Автор: Анкап-тян

Rozov, Bitark, nasilje i Montelibero

Aleks Rozov (autor oko-libertarijanskih transutopija kojeg prilično visoko cenim) razmotrio je na svom ŽŽ skup koncepata koje promovišu Bitarh i Voluntarist, a koji se odnose na mogućnosti radikalnog smanjenja nasilja u ljudskom društvu.

Post 1. Koji je procenat agresivnih sociopata u ljudskoj populaciji – i šta bi se desilo ako bi oni bili neutralisani?

Autor smatra da samo jednokratno uklanjanje agresivnih jedinki iz ljudske populacije verovatno neće biti dovoljno, i da je za učvršćivanje uspeha potreban takođe kulturocid, odnosno ukidanje obrazaca u kulturi koji podstiču i heroizuju agresivno nasilje.

Post 2. Inhibitor nasilja prema Voluntaristu: hipoteza sektoralne betrizacije, kao stil pozitivnog društva

Autor analizira seriju članaka o inhibitoru nasilja, napominjući da je njegovo pojavljivanje kod ljudi potpuno evoluciono obrazovano (hipoteza samopridomaćivanja čoveka, koja je danas mejnstrim u naučnom diskursu), a takođe pokušava da odgovori na pitanje u kojoj meri bi bilo svrsisodno pojačati ga (betrizacija – termin koji je uveo Stanislav Lem, a koji označava upravo proceduru naglog pojačavanja inhibitora nasilja). Odgovor je neutešiv: nijedna jednokoračna akcija neće dovesti do željenog rezultata, jer se društvo reguliše previše složenim mehanizmima. Autor smatra da prosta mogućnost odbrane od neposrednog nasilja (koja je obezbeđena time što se u trenutku neposredne opasnosti dejstvo inhibitora privremeno oslabi) ne pruža dovoljnu povratnu informaciju koja bi društvo dovela do željenog nenasilnog stanja; važna je takođe i spremnost na tajnu osvetu.

Na taj način jasno se vidi razlika u pristupima. Ako Bitarh i Voluntarist, istražujući određeni mehanizam koji reguliše ljudske reakcije, dalje razmišljaju na osnovu fantastične pretpostavke o tome da se taj mehanizam prisilno pojača kod pojedinih individua, Aleks Rozov razmatra prirodne ljudske zajednice i mehanizme koji bi ih mogli dovesti do željenog rezultata (društva slobodnih, prosperitetnih individua koje visoko cene kooperaciju i razvoj). Njegove fantastične pretpostavke uglavnom se nalaze u tehničkoj sferi (tehnologije rata, razmene informacija i organizacije) ili se svode na to da se pravi ljudi okupe u dovoljnoj koncentraciji i dovoljnom broju.

Ipak, svo troje ne sumnjaju u to da uklanjanje lica sklonih agresivnom nasilju iz zajednice daje snažan pozitivan efekat. Napomenuću iz sebe da postoji razlika između vrsta lustracije, i ako se zajednica čisti tako da oni koji su uklonjeni postaju njeni neprijatelji, to može dovesti do ozbiljnih problema u budućnosti.

U Montelibero-u za sada vidimo da selekcija onih koji dele princip neagresije u zajednici dovodi do visokog nivoa kooperacije. Uklanjanje onih sa kojima u zajednici nije udobno za sada se odvija putem prilično blagog odbacivanja. Voleo bih da ne proveravam u kojoj meri bi se takva zajednica, po potrebi, pokazala sposobnom da se odojavi od spoljne agresije, ali za sada, prema opštem raspoloženju, nije primetno da su šanse za uspešno odbijanje agresije značajno više ili niže od onih za bilo koju drugu sjedinjenu zajednicu.

Drugim rečima, za sada se snalazimo Rozovljevim metodama. Bitarhove metode mogle bi biti tražene za korekciju spoljne pozadine, ali su one danas tehnički nedostupne. Rozovljeve metode interakcije slobodnog društva sa spoljnim svetom (kreiranje decentralizovane sredine za sprovođenje specijalnih operacija radi proširenja prostora slobode) nam su za sada dostupne u minimalnoj meri, na nivou manevrisanja između državnih regulacija.

Tako stoje stvari.

opasan pas – crnogorska lokalizacija libertarijanske zmije

Pasoš crnogorske Ruskinje

Na mreži se aktivno promeče tema o „pasošu dobrog Rusa“, uglavnom, naravno, kritikujući ovu zamisao. Argumenti su obično otprilike sledeći:

  1. Ovakva vrsta ausvaisa učvršćuje presumpciju krivice svih Rusa: po defaultu su svi pod sankcijama, ali možeš dokazati dobrim stikama da si dobar Rus, i tada će ti izdati papir o tome da ti je dozvoljeno otprilike ono isto što i drugim običnim ljudima, a ako budeš se loše ponašao – papir će ti oduzeti u tren oka.
  2. Umesto toga da se pokušava izmoliti olakšica samo za političke emigrante, treba se insistirati na tome da sankcije budu uklonjene sa svih, i da ostanu samo personalne, za direktne krivce za rat.
  3. Takva podela Rusa na sorte ukopaće klin među njima.
  4. Sam naziv „pasoš dobrog Rusa“ je odvratan.

Ja ću pristupiti sa druge strane.

Današnja norma je kmetuška zavisnost podanika od države kojoj pripada. Imao si sreće da budeš podanik dobrog gospodara – raduj se. Nisi imao sreće – pati. Želiš da odrekneš podanstva – samo uz dozvolu gospodara, možda i ne dozvoli da odeš. Želiš da pređeš u drugo podanstvo – samo uz dozvolu gospodara, možda i ne dozvoli da dođeš.

I tu nam se predlaže da nabavimo dokument koji bukvalno glasi: nosilac ovog dokumenta javno šalje svog gospodara u pičku materinu i zahteva od ostalih gospodara da priznaju nosiocu ovog dokumenta ljudsko dostojanstvo, a ko ne prizna, taj ne pripada porodici civilizovanih naroda i služi neprijatelju ljudskog roda. To jest, ruski emigranti koji se protive Putinovoj agresiji u Ukrajini bukvalno stvaraju sopstvenu eksteritorijalnu kontraktnu jurisdikciju. To ne rešava samo lokalne probleme konkretnih ljudi, omogućavajući im da bez ograničenja stupaju u tržišne odnose sa drugim ljudima i organizacijama. To dodatno poljulja samu ideju državnog suvereniteta nad ljudima.

Ne znam baš ko od učesnika antiratnog foruma je to smislio, ali ideja je definitivno svetla. Međutim, sa argumentom da „pasoš dobrog Rusa“ zvuči odvratno, naravno, rado se slažem. Prvo, to nije pasoš, već deklaracija, otprilike kao „deklaracija o potpisivanju NAP“, koju je u svoje vreme pokušao svima da nametne Mihail Svetov, ali je kasnije kao da je izgubio interes za tom idejom. Drugo, izraz „dobar Rus“ treba da se odnosi na mrtvog ruskog okupatora, a ne na živog ruskog emigranta.

Lično sebe sada definišem kao crnogorska Ruskinja, i ako će ovaj moj status potvrđivati lična kartica nekog specijalnog formata – zašto da ne, to je jednostavno token.

Europski Rusi

Libertarijanizam i socijalni eksperimenti

U nedavnoj objavi sa vestima o Monteliberu spomenula sam da je među učesnicima projekta iznenađujuće malo ne samo aktivnih članova bilo koje od dve libertarianske partije u Rusiji, već čak i ljudi koji su nekako povezani sa njima. Verovatno ovu misao vredi razraditi.

Naravno, na početku projekta niko nije mogao precizno reći u šta će on vremenom prerasti. Jednom od osnivača se činio kao žarište agorizma. Drugom kao platforma za buduće transformacije Crne Gore u pravcu libertarijanizma. Meni – kao mesto za evakuaciju ruskih političkih aktivista od Putinovog režima. U rezultatu, zaista imamo žarište agorizma, a strateški cilj transformacije Crne Gore zapisan je u našem opisu projekta, iako u tom pravcu nismo mnogo napredovali. Što se tiče mesta za evakuaciju – zaista smo postali takvo mesto, samo što nam se pridružuje sve više ne političkih aktivista, već običnih libertarijanaca koji se uopšte ne bave politikom.

I, znate, čini se da je to čak i dobro. Sudeći po onome što sam čula u periodu kada sam još relativno blisko komunicirala sa političkim libertarijancima, veći deo njihovih partijskih aktivnosti svodio se na međusobne sukobe oko statuta i deljenje moći u partiji (koja se upravo tada raspadala na dva dela). I ovde povremeno dolazi do trenja oko koordinacije zajedničkih aktivnosti, ali nema tog beskonačnog izbacivanja ljudi iz pokreta. Podržavaš tržište, ne podržavaš državno mešanje, ne praktikuješ prisilu – pa to je odlično, putujemo u istom pravcu, a sa pametnim knjigama ćeš se upoznati u slobodno vreme, ako stigneš.

Nedavno me su pitali čime se, zapravo, naša zajednica razlikuje od bilo koje druge grupe, jer ovde, u Crnoj Gori, postoji još nekoliko emigrantskih grupa koje isto tako ne praktikuju nasilje i potpuno podržavaju slobodu. Morala sam da razmislim, i nakon razmišljanja pronašla sam jedinu principijelnu razliku: mi imamo tokenomiku. To jest, u suštini, mi samo aktivno praktikujemo oblikovanje naših tržišnih odnosa i obaveza u eksplicitnom obliku, i upravo nam to daje mogućnost veoma aktivnog razvoja.

Postavlja se pitanje: a ako neka druga zajednica uspe da uvede tokenomiku kod sebe, po čemu će se oni razlikovati od nas? I tu sa iznenađenjem konstatujem da se, u suštini, ni po čemu ne razlikuju. Tokenomika (za razliku od kriptovaluta) funkcioniše na poverenju, jer je povezivanje tokena sa objektima stvarnog sveta bez poverenja nemoguće. A poverenje među članovima zajednice moguće je samo zahvaljujući tome što dele zajedničku vrednost kao što je ljubav prema tržištu, odnosno prema dobrovoljnim transakcijama. Bilo kakvi pokušaji u pravcu ideja da je korisno varati naivne odmah će biti odbačeni od strane zajednice (zajedno sa nosiocima takvih ideja), jer naše međusobne obaveze nisu osigurane nikakvim državnim nasiljem, a pokretanje instrumenata privatnog nasilja je skupo i komplikovano, i jednostavno nije vredno toga. Ako neka druga zajednica uspe da reprodukuje slične odnose unutar sebe, možemo ih slobodno priznati kao jednake sebi, a istovremeno i priznati njihove tokene. Tako se potpuno, naizgled, pomoćni instrument neprimetno ispostavlja kao jedinstvena karakteristika i skoro kao osnova identiteta.

Što se tiče političkih metoda rešavanja problema, njih je zaista bolje ostaviti partijama. A za njih smo mi, očigledno, osuđeni da ostanemo potpuno apolitičan projekat, bilo po prodaji zemlje, bilo po nekoj drugoj politički besmislenoj aktivnosti. Poželimo tim ljudima sreću u njihovoj misiji, ali ako neki član partije želi da pređe sa politike na ekonomiju – naša vrata su otvorena.

primate li EURMTL?

Vesti projekta Montelibero, izdanje 11

Prethodno izdanje se uglavnom odnosilo na to kako je početak rata uticao na projekat (ukratko: priliv ljudi se ubrzao, uvođenje novca je postalo teže). Od tada je rat postao rutina, više ne privlači toliku bolnu pažnju, i ljudi su se ponovo okrenuli mirnom životu.

Izgradnja naselja aktivno napreduje, pre nekoliko dana su izlivena prva dva temelja.

Značajno je porasla i medijska pratnja projekta. Ja više nisam glavni glas Montelibera, već samo stari kanal informisanja, ali glavni sadržaj sada pružaju potpuno drugi ljudi. Evo, na primer, može se pogledati na kanalu Soza kratak video sa drona, gde se dobro vidi gde se naselje nalazi u odnosu na najbliži gradić i kako izgleda aktivnost na terenu. Soz je preuzeo od mene ulogu glavnog inspektora gradilišta, mogu odahnuti. Ili evo, recimo, Viktor je dao intervju prijateljskom projektu za kreiranje decentralizovane pravne platforme, gde je ispričao ko smo mi i zbog čega smo se ovde okupili.

Trenutno ima pedeset aktivista Montelibera koji su se direktno preselili u Crnu Goru (najčudnije mi je to što među njima ima veoma malo članova Libertarianske partije Rusije – uopšte je nejasno gde su svi oni nestali – neki su ostali u RF i pokazuju aktivnost, ali većina se, čini se, bez traga rastopila). Pored toga, formira se jezgro pristalica iz dijaspore, koji se još uvek nisu potpuno integrisali, ali postepeno učestvuju u određenim našim aktivnostima. Ovde je, naravno, važan centar privlačenja bio klub pomenut u prethodnom izdanju. Prostor se i dalje sređuje, ali paralelno sa tim redovno prijaćuje raznim događajima: engleski i poker klubovi, D&D i modernije društvene igre, rođendani i jednostavno druženja povodom dolaska određenih gostiju.

Tokenomika nastavlja da se jača. MTL fond i pojedini privatni investitori uložili su svoj kapital u projekat za organizaciju iznajmljivanja automobila. Prvi kabriolet je već kupljen i iznajmljen, sada se kupuju jednostavniji automobili. Naši stablecoini u evrima već ih prihvata prilično veliki broj biznisa. Uzgred, ako ste kliknuli na prethodni link, mogli ste videti da je projekat stekao sopstveni vodič na wiki-mehanizmu; postoji nada da će to malo smanjiti priliv identičnih pitanja u četovima.

Nadam se da ste zapraćili glavni telegram kanal projekta, i da je za vas moja selekcija vesti samo veoma skroman izvod iz prethodno pročitanog, a da ste inače već odavno upoznati sa svim našim unutrašnjostima.

Uskoro će proći godinu dana od mog dolaska u Crnu Goru, i ta odluka do sada izgleda kao najuspešnija u mom životu. Nikada oko mene nije bilo toliko energičnih slobodnih ljudi sa kojima sam na istoj talasnoj dužini. Nadam se da će slične odluke postati najuspešnije i u vašim životima.

Knjiga o ankapu – započeto poglavlje o neidealnosti društva

Budući da su u poslednjim objavama bili prevodi pametnih knjiga, pravo je vreme da izbacim još jedan fragment sopstvene pametne knjige. U drugom delu knjige sam, kao što se čitalac možda seća, prvo ukratko opisala idealni ankap, a zatim počela da pokazujem koje postoje poteškoće na putu njegove realizacije, podelivši ih u tri kategorije: neidealnost sveta, čoveka i društva. Pa eto, sada sam polako dopuzala do društva.

Kao prvo, u realnom društvu izgradnji ankapa smetaju teškoće u komunikaciji – teško je, znate li, uspostavljati dobrovoljne odnose ako niste upoznati sa tim u čemu se sastoji dobra volja kontragenta, jer ga ne možete razumeti. Kao drugo, veoma štetna stvar ispostavlja se kao oportunizam – kada ljudi možda i priznaju rečima prikladnost pridržavanja principa neagresije, ali im je teško odoliti njegovom kršenju u uslovima kada to dovodi do očigledne lične koristi (a ponekad i do očigledne koristi za mnoštvo ljudi).

Svaki put kada napišem još par poglavlja o teškoćama ankapa, trudim se da to uradim dovoljno savesno kako bi tokom pisanja i kod mene same počele sumnje da je ovo kraj, da se sa ovim zaista ništa ne može učiniti. Zato mi je potrebno određeno vreme da povratim duševno ravnotežu i nadam se sopstvenom očajanju tekstom o tome kako se pomenute teškoće prevazilaze. Srećom, drugi deo knjige je blizu završetka, a u trećem će već biti o alatima za izgradnju ankapa, što je daleko pozitivnija tema.

Kao i obično, ako vam je lakše da čitate knjigu u formatu za elektronske čitače, možete je preuzeti, trudim se da na sajtu održavam aktuelnu verziju. I, kao i obično, ako imate želju da donirate, ne odlažite ispunjenje te želje.

Erik Mak. Libertarijanizam. Završavam prevod bonus dela knjige.

Aleks Dvoreckij me je ohrabrio novom donacijom, tako da objavljujem prevod poslednjeg poglavlja bonus sekcije knjige Erika Maka o libertarijanizmu. Poglavlje je posvećeno problemu sa kojim se suočavaju svi indirektni konsekvencijalistički pristupi stvaranju društva pogodnog za život. Da bi se ljudi u društvu ograničili na dobrovoljnu interakciju, potrebno je dobrovoljno samoomgraničenje i sveprisutno poštovanje pravila pravednog ponašanja. Ali za svakog konkretnog pojedinca će se uvek naći opravdanje da malo odstupi od tih pravila radi nešto veće koristi. I on zna da i drugi imaju slična opravdanja. Odakle ovde uverenost da će svi poštovati pravila? A bez te uverenosti, ko će ih uopšte poštovati?

Upravo zato čisti konsekvencijalizam nije sposoban da stvori stabilno libertariansko društvo – potreban je katalizator u vidu vere u neophodnost poštovanja pravila, odnosno njihovo poštovanje mora biti samo po sebi vredno, a ne samo sredstvo za postizanje opšteg blagostanja. I tek tada će opšte blagostanje uslediti.

Preostalo mi je da prevedem poslednji deo knjige, posvećen kritici libertarijanizma. Tamo su uvod i četiri poglavlja, pa ću, nadam se, završiti u razumnom roku, pre nego što Mihail Požarskij, koji me je inspirisao na prevod, umre od dosade.

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Redakcija poglavlja 10-12.

Prošli put sam obećala da ću najaviti finalnu redakciju odjednom šest poglavlja, ali proces se nekako odužio (možda zbog nedovoljne motivacije?), tako da evo za sada tri.

U drugom delu Praktične anarhije Molinjo prelazi na argumentaciju o tome zašto je anarhija bolja od države. U uvodu on nabraja šest osnovnih pitanja koja ima smisla postaviti prilikom razmatranja bilo kakve kritike anarhističkih rešenja sa pozicija etatizma. Zatim u prilično opsežnom FAQ-u o anarhizmu odgovara na najtipičnije prigovore (putevi, nacionalna bezbednost – i sve to). A u poglavlju o četiri argumenta protiv države zapravo se ne daju četiri argumenta, već četiri moguća odnosa između loših i dobrih ljudi u društvu, i pokazuje se zašto u svakom od tih odnosa pojavljivanje države samo pogoršava stvari. Meni nije bliska ideja deljenja ljudi na dobre i loše, i protiv države se sasvim može izneti koherentan sistem prigovora zasnovan, na primer, na analizi ekonomskih podsticaja – ali propovednici moralnih sistema imaju svoju publiku, i Molinjo najbolje zna kako s njom da radi.

Reparacije

Prilično je zabavno što RF još uvek u punoj snazi pokušava ofanzivu, i dalje ima solidnu prednost u vazduhu, i dalje nastavlja da ubacuje nove ciljeve rata u informativni prostor – a na društvenim mrežama već u punom juri idu diskusije o tome kako će Rusija isplaćivati reparacije Ukrajini, vredi li se zastupati to i da li treba da ih plaćaju oni koji su od samog početka bili protiv rata.

Ubaciću i ja svoje mišljenje. Čini mi se da je odsustvo reparacija pre svega u interesu ukrajinskih libertarijanaca, ali i ruskih. S druge strane, etatisti sa obe strane bi trebalo da žarko podrže reparacije.

Stvar je u tome da su reparacije novac koji država plaća državi. Ali taj novac ona uvek prikuplja od svojih podanika. Kako je počeo uspon Moskovskog kneževstva? Time što je moskovski knez Ivan od ordinskog hana dobio privilegiju da plaća reparacije za sva ruska kneževstva. Tokom procesa prikupljanja, mnogo toga je ostalo u rukama, i Moskva je ojačala. Kada uslovni Leonid Volkov počne da prikuplja reparacije za Ukrajinu, Moskva će od toga takođe samo ojačati, jer kakva uopšte federalizacija i prenos ovlašćenja regionima, kada treba iscediti novac od ljudi i platiti ukrajinskom predsedniku?

Ali recimo da međunarodni fond za borbu protiv korupcije, pod vođstvom hrabrog Ivana Ždanova, uspe da pronađe i lobiše za zaplenu tolike imovine krupnih ruskih korupcionara da će to biti dovoljno za isplatu reparacija, i da neće biti potrebe za uvođenjem vanrednih poreza za ostale ruske građane. Šta će uraditi dobri ukrajinski predsednik, dobivši reparacije od dobrog ruskog predsednika? Počeće u ime države da naručuje određene radove na obnovi onoga što je uništeno tokom rata, ojačaće ukrajinsku državnu vojsku, policiju, carinu, poreske organe, dofinansiraće nacionalnu banku i sve to. Ukratko, ojačaće socijalnu državu. Da li je to dobro? Naravno da jeste, odgovoriće ukrajinskim libertarijancima državni činovnici koji će raspoređivati sav taj novac, kao i njihovi rođaci koji će, srećnom slučaju, dobijati državne ugovore.

Naravno, svaka neindiferentna osoba ima mnoštvo moralnih osnova za pomaganje Ukrajincima i u ratu, i u životu u emigraciji, i u obnovi uništenog privrede nakon povratka kući. Ali za to mu nije potrebna državna prisila, ona je pre sposobna da odmetne. Tako, države blokiraju bankovne kartice građanima RF (teže je donirati), stvaraju mnoštvo ograničenja za emigrante, što im otežava smestaj na novom mestu i ometa pružanje pomoći, a i u fazi posleratne pomoći će privatnu inicijativu sigurno opteretiti gomilom prepreka. Zato se ispostavlja korisnom partizanska aktivnost protiv svih država: protiv države Ukrajine, koja ometa deo izbeglica da je slobodno napuste; protiv države RF, kako bi se sabotirala regrutacija u vojsku, rad državnih ustanova, ometao vojni isporuke i demotivisali privatna lica da podrže rat; protiv ostalih država koje ometaju emigrante u zapošljavanju, smesteivanju i sprovođenju novčanih transakcija. Ali sve to nisu reparacije, ne pokušavajte da ulepšate tu sramnu reč.

P.S. Zaboravila sam da dodam još jedan važan stav. Najbolji ishod ovog rata je potpuno uništenje ruske države. Ali u tom slučaju definitivno neće biti nikakvih reparacija: nestaće subjekt od kojeg bi se one mogle uzeti. I to je još jedan veoma važan razlog zbog kojeg bi ukrajinski libertarijanci trebalo da sanjaju ne o reparacijama, već o daleko prijatnijem ishodu.

Naravno, odsustvo reparacija ne otklanja mogućnost krivičnog gonjenja privatnih lica i podnošenja im tužbi za konkretnu štetu.

Odakle reparacije? Alah daje!

Zašto bilo koji dovoljno jak agent u ankapu automatski ne postaje država? Kako ukinuti državu, a ne postati država?

Anonimno pitanje

Država je poredak koji određuje kako se upravo na tom ili onom mestu uobičajeno sistematski pljačka ljudi. Anarhija podrazumeva visok stepen decentralizacije moći u društvu, kada se ljudi u najgorem slučaju udružuju u situacione saveze kako bi obnovili pravdu, a nakon što zadatak bude rešen, savez počinje da ima poteškoća sa određivanjem ciljeva i teži raspadanju. Određena analogija mogu biti savremeni međudržavni odnosi: odbrambeni savez NATO zamalo se raspao od zapuštenosti kada je nestala pretnja SSSR-a, ali je odmah oživeo i spreman je da prima nove članove kada je RF počela da zveči oružjem. Ali da bi žrtva agresije dobila podršku u anarhiji, ona čak i ne mora formalno biti član saveza, što jasno vidimo na primeru Ukrajine.

Tako je i kod ankapa: niko se neće protiviti tome da određeni tržišni agent postane jači: zašto da ne, ako tako sjajno zadovoljava svoje klijente. Ali čim on počne da ispoljava netržišnu moć, klijenti počinju da beže od njega, a konkurenti počinju da razmišljaju sa koje strane je najlakše udariti.

Dovoljno jak agent kod ankapa

Da li je ovaj mehanizam dovoljan da ankap, jednom uspostavljen, procveta zauvek? Ne mogu to da garantujem. Prevario nas je Fukujama: u istoriji nema kraja. Održivost ankapa zasnovana je na ekonomskim stimulansima koji sprečavaju neefikasnu centralizaciju, ali anomalije se ne mogu isključiti. Tako je, na primer, dobar model ankapa mehanizam proof-of-work u Bitkoinu, i vidimo da sa vremenom decentralizacija majnovanja samo raste, ali istorija Bitkoina nipošto nije bila lišena kriza povezanih sa pokušajima majnera da nameću svoju volju vlasnicima novčića. A loše balansiran PoW, kao što vidimo na primeru etera, uopšte ne sprečava tvorca valute da njome upravlja samostalno.

Liberalne demokratije su upravo primer takvih krivih sistema, gde su kočnice i tegovi na papiru nacrtani, a u praksi i dalje izlazi vertikala moći ili u najboljem slučaju oligarhija. Projektovati razuman sistem anarhističkog samoupravljanja od nule i pokrenuti ga umesto neke države je netrivijalan zadatak, i ne pada mi na pamet kako bi se to moglo realizovati u odsustvu kriza. Međutim, pošto je država sistem pljačke u kojem su pozitivne povratne veze istorijski mnogo jače od negativnih (što više opljačkaš, to ti je lakše da opljačkaš još – pozitivna povratna veza; ali što više te mrze – negativna povratna veza) – onda su i krize u državama neizbežne. S vremena na vreme iznedam neku priču o tome kako se na tom ili onom mestu usled krize vrši prelazak sa rigidne države na nešto nalik ankapu. Evo, na primer, upravo o liberalnoj parlamentarnoj demokratiji.

Razmišljanja u vezi sa specijalnom operacijom

Ja, naravno, ne mislim na ono što se dešava u Ukrajini – tamo traje rat. Mislim na specijalnu operaciju koju je sprovela Ekaterina Šulman za evakuaciju u Nemačku „na stažiranju“.

Ekaterina Mihajlovna je dugo kategorički negirala mogućnost sopstvene emigracije, jer je ona politolog, stručnjak za ruski zakonodavni proces, i odlazak za nju znači napuštanje terena za istraživanja. Naravno, to su prilično smešni izgovori, jer je ona sama više puta izjavila da se uvek oslanja isključivo na otvorene izvore, a ne na neke mutne insajdere, a pristup otvorenim izvorima iz Berlina nije nimalo gori nego iz Moskve. Imamo klasičnu legendu za prikrivanje, kako neprijatelj ništa ne bi posumnjao dok ne bude prekasno.

Sada ona izjavljuje da stažiranje nije trajno, već traje samo godinu dana, a tada će ili šah crknuti, ili magarac, ili će kao rezultat stažiranja isplivati novi zanimljiv istraživački zadatak, na primer u Latinskoj Americi – ali ne sumnjajte, povratak u Rusiju je neizbežan, tako da rodbinu koja je ostala u Rusiji ne treba represirati, poštovni pripadnici organa.

Veoma molim one kojima je teško da se odluče na odlazak da usvoje iskustvo Ekaterine Šulman. Glavna stvar: ako vas toliko plaši emigracija, ne nazyvajte je emigracijom. Kao što je Šulman više puta izjavila, ljudi danas ne odlaze u ništavilo. Može se prebazirati u drugu zemlju, nastavljajući da održava podjednako bliske kontakte sa onima koji su ostali u Rusiji kao i pre odlaska. Može se nastaviti raditi za Rusiju na daljinu. Može se ne rasprodavati imovina, već jednostavno konzervirati stan ili ga iznajmiti. Može se pouzdanim ljudima ostaviti punomoćja koja im omogućavaju da, po potrebi, u vaše ime obavljaju bilo kakve transakcije. I najvažnije – može se odmah okvirno odrediti rok ili uslovi povratka. To je sve, vi jednostavno idete da promenite okolnosti, a ne bacate se u ponor neizvesnosti. Slažite se da to zvuči mnogo manje zastrašujuće.

Ipak, molim vas, ne budite previše površni. Istražite iskustvo zasićenih Moskovčana koji su pojurili iz zemlje kao opečeni i sa iznenađenjem otkrili da je u inostranstvu, naravno, prijatno i mirno, ali da je zapravo veoma teško probiti se. Mnoge veštine vredno stečene u Rusiji ispostavili su se kao nepotrebne, poslodavci ne stoje u redu da vas zaposle, a tu su još i sve one dosadne svakodnevne sitnice, poput neobične kuhinje ili nedovoljno bogatog kulturnog života.

Daleko od uobičajenog poslovnog i jezičkog okruženja, daleko od uobičajenog života i starih prijatelja može biti teško. Moraćete da dokažete mnoštvu ljudi, koji vas do sada nisu ni znali, da ste im dovoljno potrebni da vam plaćaju. Možda ćete morati da se bavite potpuno nekvalifikovanim radom, barem neko vreme. Možda će vas posećivati misli da sebe koristite potpuno neracionalno, jer je u Rusiji vaš rad bio mnogo efikasniji nego ovde, na novom mestu. Da, to može biti tako. Ali tamo je vaš rad koristio pre svega onima koji ubijaju ljude u Ukrajini. Zato je vaš odlazak podvig. To je vaš skromni doprinos porazu Putinovog režima. To nije jedini mogući put, ali je sasvim dostojanstven.

Umesto toga, može se u Rusiji završiti u zatvoru. Režim će vas hraniti, a regrutu će ostati manje hrane. Može se baviti propagandom i sabotažom. Režim će hranitiC hordu istražitelja kojima ćete obezbediti posao, a novčana primanja ruskih ugovornika će biti skromnija. Može se zarađivati u Rusiji i donirati ukrajinskoj vojsci ili drugim organizacijama koje vode rat protiv Rusije. Sve je to takođe dostojan izbor.

Nedostojnih izbora, zapravo, postoje samo dva. To je odlazak u unutrašnju emigraciju, kada živite u RF kao da se ništa ne dešava, zatvorenim za spoljne nadražaje. I to je podrška ruskom režimu. U prvom slučaju ste legitimna meta za ekonomske sankcije. U drugom slučaju ste takođe legitimna meta i za silovne akcije.

Vremenom ću malo razraditi poslednju tačku. Libertarijanci zapravo zastupaju zaštitu privatnog vlasništva. Ali ako vam padne na pamet da svoju privatnu imovinu označite istom simbolikom kojom se označava ruska vojna tehnika – vi sebe označavate kao metu za partizanski rat. Pritom, kao laku, loše čuvanu metu. Vi ste kombatant, član organizacije koja je inicirala nasilje protiv širokog kruga lica, i vaša imovina je sada opterećena zahtevima za reparacijama. Budite srećni ako vam samo probuše gume.