Zašto direktna demokratija ne može postojati u državi, a u slobodnom nenasilnom društvu – sasvim može

Voluntarista, Bitarh

Mnogi zagovornici liberalnih pogleda često smatraju da je izvor svih problema u društvenom i ekonomskom upravljanju isključivo nedovoljna uključenost stanovništva u politički proces. Državu, a naročito njenu silovnu funkciju, smatraju krajnje neophodnom za postojanje, samo smatraju da njome treba da upravljaju svi ljudi odjednom i bez posredovanja bilo kakvih političkih elita. Na taj način se može doći do koncepta direktne demokratije, kada se o svakom političkom pitanju sprovodi referendum i donosi odluka koju je izabrala većina. Primetimo da se upravo stvaranje države direktne demokratije, mada ne uvek eksplicitno, ali ipak često, podrazumeva čak i od strane zagovornika anarhičkih pogleda.

Postavimo sebi pitanje, da li sam proces donošenja odluka zaista igra ključnu ulogu u tome kako će funkcionisati društveno upravljanje? Naravno da ne, jer je najvažnija uloga dodeljena ne donošenju, već izvršenju odluka. Ali da li je većina ljudi sposobna da direktno učestvuje upravo u njihovom izvršenju? Hajde da detaljnije analiziramo ovo pitanje.

Ako govorimo o odlukama nasilnog karaktera, na primer silnom prisiljavanju ljudi na poštovanje određenih normi, onda je očigledan odgovor na prethodno postavljeno pitanje – ne! Većina ljudi nije sposobna i nikada neće lično izvršavati nasilne odluke. Kada se kaže da neko treba biti prisiljen na nešto silom, misli se na izvršenje te odluke od strane određenih silovnih agenata, koji čine konkretnu manjinu u društvu. To znači da čak i ako je neka nasilna odluka doneta većinom, ona će i dalje biti izvršena od strane manjine, i drugačije ne može biti.

Pravo na vršenje nasilja, čak i u državi direktne demokratije i izbora većine, i dalje potpuno prelazi u ruke manjine. Štaviše, silovni aparat mora biti sposoban da osigura realizaciju tog prava. Tako, država direktne demokratije dodatno podrazumeva da sposobnost ljudi i privatnih zajednica za samoodbranu mora biti niža od sposobnosti silovnika za napad. Možda to znači uvođenje zakona o oružju, ako ne i potpunu zabranu civilnog naoružavanja.

A zašto je neko odjednom odlučio da ta manjina sa pravom vršenja nasilja neće iskoristiti takav položaj u svoju sopstvenu korist? Da li će ona zaista izvršavati odluke koje je donela većina, praktično imajući mogućnost da prisili tu većinu na bilo šta? U praksi, u najboljem slučaju, ona će jednostavno praviti vid da izvršava odluke većine, ali će sam proces njihovog izvršenja biti uređen maksimalno u korist baš njenog interesa.

U poređenju sa tim, slobodno nenasilno društvo, u kojem su glavni instrumenti realizacije kazni za kršenje određenih normi reputacione i finansijske sankcije, može biti organizovano po modelu direktne demokratije. Zamislimo da je kao mera kazne za određeno kršenje glasom većine doneta odluka da se osoba ostracizuje u određenim vrstama odnosa, uključujući ograničavanje ili odbijanje sprovođenja određenih kupoprodajnih ugovora. Pored toga, odlučeno je da se ovoj kazni podvrgnu i oni koji nastavljaju punu saradnju sa prekršiocem bez obzira na sve. U tom slučaju, većina koja je donela ove odluke biće ujedno i njihov direktan izvršilac. Upravo će ona u praksi odbijati ili ograničavati saradnju sa prekršiocima.

Ako nekome veoma dopada ideja da se društvom upravlja po principima direktne demokratije, onda on prvo mora pomisliti kako se može iskoreniti nasilje iz ljudskih odnosa i potpuno osloboditi njega kao instrumenta realizacije odluka. U suprotnom, određeni izbor većine jednostavno neće imati nikakvog praktičnog smisla ako odluke i dalje izvršava manjina ljudi.

Ako je sudija izrekao nepravednu presudu smrtne kazne, a ona je kasnije pobijanjena, ko treba da snosi kaznu? Sudija, dželat ili ko?

Vagabund

Ako se slučaj dešava u okviru određenog državnog uređenja, odgovor je jednostavan: odgovornost snosi onaj ko je po zakonu treba snositi. Obično se to ispostavi kao sudija i poreski obveznici, ili samo poreski obveznici. Pored toga, pod čekić mogu pasti lažni svedoci i ostala lica uključena u fabriciranje presude.

Ali pitanje se, pretpostavljam, odnosi na ankap, odnosno društveno uređenje u kojem je primena prava decentralizovana, a istovremeno postoje razvijeni robno-novčani odnosi.

Da li su u ankapu mogući sudovi? Da, jer su mogući konflikti, a usluga njihovog rešavanja putem presude treće strane, koja nije uključena u konflikt, može biti tražena na slobodnom tržištu. Da li su u ankapu mogući sudovi koji donose smrtne presude? Kao procedura koja podrazumeva dobrovoljno učešće svake od strana – prilično je sumnjivo, jer strana kojoj može pretiti smrtna kazna po presudi suda ima snažan stimulac da jednostavno odbije učešće u suđenju.

Da li su u ankapu mogući sudovi koji donose presude u uslovima kada jedna od strana ne priznaje nadležnost tog suda nad sobom? Mogući su. Kada govorim o mogućnosti, mislim na potencijalnu tržišnu potražnju u uslovima ankapa.

Takav sud može funkcionisati na dva načina.

Prvo, on može razmotriti dokaze o zločinu u situaciji kada se zločinac krije, i dati dozvolu za njegov poterat i kažnjavanje svim sredstvima koja tužilac želi. Zašto je to tužiocu potrebno? Zato kako bi drugi ljudi mogli da se upoznaju sa presudom i ne ometali taj poterat.

Drugo, tužilac može samostalno privesti optuženog i prisilno ga izvesti pred sud. Zašto? Kako bi pogubljenje koje namerava izvršiti bilo prihvaćeno od strane okoline i ne bilo posmatrano kao neki neobuzdani haos.

Da li se presuda o krivici može oboriti? Da, naravno. Progonjeni može izložiti dokaze o svojoj nevinosti drugom sudu, ili čak istom tom, i nakon njihovog razmatranja, taj sud može doneti presudu o nevinosti u svetlu novih otkrivenih okolnosti. Ako tužilac ne bude zadovoljan ovom novom presudom, moraće dalje da deluje već bez one podrške koju mu je pružalo sudsko rešenje, što može biti kritično za mogućnost izvršenja pogubljenja.

A šta ako je tužilac već pogubio optuženog na osnovu presude suda, a zatim su isplivale dokaze o njegovoj nevinosti? To jest, na primer, neko treće lice ih je dobilo i smatrao važnim da ih objavi, nakon čega je jedan ili više sudova razmotrilo dokaze i donelo oslobađajuću presudu. Uzgred, hoće li oni to uraditi ako im se ne plati? Zapravo, oni imaju tržišni motiv: ako uspeju da pokažu da je sud koji je doneo presudu o krivici bio pristrasan i da je sproveo proceduru nepravilno, oni će sahraniti svog konkurenta.

Tako, u ankapu i sudija, i tužilac, i izvršioci sudske odluke, ako tužilac ne izvršava smrtnu presudu lično, deluju na sopstveni rizik i snose odgovornost u meri u kojoj su druga zainteresovana lica spremna da ulože trud kako bi ih privukla odgovornosti. Nejasno? Ništa se ne može učiniti, decentralizovani sistemi se drže tržišnih stimulaca, a ne direktnih naredbi. Pogledajte Bitcoin, samo se na tome i drži, i, složićete se, prilično dobro funkcioniše.

Koliko ste spremni da platite za izvršenje presude u ankapu?

Metodička po ankapu: gotovo poglavlje o secesionizmu

Moja knjiga o ankapu dopunjena je novim poglavljem o secesionizmu. Tako sam konvencionalno nazvala skup pristupa izgradnji Ankapistana – teritorijalne libertarianske zajednice, odmah naseljene praktično isključivo libertariancima, za razliku od prethodno analiziranog minarhističkog pristupa, kada libertarianskim transformacijama podleže država u celosti, sa svim njenim urođenim bolestima, idiotskim praksama i dominantnom etatističkom većinom.

Može li nasilje biti evolucionom adaptacijom

Voluntarist, Bitarch

Činjenica da u ljudskoj populaciji ipak postoji određeni procenat pojedinaca sposobnih da lako i bez ikakvog unutrašnjeg otpora vrše nasilje, pa čak i ubistvo, može nekoga navesti na pomisao da je to potpuno normalno i prirodno. Pošto takvi ljudi postoje, a čovečanstvo već dugo vreme opstaje, zar nasilje ne može jednostavno biti evoluciona adaptacija koja je iz nekog razloga bila neophodna ljudskoj populaciji?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, obratićemo se radovima etologa Konrada Loreca, koji je prvi otkrio postojanje urođenih kočnica intraspecijske agresije kod mnogih vrsta životinja. On je takođe opisao uslove pod kojima ove kočnice nastaju. Najvažniji od njih su postojanje snažnog urođenog naoružanja i nemogućnost izbegavanja nasilja begaom. Prema Lorecovim zapažanjanjima, kod vrana postoji snažna kočnica protiv nanošenja udaraca kljunom u oči svojim srodnicima. Takve kočnice se često mogu primetiti i kod vukova – kada jedan od njih zauzme položaj potčinjavanja ili pokaže ranjive delove tela, kao što su grlo ili stomak, to dovodi do prestanka agresivnih postupaka srodnika. U isto vreme, prepelice, čiji kljun nije toliko oštar kao kod vrana, iako u prirodnim uslovima obično ne ubijaju jedna drugu, sposobne su na to u slučaju konflikta ako im se oduzme mogućnost bega, zatvaranjem u kavez.

Govoreći o čoveku, Lorec nije smatrao da on poseduje kočnice agresije, budući da nema snažno urođeno naoružanje. A čovek nije bio spreman za nastanak veštačkog oružja, jer je naučno-tehnički napredak stekao brze tempo koji biološka evolucija jednostavno nije mogla ispratiti. Zbog toga je Lorec izrazio strah od mogućeg uništenja čovečanstva:

„Doći će dan kada će se dva neprijateljska tabora naći licem u lice, pred opasnošću međusobnog uništenja. Može doći dan kada će se celo čovečanstvo podeliti u dva takva tabora. Kako ćemo se u tom slučaju ponašati — kao prepelice ili kao vukovi? Sudbina čovečanstva zavisiće od toga kako će ljudi odgovoriti na ovo pitanje. Moramo biti budni!“

Naravno, kao što su kasnije utvrdili drugi istraživači, čovek ipak poseduje mehanizam sličan onome o kojem je pisao Lorec. Njegov nastanak se može objasniti geno-kulturnom koevolucijom, kada faktori kulture i društva utiču na selekciju u ljudskoj populaciji čak i u kratkim vremenskim intervalima. I vredi se setiti da se primitivno veštačko naoružanje u vidu palica, koplja i kamenja pojavilo kod ranih hominida verovatno još pre 5 miliona godina.

Ipak, u određenoj meri je Lorec bio u pravu, i tokom biološke evolucije intraspecijsko nasilje nije potpuno iskorenjeno iz ljudske populacije. Takođe je očigledno da se čovek nije mogao evoluciono adaptirati na savremeno distancirano oružje, kao što su artiljerija ili atomska bomba. Naravno, ako se oslonimo na model mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka, tokom njegovog rada bi trebalo da se razvijaju uslovni refleksi koji sprečavaju svaku težnju ka iniciranju nasilja. Međutim, vojna svedočanstva pokazuju da, iako pri direktnom kontaktu 98% vojnika oseća snažan otpor prema vršenju ubistva, u slučaju distanciranog naoružanja, koje omogućava da se žrtve ne vide i čak ne znaju, taj otpor slabi.

Na osnovu svega ovoga, može se smelo tvrditi da se nasilje nikako ne može nazvati evolucionom adaptacijom za čoveka. Svaka adaptacija mora doneti korist vrsti, povećavajući njene šanse za preživljavanje, što se nikako ne može reći za nasilje. Sa njim je situacija potpuno suprotna – zbog brzog naučno-tehničkog napretka, čovek nije uspeo da se potpuno adaptira na nove uslove sredine, na činjenicu da je on najnaoružanija vrsta na planeti. A to, zauzvrat, polazeći od evolucionog modela, trebalo bi da podrazumeva postojanje izuzetno snažnih i izraženih kočnica intraspecijske agresije.

Knjiga o ankapu: napisala sam poglavlje o minarhizmu

Spoljašnji kontekst danas ne doprinosi previše pisanju kapitalnih dela, pa nova poglavlja knjige o ankapu ne izlaze često. Ipak, sinoć je „rođeno“ još jedno: o minarhizmu. Za one koji su zaboravili kontekst, preciziraću da minarhizam ne posmatram kao pravac libertarijanizma koji tvrdi da država mora opstati, budući ograničena određenim okvirima. Ne, minarhizam je za mene jednostavno metod uvođenja libertarianskih principa u društvo: kroz političke reforme odozgo. Upravo o tom metodu, sa njegovim očiglednim prednostima i neizbežnim ograničenjima, razmišljam u ovom novom kratkom poglavlju.

Verzija knjige u epub formatu još uvek nije ažurirana, izvinite, dopuniću je prilikom prve prilike.

Preventivni napad kao nepostojeća kategorija

Voluntarist, Bitarh

Ponekad se nasilna dela, počev od njihove primene kao metode rešavanja interpersonalnih konflikata, pa sve do geopolitičkih odnosa, mogu opravdati prihvatanjem takozvane koncepcije preventivnog napada. Na taj način, nasilje se priрівnava samoodbrani, budući da je žrtva napada navodno i sama agresor, ona je nameravala da izvrši napad i sigurno bi to uradila da joj nije upućen preventivni udarac. U praksi se ovakav način razmišljanja može lako primetiti u konfliktnim situacijama, kada se, na primer, na isključivo verbalne pretnje odgovorilo nasiljem. A još jasnije se on može pratiti u slučajevima kada je neka pretnja budućim napadom predstavljena kao opravdan povod za započinjanje ratova.

Podrazumeva se da preventivni napadi ne postoje kao zasebna kategorija agresije, a naročito ne kao oblik samoodbrane. Određena „preventivnost“ u ovom slučaju predstavlja potpuno isto opravdanje kao i svako drugo moguće opravdanje nasilja; ona nimalo ne čini konkretan slučaj njegove primene nečim drugim, kvalitativno različitim od ostalih slučajeva. Naravno, ako su postojale neposredne pretnje izvršenjem nasilja ili realan pokušaj napada, tada se odgovornim silnim merama može reći da je samoodbrana. Ali ako to nije bio slučaj, onda imamo posla upravo sa nasilnim napadom, a sve ostalo su samo nagađanja, izmišljena kako bi se opravdalo sopstveno nasilje pred drugima.

Mobilizacija i Montelibero

Studio Libertarian Band objavila je prilično sadržajan desetominutni video koji objašnjava specifičnosti mobilizacije u RF za one koji još uvek veruju da je u RF realno nešto postići po zakonu. Uzgred, to je zapravo realno, jer je „po zakonu“ u RF jedan od konkurentnih sistema pojmova, a gde postoji konkurencija, tu postoji i mogućnost da se pobedi u toj konkurenciji. Druga stvar je da je glavni instrument za to da sa tobom postupaju po zakonu glasan i prljav javni skandal ili verodostojna pretnja takvim. U videu se o tome takođe sasvim jasno govori.

Na kraju videa je usput pomenuto da će odličan način da se izbegne mobilizacija biti fizička relokacija u Crnu Goru i pridruživanje projektu Montelibero.

Mihail Svetov je održao prilično razređen šestosatni strim pod moćnim nazivom „Bežite“, gde je na kraju takođe usput pomenuo da svim srcem preporučuje beg, uključujući i u Crnu Goru, gde se po želji može pridružiti projektu Montelibero, uprkos njegovom, Mihailovom, skepticizmu u pogledu ciljeva projekta, jer sada nije vreme za luksuz.

Sa žalošću konstatujem da su preporuke oba poštovana kanala za nijansu zakasnile, i da je sada aktuelno bežati ne u Crnu Goru, već uopšte bilo gde u inostranstvo, samo da vas ne vrate na granici – a tamo se već može razmišljati kako preživeti u novim uslovima, i da li će možda uspeti dospeti i do Crne Gore, ko zna.

Ipak, i dalje deklarišemo da ćemo pomoći u smeštaju onima koji stignu u našu zagušljenu oblast, iz neke Gruzije, Jermenije, istog tog Kazahstana ili, ako đavo ne šali, čak i iz Rusije. Ako uspete – mobilizujte sve svoje mogućnosti – i hajde kod nas.

Vesti projekta Montelibero, izdanje 13

Prošlo je oko dva meseca od prethodnog izdanja vesti, što znači da je vreme za sledeće. Prošli put je bilo mnogo o Prvom klubu Montelibero, koji je postao glavni centar aktivnosti učesnika projekta. I sada ću prvo ispričati nešto o klubu.

Pošto članovima kluba postaju samo oni koji su eksplicitno pristali da poštuju NAP, njih je mnogo lakše prebrojati nego učesnike projekta Montelibero, i danas ih ima 81, od kojih polovinu nisam čak ni videla ni jednom, jer tamo sada ne dolazim previše često.

Danas se pod njegovim krovom slažu engleski klub, filmski klub i diskusioni klub, s vremena na vreme se održavaju predavanja, konstantno radi kovorking i bar – sa koktelima i najboljom kafom u Crnoj Gori.

Osim toga, tamo je napravljen i studio za snimanje podkasta. Želeli mogu da se pretplate na kanal gde se oni objavljuju. Za sada se tamo nastavlja upoznavanje sa određenim učesnicima projekta, ali se nadam da će vremenom pojaviti i drugi materijali.

U Italiji je održana skupština pokreta Movimento Libertario, gde je naš aktivista Birkin remote govorio o projektu Montelibero. Čekamo italijanske drugove u goste.

I volela bih da kažem da je ovo slika sa tipičnog MTL-doručka, ali ne, ovo je ML-skupština

Tokenomika projekta postaje sve zrelija. Tako je, za MTL token – glavni investicioni fond Montelibero – pojavila se javna ponuda, koja konačno opisuje na suhoparan, ali pristupačan način, šta je to, čemu služi i kako funkcioniše. Sami tokeni su ranije prodavani direktno od strane fonda u neograničenom količini po fiksnoj ceni, ali je taj nalog za prodaju sada uklonjen. Emisija po fiksnoj ceni je i dalje moguća, ali već u većim količinama i po prethodnom zahtevu. Pretpostavlja se da će ovo pozitivno uticati na cenu tokena i na aktivnost sekundarnog tržišta tokena.

Prvi put posle veoma dugo vremena započela sam rezime vesti ne sa naselja MTLCity, ali to ne znači da je gradnja propala ili barem stala. Potpuno su spremni betonski skeleti stambenog objekta sa osam apartmana i ne-stambenog objekta, gde će se nalaziti različite tehničke službe budućeg naselja. Završava se zidanje zidova, zatim sledi završna obrada, a zgrade obećavaju da će biti dovršene do kraja godine.

Izvor – Sozin kanal

A u Rusiji u međuvremenu traje opšta mobilizacija i zatvaranje granica. To znači da je glavni izvor novih kadrova za projekat pod pretnjom iscrpljivanja, i uskoro nam može biti potrebno da se potpuno preorientišemo na druga tržišta. Sumnjam da ćemo odjednom početi da privlačimo libertarijance Zapadne Evrope. Verovatnije je da ćemo aktivnije raditi sa već formiranom ruskojezičnom dijasporom.

O pismenim i nepismenim postupcima

Nakon prethodne objave, zameren je mi nedostatak doslednosti: s jedne strane tvrdim da su lideri ruske opozicije postupali sasvim kompetentno, a s druge strane pišem da je odgovor režima bio taj da je u Rusiji sada uopšte sve zabranjeno i da svi putevi vode ka utočištavanju stanovništva.

Ovde ću samo ukratko napomenuti da su, kada su ruske trupe napale Ukrajinu, i ukrajinske trupe postupale sasvim kompetentno, što im nije zasmetalo da izgube veliki deo teritorije. Akcije opozicije mogle bi biti uspešne da stalno nisu kasnile. Ali one nisu mogle a da ne kasne: ne može se odmah naterati masa ljudi na paljenje administrativnih zgrada i individualni teror dok većina ljudi i dalje veruje u legalne metode borbe. Tako su retki ekstremisti iz vremena kada je režim bio malo blaži ispali preuranjeni, i njihov napor je bio uzaludan. Njima sada preostaje samo da govore kako su nas, navodno, upozorili.

Takođe, upravo to je jedino što preostaje da kažu oni koji su svim silama zvali sve prijatelje i rođake da napuste zemlju, a sada bi oni rado otišli, ali su na svim granicama zastoji, a izlazak će uskoro možda potpuno zabraniti.

Ne znamo koje rezerve izdržljivosti režim ima. Možda će pasti kao sovjetski nakon Avganistana ili ruski nakon Prvog svetskog rata. A možda će preživeti kao iranski nakon rata s Irakom. U našoj je moći samo da ga gurnemo ka padu svojim delovanjem ili nedelovanjem – i po mogućnosti da za to ne dobijemo odmazdu od režima. Može se pobeci iz zemlje. Može se zapaliti vojni zbor. Može se prebiti vojnog komesara. Može se završiti na frontu i tamo uništiti svoj tenk ili komandira, a zatim uspešno preći u zarobljenike. Ili, ako vam je draža pozitivna agenda, možete pomoći imigrantu, sakriti desertira kod sebe, ubediti prijatelja da ne ide u vojni zbor… Ah, da, to je opet neki negativizam. Kako god bilo, sve će to biti kompetentni postupci koji vas strateški približavaju svetlom cilju pada ruske diktature, čak i ako taktički efekat deluje zanemarljivo.

A koji postupci bi bili nekompetentni? Na primer, podsmevati se nad onima koji su progledali tek bukvalno sada i demonstrire im celu blistavu belinu svog kaputa. Bezrazložno odobravati i pokušavati opravdati sve postupke režima neprijateljskih Rusiji država – mnogi njihovi postupci su podjednako kanibalistički. Platiti režimu kazne koje će vam izreći zbog učešća u mirnom uličnom protestu. Želeti pobedu ruskoj vojsci.

Ruska antiratna invazija u Gruziju

Mobilizacija je o mobilnosti. Mobilizujte se!

Dakle, Putin je proglasio mobilizaciju. U Rusiji nije spaljeno dovoljno vojnih regruta da bi on odustao od ove ideje. Pre toga, u Rusiji nije ubijeno dovoljno pripadnika Rosgvardije tokom protesta da bi Putin odustao od ideje da ode na još jedan, ko zna koji, predsednički mandat. I tako dalje. To je obična tragedija zajedničkih resursa, kada svaki aktivista koji protestuje snosi lične troškove, a hipotetski rezultat je dostupan samo kolektivno, pri čemu je doprinos konkretnog aktiviste uvek relativno mali i sasvim može biti zamenjen doprinosom nekog drugog aktiviste. Da bi u takvoj situaciji kolektivni protest ipak bio uspešan, potreban je mnoštvo pomoćnih sredstava i faktora koji su se srećno poklopili: politička kultura, harizmatični lideri, raskol elita i tako dalje.

Naravno, svi to razumeju. Istrage FBK plus lobiranje za personalne sankcije, kao i „pametno glasanje“ – to su mere usmerene na raskol elita. Organizovanje mitinga, obuka posmatrača, učešće na izborima – to su mere usmerene na formiranje političke kulture. Promovisanje opozicionih info-kanala – to je mera usmerena na pojavljivanje harizmatičnih lidera. Navaljni, Jašin, Rojzman su svojim primerom pokazali da ne pozivaju samo druge da snose troškove, već su spremni da ih snose i sami. Lideri ruske opozicije su delovali i deluju generalno sasvim kompetentno.

Kao meru protivdejstvovanja, režim se maksimalno pravio hladan, što je u svoje vreme uspešno opisano formulom „Da, preterali smo, i šta s tim?“. Režim je davao do znanja da će kao odgovor na svaku kritiku uništiti izvor kritike, i to ga je sasvim logično dovelo do toga da je sada u Rusiji uopšte sve zabranjeno. I ako su relativno skoro propagandisti režima još govorili „ako ti se ne sviđa – beži“, sada čak i opcija odlaska postaje sve manje dostupna i sve više potpada pod krivične članove.

Pa, dobro. Ako je ranije spaljivanje vojnih regruta izgledalo kao sasvim adekvatna mera koja ne povlači nepotrebne žrtve, sada je ona očigledno nedovoljna. Kao što se ispravno primećuje na mreži, ako prebijete vojnog komesara, za to ćete dobiti manju kaznu nego za izbegavanje regrutacije – pod uslovom, naravno, da tokom prebijanja ne vičete ekstremističke slogane. Ali to je, naravno, relevantno samo za one koji su već u prvom redu za mobilizaciju.

Ako sam ranije preporučivala taktiku „izvrši teroristički akt i odmah beži u inostranstvo“, sada je sve, na granicama su zastoji, avionske karte su rasprodate, sa velikom verovatnoćom ćete morati da se skrivate unutar zemlje, a to je daleko teže. Zato će aktivne akcije morati da se planiraju mnogo pažljivije kako ne biste bili uhvaćeni, i definitivno se ne smete trošiti na samoubijske akcije koje imaju čisto simbolički značaj uz zanemarljiv destruktivni efekat. Mislim na mitingove, pikete i slične stvari koje ne rade.

A mi u Montelibero smo i dalje spremni da dočekamo one koji su uspeli da se evakuišu sa tonućeg broda i pomognemo im da se smeste. Čak i ako vam je muž mobilizovan, to nije razlog da sami ostanete taoci režima, čekajući ga u Rusiji – mnogo je prijatnije kada muž zna da ste vi bezbedni. Ovde nećete propasti.

Saznajte gde žive zaposleni u vojnim regrutnim kancelarijama i ne dozvolite im da izađu na glavni put