Автор: Анкап-тян

Vesti projekta Montelibero, izdanje 11

Prethodno izdanje se uglavnom odnosilo na to kako je početak rata uticao na projekat (ukratko: priliv ljudi se ubrzao, uvođenje novca je postalo teže). Od tada je rat postao rutina, više ne privlači toliku bolnu pažnju, i ljudi su se ponovo okrenuli mirnom životu.

Izgradnja naselja aktivno napreduje, pre nekoliko dana su izlivena prva dva temelja.

Značajno je porasla i medijska pratnja projekta. Ja više nisam glavni glas Montelibera, već samo stari kanal informisanja, ali glavni sadržaj sada pružaju potpuno drugi ljudi. Evo, na primer, može se pogledati na kanalu Soza kratak video sa drona, gde se dobro vidi gde se naselje nalazi u odnosu na najbliži gradić i kako izgleda aktivnost na terenu. Soz je preuzeo od mene ulogu glavnog inspektora gradilišta, mogu odahnuti. Ili evo, recimo, Viktor je dao intervju prijateljskom projektu za kreiranje decentralizovane pravne platforme, gde je ispričao ko smo mi i zbog čega smo se ovde okupili.

Trenutno ima pedeset aktivista Montelibera koji su se direktno preselili u Crnu Goru (najčudnije mi je to što među njima ima veoma malo članova Libertarianske partije Rusije – uopšte je nejasno gde su svi oni nestali – neki su ostali u RF i pokazuju aktivnost, ali većina se, čini se, bez traga rastopila). Pored toga, formira se jezgro pristalica iz dijaspore, koji se još uvek nisu potpuno integrisali, ali postepeno učestvuju u određenim našim aktivnostima. Ovde je, naravno, važan centar privlačenja bio klub pomenut u prethodnom izdanju. Prostor se i dalje sređuje, ali paralelno sa tim redovno prijaćuje raznim događajima: engleski i poker klubovi, D&D i modernije društvene igre, rođendani i jednostavno druženja povodom dolaska određenih gostiju.

Tokenomika nastavlja da se jača. MTL fond i pojedini privatni investitori uložili su svoj kapital u projekat za organizaciju iznajmljivanja automobila. Prvi kabriolet je već kupljen i iznajmljen, sada se kupuju jednostavniji automobili. Naši stablecoini u evrima već ih prihvata prilično veliki broj biznisa. Uzgred, ako ste kliknuli na prethodni link, mogli ste videti da je projekat stekao sopstveni vodič na wiki-mehanizmu; postoji nada da će to malo smanjiti priliv identičnih pitanja u četovima.

Nadam se da ste zapraćili glavni telegram kanal projekta, i da je za vas moja selekcija vesti samo veoma skroman izvod iz prethodno pročitanog, a da ste inače već odavno upoznati sa svim našim unutrašnjostima.

Uskoro će proći godinu dana od mog dolaska u Crnu Goru, i ta odluka do sada izgleda kao najuspešnija u mom životu. Nikada oko mene nije bilo toliko energičnih slobodnih ljudi sa kojima sam na istoj talasnoj dužini. Nadam se da će slične odluke postati najuspešnije i u vašim životima.

Knjiga o ankapu – započeto poglavlje o neidealnosti društva

Budući da su u poslednjim objavama bili prevodi pametnih knjiga, pravo je vreme da izbacim još jedan fragment sopstvene pametne knjige. U drugom delu knjige sam, kao što se čitalac možda seća, prvo ukratko opisala idealni ankap, a zatim počela da pokazujem koje postoje poteškoće na putu njegove realizacije, podelivši ih u tri kategorije: neidealnost sveta, čoveka i društva. Pa eto, sada sam polako dopuzala do društva.

Kao prvo, u realnom društvu izgradnji ankapa smetaju teškoće u komunikaciji – teško je, znate li, uspostavljati dobrovoljne odnose ako niste upoznati sa tim u čemu se sastoji dobra volja kontragenta, jer ga ne možete razumeti. Kao drugo, veoma štetna stvar ispostavlja se kao oportunizam – kada ljudi možda i priznaju rečima prikladnost pridržavanja principa neagresije, ali im je teško odoliti njegovom kršenju u uslovima kada to dovodi do očigledne lične koristi (a ponekad i do očigledne koristi za mnoštvo ljudi).

Svaki put kada napišem još par poglavlja o teškoćama ankapa, trudim se da to uradim dovoljno savesno kako bi tokom pisanja i kod mene same počele sumnje da je ovo kraj, da se sa ovim zaista ništa ne može učiniti. Zato mi je potrebno određeno vreme da povratim duševno ravnotežu i nadam se sopstvenom očajanju tekstom o tome kako se pomenute teškoće prevazilaze. Srećom, drugi deo knjige je blizu završetka, a u trećem će već biti o alatima za izgradnju ankapa, što je daleko pozitivnija tema.

Kao i obično, ako vam je lakše da čitate knjigu u formatu za elektronske čitače, možete je preuzeti, trudim se da na sajtu održavam aktuelnu verziju. I, kao i obično, ako imate želju da donirate, ne odlažite ispunjenje te želje.

Erik Mak. Libertarijanizam. Završavam prevod bonus dela knjige.

Aleks Dvoreckij me je ohrabrio novom donacijom, tako da objavljujem prevod poslednjeg poglavlja bonus sekcije knjige Erika Maka o libertarijanizmu. Poglavlje je posvećeno problemu sa kojim se suočavaju svi indirektni konsekvencijalistički pristupi stvaranju društva pogodnog za život. Da bi se ljudi u društvu ograničili na dobrovoljnu interakciju, potrebno je dobrovoljno samoomgraničenje i sveprisutno poštovanje pravila pravednog ponašanja. Ali za svakog konkretnog pojedinca će se uvek naći opravdanje da malo odstupi od tih pravila radi nešto veće koristi. I on zna da i drugi imaju slična opravdanja. Odakle ovde uverenost da će svi poštovati pravila? A bez te uverenosti, ko će ih uopšte poštovati?

Upravo zato čisti konsekvencijalizam nije sposoban da stvori stabilno libertariansko društvo – potreban je katalizator u vidu vere u neophodnost poštovanja pravila, odnosno njihovo poštovanje mora biti samo po sebi vredno, a ne samo sredstvo za postizanje opšteg blagostanja. I tek tada će opšte blagostanje uslediti.

Preostalo mi je da prevedem poslednji deo knjige, posvećen kritici libertarijanizma. Tamo su uvod i četiri poglavlja, pa ću, nadam se, završiti u razumnom roku, pre nego što Mihail Požarskij, koji me je inspirisao na prevod, umre od dosade.

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Redakcija poglavlja 10-12.

Prošli put sam obećala da ću najaviti finalnu redakciju odjednom šest poglavlja, ali proces se nekako odužio (možda zbog nedovoljne motivacije?), tako da evo za sada tri.

U drugom delu Praktične anarhije Molinjo prelazi na argumentaciju o tome zašto je anarhija bolja od države. U uvodu on nabraja šest osnovnih pitanja koja ima smisla postaviti prilikom razmatranja bilo kakve kritike anarhističkih rešenja sa pozicija etatizma. Zatim u prilično opsežnom FAQ-u o anarhizmu odgovara na najtipičnije prigovore (putevi, nacionalna bezbednost – i sve to). A u poglavlju o četiri argumenta protiv države zapravo se ne daju četiri argumenta, već četiri moguća odnosa između loših i dobrih ljudi u društvu, i pokazuje se zašto u svakom od tih odnosa pojavljivanje države samo pogoršava stvari. Meni nije bliska ideja deljenja ljudi na dobre i loše, i protiv države se sasvim može izneti koherentan sistem prigovora zasnovan, na primer, na analizi ekonomskih podsticaja – ali propovednici moralnih sistema imaju svoju publiku, i Molinjo najbolje zna kako s njom da radi.

Reparacije

Prilično je zabavno što RF još uvek u punoj snazi pokušava ofanzivu, i dalje ima solidnu prednost u vazduhu, i dalje nastavlja da ubacuje nove ciljeve rata u informativni prostor – a na društvenim mrežama već u punom juri idu diskusije o tome kako će Rusija isplaćivati reparacije Ukrajini, vredi li se zastupati to i da li treba da ih plaćaju oni koji su od samog početka bili protiv rata.

Ubaciću i ja svoje mišljenje. Čini mi se da je odsustvo reparacija pre svega u interesu ukrajinskih libertarijanaca, ali i ruskih. S druge strane, etatisti sa obe strane bi trebalo da žarko podrže reparacije.

Stvar je u tome da su reparacije novac koji država plaća državi. Ali taj novac ona uvek prikuplja od svojih podanika. Kako je počeo uspon Moskovskog kneževstva? Time što je moskovski knez Ivan od ordinskog hana dobio privilegiju da plaća reparacije za sva ruska kneževstva. Tokom procesa prikupljanja, mnogo toga je ostalo u rukama, i Moskva je ojačala. Kada uslovni Leonid Volkov počne da prikuplja reparacije za Ukrajinu, Moskva će od toga takođe samo ojačati, jer kakva uopšte federalizacija i prenos ovlašćenja regionima, kada treba iscediti novac od ljudi i platiti ukrajinskom predsedniku?

Ali recimo da međunarodni fond za borbu protiv korupcije, pod vođstvom hrabrog Ivana Ždanova, uspe da pronađe i lobiše za zaplenu tolike imovine krupnih ruskih korupcionara da će to biti dovoljno za isplatu reparacija, i da neće biti potrebe za uvođenjem vanrednih poreza za ostale ruske građane. Šta će uraditi dobri ukrajinski predsednik, dobivši reparacije od dobrog ruskog predsednika? Počeće u ime države da naručuje određene radove na obnovi onoga što je uništeno tokom rata, ojačaće ukrajinsku državnu vojsku, policiju, carinu, poreske organe, dofinansiraće nacionalnu banku i sve to. Ukratko, ojačaće socijalnu državu. Da li je to dobro? Naravno da jeste, odgovoriće ukrajinskim libertarijancima državni činovnici koji će raspoređivati sav taj novac, kao i njihovi rođaci koji će, srećnom slučaju, dobijati državne ugovore.

Naravno, svaka neindiferentna osoba ima mnoštvo moralnih osnova za pomaganje Ukrajincima i u ratu, i u životu u emigraciji, i u obnovi uništenog privrede nakon povratka kući. Ali za to mu nije potrebna državna prisila, ona je pre sposobna da odmetne. Tako, države blokiraju bankovne kartice građanima RF (teže je donirati), stvaraju mnoštvo ograničenja za emigrante, što im otežava smestaj na novom mestu i ometa pružanje pomoći, a i u fazi posleratne pomoći će privatnu inicijativu sigurno opteretiti gomilom prepreka. Zato se ispostavlja korisnom partizanska aktivnost protiv svih država: protiv države Ukrajine, koja ometa deo izbeglica da je slobodno napuste; protiv države RF, kako bi se sabotirala regrutacija u vojsku, rad državnih ustanova, ometao vojni isporuke i demotivisali privatna lica da podrže rat; protiv ostalih država koje ometaju emigrante u zapošljavanju, smesteivanju i sprovođenju novčanih transakcija. Ali sve to nisu reparacije, ne pokušavajte da ulepšate tu sramnu reč.

P.S. Zaboravila sam da dodam još jedan važan stav. Najbolji ishod ovog rata je potpuno uništenje ruske države. Ali u tom slučaju definitivno neće biti nikakvih reparacija: nestaće subjekt od kojeg bi se one mogle uzeti. I to je još jedan veoma važan razlog zbog kojeg bi ukrajinski libertarijanci trebalo da sanjaju ne o reparacijama, već o daleko prijatnijem ishodu.

Naravno, odsustvo reparacija ne otklanja mogućnost krivičnog gonjenja privatnih lica i podnošenja im tužbi za konkretnu štetu.

Odakle reparacije? Alah daje!

Zašto bilo koji dovoljno jak agent u ankapu automatski ne postaje država? Kako ukinuti državu, a ne postati država?

Anonimno pitanje

Država je poredak koji određuje kako se upravo na tom ili onom mestu uobičajeno sistematski pljačka ljudi. Anarhija podrazumeva visok stepen decentralizacije moći u društvu, kada se ljudi u najgorem slučaju udružuju u situacione saveze kako bi obnovili pravdu, a nakon što zadatak bude rešen, savez počinje da ima poteškoća sa određivanjem ciljeva i teži raspadanju. Određena analogija mogu biti savremeni međudržavni odnosi: odbrambeni savez NATO zamalo se raspao od zapuštenosti kada je nestala pretnja SSSR-a, ali je odmah oživeo i spreman je da prima nove članove kada je RF počela da zveči oružjem. Ali da bi žrtva agresije dobila podršku u anarhiji, ona čak i ne mora formalno biti član saveza, što jasno vidimo na primeru Ukrajine.

Tako je i kod ankapa: niko se neće protiviti tome da određeni tržišni agent postane jači: zašto da ne, ako tako sjajno zadovoljava svoje klijente. Ali čim on počne da ispoljava netržišnu moć, klijenti počinju da beže od njega, a konkurenti počinju da razmišljaju sa koje strane je najlakše udariti.

Dovoljno jak agent kod ankapa

Da li je ovaj mehanizam dovoljan da ankap, jednom uspostavljen, procveta zauvek? Ne mogu to da garantujem. Prevario nas je Fukujama: u istoriji nema kraja. Održivost ankapa zasnovana je na ekonomskim stimulansima koji sprečavaju neefikasnu centralizaciju, ali anomalije se ne mogu isključiti. Tako je, na primer, dobar model ankapa mehanizam proof-of-work u Bitkoinu, i vidimo da sa vremenom decentralizacija majnovanja samo raste, ali istorija Bitkoina nipošto nije bila lišena kriza povezanih sa pokušajima majnera da nameću svoju volju vlasnicima novčića. A loše balansiran PoW, kao što vidimo na primeru etera, uopšte ne sprečava tvorca valute da njome upravlja samostalno.

Liberalne demokratije su upravo primer takvih krivih sistema, gde su kočnice i tegovi na papiru nacrtani, a u praksi i dalje izlazi vertikala moći ili u najboljem slučaju oligarhija. Projektovati razuman sistem anarhističkog samoupravljanja od nule i pokrenuti ga umesto neke države je netrivijalan zadatak, i ne pada mi na pamet kako bi se to moglo realizovati u odsustvu kriza. Međutim, pošto je država sistem pljačke u kojem su pozitivne povratne veze istorijski mnogo jače od negativnih (što više opljačkaš, to ti je lakše da opljačkaš još – pozitivna povratna veza; ali što više te mrze – negativna povratna veza) – onda su i krize u državama neizbežne. S vremena na vreme iznedam neku priču o tome kako se na tom ili onom mestu usled krize vrši prelazak sa rigidne države na nešto nalik ankapu. Evo, na primer, upravo o liberalnoj parlamentarnoj demokratiji.

Razmišljanja u vezi sa specijalnom operacijom

Ja, naravno, ne mislim na ono što se dešava u Ukrajini – tamo traje rat. Mislim na specijalnu operaciju koju je sprovela Ekaterina Šulman za evakuaciju u Nemačku „na stažiranju“.

Ekaterina Mihajlovna je dugo kategorički negirala mogućnost sopstvene emigracije, jer je ona politolog, stručnjak za ruski zakonodavni proces, i odlazak za nju znači napuštanje terena za istraživanja. Naravno, to su prilično smešni izgovori, jer je ona sama više puta izjavila da se uvek oslanja isključivo na otvorene izvore, a ne na neke mutne insajdere, a pristup otvorenim izvorima iz Berlina nije nimalo gori nego iz Moskve. Imamo klasičnu legendu za prikrivanje, kako neprijatelj ništa ne bi posumnjao dok ne bude prekasno.

Sada ona izjavljuje da stažiranje nije trajno, već traje samo godinu dana, a tada će ili šah crknuti, ili magarac, ili će kao rezultat stažiranja isplivati novi zanimljiv istraživački zadatak, na primer u Latinskoj Americi – ali ne sumnjajte, povratak u Rusiju je neizbežan, tako da rodbinu koja je ostala u Rusiji ne treba represirati, poštovni pripadnici organa.

Veoma molim one kojima je teško da se odluče na odlazak da usvoje iskustvo Ekaterine Šulman. Glavna stvar: ako vas toliko plaši emigracija, ne nazyvajte je emigracijom. Kao što je Šulman više puta izjavila, ljudi danas ne odlaze u ništavilo. Može se prebazirati u drugu zemlju, nastavljajući da održava podjednako bliske kontakte sa onima koji su ostali u Rusiji kao i pre odlaska. Može se nastaviti raditi za Rusiju na daljinu. Može se ne rasprodavati imovina, već jednostavno konzervirati stan ili ga iznajmiti. Može se pouzdanim ljudima ostaviti punomoćja koja im omogućavaju da, po potrebi, u vaše ime obavljaju bilo kakve transakcije. I najvažnije – može se odmah okvirno odrediti rok ili uslovi povratka. To je sve, vi jednostavno idete da promenite okolnosti, a ne bacate se u ponor neizvesnosti. Slažite se da to zvuči mnogo manje zastrašujuće.

Ipak, molim vas, ne budite previše površni. Istražite iskustvo zasićenih Moskovčana koji su pojurili iz zemlje kao opečeni i sa iznenađenjem otkrili da je u inostranstvu, naravno, prijatno i mirno, ali da je zapravo veoma teško probiti se. Mnoge veštine vredno stečene u Rusiji ispostavili su se kao nepotrebne, poslodavci ne stoje u redu da vas zaposle, a tu su još i sve one dosadne svakodnevne sitnice, poput neobične kuhinje ili nedovoljno bogatog kulturnog života.

Daleko od uobičajenog poslovnog i jezičkog okruženja, daleko od uobičajenog života i starih prijatelja može biti teško. Moraćete da dokažete mnoštvu ljudi, koji vas do sada nisu ni znali, da ste im dovoljno potrebni da vam plaćaju. Možda ćete morati da se bavite potpuno nekvalifikovanim radom, barem neko vreme. Možda će vas posećivati misli da sebe koristite potpuno neracionalno, jer je u Rusiji vaš rad bio mnogo efikasniji nego ovde, na novom mestu. Da, to može biti tako. Ali tamo je vaš rad koristio pre svega onima koji ubijaju ljude u Ukrajini. Zato je vaš odlazak podvig. To je vaš skromni doprinos porazu Putinovog režima. To nije jedini mogući put, ali je sasvim dostojanstven.

Umesto toga, može se u Rusiji završiti u zatvoru. Režim će vas hraniti, a regrutu će ostati manje hrane. Može se baviti propagandom i sabotažom. Režim će hranitiC hordu istražitelja kojima ćete obezbediti posao, a novčana primanja ruskih ugovornika će biti skromnija. Može se zarađivati u Rusiji i donirati ukrajinskoj vojsci ili drugim organizacijama koje vode rat protiv Rusije. Sve je to takođe dostojan izbor.

Nedostojnih izbora, zapravo, postoje samo dva. To je odlazak u unutrašnju emigraciju, kada živite u RF kao da se ništa ne dešava, zatvorenim za spoljne nadražaje. I to je podrška ruskom režimu. U prvom slučaju ste legitimna meta za ekonomske sankcije. U drugom slučaju ste takođe legitimna meta i za silovne akcije.

Vremenom ću malo razraditi poslednju tačku. Libertarijanci zapravo zastupaju zaštitu privatnog vlasništva. Ali ako vam padne na pamet da svoju privatnu imovinu označite istom simbolikom kojom se označava ruska vojna tehnika – vi sebe označavate kao metu za partizanski rat. Pritom, kao laku, loše čuvanu metu. Vi ste kombatant, član organizacije koja je inicirala nasilje protiv širokog kruga lica, i vaša imovina je sada opterećena zahtevima za reparacijama. Budite srećni ako vam samo probuše gume.

Minarhizam u ruskom protektoratu

Pretpostavimo da mladi demokrate dolaze na vlast u RF – oni ne žele „kao u Somaliji“, ali su u principu radoznali za različite oblike organizacije slobodne zemlje. Da li je moguće uređenje eksperimentalne minarhističke države u jednom od protektorata – na primer, Južnoj Osetiji (recimo, da se s Gruzijom nekako dogovore – mi smo sada kao Švedska, a ona ne ratuje za Alande, tako i vi) – ? Imenujemo Mišu/Jarika/tebe za glavnog, ukinemo poreze, proglasimo slobodu biznisa/stvari/oružja/ideja, dočekamo hlebom i solju svetske biznismene koji ovde dolaze, u ustavu zapisujemo NAP i slobodu. Od države ostavljamo samo u početku minimalnu policiju (zaštita od „vazduh slobode me zakockao“ i „Somalije“), socijalno-medicinska zbrinjavanje i biznis organ na konkurentnom tržištu (on je slobodan da vodi biznis kako želi, ali je obavezan da profit troši na dobrotvornost, a u suštini na socijalno). Zatim, kako uspeh raste, ukidamo rudimentarne državne organe, prelazeći na potpuni ankap. Pritom Ankapistan za sada ostaje protektorat, i SAD neće napasti zbog gnezda hakera i trgovaca drogom tamo, a sama PRB će se od njih zaštititi na tržišni način – plaćajući im da ne rade na našem tržištu.

Kacist

Dva srodna pitanja su se uspešno kombinovala, i ako sam na prethodno pitanje – o ankapu u enklavi u jeku srušenog putinizma – odgovorila bajkom, ovde sam primorana jasno da izjavim: ne, nemoguće je.

U čemu je razlika između sahalinskog scenarija i onog koji ste vi predložili? U tome što vaš scenario podrazumeva očuvanje mogućnosti RF da utiče na svoje trenutne protektorate nakon kraja Putina. Ali po kojoj ceni može biti postignut dolazak na vlast tih mladih demokrata bez raspada RF? Ovde nije dovoljno samo smeniti vladu ljudima sa lepim licima. Ovi mladi demokrate morali bi da pokrenu proces denacifikacije i demilitarizacije Rusije, javno se pokažu za sve grehe putinizma, plate reparacije najmanje Gruziji i Ukrajini, predaju gomilu kriminalaca na suđenje njima, kao i međunarodnim organima, povuku vojsku sa svih priključenih teritorija, iz stranih vojnih baza, kao i iz tih istih protektorata.

Postoji određena šansa da im uspe i istovremeno pokrenu ozbiljne reforme u samoj RF: da za vrhovni organ sudovlasti u RF postave Visoki sud u Londonu, a svoje sudije kažnjavaju za svaki slučaj poništenja njihove presude u toj apelacionoj instanci; da vrate regionima lavlji deo poreza i čak malo smanje opšte poresko opterećenje; da rasterete krivični i administrativni zakone od gomile glupih putinskih članova; da ponovo privatizuju mnoštvo putinskih državnih korporacija; potpuno odustanu od vojnog zapisa, ratne mornarice, 80% nuklearnih glava; raspuste FSB i Rosgvardiju; radikalno prepišu regulative rada antimonopolne službe, i tako dalje, i tako dalje. Ali sve će se to odnositi neposredno na Rusiju. Protektorati će u međuvremenu morati nekako da se dogovore o povratku u sastav svojih bivših metropola, jer bez pomoći RF neće moći da izbegnu tu sudbinu, a RF će povodom toga izjavljivati nešto poput „da-da, momci, naravno, uzmite, to je vaše, izvinite što vraćamo u tako užasnom stanju, evo vam odšteta“.

Druga stvar je da je nakon poništavanja RF kao izvoznika autoritarizma u istoj Gruziji sasvim veratan povratak na put s kojeg je skrenula pod Ivanišvilijem, a ako je tako, onda pominjana Južna Osetija ipak ima šansu za sve ove reforme, samo ne kao ruski protektorat, već kao gruzijski. Ali ovde ne moram posebno da fantaziram, to je otprilike isti kurs kojim je region sledio do 2008. godine.

Bez ikakvih večernjih bajki danas

Da li je moguć pokušaj izgradnje ankap-a u nekoj zemlji na pozadini privremenog slabljanja ili kolapsa njene vladne strukture?

Na primer, ako putinizam kolapsira. Koji su otprilike koraci potrebni za to?

Moskovčanin

Zamislimo, na primer, sledeći scenario. Putin započinje ofanzivu na Donbasu uz istovremeni desant s mora na jugozapad Ukrajine. U tu svrhu on, između ostalog, iscrpljuje ostatke kopnenih snaga, VDV-a i morske pešadije sa Dalekog istoka. U međuvremenu, zbog poteškoća sa izvozom Sahalinske nafte i gasa, tamo počinje prebacivanje radnika na nepuno radno vreme, a na pojedinim mestima i otpuštanja. Mali (manji od Crne Gore po broju stanovnika) izolovani region-donator nađe se u situaciji naglog pada životnog standarda. Uz to, to je region gde je broj i uticaj zaposlenih u budžetu relativno mali, dok je glas onih koji rade, naprotiv, veoma važan.

Poznato je da se najveće nezadovoljstvo javlja među imućnim ljudima kojima su mogućnosti naglo isečene. Tako je podloga za protest spremna, a to su ljudi koje krajnje slabo zanima neka Ukrajina, oni žele da rade, zarađuju i da im Moskva ne smeta.

Šta se dešava dalje? Dalje, na primer, guverner ponovo leti u Moskvu i ne doputuje. Pa, znate, aviopark zahteva stalno održavanje i snabdevanje uvoznim delovima, a sa njima u zemlji nije naročito dobro. Potrebno je organizovati nove izbore. I tu se ispostavi da na ostrvu postoji mnoštvo onih koji su zainteresovani da izađu iz Moskve, a usput i iz sankcija. Uz to, podržavaju ih najmanje japanski i američki akcionari naftogasnih projekata na ostrvu. Na izbore se kandiduje predstavnik LDPR-a (gde nakon smrti osnivača partije vertikala vlasti nije uspela da se pravilno popravi) – etnički Ukrajinac (kojih na ostrvu ima dosta) i preduzetnik. Pokušaji da se on ukloni sa izbora prelaze u juriš grupe podrške kandidata na oblastni izborni komitet, nakon čega kandidat objavljuje da će se izbori održati uz učešće međunarodnih posmatrača. Lokalnoj Rosgvardiji blokiraju kapije garaža betonskim blokovima, i ona izveštava Moskvu da je zauzeta organizovanjem odblokiranja, a dok to traje, pušta pešadiju na ulice bez transporta, što njenu efikasnost svodi na nulu, te ona jednostavno posmatra dešavanja.

Tokom narednih nekoliko dana Japan šalje veliki broj izuzetno ljubaznih međunarodnih posmatrača. Kandidat LDPR-a pobeđuje na izborima, nakon čega parlament ostrva usvaja rezoluciju da Sahalin započinje tranzicioni proces dobrovoljnog priključenja Japanu u pravima široke autonomije. Objavljuje se da Sahalin prestaje da plaća poreze u ruski federalni budžet odmah, dok je pitanje oporezivanja u Japanu odloženo za završne faze tranzicionog perioda. Sva carinska ograničenja prema Japanu se jednostrano ukidaju.

Ruska Federacija, spremna da pošalje armiju kako bi ostrvo primorala na pokornost, usporava. Prvo, armije nema, postoji samo Тихоoceanski flota. U principu, to je dovoljno, ali, drugo, moskovskom rukovodstvu se objašnjava da je Sahalin u sadašnjem obliku idealan ofšor za zaobilaženje sankcija i da ne treba razbacivati takve mogućnosti. Zbog toga Moskva šalje svog predstavnika u komitet za organizaciju tranzicionog procesa, i on tamo doprinosi odugovlačenju tog birokratskog procesa.

A dalje, svima se sviđa ono što je ispalo. Porezi su radikalno smanjeni, ruski biznis se rado registruje tamo gde nema sankcija, japanski se bavi razvojem ostrva. RF pazi da se prava ruskojazičnog stanovništva ne krše. Japan pazi da se ne krše prava japanskih doseljenika. Na kraju, za trideset godina, kada svi već zaborave da je postojao neki Putin i da je bio neki ukrajinski rat, na ostrvu i dalje traje tranzicioni proces, jer nema budala da ga završe. To nije ankap, ali je prilično dobra približnost njemu.

Volim bajke.

Nije statua slobode, ali za ankap će proći

Morazanograd i Montelibero

Nedavno sam na prijateljskom sajtu panarchy.ru pročitala zanimljiv članak Spensera MakKaluma sa dosadnim nazivom Preduzeće zajednice: tržišna konkurencija, zemlja i životna sredina. Aleksej Koršunov, koji je objavio ovaj članak, tvrdi da na principima opisanim u njemu funkcioniše jedna od tri privatne ugovorne jurisdikcije u Hondurasu, Sijudad Moran, koju on po ruskom maniru naziva Moranograd, i u kojoj se on, kako se ispostavilo, ispostavio kao prvi stanovnik. (Uzgred, ne tako davno je prikupio novac za kartu do najpoznatije honduraske ZEDE pod imenom Prospera, doputovao je tamo, a potom objavio izveštaj o stanju stvari u ovom vodećem projektu)

Ukratko, članak MakKaluma sadrži sledeće ideje. Vrednost parcele zemljišta može se definisati kao suma spoljnih efekata usmerenih ka toj parceli od svih ostalih objekata u vlasništvu. Ako je vlasnik zemljišta odvojen od njene neposredne upotrebe i izdaje je u zakup nekoliko zakupaca, on je obično izuzetno zainteresovan za maksimizaciju zakupnine, a stoga ima tržišne stimulanse da za zakupce stvori što povoljnije okruženje. Iz tog razloga, tvrdi autor, tamo gde je zemlja zauzeta individualnim stambenim kućama ili, još gore, stambenim zgradama u kojima su stanovi u vlasništvu stanara, svaki vlasnik maksimizuje sopstvenu udobnost stanovanja, dok tamo gde se značajne površine izdaju brojnim zakupcima, počinje da cveta bujno raznovrsje načina korišćenja tih površina, od kafića i radnji do kouvorkinga i laboratorija. Zadatak administratora određenog poslovnog centra uglavnom se svodi na to da zakupcima obezbedi komunalne usluge i minimizira trenja između zakupaca i države. To je neka vrsta „zaštite“ zdrave osobe.

Moranograd je zamišljen tako da svojim rezidentima obezbedi maksimalnu moguću sigurnost za Honduras, prihvatljive uslove života i mesto za zaradu. Prilikom kreiranja naselja Montelibero nismo u potpunosti pratili preporuke izložene u članku: umesto da svu zemlju ostavimo u vlasništvu fonda, zgradimo je centralizovano i iznajmljujemo rezidentima samo u zakup, iseckali smo približno dve trećine na male privatne komade za samostalnu izgradnju, dok je ostatak zaista ostavljen za iznajmljivanje. Na taj način bismo trebali dobiti praktični eksperiment o tome koja od koncepcija bolje funkcioniše. U svakom slučaju, trenutno smo još uvek u fazi postavljanja centralizovane infrastrukture, otprilike kao Moranograd, samo što ne gradimo ogradu oko naselja, jer Crna Gora nije mesto gde treba strahovati od komšija.

Dragi srcu građevinski moranogradski problemi, to nas sve još čeka