U poglavlju Anarhija, minimalna država bez oporezivanja i minimalna država sa oporezivanjem Erik Mak prvi put bar malo dotiče temu ankap-a, kojom je do tada gnušajući zanemarivao. Zanimljivo je da je odeljak u kojem se ova tema pojavljuje zaključni u knjizi, koji se ne odnosi čak ni na izlaganje doktrina libertarijanizma, već uopšte na njegovu kritiku. Pa, šta se može očekivati od njih, akademskih filozofa.
Hvala Aleksu Dvoreckom na donaciji koja me je podstakla na prevod. U potpunom skladu sa ekonomskim mejnstrimom, finansiranje takvih javnih dobara, kao što je objavljivanje bilo čega u otvoreni pristup, trebalo bi da bude nedofinansirano, a ipak vaše donacije me redovno hrane, iako ne do sitosti.
U knjizi je ostalo prevesti još samo tri poglavlja. Obično to znači da proces treba da se ubrza, jer su svi radoznali hoće li biti srećan kraj i hoće li se glavni junaci venčati. Videćemo.
Prijateljski kanal Russkiy kripto frontir započeo je prevod nedavno objavljene knjige Baladžija Šrinivasana Network State. Za sada je objavljena samo preambula, ali slobodno možete ohrabrivati Jurija u komentarima i tražiti od njega novčanik za donacije kako bi mu rad bio zabavniji.
Pročitala sam kratak spisak koncepata knjige. Autor razvija panarhijske ideje koje lebde u vazduhu i predlaže ideju mrežne države kao startapa koji spaja elemente kriptovalutne zajednice, ulogačke igre i nacionalne dijaspore. Ovo uopšte ne liči na drugu popularnu ideju o stvaranju čarter gradova, ali na pojedinim mestima prilično podseća na projekat Montelibero – kod nas takođe imamo i razvijenu tokenomiku, i stvarno stanovništvo na zemlji, i široku diasporu izvan Crne Gore, kao i sopstveni skup tradicija, praksi samoupravljanja i rešavanja sporova.
Ukratko, sa interesovanjem ću pratiti proces prevoda i s vremena na vreme najavljivati pojavljivanje novih prevedenih poglavlja.
A sutra želim da objavim prevod novog poglavlja iz Erika Maka – Aleks Dvoreckij je pre par dana donirao za njega na Boosty, tako da evo, već završavam.
Prilično ustaljeno mišljenje postalo je to da čoveku nije svojstveno nikakvo instinktivno ponašanje. Ponekad se čak i instinkti visoko razvijenih životinja (naročito primata) dovode u pitanje. Prioritet im se daje u vidu grubog zadovoljenja neposrednih potreba, dok se za svo ostalo ponašanje tvrdi da je isključivo socijalne prirode. Polazeći sa takve pozicije, kritici je izložena i ideja da su čoveku svojstvene urođene predispozicije u pogledu socijalnog ponašanja, na primer neka sklonost kako ka nasilnom, tako i ka nenasilnom ponašanju. Na taj način, ponašanje čoveka je isključivo proizvod vaspitanja i okruženja, osim ako nije reč o nekim patologijama koje je medicina već opisala. Ili čak i ako pojedinac ima neke urođene predispozicije, one se veoma lako mogu „prepisati“ vaspitanjem.
Da bi se razumelo da li su čoveku svojstveni instinkti ili ne, potrebno je dati definiciju samom pojmu instinkta, kao i još jednom sličnom pojmu – refleksu. Instinktom se naziva skup složenih naslednih i unapred postavljenih činova ponašanja, dok se refleksom naziva standardna reakcija na nadražaj. Odmah se može uočiti da se razlika između instinkta i refleksa svodi na složenost strukture ovih pojava, bez sprovođenja neke jasne granice. To može dovesti do određene zabune u proučavanju pitanja urođenih bihevioralnih predispozicija. Uostalom, ako se instinkti smatraju nepostojećim kod čoveka, u postojanju refleksa apsolutno niko ne sumnja.
Verovatno se najviše kritikovanim može nazvati majčinski instinkt. Međutim, neosporiv je činiti da se privrženost između majke i deteta ipak, po pravilu, javi. Istraživanja jasno pokazuju da se kod majke tokom iznošenja i dojenja deteta luči oksitocin – hormon koji igra važnu ulogu u ovom procesu. Ipak, istraživači se slažu da se to ne može nazvati instinktom.
U isto vreme, iz nekog razloga, instinktom se jasno naziva urođeni strah čoveka pred određenim pretnjama sa kojima se susretao tokom svoje evolucije. Na primer, istraživanje je pokazalo da je strah od zmija i paukova svojstven deci uzrasta od 6 meseci. U celini, koncept efekta nadmoći pretnje, koji objašnjava sposobnost čoveka da brzo reaguje na pretnje u okruženju, govori o pojavljivanju odbrambene reakcije kako na urođene, tako i na iskustvom stečene stimulanse, a ne samo na ove poslednje.
Pređimo sada na temu agresije. Kako tvrde etolozi, suzdržavanje intraspecifične agresije kod životinja, što se izražava, između ostalog, ritualizacijom borbi, ima instinktivnu prirodu. Međutim, model mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka naziva reakciju odbacivanja, koja se još u detinjstvu javlja kod normalno razvijenog pojedinca pri posmatranju signala za pomoć (izraza tuge, straha, bola) sa strane žrtava nasilja, samo bezuslovnim refleksom. Vredi takođe napomenuti da je ovaj mehanizam važan u razvoju empatije, i deca već od 2-3 dana života pokazuju empatički odziv reagujući na plač druge dece reaktivnim plačem, pri čemu je on intenzivniji nego na druge iritirajuće stimulanse.
Znamo da čoveka prvenstveno čini nenasilnim upravo korektno funkcionisanje takvog mehanizma koji izaziva osećaj odbacivanja nasilja, igra važnu ulogu u razvoju empatije, kao i dovodi do razvoja niza važnih uslovljenih refleksa, i tek nakon toga dolazi vaspitanje. Da li je takvo ponašanje instinktivno, ili je to jednostavno refleks? Ne može se precizno reći dok se ne sprovede jasna granica između ovih pojmova. Međutim, ako istraživači ipak nazivaju instinktivnim urođeni strah pred pretnjom koji utiče na regulaciju agresivnog ponašanja, onda zašto se mehanizam inhibicije nasilja ne može nazvati instinktivnim? Tim više što je kod mnogih ljudi on toliko snažno izražen da apsolutno ne dozvoljava vršenje nasilja, barem u njegovim ozbiljnim oblicima.
Autor površno nabacuje sopstveni skup osnovnih libertarianskih principa, a zatim izjavljuje da se iz tih principa može odlično izvesti razvijena državna redistribucija i regulacija, i da ako tipični libertarijanac iz nekog razloga odbija da sledi ove zaključke, onda sa njim očigledno nešto nije u redu.
Zatim se pokazuje da bi libertarijanci, kada bi odbacili svoje glupe ideale slobode i umesto njih usvojili mnogo popularnije ideale reda, čistote, poštovanja autoriteta, brige i drugih prelepih stvari, naravno uspeli da učine ovo novo preuređeno učenje popularnijim od trenutne gubitničke sekte obožavatelja slobode.
U članku ima mnogo sasvim korisnih kritika, neću ih sve prepričavati. Mogu samo preporučiti ponovno čitanje poglavlja Anarhistička politika: o libertarianskoj partiji iz Fridmanove Mehanike slobode. Ne vidim smisao da dodajem još nešto rečima dede, on je davno pokazao pravac evolucije stavova libertarianskih političara i kako se prema tome odnositi.
Nisam sigurna da sam izabrala najprikladniju strukturu poglavlja, ali ovo koje sam dopisala danas, odnosi se na rešavanje problema navedenih u preprethodnom. Poglavlje je išlo prilično teško jer ne volim sve te oko-psihološke materije, ali nije bilo moguće potpuno izbeći ovu temu. Kao i obično, nadam se da nije ispalo previše banalno, već dovoljno koncizno i, možda, čak i ubedljivo.
Prevod knjige Dejvida Fridmana Mehanika slobode je konačno potpuno snimljen u audio formatu. Sada konačno možete pumpati mišiće u nekoj teretani, dok istovremeno razvijate mozak libertarianskom teorijom.
Povodom toga želim da reklamiram novi kanal Olega – volontera koji je snimio knjigu. Na kanalu on objavljuje svoje audio snimke različitih književnih dela. I, naravno, što veće bude interesovanje za kanal, to će biti više stimulusa za pojavljivanje novih audio zapisa.
Podsećam da mi u radu stoje prevodi još tri knjige – Libertarianizam Erika Maka, Praktična anarhija Stefana Molinjua i Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših našeg Dejvida Fridmana. Prevodi idu mnogo brže kada stignu donacije, tako da ne budite ustručani. Isti razlozi važe i za moju sopstvenu knjigu o ankapu, njoj je odavno vreme da bude završena, ali stalno nedostaje vremena, a kada nad dušom visi sveža donacija i kuka što nije „otrađena“, onda nema izbora, mora se hvatati tastatura.
Kada određene političke sile ili zajednice zagovaraju strogu regulaciju, ili čak zabranu naoružavanja privatnih lica, one neizbežno očekuju od toga povećanje sigurnosti u društvu i smanjenje kriminaliteta, uključujući onaj nasilnog karaktera. Logika koja stoji iza takvih očekivanja je sledeća – osoba bez oružja ne može naneti toliko štete koliko osoba s oružjem, stoga sloboda naoružavanja predstavlja pretnju za društvo.
Naravno, takva logika je iz korena pogrešna. Potpuno se rešiti oružja je jednostavno nemoguće. U svim scenarijima, ono će ostati u rukama vladinih agenata, kao što su vojska i policija. Takođe, najčešće će ostati i na raspolaganju banditima – oni su banditi, što znači da neće poštovati zakon o zabrani oružja. Ako im se oduzmu „legalni“ načini da dođu do oružja, koristiće se „nelegalni“ načini i crno tržište. Na primer, statistika iz Sjedinjenih Država pokazuje da 80% naoružanih kriminalaca oružje nabavlja upravo na nelegalan način.
Vidimo da, bez obzira na bilo kakve zakone, najmanje dve vrste agenata će oružje imati apsolutno uvek. Samo što ga sada garantovano neće imati obični ljudi – zakone poštujući građani. I apsurdnost ovakvog stanja stvari ne sastoji se samo u tome što je ogromnoj većini ljudi oružje potrebno samo za samoodbranu, i da ga nikada ne bi koristili za napade. Ona se još i sastoji u tome što se ljudi na taj način zapravo lišavaju svih mogućih prava i sloboda odjednom. Šta uopšte mogu nenaoružani ljudi protivstaviti naoružanim banditima, kako onima stacionarnog karaktera (državama i vladama), tako i onima nomadskog (privatnim banditima i nasilnicima)? Šta će raditi ako odluči neko da napadne njih, koji u principu nemaju nikakvu moć, koristeći svoj ogromni potencijal nasilja?
A to se uvek dešavalo u istoriji čovečanstva. Genocidi su počinjali upravo oduzimanjem slobode naoružavanja. Pre turskog genocida nad Jermenima izašla je proglasa o oduzimanju oružja od potonjih. Sovjetska vlast je još pre završetka građanskog rata uvela obaveznu predaju oružja vladi i stroge kazne za neposlušnost. Nemački nacisti su takođe uveli zabrane naoružavanja. Slična situacija bila je tokom genocida u Kambodži i Ruandi, kao i u mnogim drugim genocidima.
Što se tiče privatnog nasilja, navimo za primer iste te Sjedinjene Države, gde se 94% svih masovnih pucnjava dešava upravo u takozvanim „zonama slobodnim od oružja“ (gun-free zones). Po logici protivnika slobode naoružavanja, to je jednostavno nemoguće, jer je oružje tamo zabranjeno. Takođe ću primetiti da je vrlo lako objasniti zašto je stopa masovnih pucnjava toliko visoka na mestima sa zabranom naoružavanja, dok se tamo gde je oružje dozvoljeno one skoro nikada ne dešavaju. A zašto bi se tamo dešavale, ako će svaki bandit pri pokušaju da organizuje nešto takvo trenutno dobiti kao odgovor naoružanu samoodbranu svojih potencijalnih žrtava?
Želim da postavim pitanje protivnicima slobode naoružavanja – šta ćete raditi ako vaša vlada, odlučivši da sprovede čišćenje ljudi koji joj ne odgovaraju, usmeri svoje oružje protiv vas samih? Šta ćete raditi ako vas napadne bandit sa pištoljem, ili čak samo sa nožem? Šta predlažete da rade svi obični i mirni ljudi u takvim situacijama? Očigledno je da se na ova pitanja ne mogu dati nikakvi adekvatni odgovori bez pozivanja na naoružanu samoodbranu.
Zagovarati protiv slobode naoružavanja i protiv prirodnog ljudskog prava na samoodbranu znači dati malom procentu bandita i nasilnika punu silinsku moć nad celim društvom. Pokušaj da se postigne veća sigurnost na kraju donosi samo manje sigurnosti, ako ne i njeno potpuno odsustvo, jer ona ne može postojati tamo gde neki ljudi poseduju relativno beskonačan potencijal nasilja, a drugi nemaju ni pravo ni mogućnost da se brane. Privatni banditizam i vladini genocidi su očekivani rezultati takvih težnji.
U prošlom izdanju pričala sam o tome kako smo se oporavili nakon prvih šokova od početka rata i nastavili sasvim umeren razvoj. Od tada se taj trend nastavio bez ikakvih novih šokova.
Po tradiciji počeću sa naseljem MTLcity. Pre dva meseca sam objavila fotografiju izlivanja prva dva temelja. Sada stambena zgrada već ima jedan i po sprat, a susedna administrativna jedan.
ApartmaniPoslovni prostor
Planirano je da se ove zgrade završe do kraja godine, i fond već sada traži osobu za njihovo administriranje.
U vezi s tim, želim odmah da pomenem nedavno nastup Mihaila Svetova na radiju Vera, gde su ga pitali o našem projektu, a on je izjavio da mu se ideja ne dopada jer libertarijanci ne bi trebali da žive zajedno, već naprotiv, trebali bi imati mogućnost da žive odvojeno, povlačeći granice između sebe, ali pritom ostajući libertarijanci i politički saveznici.
Daleka sam od zlostradstva u vezi s tim koliko Mihail loše i pristrasno radi sa izvorima, s obzirom na to da je i dalje, nakon više od godinu dana postojanja projekta Montelibero, uveren da se on isključivo radi o stvaranju malog sela libertarijanaca. Selo je za one koji žele da imaju libertarijance za komšije. Za one koji preferiraju da imaju neke druge ljude za komšije – tu je ostatak zemlje. U Mihailovom nastupu se govori o onome što je vidljivo (libertarijanci se možda neće složiti oko predstava o stilu života i zbog toga neće moći da žive zajedno), ali se ne govori o onome što nije vidljivo (sa drugim ljudima je isto tako lako ne složiti se u pogledu načina života i zbog toga imati međusobne trenje – samo što ako su tvoji komšije etatisti, od njih imaš dodatnu opasnost uključivanja države u vaše komšijske razmirnice). To je klasična greška lošeg ekonomiste.
U svakom slučaju, Montelibero nipošto nije samo pitanje naselja MTLcity, i potrudiću se da u budućnosti uglavnom pričam o našim drugim projektima i aktivnostima.
Mnogo veći uticaj na projekat danas ima ne neka gradnja u Dobrim Vodama, već klub na periferiji Bara, koji je već postao tačka privlačenja ne samo za libertarianski aktiv, već i za široko jezgro onih koji simpatišu ovu ideologiju. Da bi Mihailu bilo jasnije – to je naša Nova Iskrenost, samo bez Rospotrebnadzora i u manje patetosnoj zgradi.
15. jula je učesnik projekta Valerij Utrosin u klubu održao sastanak sa diskusijom o svom startapu za dobijanje kešbeka u kriptovalutama pri fiducijarnim plaćanjima bankarskim karticama. Dobio je mnoštvo povratnih informacija koje će mu, kako on računa, mnogo pomoći u razvoju kompanije.
U klubu postoji mini-kovorking za dva-tri mesta, dobra kuhinja, biosala, mnogo društvenih igara, ali za Mihaila ću istaći glavnu stvar: slobodu udruživanja. Da biste ušli u klub, bukvalno treba potpisati ugovor o nenapadanju. Novi članovi dolaze samo pod odgovornost onih koji su ih doveli. Ako je sa nekom osobom neprijatno, može joj biti odbijen pristup klubu, i takav presedan se već jednom dogodio. Ukratko, ne treba brinuti: libertarijanci znaju za privatne granice i povlače ih tamo gde im odgovara.
Ali, naravno, mi se ne zatvaramo među svojim na jednoj lokaciji, već nastavljamo ekspanziju. Tako se sredu u Baru, u različitim lokalima u gradu, održavaju doručci gde su zagarantovano prisutni učesnici projekta Montelibero, i kojima se mogu pridružiti svi željni – kako bi postavili svoja pitanja i razrešili svoje sumnje u vezi sa nama. Isprva to su bili samo neformalni razgovori za stolom, ali nedavno su dodate i unapred odabrane teme za diskusije za stolom.
Učesnici projekta su već stigli da kreiraju nekoliko biznisa u sferi usluga, orijentisanih uglavnom na ruskojezičku dijasporu, ali ne samo na nju. To su iznajmljivanje automobila, jahti, menjačnice, organizaciono-pravna pomoć pri izradi boravka u Crnoj Gori.
Iako se glavni vektor naših napora za promociju projekta pomerio u oflajn sferu, kod nas nastavljaju da dolaze i oni koji su upoznali Montelibero na internetu. Nedavno smo objavili prevod na engleski snimka Libertarian Band o Monteliberu. Ne da smo očekivali trenutni priliv anglofona, već se radi o akumuliranju određene količine engleskojeziknih informacija o sebi, koje će povremeno tražiti oni kojima percepcija ruskojezičnih informacija nije previše komforna.
Naravno, pravo svojine je upravo ograničenje sloboda drugih. Pravo svojine je pretenzija na to da se raspolaže određenim objektom i da se spreči da njime raspolažu drugi. Njihova sloboda raspolaganja privatizovanim objektom će prirodno biti smanjena.
Pri tome, naravno, u različitim društvima mogu se praktikovati potpuno različiti redovi ostvarivanja takvih pretenzija, uključujući i one primenljive na različite klase objekata. To mogu biti redovi tipa „želiš da koristiš – uzmi, koristi, a zatim vrati na mesto kako bi mogli uzeti drugi“. Mogu biti redovi „želiš da koristiš – uzmi, a drugima obezbedi takvu zamenu protiv koje se neće pobuniti“. Ili „možeš uzimati sve dok za druge ostane dovoljno objekata istog kvaliteta“.
Ali ipak, govorimo o svojini kada se red korišćenja objekata određuje ekskluzivnijim pravilima, poput onih izloženih u mojoj knjizi u odgovarajućem poglavlju. Naravno, čak i u ovom slučaju uopšte nije neophodno da svaki objekat stečen u svojinu bude u potpunom i bezdelnom raspolaganju onoga ko ga je stekao. Praktike poput korišćenja sopstvene svojine na štetu drugih i dalje će nailaziti na sasvim opravdan otpor.
Postavlja se pitanje, ako su prava svojine samo ograničenja sloboda, zašto onda odjednom tvrdimo da je društvo u kojem se ona poštuju slobodno? Od čega je slobodno? Pre svega, naravno, od rata svih protiv svih. Znajući da imaš pravo na taj predmet i da ga drugi poštuju, nećeš trošiti ogromne resurse na svakosekundnu spremnost da odbraniš svoju vlast nad predmetom u sukobu sa drugim pretendentima, što oslobađa resurse za prijatnije aktivnosti, odnosno povećava slobodu. Znajući da nemaš pravo na taj predmet jer pripada drugome, nećeš tražiti načine za njegovo direktno oduzimanje, već ćeš se fokusirati na povećanje svojih mogućnosti za tržišnu razmenu. To povećava bogatstvo mogućnosti, odnosno, ponovljam, slobodu.
Složenije, ali detaljnije izlaganje o tome kako prava svojine obezbeđuju slobodu u društvu, uvek možete pročitati kod Davida Fridmana u Mehanici slobode, u poglavlju U odbranu svojine.
Verovatno ste upoznati sa argumentom da samo korišćenje nekog dobra navodno samo po sebi podrazumeva saglasnost sa ustaljenim pravilima za to, čak i ako takva saglasnost nije bila eksplicitno potvrđena. Na primer, boravak na određenoj teritoriji automatski obavezuje osobu da se pridržava njenih pravila. Ako se ne slaže sa pravilima, ne treba da posećuje tu teritoriju, inače ga potpuno opravdano očekuje kazna predviđena za takvo prekršaj. Slično funkcioniše sa bilo kakvim korišćenjem materijalnih dobara i interakcijom sa drugim ljudima. A neko ko se poziva na autorska prava može čak tvrditi da se takvo pravilo odnosi i na nematerijalna dobra. Na primer, samo korišćenjem nekog programa, automatski pristajete da se pridržavate pravila koja je postavio njegov programer i samog zakona o autorskim pravima („clickwrap“).
Često se ovakvog argumenta služe etatisti – zagovornici sile državne vlasti. Pomoću njega oni mogu opravdati bilo kakve obaveze koje proizilaze iz određenih državnih zakona, kao sličnu implicitnu saglasnost sa normama koje oni utvrđuju. Vrlo često tvrde da samo boravak osobe na teritoriji države već obavezuje tu osobu na potpuno potčinjavanje svim državnim zakonima. Pa neka onda ne budu iznenađeni što se ovaj argument može okrenuti protiv njih samih.
Glavni instrument etatiste u nametanju proizvoljnosti stacionarnog bandita („zakonodavstva“) je prisila kroz pretnju primenom nasilja. Jer da li bi etatista uspeo da primora baš vas da nešto uradite ili ne uradite, a da vam ne preti nasiljem? Naravno, ono može biti inicirano samo prema konkretnoj osobi, kojoj, polazeći od koncepta implicitnog ugovora, ništa ne sprečava da jednostavno postavi svoje sopstvene uslove za interakciju sa njom.
Upozoravam da, ako neko želi da izvrši nasilje nad mnom, on time stupa u ugovor o saglasnosti za sprovođenje procedure eutanazije u okviru moje samoodbrane. Budući da je upozoren i upoznat sa mojim pravilom, izbor je sada na samom onome ko želi da izvrši nasilje. Odlučivši se na to, on time implicitno potpisuje ugovor koji sam ja postavio i prihvata uslove navedene u njemu.
Razumejući ovo, etatisti ostaju samo dve moguće opcije kako se dalje odnose prema konceptu implicitnog ugovora. On može ili nastaviti da se pridržava njega, čime priznaje drugim ljudima pravo na neograničenu samoodbranu od bilo kakvih pokušaja vršenja nasilja nad njima, ili jednostavno izbaciti ovaj neodrživ i neosnovan koncept iz liste svojih argumenata za odbranu nasilne vlasti.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
