U ruskojezičnom internetu ste, koliko mi je poznato, prvi koji je počeo da propagira ideju ugovornih jurisdikcija, iako pod drugim nazivom. Smatra se da je prvi na tom polju bio Pol Emil de Puid. Na koji način ste došli do ove koncepcije?

Da, verovatno sam prvi u modernoj Rusiji koji je sve do kraja osmislio u glavi, ali je Aleksej Šustov ipak pretekao pisanjem teksta, gde je, po mom mišljenju, opisan čudan i nedovoljno razrađen hibrid obične teritorijalne države sa ugovornim jurisdikcijama unutar nje. Šustov tekst je malo ubrzao pisanje mog teksta, koji je dosledniji u oslobađanju od tradicionalne države i, što je najvažnije, koji unutar sebe ima „osiguravajuću paradigmu“ države. Šustovu nedostaje osiguranje. Pored toga, ja sam mnogo oštriji u terminima, ne stidim se da nazovem zaštitu za iznadu zaštitom i ostavljam klasičnu ideju „država je rezultat institucionalizacije reketa“ netaknutom, samo dodajući uz to osiguranje i nuklearno oružje, koje teritorijalne formacije čini velikim nepomičnim metama (inače, ova fraza je iz Hajnlajnovog „Petka“).

Termin „ugovorne jurisdikcije“ sam prvi put sreo u maloj članku Anatolija Levenčuka „Pružaoci mobilne državnosti“ u časopisu Kompjuterra. Takođe sam bio upoznat sa stavovima Gustava de Molinarija preko malog članka na Libertarijumu „Proizvodnja bezbednosti“. Takođe sam malo znao kako je bio organizovan reket devedesetih, i to da je dazda „krovu“ često bila manja od poreza, pri čemu je krov obezbeđivao zaštitu od poreske uprave i stvarno štitio one pod krovom. Dakle, ideja ugovornih jurisdikcija nije samo stara kao ideja, već je i mnogo puta sprovedena u praksi. Moja zasluga je u tome što sam je osmislio kao uslugu osiguranja i interpretirao „krovove“ kao konkurentne države na zajedničkoj teritoriji.

Možete li detaljnije opisati tu intelektualnu zajednicu u kojoj ste tada komunicirali? Koje su ideje bile u trendu, kako je vaša ideja prihvaćena, kakvi su bili prigovori i alternativne koncepcije?

Još početkom dvehiljaditih bio sam običan demokratsko-liberal u duhu Gajdara-Čubajsa. Ali, generalno nisam bio naročito zainteresovan za politiku, udaljivši se od nje nakon pobede nad komunistima 1991. godine. Određenim prekretnim trenutkom bio je neuspeh SPS-a na izborima za Dum u jesen 2003. (izgleda). Tada sam tokom zime skrenuo ka čistom ankapu, i nakon što sam ga pročešljao po glavi, nisam mogao da povežem sve delove. Može se reći da sam u tom trenutku počeo da razmišljam o ugovornim jurisdikcijama, iako nisam znao kako se to zove. Suštinski, želeo sam da izgradim u glavi takav politički svetski poredak koji se ne protivreči. Sve je to krčalo u glavi nekih pet-šest godina, verovatno, pre nego što se spojilo. Tokom tih pet godina mnogo toga je prihvaćeno, mnogo toga odbaceno. Ugovorne jurisdikcije, osiguranje, zaštita, nuklearno oružje – to je glavno, naravno. Moje podsvesno je samo sve prebiralo i kombinovalo, na kraju je sve došlo do izražaja (ali ne se sećam tog trenutka), ostajalo je samo da to izložim rečima. Svoj tekst „Osiguravajuće države“ poželeo sam da napišem do Lebedevskih čitanja, koja su se održala u maju 2009; tamo sam prezentovao tekst, detaljno ga ne prepričavajući, jer je prilično dug. Ljudi na čitanjima su obrazovani, „libertarijanska scena“, starije generacije ruskih libertarijanaca. Ideje koje sam pronašao objavljivao sam u svom ŽŽ-u kako ih bih pronalazio. Pronađena „osiguravajuća paradigma države“ veoma je impresionirala Anatolija Levenčuka, i on je o njoj napisao belešku, a nju su skoro svi čitali. Godinu ranije ideju ugovornih jurisdikcija na čitanjima je izlagao Šustov, tako da na samim čitanjima nisam izazvao nikakvu senzaciju, osim što je moju prognozu da je do realizacije ideje preostalo od sedam do petnaest godina narod impresionirala.

Inače, od te prognoze se ne odričem, iako je prošlo deset godina, mislim da će sve početi da se ruši za nekoliko godina.

Da li primećujete neku intelektualnu kontinuitet između onih starih libertarijanaca iz nultih godina i sadašnjih aktivista koji masovno dolaze u libertarijanski pokret? Ko od lidera mišljenja od pre deset godina nastavlja da bude aktuelan za novu generaciju, po vašem mišljenju?

Bojim se da nisam neko ko može kompetentno da odgovori na ovo pitanje. Loše sam upoznat sa mladom generacijom koja dolazi u libertarianizam. Smatram sebe delom srednje „generacije“ koja je došla u libertarianizam tokom nula tih. Starija generacija je došla u devedesetima, mlada u dve hiljade desetih. I dok stariju generaciju poznajem dobro, mlade loše. Kod starije generacije sam blago razočaran, mada ne previše. Oni koji nisu minarhisti (minarhista ima veoma malo u starijoj generaciji), u privatnim razgovorima, u pojedinačnim komentarima na FB i LJ, gotovo uvek eksplicitiraju sebe (coming out :)) kao pristalice EKU, eksteritorijalnih država. Ali! Niko od njih to nikada nije rekao javno, makar ne u posebnoj objavi. Vidim u tome neku dvostrukost, licemerje, kao da je biti pristalica EKU nešto sramotno ili nešto o čemu nije običaj govoriti. U suštini, libertarijanci nemaju nikakve konstruktivne ideje o tome šta treba graditi (a ne šta razarati), osim EKU. Naravno, ako ne žele da budu zebre u točku istorije. Dakle, vidim praktično potpunu pobedu ideje EKU, ali neku poluvanjeću, tako reći.

Spomenuli ste da minarhista u starijoj generaciji ima malo, međutim, otprilike u isto vreme koje opisujete, u Rusiji se pojavila libertarijanska partija, sa čisto minarhističkom programom. Dakle, kao da je ideja o tome šta se želi izgraditi bila sasvim dovoljna, tamo su očigledno bili inspirisani gruzijskim reformama i drugim liberalnim konceptima. Da li ste kontaktirali LPR u bilo kojoj fazi njenog nastanka i razvoja, ili se vaš krug intelektualaca politike izbegavao?

Ja, kao srednja generacija libertarijanaca, komuniciram i sa starima i sa mladima, poznajem osnivače LPR, to nisu oni koji sada tamo upravljaju, to su ljudi iz Sankt Peterburga, sada nisu u LPR, Moskovčani su im odveli partiju, što je bilo očekivano. Stanovnici Peterburga sasvim simpatišuuju EKU, takođe i Moskovčani. ALI! Opet niko to ne govori otvoreno. Paradoks! ))

LPR su stvorili Oleg Hrienko i još nekoliko ljudi iz Sankt Peterburga, oni su kasnije osnovali radio RLN, gde je sada glavni Aleksandar Kitčenko. Oleg je u početku predvodio LPR i, čini se, finansirao ga je, ali se kasnije fokusirao na biznis, povlačeći se iz politike. Svi tim ljudima su simpatični EKU, što znam iz ličnih razgovora. U trenutnom LPR-u poznajem Bojka, Šalnjeva, Svetova, još par ljudi. Šalnjev je previše praktičar, on gori željom da nešto radi, nije važno šta, ne razmišljajući o uzaludnosti praznog truda; mislioci poput mene su mu strana. Sergej Bojko je ipak balansiraniji u tom smislu. Bojko i Svetov su pristalice EKU. Svetova sam prošle jeseni na čitanjima Adama Smita pitao da li zna za nerešive probleme minarhizma i ankap-a, na šta se on, ne znajući s kim razgovara, odmah pozvao na EKU kao razumnu alternativu, šaljući me nazad mojim sopstvenim tekstovima. To je bilo zabavno. Tako smo se lično upoznali. Izgleda kao čista pobeda EKU, ali ljudi na mreži, poput zebri u krugu, nastavljaju da žvaću minarhizam i ankap, kao da ne postoje moji „terminalni tekstovi“ o njihovim fundamentalnim problemima.

U slučaju sveta ugovornih jurisdikcija, kako vidite položaj čoveka koji nije želeo da sklopi takve ugovore, i, shodno tome, nema zaštitu (krov)?

Položaj takvog čoveka je kao položaj životinje u šumi. Životinja je, naravno, slobodna, ali može biti upucana. Takvi ljudi neće imati prava, ali i pravo je uopšte sumnjiv koncept koji se seče Ockinom britvom. Kako Svetov voli da kaže, „gde nema zakona, nema ni zločina“. Pošto ljudi bez zaštite nisu sebe obavezali nikakvim ugovorima koji bi ih terali da se ponašaju pristojno, s njima se može ponašati kako god želite. Ali, mislim da će zaštitnici zabraniti svojim klijentima da maltretiraju one bez zaštite, brinući o minimiziranju broja osiguravajućih slučajeva, ali oni bez zaštite će sami među sobom moći da organizuju pucnjave i slično bez posledica po pobednika. Uostalom, i Ber je upucao Hamiltona na duelu bez posledica, kada su u Sjedinjenim Državama još postojale slobode. Upravo ti ljudi, nalazeći se u Lokovom „prirodnom stanju slobode“, mogu graditi čist ankap bez eksteritorijalnih država. Nadam se da ih neće biti malo, baš kao što ima mnogo malih zemalja koje bi mogle biti osvojene od strane velikih suseda, ali žive svoja života jer nikome nisu zanimljive.

Tako, ispostavlja se da osiguravajuće krošnje mogu biti kako tržišno tražene, u slučaju da su ljudi u društvu dovoljno agresivni (na primer, osećaju ozbiljan nedostatak resursa) – tako i ne baš tražene u uslovima relativno mirnih praksi (što je obično u korelaciji sa materijalnim obiljem). Zar se neće desiti da porast obilja učini osiguravajuće krošnje jednostavno nepotrebnim, i da čisti ankap postane održivi model odnosa?

Osiguravajuće krošnje, odnosno ekstrateritorijalne države – mogu postati međufazni korak na putu ka kvazi-čistom ankapu, ali mi je teško da zamislim da se taj korak može nekako zaobići. To je povezano sa neizbežnošću bolnog kolapsa trenutnog svetskog poretka, u procesu kojeg će pakao i haos biti veoma ozbiljni, a krošnje će u tom haosu biti centri nastanka novog poretka.

Dakle, problem nije u tome što je ankap uopšte nemoguć (svakodnevna situacija može izgledati kao ankap i običan čovek može misliti da živi u ankapu) – već u tome što će negde u pozadini, o kojoj malo ko razmišlja, negde na nivou reosiguranja ili čak preosiguranja, uvek postojati silovni igrači sa nuklearnim oružjem, nosičima aviona i satelitskim grupacijama, i njih je teško ne smatrati ekstrateritorijalnim državama. Upravo će oni činiti velike konflikte malo verovatnim, preteći da nanesu neprihvatljivu štetu agresoru. Takvi igrači će se odvojiti od tradicionalnih država i biti samostalni, kao što su nekada bile pirate flote ili trgovačke gildije. „Kroševanje“ takvog obima je dobar posao, privatna lica će ga osvojiti.

Može se zamisliti još najmanje dva puta ka kvazi-čistom ankapu.
1. Putem minarhizma, odnosno postepene privatizacije državnih funkcija putem reformi odozgo, ali bez odricanja od teritorijalnog suvereniteta države sve dok od države ne ostane samo ime, i iza kojeg se više neće nalaziti ništa.
2. Putem agorizma, kada ankap izrasta kroz državu sve dok ona ne umre od obične netraženosti – i opet, zaobilazeći fazu višestrukih ekstrateritorijalnih krošnji koje ljudi primoravaju štapom ili šargarepom na manje ili više stalne odnose.
Minarhizam je put uslovnog donosioca odluka, a agorizam je put uslovnih Zolotoreva i Šerstnjeva.

Ha, nasmejali ste me. Nikada ovako nije bilo, i evo opet – kao što je Černomirdin govorio. Nisam naročito poznavalac istorije, ali, barem u 20. veku, nije bilo nikakvog značajnog pada uloge države bez prateće katastrofe. Poraz u ratu, kolaps imperije – vodili su ka smanjenju države. I to je verovatno sve. Zamisliti da se tiho, bez katastrofe, može deetatizovati – ne, to je neki utopizam, to nije za mene, ja ne verujem u bajke.

Povodom kretanja ka minarhizmu, čak i čisto iz sajbernetičke tačke gledišta, nemoguće je daleko napredovati putem gde se kako se kreće napred, smanjuju stimulansi za dalji napredak, a povećavaju stimulansi za kretanje unazad. Putem reformi ka minarhizmu ne može se doći, samo preko katastrofe.

U zasićenom društvu obilja, ljudi su lojalniji svim projektima pomoći bližnjima i pljački u te svrhe. Obilje je odlično tlo za izgradnju socijalne države, a nimalo za ankapa.

—

U agorizam kao taktiku kretanja ka ankapu verujem malo više, jer istorija poznaje primere pobeda neformalnih praksi nad državnim zabranama. Nemogućnost pobeđivanja droge je na kraju dovela do njene postepene legalizacije u mnogim zemljama, a ranije se isto desilo sa prohibicijom. Ali to su sve bile probleme koji nisu bili kritični za postojanje države, a prohibicija je uopšte bila štetna za državne finansije, izvodeći ogromne količine novca iz budžeta. Ne bih podcenjivao sposobnost države da se bori protiv pretnji koje su kritične za nju. Činovnici različitih zemalja lako pronalaze zajednički jezik kada je reč o novcu: pobedili su ofšore koji nisu bili pod kontrolom velikih država, pa su čak i Švajcarsku primorali da ukine bankarsku tajnost, iako se činilo da je to nemoguće. Ako bitcoin postane ozbiljno opasan, države će fizički uništiti infrastrukturu koja ga podržava, sve do raketnih napada na rudarske farme ili presecanja komunikacionih linija. I bilo šta, to je u mnogim zemljama – dogovoriće se o zajedničkim akcijama. Takođe, ne može se potpuno povući u mrežu: dokle god ste bar malo u stvarnosti – ranjivi ste za državu, posebno u delu posedovanja oružja. Ovde mi optimizam uliva „doktrina odvraćanja“, koja nije deo agorizma. Ali predstavimo da su uspesi agorizma doveli do totalnog bankrota države: osam miliona ruskih „silovika“ ostalo je bez ičega. Šta će oni raditi? Mirno će se razići kućama? Ne, ne svi, ali deo njih će napraviti pakao u stvarnosti, jednostavno će se baviti pljačkom, moraćemo da im plaćamo otkup, i ponovo dolazimo do „krova“.

Ukazujete na to da ne treba dugo čekati. Možete li u grubim crtama skicirati kako će se odvijati prelazak na sistem EKU?

Da, dobro. U mom tekstu „Osiguravajuće države“ ovaj odeljak postoji, ali nije završen i verovatno je zastareo nakon 10 godina, trenutno, ukratko, moje misli o tome su sledeće:

1. Tradicionalne teritorijalne države imaju mnogo beneficijera: obaveštajne službe, vojsku, policiju, uopšte ceo odbrambeno-industrijski kompleks, političare, državne službenike, zaposlene u državnom sektoru, penzionere – nemoguće je zamisliti da će se oni „predati bez borbe“. Zato svi realistični scenariji izgledaju katastrofalno, odnosno praćeni su haosom – iz kojeg će se već pojavljivati novi poredak. Kako se pojavljuju „krovovi“ (zaštitnici), kako među njima dolazi do „prirodne selekcije“, kako raste njihova razmera i kako se pojavljuje hijerarhija krovova – apsolutno je jasno. Krovovi višeg nivoa će verovatno biti nuklearni nosači aviona, u neprekidnom kretanju, sa palube koji upravljaju satelitskim grupacijama. To će biti „krovovi krovova“, koji rade preko Lloyd-a, privatna lica neće imati posla sa njima, često čak neće ni znati za njihovo postojanje. Nama preostaje da saznamo kako i zašto će doći do „klizanja u haos“.

2. Na najopštijem nivou, razloge klizanja u haos nije teško opisati. U sva vremena elite pokušavaju da „zgrabu sve materijalne vrednosti do kojih mogu da dohvate, a zatim skupe prostor, zamotaju se i zaustave vreme“ (Strugacki). To jest, zadovoljni svojim položajem, oni pokušavaju da zamrznu situaciju u kojoj su postigli uspeh, odnosno da zaustave progres. Progres, međutim, ne želi da se zaustavi, jer je on nusproizvod preduzetničke delatnosti, odnosno večnog i neuništivog desejo bogatstva. Uz to, želja da postanu elita, plus nevolja da predaju vrednosti. To je sve.

3. Đavo je u detaljima. Tehnologije produžavanja života i uopšte uspesi medicine uništiće državne penzione sisteme, koji ionako pucaju pod teretom odlaska u penziju bebibumera. Alternativni izvori energije, posebno obnovljivi, termonuklearni, ali i nove konstrukcije nuklearnih elektrana (za sada suprimirane regulatorima) i šelf/gorski slemen – obaraju cene na naftu i gas, spuštajući zemlje koje ih proizvode (posebno je važno Bliski istok, potencijalno veoma konfliktna regija). Nove (bez centrifuge) tehnologije obogaćivanja uranijuma (laserska separacija izotopa, nanotehnologije).

4. Ne samo tehnologija. Teritorijalne države pretpostavljaju određenu uniformnost podređenog naroda, u idealu: jedan jezik, jedna nacionalnost, jedna kultura, jedna religija. Takvog skoro da nije ostalo. Nacionalne dijaspore, zemljaci, etnički okrugu i čak gradovi. Levi, podstičući drugačijost – ukinuli su koncept „topljenog kotla“. U svetu raste raznolikost, prema kojoj tradicionalne države nisu prilagođene. Neredi u Britaniji i Nemačkoj pokazali su da vlasti već teško mogu da se nose sa muslimanima, a ponekad se jednostavno predaju (setimo se masovnog silovanja Nemica u Kolnu od strane migranata i Merkelinog poziva da se ne provociraju „gosti“). To jest, država je već diskreditovala sebe kao zaštitnika reda, ostaje da diskredituje sebe kao „izvor dobara“ (penzija, naknada itd.) i postaće nikome nepotrebna, osim političarima i vojnicima.

5. Dakle, najblaži realistični scenario: muslimani na Zapadu, kroz masovne nerede i uz podršku levijaca, teže ukidanju nad njima jurisdikcije lokalnih država, stvaraju svoje sudove i policiju, ne plaćaju porez državi, nakon čega lokalni belci pod sloganom „a čemu smo mi lošiji?“ počinju da se bore za nešto slično za sebe, i od toga sve krene u raspad. Predvodnik ovoga je bio arčibiskup Kenterberijski, koji je predložio da se muslimanima omogući suđenje na njihovim sudovima – primorali su ga da ode u penziju, on je bio ispred svog vremena.

6. Nešto verovatnije je da će pojedinačne negoveštarske bliskoistočne grupe (tamo su državne granice uopšte slučajne, tamo su sve grupe transgranične), uz pomoć novih tehnologija, braneći se „režimu neširenja“, nabaviti nuklearno oružje i početi da zahtevaju svoj „komad vlasti“ (najverovatnije reviziju granica, ali ne nužno). Tamo su svi protiv svih, šiiti protiv sunita, svi protiv Jevreja i SAD – sigurno će negde puknuti, naročito u pozadini smanjenja prihoda od izvoza nafte i gasa. Dalje, milioni izbeglica u Evropi i vidi tačke 4 i 5.

7. Malo drugačije u SAD. Naravno, tamo ima mnogo Latinoamericana i Crnaca koji samo čekaju povod za masovne nemire (setimo se poplave u Novom Orleanu). Ali glavni konflikt sazreva između demokrata i republikanaca. Društvene mreže stimulišu klasterizaciju ljudi prema uverenjima, svako traži podršku svojoj tački gledišta i pronalazi svoju „echo chamber“, mesto gde mu masa uzvraća istim tim stavovima, što povećava sigurnost u sopstvenu ispravnost, što vodi ka polarizaciji društva. Po bilo kojim spornim pitanjima, svi su podeljeni u kampove, ljudi su kao u rovovima, dijalog je praktično nemoguć, svako je uveren u svoju ispravnost i smatra protivnika ili budalom ili zlonamernim skotom. I ti ljudi plaćaju porez jednoj vladi. Može li to dugo da traje? Ovde sledi ili građanski rat, ili pod različite krovove – neću predviđati detalje, ali haos je neizbežan. Za sada situaciju spasava izobilje, svima ima dovoljno. Ako počnu problemi sa penzijama i socijalnim davanjima – svaka strana će optužiti drugu za to, i tako počinje. Haos u SAD će trenutno dovesti do kolapsa „režima neširenja“. Države su trenutno glavni čuvari vestfalskog mira, bilo koje njihovo ozbiljno oslabljivanje dovešće do kolapsa trenutnog svetskog poretka. Ali i njihovi nosači aviona su spremni krovovi višeg nivoa. Ako izgube finansiranje u krizi, nadam se da će otići na slobodu i postati okosnica novog svetskog poretka.

Mogu li reći nešto optimistično? Da. Današnje teritorijalne države su odvratne, one porobljavaju ljude na kontrolisanim teritorijama i pripitomljavaju ih kao stoku, šiškaju ih, a ponekad i kolju. Široka proliferacija oružja masovnih uništenja učiniće teritorijalne formacije nemogućim, jer niko ne želi da bude velika nepomična meta. Eksteritorijalne države barem neće porobljavati, i nemaju razloga da masovno nekoga istrebljuju, to je skupo i odvratno za klijente. Budući svet neće biti tako odvratan kao današnji. Neće svi preživeti, ali prestati će da budu robovi. To je dobro.

To je bilo moćno)

U svoje vreme marksistima je upućivana primedba: ako istorijom pokreću objektivni ekonomski zakoni, zašto se mučite pokušavajući da preteknete svoje vreme i organizujete revoluciju tamo gde društvo još nije sazrelo za nju. Slično pitanje se nameće i libertariancima, koji pretpostavljaju da će se radikalno preuređenje društva dogoditi samo od sebe, pod dejstvom objektivnih kontradiktornosti sadržanih u konstrukciji teritorijalne države koja ne odgovara savremenim realnostima. Zašto onda uopšte voditi bilo kakvu propagandu libertarijanskih vrednosti i razvijati teoriju, ako je dovoljno pratiti promene i prilagođavati se njima?

Bravo! Sami ste odgovorili na pitanje zašto skoro uopšte ne pišem nove tekstove i skoro nikome ne diskutujem. Ne vidim u tome smisla. Potrebno je biti potpuno oduševljeni romantični optimista da biste verovali da tih nekoliko hiljada pametnih, delatnih libertarianaca koji postoje u svetu (pasivnih je mnogo više, ali od njih nema nikakve koristi) mogu ozbiljno nešto da promene u tako moćnim i fundamentalnim istorijskim procesima. S druge strane, Rusija je dno sveta, ne može se isključiti da je na periferiji možda nešto posebno. Na kraju krajeva, postoji Somalija. Dakle, ne isključujem varijante da libertarianci negde sa strane, izvan ostatka sveta, mogu nešto da postignu. Boljevizici ovde nisu analogija, jer je tada Rusija pripadala trojci svetskih sila i nije bila dno sveta.

Još jedan razlog zašto teorijska i praktična saznanja mogu imati smisla jeste taj što, kada iz haosa počne da se formira novi poredak, troškovi će biti manji ako igrači znaju ka čemu teže, šta bi na kraju trebalo da se dobije, i neće praviti nepotrebne pokrete.

Ako biti potpuni optimista, može se pretpostaviti da će iskustvo periferije pokazati svetu put kojim se može izbeći katastrofa. Ja u to ne verujem, ali to ne isključujem, šansa od jedan prema hiljadu ipak postoji.

Zar nije u tome tajna što vašu teoriju ljudi radije javno ne priznaju? Priznaš i to je to, intelektualna poštenost te primorava da prestaneš da se boriš i počneš mirno da čekaš kada nuklearni nosači aviona stignu i preuzmu tvoj krov pod svoj krov. A ako ne priznaš, ostaje ti stimulans za aktivno delovanje i propagandu svojih stavova. Minarkistima je to potrebno za vođenje glasnijih političkih kampanja, agoristima za širenje mreže poverenja i uređivanje života oko sebe u skladu sa principima ankap-a – a panarkiste moraju da se oslanjaju na EKU iz mašine…

A činjenica da li će EKU doći same ili se za njih treba boriti nije deo EKU teorije. Deo teorije je analiza stabilnosti, analiza stimulansa koji deluju na aktere, analiza evolucije. To je teorijsko-sociološko istraživanje mogućeg sveta. Minarkizam, pak, ne sadrži teoriju o njegovom postizanju. Kao ni ankap. Agorizam, inače, nije zasebna grana libertarijanizma, već taktika postizanja ankap-a. Dakle, hipoteza o povezanosti javnog nepriznavanja i navodno iz njega proisteklog nedelovanja je netačna. Pogotovo što se možeš jednostavno ne slagati sa mnom da će EKU same pasti na nas i da se za njih ne treba boriti. Doktrina obuzdavanja je sasvim simpatična sama po sebi, čak mislim da je izvodljiva negde na periferiji. Ponoviću, postoji Somalija, tamo postoji sasvim eksteritorijalno pokrivanje, evo Zolotorev opisuje otprilike u mojim terminima.

Poslednjih godina postali ste mnogo manje aktivni. Možda je to povezano sa tim što ste već formulisali i objavili većinu onoga što ste imali da kažete. Nažalost, ispostavlja se da ste svoje misli preneli svojoj generaciji, a sa onima koji su se nedavno zainteresovali za libertarijanizam, stari libertarijanci imaju određeni prekid u komunikaciji.

Možda prekid postoji, ne znam baš najbolje čime mladi dišu. Ali moj veliki krug poznanstava ne pokazuje prekid. Pa, ne znam, administratori desetogodišnjeg pablika Freedom Pride znaju ko sam ja, lideri LPR-a znaju da sam ja „glavni za tanjiriće“, Svetov me ponekad citira skoro doslovno, iako me ne pominje. Moji „Osiguravajuće države“ (objavljujem selekciju svih tekstova na ovu temu iz autora ŽŽ-a – Ankap-tjan, formatiranu u jedan fajl) su najdetaljniji ruski tekstovi o EKJ-u, i svi koji se zanimaju za tu temu nailaze na njih. Ili mi se tako čini. Iskreno govoreći, ne zanima me, ravnodušan sam prema slavi, a i EKJ nije jedina stvar čime se bavim. Ja sam, verovatno, glavni ruski kritičar demokratije sa desničarske strane. Napisao sam „terminalne“ tekstove o problemima minarhizma i ankapizma, nakon kojih ih je teško shvatiti ozbiljno. Imam još desetak omiljenih tema. Zanimaju me istina, a ne slava ili broj čitalaca.

A što se tiče smanjenja aktivnosti… Znate li ko je Leonid Nikonov?

Sad sam ga našla na Fejsbuku, na zidu nema ničeg zanimljivog.

Pre oko sedam godina bio je jedan upečatljiv libertarijanac iz Barnaula, proleteo je kao meteor u našim krugovima. Organizovao je prva čitanja Adama Smita u Piteru, izvukao me je tamo, u Moskvi je održavao događaje, pisao tekstove, a onda je nekako izgoreo, recimo, za par godina, prestao je sa aktivnošću i posvetio se akademskoj karijeri. A ja pišem već oko petnaest godina, makar par tekstova godišnje, ali pišem, nisam izgoreo. Kao ja, niko neće napisati, ukratko, po stavkama, da zatvori temu. Glavni junak „Zubra“ je govorio da se o nejasnim stvarima pišu knjige, a kada sve postane jasno, dovoljan je kratak članak. I ja tako mislim. Neke teme mi u glavi kruže pet do sedam godina dok ne postanu jasne. Možda sam samo spor.

Ne razumem zašto pisati tekstove bez novine, duge, koji ne zatvaraju temu. Propaganda ideja? To nije moj stil. Dosadno je, verovatno, baviti se propagandom mnogo godina, dosadiće, ruke će opasti, državni sistem indoktrinacije (škole i mediji) se ne može nadmašiti. U Rusiji je uopšte nemoguće nikoga u bilo čemu ubediti, jer su svi uvereni da su sami spoznali istinu. Zemlja onih koji su uhvatili Boga za jaja. Mada nije samo Rusija takva, to je posledica egalitarne ideologije i demokratije, mišljenje Vase Pupkina nije manje važno od Ajnštajnovog mišljenja. Gledam mnoge previše aktivne i sumnjam da neće izgoreti za par godina kao Leonid.

Što se tiče sagorevanja, meni je lakše, ja sam anoniman. Kada izgubim interes za projekat, jednostavno ću ga predati nekom drugom.

Mnogi cene panarhiju (pre u šustovskom smislu, nego u vašem) zato što omogućava mirno razgraničenje po vrednosnom kriterijumu, umesto pokušaja da se svojoj grupi obezbedi dominacija i potčini opozicija. U vezi sa tim, čak se počinje nazirati i približavanje sa levčarskim anarhistima (da, prijavljujem se u komi) – upravo oko ideje o protokolima horizontalne interakcije, bez pokušaja da jedno drugo pojede. U vašoj ideji osiguravajućih krovova ni na koji način se ne naznačava mogućnost ideološkog različitosti, oni izgledaju kao homogeni objekti, jednostavna skupina firmi na tržištu. Nedostatak ovog sloja u opisu je pojednostavljenje, ili postuliranje da će preživeti samo jedna vrsta jurisdikcija?

Negde sam već dodirivao ovo pitanje. Naravno, između krovova će biti konkurencija, kao rezultat čega će početi da se šire po nišama, odnosno da se specijalizuju za klijente različitih religijskih i sličnih uverenja.

Citiraću svoje „Osiguravajuće države“: Neću se upustiti u raspravu o tome kakvi će „tarifni planovi“ krovovi imati i kakvi će im „paketi usluga“ pripadati – mislim da će biti najrazličitiji, i da će ih određivati mašta proizvođača, preferencije potrošača i nivo konkurencije. Trenutno u zemljama sa razvijenim osiguranjem na kupovinu osiguranja odlazi do četvrtine prihoda porodice, plus porezi državi, tako da će novac u ovom poslu biti znatan. Po kojim „nišama“ će se osiguravajuća društva razdvojiti – takođe ne znam, ne isključujem čak ni da će to biti po religijskim ili „ideološkim“, i da ćemo moći da posmatramo izgradnju, recimo, komunizma ne u pojedinačnoj državi, već u pojedinačnoj ugovornoj jurisdikciji. (Prema mojim osećanjima, razlike neće biti toliko velike, ali ne mogu da negiram ni postojanje ekstremnih primera koji će verovatno biti podjednako marginalni kao kibuci u Izraelu ili komune panaka u SAD).

Timu Libertarian band, sa kojim sarađujem, izašao je na YouTube-u ciklus video snimaka o uvođenju u libertarijanstvo. Možete pogledati pet kratkih videa, od po oko pet minuta svaki?

U scenarijima za njih pokušala sam da pokažem da postoje tri različita puta ka ankapu, i da nema potrebe ograničavati se samo na jedan, odbacujući ostale. Volela bih vašu recenziju ove koncepcije, koja, po mom mišljenju, razvija i vaše ideje i mnoge druge.

Sjajni video snimci, pogledao sam svih pet komada. Ali ja sam u toj temi, nisam ciljna publika, ne znam kako će ih ljudi koji su daleko od teme doživeti. Mislim da bi u marketinške svrhe češće trebalo pominjati termine „eksteritorijalna država“ i „ugovorne jurisdikcije“, kako bi se ljudi navikavali i pretraživali na Guglu. Takođe, osiguravajuće kuće sposobne da zaštite od Vove P. nisu samo obične kompanije. Nuklearno oružje nije ni jednom pomenuto. Nema poređenja sa Crkvama, koje su takođe nekada izgubile termo-monopol, i ništa se nije desilo, svet nije propao. Ali generalno, sve je dobro, sve važno ne može da stane u četiri minuta.

U svojim starim objavama pišete da se kritikom demokratije bavi Hoppe u knjizi „Demokratija – svedeni sa 얼마ta“, ali knjiga nije prevedena i niste je čitali. Od tada je knjiga prevedena. Da li ste je već uspeli pročitati, i ako jeste, šta biste mogli reći o njoj?

A ja sam baš tokom naših razgovora, čitajući uvod za svoje „Osiguravajuće države“, setio se da je Hoppe preveden, i odlučio da ga pročitam, tako da ga trenutno čitam, ali ide polako, po 10 stranica dnevno. Za sada je u redu, ali ću recenziju napisati kasnije.

Ove jeseni Hoppe dolazi u Moskvu. Šta biste želeli da ga pitate?

Razmisliću šta da pitam Hoppe-a, izgleda da dolazi na Smitova čitanja?

Ne, Mihail Svetov organizuje mu solo predavanje 6. oktobra.

Dobro, idemo obojica da čitamo Hoppe-a, možda će kasnije biti povoda da ga detaljnije diskutujemo. Hvala na intervjuu!