Neki ljudi smatraju da se stacionarni bandita može pobediti isključivo iniciranjem nasilja prema njemu. Od njih se mogu čuti i pozivi na nasilnu revoluciju. Nekome takva ideja može čak izgledati razumno, ali pogledajte ovu stvar sa druge strane. Da bi se izvršio nasilan napad, potrebno je okupiti grupu ljudi sposobnih za to, jer kompletni pacifisti i oni koji su spremni da koriste oružje samo za samoodbranu ne mogu izvesti ovakav posao. Pojaviće se takvi ljudi, naravno, podržani od strane interesnih grupa koje takođe nisu protiv nasilja kao instrumenta za postizanje ciljeva. Ti ljudi će napasti vladu, usput saklečivajući i ubijajući sve koji im se nađu na putu, i preuzeti vlast u svoje ruke. Šta dalje?
Ništa se neće promeniti! Jedni nasilnici na vlasti će biti uklonjeni, a drugi nasilnici će zauzeti njihovo mesto. Naravno, sasvim je verovatno da će novi režim biti liberalniji, jer u takvoj nestabilnoj situaciji neće rizikovati da odmah pribegne metodama prethodnika. Ali sam stacionarni bandita neće nigde nestati, on će i dalje pokušavati da izgradi monopol na vlast putem nasilja. Postepeno će i nova lica na vlasti težiti sve strožim redovima. Tako je sa monopolnom političkom vlašću uvek bilo i uvek će biti. Ili neko zaista očekuje da će ljudi za koje je korišćenje nasilja ranije bilo norma, nakon preuzimanja vlasti odjednom postati mirni i dobri pacifisti? Bilo bi velike naivnosti tako verovati!
Zvuči kao da podržavamo državu. Međutim, ovo su samo praktična razmišljanja. Pošto želimo da postignemo slobodno nenasilno društvo, aktivistima spremnim na radikalne akcije je isplativije baviti se izravnavanjem balansa potencijala nasilja, obezbedivši opštu naoružanost, što će lišiti stacionarnog banditu mogućnosti da efikasno primenjuje silne mere. A bolje je uopšte razmisliti o metodama iskorenjivanja nasilja iz društva, o kojima konstantno govorimo. Putem preuzimanja političke vlasti i jednostavne smene lica na čelu stacionarnog bandite nikako se ne može postići nenasilje i sloboda!
Malo što će nestati potrebe za običnim taksistima i građevincima, već će i pravnici, lekari, umetnici i drugi masovno gubiti poslove.
Da, deo ljudi će biti socijalni radnici, ludari i prostitutke, ali zašto su potrebni svi ostali? I od čega će živeti? Ljudi koji imaju dovoljan sigurnosni fond imovine, čak i u razvijenim zemljama, su više izuzetak. I zašto država ne bi uspela da iskoristi ovu krizu kako bi izgradila totalitarni pakao?
Vijetnamac
Počeću od kraja. Državi nisu potrebni nikakvi posebni povodi da pokuša da izgradi totalitarni pakao, ona to pokušava permanentno, i u toj težnji je ograničena samo spremnošću podanika da žive u totalitarnom paklu. Preostaje razumeti da li će se u razmatranoj situaciji pojaviti neke preduslove kako bi ogroman broj ljudi sa spremnošću pristao na totalitarni pakao.
Dakle, ogroman količina intelektualnog rada, koji se danas smatra neotuđivom ljudskom prerogativom, automatizovana je. Recimo da je na sceni ankap. To znači slobodno tržište. Nakon automatizacije, produktivnost naglo raste – sledećim, naglo raste ponuda proizvedene robe ili usluga. Sledstveno, pri nepromenjenoj potražnji, cena će neizbežno pasti. Tehnološka revolucija dovodi do toga da održavanje nivoa života koji je veoma bogat po merilima prethodne tehnološke ephe zahteva potpuno zanemarljive troškove.
Oni srećnici čiji rad u okvirima novog tehnološkog uređenja ispadne neophodan na regularnoj osnovi, zarađivaće nepristojno mnogo. Oni za koje nova ekonomija nije toliko potrebna, moći će da sebi obezbede prihvatljiv nivo života čak i retkim sporadičnim zaradama. Poželeli ste da osvežite enterijer u kući? Dajte krv, učestvujte u statistici, trenirajte neuronsku mrežu. Nisu potrebni neki ozbiljni troškovi? Pa, označite polje na sajtovima nekoliko dobrotvornih fondacija, da želite, recimo, da primate osnovni dohodak – i to će biti dovoljno.
Opet, nakon svake prethodne tehnološke revolucije, oni koji više nisu bili potrebni u prethodnom broju su se na kraju manje-više sami preškolirali, a za njihovu decu je baš nova stvarnost bila potpuno organska, i oni više nisu imali problema sa pronalaženjem zaposlenja u njoj. Deca seljaka su postajala radnici, a deca radnika službenici. Deca službenika će postati, na primer, motivatori za one titane misli čiji se rad ispostavilo da je nemoguće automatizovati, ili u neke druge sfere koje nam je sada teško i zamisliti, kao što je nekada bilo teško zamisliti profesionalni e-sport.
A šta će se promeniti ako novu stvarnost dočekamo još uvek sa državama modernog tipa? Ona će biti više regulisana. Nepristojno mnogo će primati ne oni čiji je rad za održavanje novog tehnološkog uređenja neophodan, već oni koji ih pljačkaju i preraspodeljuju sredstva. Остаće velika klasa budžetskih radnika. Mnogi će smatrati stanje stvari, ako ne i najboljim, onda jedino mogućim. Da li će to biti totalitarni pakao? Teško, pre carstvo apatije, a ne veštačkog totalitarnog entuzijazma – ali od toga slika ne postaje prijatnija.
Šta može omogućiti da se ovakav scenario realizuje? Masno otupljenje i konformizam. Vidimo li tendencije ka tome? Još kako vidimo! A šta može učiniti ovakav scenario stabilnim? Visok profesionalizam upravljača, koji im omogućava da održavaju visokotehnološko društvo vodeći masu glupaka i konformista. Scenario se ispostavlja kao principijelno nestabilan: trenutne tendencije će neizbežno naterati prelazak na neku drugu budućnost. To mogu biti, naravno, i nova Tama vremena. A može se ispostaviti i ankap. Pa hajde onda da radimo na tome da to bude ankap!
Moj glas sada stvara zabavnu polifoniju sa glasom Bitarka: on nastavlja da razvija temu o tome da jedini opravdan razlog za nasilje treba da bude samoodbrana u trenutku njenog vršenja, dok ja zastupam partizanski rat i, konkretno, ubacivala sam ideju o njegovoj intenzifikaciji u periodu izbora, kada su snage protivnika odvukene na taj dosadni šou.
I, pošto smo već kod izbora, želela bih da se oslonim na mišljenje ključnog ruskog opozicionog polittehnologa, Leonida Volkova. Ko ako ne on treba da se razume u to koliko je u ovom trenutku aktuelna sva ta partizanština?
Dakle, čitamo njegov nedavni intervju za Nova Gazeta, koja je nedavno zatvorena u Rusiji. Koje teze on prenosi po pitanju koje nas zanima:
Partizanski rat protiv ruskog režima je kul, ispravan i patriotski, i ako se već u blizini furer-a ne nađe neki Stauffenberg, onda se režim može i treba udarati bar na onim nivoima gde on ne može pouzdano da zaštiti potencijalne objekte napada.
Donirati VSU je kao da se more prazni kašikama, na tom nivou rade krupni grabežljivci, tako da neka države utroše svoje zalihe oružja; privatnim licima na tom polju ima smisla samo zakrpiti pojedine rupe.
Kreiranje organizacija za vođenje partizanskog rata u Rusiji je ili glupost ili provokacija, tako se ni u kom slučaju ne sme postupati.
Zašto Volkov ne pokušava da organizuje partizanske akcije? Zato što ne ume, i uopšte nema pojma kako se time uopšte bavi. On zastupa podelu rada, gde svako realizuje svoje komparativne prednosti, kao što nam i sugeriše ekonomska teorija.
Dakle, majstor je spreman da podrži partizane informativno, ali se povlači iz neposrednijeg učešća. U vezi s tim, za početak želim da razmislim o tome kako uopšte ima smisla postupati kako bi se režimu nanosila redovna šteta u pozadini, uz održavanje prihvatljivog nivoa bezbednosti.
Postoje, naravno, stari poznati mehanizmi poput „assassination market“, koji su dizajnirani besprekorno u pogledu bezbednosti, ali imaju značajnu manu: u stvarnom životu iz nekog razloga nikada nisu proradili. Zašto? Pre svega zato što ideje ne postoje bez nosilaca. Nedovoljno je dati mehanizam, potrebno je i privući ljude koji bi počeli da ga koriste.
Zato, pri izboru između bezbednosti i efikasnosti, uvek se mora žrtvovati bezbednost u nečemu. Otuda i kustodijalni kripto-novčanici, i Telegram umesto šifrovanog mejla, i osnivanje firmi umesto potpunog carstva freelancinga.
Zato, kao dobar kompromis, želim da preporučim članak Ulazna tačka. Kreiranje ćelije sa Telegram kanala Crni žurnal – pomalo levički, ali to slabo utiče na kvalitet praktičnog materijala.
Nedavna ofanziva VSU, čini se, postala je prelomna tačka u ukrajinskoj vojnoj kampanji, i ako sam ranije naginjala ka tome da preporučim shemu rada „usamljenik izvrši diverziju – odmah pobegne iz zemlje“, sada optimisti mogu sebi priuštiti i sheme tipa „kreirali ćeliju – radimo u različitim pravcima – oni koji budu otkriveni beže iz zemlje, ostali nastavljaju rad“. Iza takvih ćelija donje samoorganizacije može se u velikoj meri kriti i politička budućnost, jer su svi stari mehanizmi političkog učešća, poput partija, odavno bankrotirali.
Zadatak diverzija i terorističkih napada nije toliko u neposrednom oslabljivanju protivnika, koliko u tome da se poseju i učvrste poraženački sentimenti u redovima slabo motivisanih pristalica i talaca režima. Evo, navodno, do čega je trenutno rukovodstvo dovelo zemlju: na frontu njegovu vojsku tuku bez milosti, u pozadini ukrajinski diverzanti šetaju kao po sopstvenoj kući, naređenja se sabotiraju, budžeti se pljačkaju, zgrabite i vi sebi na kraju komad zemlje, ko koliko može, ionako će njegov neizbežni raspad sve opravdati.
Shodno tome, ako apsolutno ne možete da zamislite kako biste organizovali bilo kakvu destruktivnu aktivnost, a zato umeju talentovano da kukate, onda se radujte: vaš čas je došao! Upravo je za talentovano kukanje zemlja sada najviše potreban. Ako ne vi posejete poraženačke sentimente, ko će osim vas? Pa, Strejkov se, naravno, takođe trudi, ali vama bi trebalo da uspe bolje. Preobucite se u žrtve televizijske propagande i počnite da širite očaj: ceo Zapad je protiv nas, Putina svi varaju, sve je propalo, front se raspada, za šta nam uopšte treba taj Donbas, samo probleme donosi, a onda i razni izbeglice – i sve u tom stilu, zavisno od toga kog sagovornika sretnete.
Često se smatra da se pitanje nasilja svodi isključivo na ciljeve koji ga podstiču ili na faktore koji ga provociraju. Polazeći od takvog mišljenja, nasilje će biti izvršeno gotovo uvek ako je to za određenu osobu profitabilno i ne nosi nikakve rizike. Takođe, u nedostatku rizika, nasilje će skoro uvek biti izvršeno u slučaju provokacije koja to podstiče. I jedino što zaustavlja bilo kog čoveka od vršenja nasilja su upravo takvi racionalno procenjeni rizici, na primer pretnja kazne koja sledi nakon nasilja, naoružana samoodbrana žrtve nasilnog napada ili drugi.
Takav pogled na pitanje nasilja, naravno, nije u skladu sa stvarnošću. U suprotnom, ceo svet bi se sastojao od zlih i nasilnih, ili barem jednostavno osećajno tupih ljudi u odnosu na nasilje. Ali ponašanje svakog čoveka u značajnoj meri formira ogroman spektar osećanja. Agresivna osećanja nisu izuzetak, ona su sasvim prirodna za čoveka. Međutim, polazeći od koncepta mehanizma inhibicije nasilja, svaki normalno razvijeni pojedinac još od najranijeg uzrasta oseća takođe osećaj odbojnosti prema vršenju radnji nasilnog karaktera prema drugim ljudima. Ovaj isti mehanizam igra važnu ulogu u razvoju empatije, koja je takođe svojstvena ogromnoj većini ljudi.
Vredi se setiti i toga da, bez obzira na društvene okolnosti, ogromna većina ljudi nikada ne vrši nasilje. Čak i u zemljama Latinske Amerike, sav nasilni kriminal potiče od ogromne manjine ljudi. Pokretačka snaga svih ratova, represija i genocida bila je ogromna manjina ljudi. Zato, da li se zaista može smatrati da će svaki čovek vršiti nasilje uvek kada mu je to racionalno profitabilno?
Bez obzira na okolnosti, ogromna većina ljudi nikada nije vršila niti će vršiti nasilje, barem u njegovim najozbiljnijim oblicima (nanosilačnu značajnu fizičku štetu ili ubistvo). Nasilje se ne formira samo ciljevima i provokacijama. Oni, naravno, mogu podstaći na vršenje nasilja, ali samo one ljude koji su već bili sposobni za to, budući da nisu osećali nikakvu odbojnost prema nasilju.
U Rusiji su uskoro izbori. Prošli put je glasanje u biralištima trajalo čak tri dana, i nadam se da će se ta praksa i sada zadržati. FBK, kao i obično, poziva na pametno glasanje, i naravno, ruska opozicija (oni koji još nisu otišli) treba javno da podrži ovu inicijativu. Obavezno objavite na društvenim mrežama da je sada važnije nego ikada delovati u legalnom polju, podržavati demokratske institucije i ostalo bla bla bla. I čak idite i glasajte za nekoga, to može biti korisno.
Najvažnije za rusku opoziciju u predstojećim danima glasanja jeste to što je širom zemlje otvoreno mnoštvo birališta, i na svakom dežura po jednog policajca, ili čak dvojica. A to, zauzvrat, znači naglo povećanje vremena reakcije policije na razne zaista važne političke akcije, poput paljenja određenih državnih ustanova, kao što su već viđeni vojni centri, ili čak nečeg ukusnijeg. Greh je to ne iskoristiti!
Zapamtite: jedino što sada opravdava boravak ruskog opozicionara u Rusiji je učešće u sabotazi, diverzijama i terorističkim aktima. Vaše sedenje u zatvoru slabi režim mnogo manje, a učešće u nekim picketima ga čak i jača, jer ćete nakon toga obavezno platiti režimu poznačajnu novčanu kaznu. Tako da je za vas, koji ostajete u prolasku neprijatelja, mnogo korisnije reklamirati neku teoriju malih dela, pisati o specijalnoj operaciji da sve nije tako jednoznačno, i uopšte se ponašati umereno neprihvatljivo – ali pritom redovno odvrtati šrafove sa šina.
Pozicije ludditskog i antiprogresivnog karaktera, koje se protive naučno-tehničkom progresu, iako su prilično nepopularne, ipak postoje, stvarajući mit o porobljavanju ljudi tehnologijama. Ove pozicije optužuju upravo tehnologije za to što ljudi brzo gube slobodu i srećan život. Na primer, uz njihovu pomoć vlade dobijaju sve više moći i mogućnosti da manipulišu ljudima, što znači da je naučno-tehnički progres, još od trenutka industrijalizacije društva – zlo koje je potrebno iskoreniti. Naravno, mnogi će i bez dodatnih objašnjenja smatrati takvu argumentaciju krajnje apsurdnom, ali hajde ipak da pogledamo šta nije u redu sa njom.
Suština je u tome da tehnologije same po sebi ne dovode ni do kakvog porobljavanja čoveka. Do toga prvenstveno dovodi nasilje kao metod rešavanja problema i dostizanja određenih ciljeva, uključujući i upotrebu od strane istih tih vlada. Sve one se oslanjaju na pretnju primenom određenih „legitimnih“ i „zakonitih“ silnih mera prema bilo kom običnom čoveku, ako taj ne bude sledio određeni poredak. Tehnologije u ovom slučaju samo čine takvu pretnju efikasnijom u izvršenju i pomažu u jačanju moći već postojećih vlada.
Ali razmislite – čak i najjednostavnijim alatom, kao što je čekić, mnogo je lakše zastrašiti, potčiniti, ili čak i potpuno osakatiti čoveka, nego golim pesnicama. Samo što je čekić stvoren da zakucava eksere, i to je problem u čoveku koji je sposoban da počini nasilje koristeći bilo koje dostupne alate, a ne u samom čekiću. A sa oružjem je upravo ista situacija – problem nije u njemu, već u mizernom procentu ljudi spremnih da ga primene u izvršenju nasilnih napada.
Rešenje je potrebno upravo za problem nasilja i činjenicu da neki ljudi teže silnom potčinjavanju drugih ljudi. Čim taj problem bude rešen i nasilne hijerarhije dominacije nestanu iz društva, tehnologije više neće na bilo koji način doprinositi porobljavanju ljudi. Boriti se treba protiv nasilja i mizernog procenta nasilnika u društvu, a ne protiv tehnologija, koje su inače jedino što je moglo spasiti ljude od beskonačne gladi, bolesti, smrtnosti dece i drugih užasnih pojava iz prošlosti, a takođe će omogućiti čovečanstvu da preživi i nastavi svoje postojanje u dugoročnoj perspektivi.
Sada razmišljam koliko bi bilo opravdano u trenutnoj fazi preći sa diverzija protiv infrastrukture koja omogućava rat na individualni teror. Ovo je tema puna suptilnih psiholoških momenata; važno je da u rezultatu izvršioci državne volje budu demotivisani, a ne da, naprotiv, dobiju impuls za ujedinjenje protiv unutrašnjih neprijatelja. Ipak, individualni teror je praktično neizbežna faza postepenog povećanja napora za rušenje režima, od njega se ne može pobeći, poželjno je pomiriti se sa tim unapred, treba blagovremeno nabaviti potrebne kompetencije i odrediti listu ciljeva. Pokušaću za neko vreme konkretnije formulisati svoja razmišljanja na ovu temu, jer još uvek nisu potpuno kristalizovana.
Nakon toga sam ovu temu pomalo zaboravila, ali pre nekoliko dana u dubokom zapadnom delu neprijateljske teritorije, negde kod Moskve, kao rezultat terorističkog akta eksplodirala je Fašizam-tjan. Ko je tačno digao eksploziv nije bitno, kao što nije bitno i to koji od socijalista-revolucionara početkom 20. veka je sarađivao sa tajnom policijom. Mnogo je važnije ko je tačno eksplodirao. Verovatno ipak treba da razmislim o optimalnom izboru ciljeva za individualni teror.
Sudeći po uzbuđenju koje je izazvao ovaj teroristički akt, cilj je izabran veoma uspešno. Pokazano je da rat ne odvija negde tamo daleko, već može u svakom trenutku pokucati na vrata bilo kog borca „garniture fronta“, čak i onog veoma glamuroznog. Verovatno bi budući teroristi trebalo da označe kategoriju ovih „zadnjačkih pacova“ kao „šarmantne ljudoždere“ kao prioritetni cilj. Recimo, neki Girkin i slični, ne razumem se previše u njih. Kategorija „odvratni ljudožderi“ – kao neka uslovna Margarita Simonjan – su ciljevi drugog reda. Kategorija „korisni idioti“, poput uslovnog Junemana – treći red.
Takođe je korisno sastavljanje listi. Recimo, spisak za likvidaciju, dopunjen linkovima na dela onih koji su na spisku i obrazloženjima zašto bi eliminacija određene figure doprinela demotivaciji u taboru pristalica rata i odlasku ljudi iz njega. Plus kriterijumi za izlazak sa spiska: odlazak iz Rusije, javna osuda rata, uplata značajne sume pro-ukrajinskim fondovima (pri čemu onima koji se bave snabdevanjem vojske, a ne humanitarnom pomoći). Korist spiska je očigledna. Osoba koja se na njemu nalazi jednog lepog dana otkrije da su dve osobe sa spiska već mrtve u roku od dve nedelje, ukupno ima devedeset imena, i ako se trend nastavi, preostaje mu u najboljem slučaju godinu i po dana života, pa se postavlja pitanje nije li vreme pobeci i pokajati se.
I, naravno, naročito efektno bi bilo sprovoditi terorističke akte na lokacijama gde se odvijaju obredi opraštanja sa telima prethvnih žrtava terora. Zadatak je u tome da ne samo osobe sa spiskova, već i ceo krug njihovih poznanika počnu da žive u režimu „specijalne operacije“ koja se sprovodi direktno oko njih.
Bilo bi veoma korisno fokusirati sprovođenje terora uglavnom na Moskovčane: korisno je povećati razdor između Moskve i okolnih oblasti. Neka provincijalci s jedne strane zadovoljstvuju, a s druge se ustraše da privuku vatru na sebe i radije se distanciraju od prestonice sa njenim apsurdnim ratom.
P.S. Zašto pišem samo o terorističkim aktima usmerenim protiv propagandista, onih koji sakupljaju donacije za SVO i sličnih? Zato što je uništavanje vojnika tokom rata, čak i u dubokom zapadnom delu teritorije – to nije teroristički akt, već diverzija. Vojnici su legitimne mete. Propagandisti – nelegitimne.
P.P.S. A šta je sa NAP-om i svim tim? Pa tako je. Ne ratuju armije, već države. Kombatanti su samo najočiglednije mete, koje se uz to obično nalaze u dometu kombatanata druge ratujuće strane. Non-kombatanti ratujuće države koji podržavaju rat su potpuno iste mete rata. Štaviše, non-kombatanti koji ne podržavaju rat takođe mogu biti sasvim opravdano uništeni od strane druge ratujuće strane ako nisu stigli da pobegnu iz jurisdikcije svoje države u inostranstvo ili u zarobljenstvo. Jednostavno je u njihovom slučaju najkorisnije pokazati maksimalnu humanost, ali to je pitanje taktike, a ne prava.
Drugo pitanje je prilično jednostavno, odgovoriću na njega prvo. Privatnom obezbeđenju je takođe isplativije da krade proizvode iz prodavnice, nego da pazi da drugi ne kradu. Ali samo u kratkoročnoj perspektivi, a nakon toga je otpuštaju, sa većim ili manjim skandalom. Važno je ne davati mu ovlašćenja iznad onih koja su direktno potrebna za izvršavanje radnih obaveza, inače on neće samo krasti, već će zastrašivati i ostalo osoblje kako bi prikrivali krađu, kreirajući fiktivne izveštaje za vlasnike. Ne isključujem da se takve šeme na nekim mestima čak i pojave zbog nemara vlasnika prodavnice, ali obično postoji sistem stimulansa koji ovakvo ponašanje čine malo verovatnim i ne dozvoljavaju mu da ode predaleko.
A sada hajde da pričamo o deci.
Za početak ću napomenuti da se i sada, pri državi, deca sasvim normalno prodaju u ropstvo. I ne govorim ovde o državnom ropstvu, poput radne obaveze pri sakupljanju pamuka za uzbečke školarce, već o privatnom, koje ista ta država zabranjuje. Ipak, upravo pri državi sistem stimulansa za policiju, kao što je istaknuto u odgovoru na prvo pitanje, takav je da policiji može biti isplativije da sama prodaje decu u ropstvo ili da štiti takvu trgovinu. Privatno radničko ropstvo dece je karakteristično pre za neku crnu Afriku sa njenom prilično primitivnom rudarstvom. U zaposlenijim zemljama je aktuelnije seksualno ropstvo.
Postavlja se pitanje, zašto sve to slabo brine autore pitanja o ropstvu dece pri ankapu? Nije teško odgovoriti. Pri državi se privatno ropstvo dece smatra marginalnim, ono se dešava negde daleko i ne upada u oči. Zabrinutost autora pitanja izaziva upravo potencijalna situacija u kojoj je takvo ropstvo prihvatljivo. Kada na to nailazite na ulici i u informacionom prostoru na svakom koraku, pa stoga morate prihvatiti postojanje tog fenomena, a ako pokušate da se borite protiv toga sredstvima moralnog pritiska, tada ćete se sami naći u koži marginalca koji ometa pristojne ljude da se ponašaju uobičajeno.
Može li ropstvo dece u ankap zajednici postati prihvatljiva praksa? Naravno, može. Prema principima libertarijanizma, restitucija je sasvim legitiman način sticanja imovine, i ako, recimo, dete pokvari neku skupu imovinu (a deca to ponekad rade), onda je od deteta sasvim dopustivo zahtevati kompenzaciju, pa čak i prisilno je naplatiti, jer ono poseduje samopripadnost, a pitanje od koje starosti se pripisuje puna pravna subjektnost je pitanje konvencije. Restitucija je sasvim dopustiva ne samo u novčanoj, već i u naturalnoj formi, i to vam je preduslov za ropstvo.
Tako, prakse u kojima dete otplaćuje razbijeni prozor komšije košenjem komšijskog travnjaka su pri ankapu više nego verovatne, jer ne izazivaju moralno odbacivanje. Šta može sprečiti razvoj strožih praksi, kada, recimo, od deteta zahtevaju kao restituciju nešto što bi odrasla osoba smatrala ponižavajućim za sebe, poput snimanja u BDSM videu? Upravo to isto moralno odbacivanje će to sprečiti. Pronaći će se previše ljudi koji bi, primenjujući situaciju na sebe, izjavili da ne bi pristali na to ni za novac, te stoga njima lično takva restitucija deluje nepravedno (predmet konflikta se ocenjuje kao nesrazmerno manje značajan od štete nanete tokom restitucije). Libertarijanska morala zahteva mešanje u konflikte na pravednoj strani, stoga će dete u takvoj situaciji lako pronaći branioce.
Pa ako je tako, autori pitanja o ropstvu dece pri ankapu mogu odahnuti sa olakšanjem: gora situacija od one pri državi sigurno neće biti. Mogu i dalje nastaviti da bojkotuju proizvođače odeće napravljene primenom prisilnog dječjeg rada, a ankapce ostaviti na miru.
Ovaj problem se jasno vidi u Građanskom ratu u SAD-u, gde su Južnjaci imali veću vojsku, moćniju ekonomiju i više novca, ali im je nedostajalo jedno: gospodstvo na moru.
Dakle, suština problema je jednostavna: održavanje brodova je užasno skupo, skuplje od svih ostalih vrsta naoružanja, i postoje velike sumnje da jedna firma može sama da održava nuklearni 항공nosac. Ako će ga održavati više firmi, postoji velika šansa da će se on pretvoriti u „federalni“ 항공nosac.
Bez flote – nemoguće je osigurati samoodbranu. Sa flotom – nemoguće je kontrolisati kontrarevoluciju.
Kako se predlaže boriti protiv takvog problema?
P.S. Govorimo, naravno, o minarhizmu ili ankapu u pojedinačnoj državi.
Anonimno pitanje
U velikoj meri ovo pitanje podseća na problem zakopavanja gradova pod slojem konjskog stajca sa rastom stanovništva krajem 19. veka. Drugim rečima, problem pripada jednoj tehnološkoj eri, a okolnosti za koje se predlaže traženje rešenja – već drugoj.
Proto-ankap u Islandi je postojao trista godina, a zatim se predao državi. Proto-minarhizam u SAD-u je postojao, konvencionalno rečeno, do tog istog Građanskog rata, dakle manje od sto godina, a zatim je s mnogo krvi zgazičen od strane federalnog centra. Tako da, naravno, sam problem centralizacije moći nije izmišljen, ali u njegovoj osnovi leži izrazito pozitivan efekat razmere pri povećanju naoružanja. Ako taj efekat nestane, nestaje i problem centralizacije moći.
Danas je gospodstvo na moru stvar sumnjive efikasnosti. Recimo da postoji neki mega-bandit koji je opljačkao svoje podanike u tako astronomskom iznosu da može sebi priuštiti mega-flotu koja po snazi nadmašuje sve ostale flote. Koji je profit od toga? Mogućnost osiguravanja efikasne morske blokade bilo koje izabrane priobalne teritorije? Mogućnost kontrole neba nad bilo kojom teritorijom u dometu palubne avijacije? A kako se te mogućnosti konvertuju u novac? Za mega-bandita kao neku celovitu сущnost – skoro nikako. Ovi troškovi se nikada neće isplatiti, a pomorske vojne mišiće bandit koristi gotovo isključivo za ukras.
Druga stvar je što je mega-bandit teoretski entitet, dok u stvarnosti odluke donose konkretni ljudi, i njima nije važno koliki prihod će ostvariti mega-bandit, već koliki prihod će ostvariti lično oni – smanjenjem opšte efikasnosti mega-bandita. Opet, ako se umesto povećanja sopstvene efikasnosti smanjuje efikasnost drugih, to je takođe sasvim delatna strategija kako bi se ostalo najmoćniji, čak i po cenu smanjenja sopstvenih mogućnosti u apsolutnom izrazu, i mega-bandit zaista može potpuno racionalno delovati polazeći od ove krajnje „pametne“ strategije „nek ti crkneš danas, a ja sutra“.
Kako bi konvencionalna ankap-zajednica mogla sprečiti ovakve debilne napade od strane ovih atavističkih predatora? Prvo, kao što nam je pokazao epizod sa krstarac Moskva, protivbrodski raketi su prilično efikasni protiv flote uz znatno nižu cenu. Drugo, eliminisanje pojedinih funkcionera režima je obično još jeftinije nego uništavanje hiljadutonskih kofova. Treće, ideja nacionalne države je sve manje popularna, a sa njom pada i popularnost patriotizma, što se iskazuje, između ostalog, u neželi za služenjem u vojsci. U rezultatu, danas zemlje čak i sa ogromnim vojnim budžetima imaju ozbiljan nedostatak ljudstva. Već danas je teško kompletirati flotu, a kada se situacija razvije do nivoa da na Zemlji pojave prve značajne teritorijalne ankap-zajednice, situacija će za etatiste postati još očajnija.
Da, konji neće prepustiti mesto automobilima u jednom trenutku, ali gradovi više neće biti zakopani pod stajcem, trend se promenio. Konflikti će postajati sve više tržišno utemeljeni, a to znači minimalni troškovi uz maksimalnu efikasnost. Nema više mesta za 항공nosce.
Agresivna osećanja i ponašanje su prirodni deo ljudske prirode. Ali ova prirodnost agresije često se, i potpuno pogrešno, percipira kao sposobnost za njeno bezgranično ispoljavanje, pa sve do nasilnog čina kao što je ubistvo. A iz takve pogrešne interpretacije prirode agresije izvlači se zaključak o nemogućnosti iskorenjivanja nasilja iz ljudskog ponašanja, jer bi bez toga čovek postao „bežvoljno povrće“, nesposobno za mnoge vrste aktivnosti koje od njega zahtevaju agresivnost. Međutim, ova apsurdna zamena pojmova može se lako opovrgnuti jednim praktičnim primerom – statistikom domaćeg nasilja u porodicama igrača američkog fudbala i policajaca.
Ako smatrate agresivnost neophodnom komponentom mnogih vrsta ljudskih aktivnosti i socijalne komunikacije, onda se složite da je američki fudbal prilično agresivan sport, za učešće u kojem čovek bez te komponente nikako ne može proći. Zašto je ona neophodna policajcima, mislim da ne treba ni objašnjavati. Ali između igrača i policajaca postoji jedna kategorička razlika. Kako pokazuje američka statistika domaćeg nasilja, u porodicama policajaca njegov nivo je do 4 puta veći od nacionalnog proseka. U isto vreme, u porodicama igrača ono se javlja skoro 2 puta ređe od proseka.
Zašto je to tako? Dok igrači jednostavno treba da postignu dobre sportske rezultate, neposredni zadatak policajca je da vrši nasilne napade na druge ljude, koji često sami nisu počinili nikakvo nasilje, već su samo optuženi za kršenje određenih državnih zakona i „ zločine bez žrtve“. Očigledno je da će prva profesija možda privlačiti one koji jasno demonstiraju svoju agresivnost, ali su i dalje nenasilni ljudi, kod kojih je ona ograničena i pod inhibicionom kontrolom. Druga profesija će češće privlačiti upravo nasilne ljude, jer njihove službene dužnosti zahtevaju nasilje.
Na primeru ove dve profesije možemo jasno videti u čemu je razlika između funkcionalne agresije koja je pod inhibicionom kontrolom i patološkog nasilja koje je izmaklo kontroli. Prvo je apsolutno dovoljno čoveku za obavljanje bilo koje aktivnosti, pod uslovom da ta aktivnost ne sastoji od vršenja samog nasilja. Čovek neće postati neko „bežvoljno povrće“ ako bude njegova agresivnost ograničena. Zapravo, ona je prirodno ograničena kod ogromne većine ljudi, koji nikada ne bi mogli namerno naneti ozbiljnu štetu nekome, a naročito ne ubiti, osećajući snažno odbojnost prema tome. Zbog toga će nazivanje sposobnosti za vršenje nasilja kao osobine važne za mnoge vrste ljudskih aktivnosti biti jednostavno apsurdna zamena pojmova.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
