasilje. S obzirom na to da se on primećuje kod širokog spektra veoma raznolikih vrsta, njegova prisutnost i kod čoveka ne bi bila iznenađujuća. Razlika je samo u tome što na ljude iz prirode nije postojalo evolucioni pritisak za razvoj njegove jake varijante, zbog čega je nekim ljudima svojstvena upravo slaba varijanta.
Razumevajući iracionalnu prirodu nasilja, borba protiv njega mora se voditi isključivo zasnovano na razumevanju ljudske biologije i psihologije. Očigledna alternativa kamerama video nadzora je opšta naoružanost (ravnomerna ravnoteža potencijala nasilja). Instinkt za samočuvanjem ima gotovo svaki agresor, stoga, znajući da potencijalna žrtva sa visokom verovatnoćom ima oružje, on neće napasti. A ako neko ipak napadne, naoružanost žrtve će omogućiti ne samo da se izbor sa nasiljem riješi konkretno u trenutku njegovog izvršenja, već će takođe izvršiti upravo ono evoluciono pritisak na jačanje urođenog kočničara nasilnosti, kao u slučaju nekih vrsta koje su prirodno snažno naoružane, kojima je svojstven njegov snažan oblik. Kazne post facto, opet, ne funkcionišu. Uključujući čak i ako uzmemo u obzir likvidaciju nasilnika post facto, za to su takođe potrebni ljudi sposobni za nasilje izvan okvira samoodbrane (odnosno za iniciranje nasilja sa svoje strane), što znači da ni to neće pomoći u smanjenju nasilnosti.
Humanajniji i efikasniji način bila bi razvoj genoterapije protiv nasilja, koja bi aktivirala i pojačala upravo taj Lorencov mehanizam. U tom slučaju na nasilnike se može vršiti pritisak kako bi se stimulisalo da prihvate odgovarajući preparat. Ili ih se može pogoditi strelicom prilikom direktnog napada, koristeći to uporedo sa netenzionalnim sredstvima samoodbrane.
Ponekad se čini da je oko nas veoma mnogo ljudi sklonih nasilju. Skoro svaki dan u vestima se može videti kako je neko nekoga tukao, oslepio ili čak ubio. Možda na ulicama često srećete razne vrste huligana i „gopnika“. Zato je teško čak i zamisliti kako se boriti protiv nasilja ako ga vrši toliko ljudi. Međutim, to je prilično obmanjujuća slika koja ne odgovara stvarnosti. Zapravo, ljudi skloni nasilju su veoma i veoma retki, pa je primenom određenih strategija problem nasilja sasvim rešiv. Sada ćemo uraditi detaljnu kalkulaciju stvarnog broja nasilnika kako bismo se uverili da ih u društvu zaista nije toliko mnogo.
Specifičnost činova nasilja je u tome što oni u svom vidljivom izražavanju sa velikim zaostatkom nadmašuju sve ostale događaje. Svakog dana se dešavaju milioni različitih događaja, ali će baš nekoliko slučajeva nasilja završiti na glavnim stranicama novinskih izvora i u televizijskim emisijama. Stotine hiljada ljudi živi pored vas svojim uobičajenim životom, a vi ih čak ni ne primećujete. S druge strane, lako ćete primetiti desetak huligana koji će svojim ponašanjem prirodno jako odudarati od svih ostalih. Njih vidite, a ostale ljude ne vidite. U tome je čitava suština. Zapravo, nasilnika i činova nasilja koje oni vrše je veoma i veoma malo u razmerama celog društva, samo su činovi nasilja među najuočljivijim delima.
Kako se ova tvrdnja odnosi na stvarne podatke? Razmotrimo statistiku nasilnih zločina u Rusiji. Nasilni zločini nas ne zanimaju, jer nisu povezani sa nanošenjem direktne fizičke štete osobi ili silom za primoravanje na bilo šta. Materijalna šteta se može nadoknaditi, uključujući i dobijanje odštete od samog počinioca primenom različitih sankcija reputativnog i finansijskog karaktera, a moralnoj šteti se može izbeći ne održavajući odnose sa ljudima koji je mogu naneti (naravno, postoje situacije kada se čovek protiv svoje volje primorava da komunicira sa nekim, ali ovde se sve svodi na samo prisiljavanje silom). Realni problem je samo nanošenje fizičke štete i prisiljavanje silom. Takođe, naša tema je određivanje broja upravo nasilnika, a ne samo nepoštenih i nekorektnih ljudi.
Za 2020. godinu u Rusiji je zabeleženo 2 044 221 zločin. Od svih zločina, 1,53% su ubistva (7 695), namerno nanošenje teške fizičke povrede (20 019), otmica ljudi (411) i silovanja (3 535). Još 0,26% zločina su razbojnicištva (5 280). Dodajmo takođe 2,7% pretnji ubistvom ili nanošenjem teške fizičke povrede (55 223). Naravno, to nije samo nanošenje fizičke štete, ali ćemo ove akte smatrati neuspelim pokušajima nasilja od strane ljudi sklonih tome. I na kraju, 1,66% zločina čine namerno nanošenje zdravstvene štete srednjeg stepena težine (28 185) i tuče (5 716). Ukupno oko 6,1% zločina ima nasilan karakter [1].
Dobijamo da je na 100 hiljada ljudi u proseku registrovan 1 393 krivičnih dela. A od njih, 85 krivičnih dela su nasilna. Naravno, daleko da su svi akti nasilja registrovani. To može biti porodično nasilje, manje tuče i mnogi drugi slučajevi. Sasvim je opravdano pomnožiti ovaj broj sa 4. Ovaj izbor sam napravio na osnovu rezultata istraživanja Instituta za probleme sprovođenja zakona pri Evropskom univerzitetu, koje govori o tome koliko se ljudi zaista obraća organima reda i po koliko prijava se pokreće postupak. Nažalost, u istraživanju ne postoji tako jasna podela krivičnih dela po kategorijama kao u slučaju zvanične statistike kriminaliteta, pa ću pretpostaviti da oko 25% nasilnih krivičnih dela ulazi u ovu statistiku, na osnovu procenta pokrenutih postupaka za napad (55% žrtava napada obraća se organima, a po 44% prijava se pokreće postupak) [2].
Kod nas se dešava 340 akata nasilja godišnje na 100 hiljada ljudi. Taj broj može delovati premalo s obzirom na to da neki nasilnici vrše nasilje često i redovno (na primer, loš roditelj može tući svoje dete, a loš muž može svakodnevno tući svoju ženu). Zato ćemo za 1 akt nasilja uzeti sve nasilničke radnje jedne konkretne osobe prema drugoj konkretnoj osobi, naročito zato što će višestruko izvršavanje istog tipa akata nasilja od strane jedne osobe prema drugoj u zvaničnom sudskom postupku najverovatnije biti registrovano kao jedno krivično delo, što znači da će u statistiku ući samo kao jedno krivično delo. Od 852 506 identifikovanih kriminalaca, 492 107 (57,7%) su ranije već činili krivična dela. U statistici nema detalja u vezi sa brojem ranije počinjenih krivičnih dela; najverovatnije u stvarnosti jedan nasilnik u proseku počini više od 2,36 akata nasilja, ali zbog nedostatka podataka ćemo upravo 57,7% akata nasilja prihvatiti kao one koji ne povećavaju ukupan broj nasilnika, već samo govore o tome koji su od njih ponovo izvršili nasilje. Pored toga, ponovo treba skrenuti pažnju na to da je većinsko većina zločina koje primećujete nenasilne prirode (najčešće pripadaju ekonomskoj sferi), dok mi razmatramo isključivo vršenje akata nasilja.
Na kraju imamo da se godišnje na 100 hiljada ljudi otkrije 144 silovnika, odnosno 0,144% celokupnog stanovništva, ili 1 osoba na 695. Sasvim mali broj, zar ne? Možda će neko reći da će na njegovom mestu stanovanja silovnika očigledno biti više, međutim, statistika koju razmatramo odnosi se na celu Rusiju, čija je kriminalnost na njenoj teritoriji raspoređena veoma nejednako. Na primer, ako se uzmu u obzir teški nasilni zločini (uključujući razboj), koji u opštoj statistici čine 1,79% od svih registrovanih zločina, u Moskvi ih ima svega 1,13% [3]. Ukupan broj registrovanih zločina u Moskvi je 146 559, odnosno 7,2% od svih zločina, što je takođe pozitivaniji rezultat nego u celoj Rusiji, s obzirom na to da Moskva čini oko 8,6% stanovništva.
Iz ovih proračuna se, naravno, ne mogu izvući precizni zaključci o tome koliko silovnika u društvu imamo u konkretnom trenutku, odnosno na kom nivou se drži njihov broj. Međutim, porast silovnika je, kao što smo se uverili, mizeran, a takođe treba uzeti u obzir da se dešava i smanjenje broja silovnika, jer oni nisu ništa otporniji niti dugovečniji od drugih ljudi. Čak i obrnuto – silovnici žive u proseku kraće, jer se češće izlažu riziku zbog aktivnog učešća u nasilnim sukobima, dok ih ostali ljudi neće inicirati i pokušaće da ih izbegavaju. Apsolutni broj silovnika će, naravno, rasti sa porastom stanovništva, ali se njihova procentualna zastupljenost u odnosu na celokupno stanovništvo, pod drugim istim uslovima, neće menjati.
Primetićemo da ovaj rezultat, koji otkriva jednog nasilnika na 695 ljudi godišnje, predstavlja najgori mogući scenario, jer smo napravili niz pretpostavki u najgorem smeru: sve pretnje ubistvom i nanošenjem teške fizičke povrede su uzete kao neuspešni pokušaji izvršenja nasilja; broj registrovanih nasilnih krivičnih dela je uvećan za 4 puta s obzirom na to da se mnogi ljudi ne obraćaju organima reda ili oni nakon prijave ne pokreću postupak; prihvatili smo da jedan nasilnik u proseku izvrši 2,36 akata nasilja, međutim, to bi bilo tačno samo kod jednokratnog recidiva (a kod mnogih nasilnika on je višestruki). Postoje svi razlozi da se pretpostavi da je stvarni broj nasilnika još mnogo manji. Međutim, saznanje tog broja nam nije moguće, pa smo izračunali najgoru moguću vrednost, ispod koje sigurno ne može biti ništa gore.
Još jedna važna stvar koju treba istaći je to što smo razmatrali samo slučajeve nanošenja dovoljno ozbiljne fizičke povrede. Najmanje brutalno od nasilnih krivičnih dela koja se mogu naći u zvaničnoj statistici su tuče. Naravno, postoji mnogo više ljudi sposobnih za sasvim slabije nasilje u poređenju sa tučom, na primer da nekoga jednom udare pesnicom ili namerno poguraju. Upravo takvo nasilje najčešće primećujete, zbog čega vam, ponovo, može se činiti da ima veoma mnogo nasilnika. Naravno, i to nasilje je problem, ali daleko nije toliko veliki, uzimajući u obzir sledeće faktore:
1) takvog nasilja nije dovoljno da bi se održala nasilnička hijerarhija dominacije u društvu (koja je jedan od oblika u ljudskom društvu država), niti da bi generalno ozbiljno ugrozilo ljude;
2) veoma ga je lako kontrolisati vaspitanjem, osudom, kao i pretnjom ostracizmom i drugim reputacionim metodama;
3) od njega se lako zaštititi pomoću najjednostavnijih sredstava za samoodbranu, na primer, sprej od bibera;
4) njegova opasnost nije toliko velika, stoga nema potrebe za prioritetnom borbom protiv njega, dovoljno je samo koncentrisati napore na borbu protiv nasilja koje vrši mali procenat okrutnih nasilnika, a sa slabim nasiljem će se moći baraviti već kasnije.
Iz svega što smo sada razmotrili, može se izvući jednostavan zaključak – stvarnih nasilnika nije toliko mnogo, oni čine veoma mali procenat stanovništva. A to znači da su obuzdavanje, a u perspektivi i potpuno iskorenjivanje nasilništva – sasvim dostižna cilj, koji očigledno ne nailazi na problem toga što je nasilnika previše, a samim tim ne možemo sa svima njima da se izborimo.
Između različitih jurisdikcija uvek je postojalo pitanje održavanja strateškog pariteta, odnosno jednakosti šansi za izlazak kao pobednik u slučaju nastanka vojnog sukoba. Bez toga nije moguće ni suzbiti potencijalni agresivni napad, ni odbiti ga u slučaju nastanka. Ali o kakvom strateškom paritetu može biti reči u slučaju prekomerne razlike u silnom potencijalu? I problem ovde ne leži samo u kvantitativnoj i kvalitativnoj razlici naoružanih sredstava, već i u razlici u nasilnim sklonostima kod ljudi. Međutim, rešenje postoji čak i u slučaju apsolutno pacifističkih društava, o čemu ćemo sada i govoriti.
Predstavimo Skandinaviju, gde iako nasilje nije potpuno iskorenjeno, međutim zbog određenih društvenih faktora kod većinskog dela stanovništva su se vremenom jasno učvrstila niska skloniost ka nasilju. Čak i kod državnih bezbednosnih službi nasilne sklonosti su tamo takođe relativno niske, barem nisu ni blizu nasilnih sklonosti analognih službi iz drugih zemalja, na primer Rusije. Ako pretpostavimo da će između država Skandinavije i Rusije izbiti vojni konflikt, poslednja će moći da ih zauzme skoro bez borbe. Neće pomoći ni sredstva masovnog uništenja, na primer nuklearno oružje ili virus 4. klase patogenosti, ako se oni iznenada nađu na raspolaganju Skandinavcima, jer zbog svog pacifizma teško da će se odlučiti na njihovu stvarnu primenu. A s obzirom na prilično pacifističku vojsku i nedostatak balansa potencijala nasilja (opšte naoružanosti stanovništva) za neke ekstremno sklone nasilju snage bezbednosti, koje su ranije aktivno operisale na Donbasu i u Siriji, uopšte neće imati problem da prođu kroz celu teritoriju Skandinavije i lako reše bilo kakav mogući otpor na svom putu.
Ist problem se može preneti i na potencijalno slobodno bezgodišno društvo u kojem postoje različite ugovorne jurisdikcije. Zamislimo da u takvom društvu postoji jurisdikcija pacifista, u kojoj je nasilje potpuno iskorenjeno, a svi prekršaji se kažnjavaju neagresivnim metodama (ostracizmom ili finansijskim sankcijama). Ali, uporedo sa tim, postoji i nasilna jurisdikcija, u kojoj se svi problemi rešavaju grubom silom i surovim fizičkim kaznama (takvu jurisdikciju mogu stvoriti, na primer, neki konzervativci). Očigledno je da ni ovde nema nikakvog strateškog pariteta; red u drugom društvu doveo bi do učvršćivanja nasilnih sklonosti kod njegovih učesnika, dok bi u slučaju prvog društva te sklonosti bile maksimalno potisnute (učvršćuje se snažna varijanta Lorensovog mehanizma za inhibiciju nasilja). Mislim da je lako razumeti ko bi pobedio u slučaju direktnog vojnog sukoba.
Odlično rešenje problema održavanja strateškog pariteta od strane pacifističkijih jurisdikcija i društava jeste kreiranje genoterapije protiv nasilja. Ona može biti realizovana u obliku preparata koji će se isporučivati napadačkim agentima pomoću strele ispaljene u njih. U krajnjem slučaju moguća je realizacija i u obliku pandemijskog virusa (ova opcija nije odobrena). Naravno, ovo poslednje se suočava sa mnoštvom rizika, uključujući i onaj da će biti pogođeni nevin ljudi, neki od kojih mogu i stradati (čak i ako se uzme u obzir najkvalitetnija vakcinacija, ni nju ne podnose svi). Međutim, ipak takav „virus nenasilja“ nije tradicionalno sredstvo masovnog uništenja u smislu fizičkog uništenja napadača, on je namenjen samo prisilnom iskorenjivanju nasilja u vojsci agresora i time predstavlja najbolje moguće rešenje u okviru klasične doktrine odvraćanja putem masovnog oružja („MAD“ ili „Uzajamno garantovano uništenje“), koje se može smisliti ako ne postoje nikakve šanse da se agresor zaustavi direktnim otporom.
Kao i sa strelicama sa preparatom, tako će i pandemijski „virus nenasilja” (lično ne odobravam ovu opciju, ali mišljenja drugih o dopustivosti takvog „oružja” mogu se razlikovati) moći da iskoriste čak i žestoki pacifisti, uzimajući u obzir da nasilje u biološkom smislu takvo „oružje” ne inicira, pa će čak i osoba sa jakim varijantama Lorenzovog mehanizma moći da ga primeni. Oni će omogućiti suzbijanje potencijalnih agresora, jer će se oni plašiti da zbog napada na pacifiste izgube svoje nasilne sklonosti. Ali ako se neko ipak odluči na napad, tada ćemo doći do sledećih scenarija događaja:
1) Agresora na front šalje silovni agenti koji će biti izloženi pucnjima strelicama sa genoterapijom. I strelice će mnogo češće stizati do cilja nego što se sada metci ispaljuju, jer vojnici u svojoj prednosti ipak nisu nasilnici; oni se najčešće trude da simuliraju aktivnosti na frontu, da ne pucaju, a ako i pucaju, to ne pucaju u ljude sa druge strane fronta, već u vazduh, ponovo samo radi stvaranja iluzije obavljanja neke aktivnosti. Pravih nasilnika na ratu ima prilično malo, što potvrđuju istraživanja sa kojima se možete upoznati ovde. Ali svako će moći da ispali strelicu. I ako strelice budu precizno pogađale vojnike sa druge strane fronta, uključujući i one koji su zaista skloni nasilju, agresor će ubrzo ostati potpuno bez ljudi sposobnih da vode rat dalje.
2) Zaustaviti napad je nemoguće, čak ni koplja sa genoterapijom nisu dovoljna da se zadrže nadmoćne snage agresora. U tom slučaju, preko fronta se prebacuje pandemijski „virus nenasilja“. Nakon toga može biti dovoljno i nekoliko nedelja da snage agresora budu potpuno dezorganizovane, a da se vojnici pretvore u pacifiste nesposobne za napad. Rat se prilično brzo završava.
Vidite li sada koliko je genoterapija protiv nasilja dobro sredstvo za odvraćanje i zaustavljanje rata? U principu, to je jedina moguća spas za mirna i nenasilna društva od napada nasilnih agresora. Štaviše, u poređenju sa oružjem masovnog uništenja, koje se trenutno nudi kao sredstvo odvraćanja od agresivnog napada, ovo rešenje je izuzetno humano.
Inače, ovo rešenje je odličan odgovor na pitanje kako se slobodno društvo može zaštititi od agresije država koje ga okružuju u slučaju lokalnog, a ne svetskog dostignuća. Takođe je veoma korisno u samom procesu postizanja slobodnog društva – iste strelice sa genoterapijom mogu se uspešno lansirati u pripadnike snaga bezbednosti koji tuku i hapate mirne demonstrante. Obezbeđivanje ravnoteže potencijala nasilja (opšte naoružanosti stanovništva) radi postizanja stanja u kojem se može eliminisati bilo koji agresor prilikom direktnog napada može biti prilično težak zadatak, dok kod strelica sa genoterapijom nije neophodno obezbediti svima – dovoljno je i mali broj aktivista koji su spremni da ih, u slučaju nečega, ispale čim vide još jednog pripadnika snaga bezbednosti (ovo je posebno efikasno ako se deanonimizuju pripadnici snaga bezbednosti, kao što se to sada radi u Belorusiji, tada ih može biti uhvatljivih čak i u svakodnevici). I to će aktivisti moći da urade čak i ako su manje nasilne osobe od pripadnika snaga bezbednosti, pa čak i ako su potpuni pacifisti, jer, ponovo, ovo nije sredstvo za nanošenje fizičke štete, pa čak i ubistvo drugog čoveka, već samo sredstvo za oduzimanje njegovih nasilnih sklonosti.
Kao što vidimo, radi održavanja strateškog pariteta strane pacifističkih društava i radi obezbeđivanja efikasne borbe mirnih demonstranata protiv sila državnih agenata, veoma je isplativo razviti genoterapiju protiv nasilja. Što je veoma važno za nas — to je isplativo čak i mnogim savremenim vladama, na primer, u Skandinaviji, i sasvim je verovatno da će želeti da nam pomognu. To će biti najbolje i najhumanije rešenje ovih problema koje se može zamisliti.
Prilično interesantno istraživanje sproveli su Gordon Hodson i Majkl A. Buseri sa Univerziteta Broka u vezi sa objašnjenjem pristranosti i podrške autoritarno-konzervativnoj ideologiji na osnovu kognitivnih sposobnosti čoveka. U ovom radu analizirana su dva velika reprezentativna skupa podataka iz Ujedinjenog Kraljevstva: Nacionalno istraživanje o razvoju deteta iz 1958. godine (NCDS) i Britansko kohortno istraživanje iz 1970. godine (BCS). Oba skupa sadrže podatke o kognitivnim sposobnostima učesnika, kao i o njihovom stavu prema rasizmu i društvenom konzervativizmu. Kognitivne sposobnosti su procenjivane standardizovanim merenjima kada je učesnicima NCDS bilo 11 godina, a učesnicima BCS 10 godina; stav prema društvenom konzervativizmu i rasizmu procenjivani je u uzrastu od 33 i 30 godina, redom. Ukupno je u ovim istraživanjima učestvovalo 15 874 osobe.
Kao rezultat formiranja statističkih modela, otkriveno je da niži nivo opšte inteligencije u detinjstvu predviđa veću sklonost ka rasističkim predrasudama u odraslom dobu i, pored toga, posvećenost društvenom konzervativizmu u velikoj meri posreduje u ovom efektu. Ovaj model je posebno ubedljiv jer su u oba slučaja, NCDS i BCS, merenje dečije inteligencije prethodilo proceni predrasuda u odraslom dobu najmanje dve decenije pre toga. Štaviše, svi prediktivni efekti nisu zavisili od socio-ekonomskog statusa i obrazovanja.
Takođe je sprovedena sekundarna analiza na osnovu skupa podataka iz američke Kejlerove studije iz 2010. godine, u kojoj je učestvovalo 254 studenta. Potvrđeno je da nizak nivo apstraktnog mišljenja predviđa antihomoseksualne predrasude. Ova povezanost je delimično posredovana kako podrškom desnom autoritarizmu, tako i niskim nivoom međugrupnih kontakata. Rezultati ove analize se slažu sa rezultatima analiza skupova podataka NCDS i BCS: hipoteza o uticaju kognitivnih sposobnosti na priklonjenost predrasudama je potvrđena podacima iz uzorka iz druge zemlje. To znači da se sklonost ka predrasudama i autoritarnom konzervativizmu sa sigurnošću može objasniti niskim kognitivnim sposobnostima pojedinca.
Još jedno istraživanje sproveo je Satoshi Kanazawa iz Londonske škole ekonomije i političkih nauka. On koristi „princip savane“, prema kojem ljudsko ponašanje, koje ostaje donekle prilagođeno naslednom okruženju ranih Homo u savani, može dovesti do problema u savremenom (industrijskom ili postindustrijskom) okruženju. U članku iz 2010. godine, Kanazawa je predložio hipotezu interakcije savane i IQ-a. Ova hipoteza pretpostavlja da inteligentniji ljudi mogu sa većom verovatnoćom usvajati i održavati evoluciono nove vrednosti i preferencije nego manje inteligentni ljudi. Koristio je podatke iz nacionalnog longitudinalnog istraživanja zdravlja adolescenata. Uzet je uzorak od 15 197 adolescenata iz 80 srednjih škola i 52 osnovne škole iz SAD (njihovo prvo istraživanje sprovedeno je 1994-1995. godine, poslednje 2001-2002. godine). Takođe su uzeti podaci iz Generalnih društvenih istraživanja (GSS) kao uzorak odraslih građana SAD, po 1500 osoba za svako godišnje istraživanje i 3000 za svako istraživanje na svake dve godine. Rezultati istraživanja su potvrdili da su ljudi sa višim IQ-om češće liberali nego konzervativci.
Inače, neko bi mogao prigovoriti da je ovo istraživanje samo laž liberalnog naučnika, međutim, Satoshi Kanazawa je čak jednom bio suspendovan zbog tvrdnji u vezi sa razlikama u nivou inteligencije između različitih rasa, a London School of Economics mu je zabranila objavljivanje u nepregledanim časopisima tokom perioda od 12 meseci; malo je verovatno da se može okriviti za povezanost sa trenutnim socijalno-liberalnim pokretima Zapada.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
