ISIL kao ECU

ISIS poseded territories in different (not only adjacent) countries of the world, successfully defends them from world armies thanks to mass armament, doesn’t care about non-recognition, does not hinder the sale of drugs, and has many supporters across the globe. Of course, its internal structure is far from progressive ideas (especially for women), but on the other hand, joining it is relatively voluntary. Can ISIS be considered a successful simple example of an ETJ? Could something similar arise with more acceptable ideas, but just as strong in terms of self-defense and readiness for expansion?

Nezaputka

The Islamic State, of course, is not entirely an ETJ. People voluntarily join the ranks of its army, but the civilian population can easily fall under this jurisdiction through direct territorial seizures or mechanisms like racketeering. Rather, it is a lucky nomadic bandit who attempted to become stationary.

The Islamic State has two main success factors: a passionary ideology and a huge support base. Libertarians can boast only the first, but not the second. And an ideology glorifying market success is unlikely to demonstrate greater ruthlessness of its adepts than an ideology glorifying war with all infidels.

Radical ideology by itself, without broad support, certainly cannot guarantee success; therefore, the fact of wide acceptance of the idea, around which the extraterritorial contractual jurisdiction is built, is what matters. Libertarians still have a lot of work to do to popularize their ideas to the level of Islam, of course.

On the other hand, the whole point of the ETJ idea is not to impose one’s ideology on everyone and anyone, but merely to force freedom of association: Islamists get their Islamism, feminists get their feminism, and they can at most scoff at each other, but not engage in armed conflicts. How realistic is it to ensure mass public support specifically for the idea of peaceful demarcation? In principle, there is currently a global trend toward the collapse of empires, an increase in the number of recognized states, a multiplication of the number of unrecognized states, the appearance of various strange gray zones, and so on.

The idea of successful self-defense of a community of like-minded people is very attractive, and in conditions where empires demonstrate serious military inefficiency, it practically begs for implementation. So I really do not exclude that in the murky waters of current wars, numerous groups will appear, ready to defend the right to live by their own rules. But they will have to act very unobtrusively, without loud political declarations, by demonstrating to state representatives that it is better not to notice such folks, as it is more beneficial for both health and well-being.

In short, I believe more in mafia methods in the service of market interests than in direct war and more than in the peaceful lobbying of laws, as in some Honduras. Strictly speaking, I have no certainty that market ETJs do not already exist today. They quite possibly could, and even be quite numerous, but those who are not involved in the process do not need to know about it.

No threat to the state, just cutting a melon

Knjižica o ankapu: problemi oko nas

Veoma dugo sam se suzdržavala, i evo, konačno, tek u trećem delu knjige pominjem da postoji, znate li, takva stvar kao što je država.

Ako sam prošli put analizirala glavni problem unutar nas, koji ometa prelazak na ankap, sada je došlo i do osnovnog problema oko nas.

Dalje je predviđeno osvetljavanje osnovnih pristupa prevazilaženju ovih problema. O tome Libertarian Band ima ciklus video snimaka, urađenih prema mom scenariju, ali videćemo da li će u knjizi biti moguće izložiti ove teme jasnije.

Kao i do sada, želim više povratnih informacija.

Problem nasilja ne može se rešiti delimično, s njim se može obračunati samo potpuno

Voluntarist, Bitarh

Kada se nasilje deli na kategorije kao što su nedopustivo, dopustivo, pa čak i neophodno, u toj podeli se pravi najgrublja greška. Ona sastoji u pretpostavci da se može boriti samo protiv nedopustivog nasilja, bez diranja ostalih kategorija. Navodno, iniciranje nasilja može biti korisno u određenim situacijama, pa bi stalo vredelo sačuvati upravo to „korisno“ nasilje.

Međutim, deliti nasilje na različite kategorije prema pokazatelju dopustivosti i nedopustivosti je jednostavno apsurdna zamisao. Nasilje je nedeljivo; ne postoje ljudi koji su sposobni da počine nasilni napad jednog tipa, a istovremeno nesposobni da počine drugi. Čovek je ili sposoban ili nesposoban da počini nasilni napad uopšte. U tačnosti ove tvrdnje lako ćete se uveriti nakon kratkog objašnjenja same prirode nasilnog ponašanja i jedne zanimljive činjenice.

Nasilje nije isključivo racionalan postupak kojem čovek pribegava uvek kada mu je to isplativo i kada ne nosi ozbiljne rizike. Manifestacija nasilja ne zavisi isključivo od društvenih kočnica i protivteži. Bez obzira na stimuluse, većina ljudi nikada nije počinila i neće počiniti akt nasilja, barem u njegovim ozbiljnim oblicima, kao što je nanošenje značajne fizičke štete drugoj osobi ili ubistvo. U celoj istoriji čovečanstva i u svim okolnostima, na primer u ratovima i genocidima, manje od 2% ljudi je počinilo takve radnje.

Kao pravilo, čoveku su svojstveni prirodni inhibitori agresije – inhibitor nasilja koji pri pokušaju da počini akt nasilja kod njega izaziva samo osećaj odbojnosti. Takođe, ovaj mehanizam igra važnu ulogu u razvoju empatije, koja je takođe svojstvena većini ljudi. Sposobnost prosečnog čoveka da nanese stvarnu fizičku štetu drugim ljudima ograničena je samo samoodbranom u slučaju neposredne pretnje po život.

Sada vredi pomenuti jednu veoma važnu i zanimljivu činjenicu. Kao što pokazuje statistika domaćeg nasilja u SAD-u, u porodicama policajaca ono se javlja do 4 puta češće nego u proseku u svim američkim porodicama. I to su samo oni slučajevi o kojima su policajci sami izvestili u anonimnim anketama; sigurno se mnogi od njih čak ni tada nisu priznajuli u svojoj sklonosti nasilju.

Zadržavanjem makar jedne kategorije nasilja, neizbežno je zadržavanje i svih ostalih kategorija. Da bi u društvu bilo policajaca, vojnika, a naročito nekih specijalnih službi i „dželata“ koji izvršavaju naređenja o uklanjanju nekoga, neophodno je postojanje određenog procenta ljudi koji su uopšte sposobni za nasilje. U suprotnom, takve zaposlene jednostavno ne bi bilo odakle uzeti. Ali ako se ovakvo stanje stvari zadrži, onda privatna nasilna kriminalnost nikada i nigde neće nestati. Štaviše, sami zaposleni će biti izvor privatnog nasilja. Danju je neko izuzetno uspešan službenik, uvek spreman da po naređenju sprovede bilo kakvo nasilno pritvaranje, a uveče se vraća kući i prebija svoju ženu i decu. Sudeći po statistici, upravo to se može očekivati od čoveka koji uopšte ne oseća tako jaku odbojnost prema vršenju nasilja kao drugi ljudi.

Pokušaj da se nasilje od strane ljudi sposobnih da ga počine samo ograniči, a ne iskoreni, jednostavno neće upaliti. Efikasno se može boriti samo protiv celokupnog nasilja i svih nasilnika odjednom. Nasilje se ne sme deliti na kategorije dopustivosti i nedopustivosti (a naročito ne po neophodnosti), inače ovaj problem neće nestati, i u društvu će nastaviti da ostaje onaj mali procenat ljudi koji su sposobni da ga počine u bilo kom trenutku i u bilo kom obliku.

StandardSats

U klubu Montelibero 25. juna održala se mala IT konferencija. Predlažem zainteresovanim da pogledaju snimak najzanimljivijeg izlaganja – Anton Gušča je pričao o tome kako funkcioniše Lightning mreža i koji zanimljivi alati se mogu kreirati na njenoj osnovi.

Konkretno, on je kreirao startap StandardSats, koji omogućava svakome ko želi da preuzme specijalizovanu aplikaciju Lightning novčanika, u kojoj će saldo u satoshijima biti plivajući, vezan za berzivni kurs određenog imovine. Na primer, mi u Crnoj Gori koristimo kurs evra kao veziv, i na taj način možemo vršiti plaćanja međusobno u fiat novcu, bez prethodne zamene bitkoka u evre.

Želela sam da napišem o ovome treći deo ciklusa o tokenomiji Montelibera, ali dok sam razmišljala kako to da predstavim, autor projekta je sam došao u Crnu Goru i održao izlaganje, olakšavši mi zadatak.

Šta raditi sa Rusijom

Koliko se može suditi po vestima, situacija sa Rusijom je otprilike sledeća. Spoljni politički akteri žele njen vojni poraz, ali ne previše razoran, i svakako žele očuvanje jedinstvene državnosti na teritoriji RF. To je i razumljivo, status quo uvek ima prednost u tome što ne treba brinuti o interakciji sa novim entitetima.

Ne isključujem da će, u uslovima ovakvog dirljivog poklapanja interesa, zapadni političari zaista uspeti da spreče raspad Rusije. Ako, naravno, sami stanovnici Rusije ne pruže otpor ovom užasnom scenariju, u kojem vlast Moskve, koliko god ona bila kriminalna, ostaje legitimna u očima drugih političkih suverena, što znači kart blanš za bilo kakve unutrašnje represije i iscrpljivanje građana do kraja.

Jasno je da je scenario u kojem jednostavno celo stanovništvo napušta Rusiju krajnje malo verovatan, a odlazak čak deset procenata zapravo ne menja ništa, što nam pokazuje primer Venecuele ili, recimo, Ukrajine. Država u takvim okolnostima nastavlja nekako da postoji, uz opštu beznadežnost i degradaciju.

Oni koji ostaju u RF sada moraju sami aktivno raditi na tome da zemlja što pre izgubi rat. Teško je reći koje diverzije sada vrše lokalci, a koje ukrajinski diverzanti, ali želi se verovati da je udeo lokalaca prilično velik.

Informacije o tome šta se dešava na ovom čudnom frontu i kakva se raspoloženja postepeno formiraju u toj sredini, uglavnom crpim iz telegram kanala Anarhija+. Kanal je zauzet pokušajima da se ono što se dešava teoretski osmisli, tamo se konstantno razmišlja o najprikladnijim taktikama, i ako se ranije tamo više diskutovalo o mirnom protestu, sada se kanal ubrzano radikalizuje.

Volela bih neko ozbiljnije svoje uključivanje u proces raspada RF, ali je teško razumeti s koje strane se priklopiti. Diverzije su maksimalno tajan i decentralizovan proces, a za mene je najočiglednija uloga obezbeđivanje veze i izveštavanje o onome što se dogodilo. Tako bih mogla, na primer, jednostrano primati poruke o određenim akcijama i promovisati ih kod sebe, kako bi te akcije dobile javnost, ali da to ne pomogne u pronalaženju organizatora.

Razmišljam sada koliko bi bilo opravdano u trenutnoj fazi preći sa diverzija protiv infrastrukture koja obezbeđuje rat na individualni teror. To je tema puna suptilnih psiholoških momenata; važno je da u rezultatu izvršioci državne volje budu demotivisani, a ne da, naprotiv, dobiju impuls za ujedinjenje protiv unutrašnjih neprijatelja. Ipak, individualni teror je praktično neizbežna faza postepenog povećanja napora za rušenje režima, od toga se ne može pobeći, sa tim je poželjno pomiriti se unapred, treba blagovremeno nabaviti potrebne kompetencije i odrediti listu ciljeva. Pokušaću za neko vreme konkretnije da formulišem svoja razmišljanja na ovu temu, jer još uvek nisu potpuno kristalizovana.

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Redakcija poglavlja 13-15.

Objavljujem urednicu još tri poglavlja Praktične anarhije Stefana Molinju.

Anarhija, nasilje i država – ovde se vrši analiza ekonomskih stimula za nasilje (što se u nekim aspektima preklapa sa poglavljem iz Fridmanove Mehanike slobode o ekonomiji poroka i vrline) i pokazuje se da je najbolji način da se višestruko poveća količina nasilja uspostavljanje države, jer ona upravo najuspešnije se bori protiv onih ekonomskih faktora koji sprečavaju sveprisutnu primenu nasilja u privatnom životu.

Rat, profit i država – ovde je teza još više naglašena i navode se objašnjenja zašto je uključivanje države jedini način da se savremeni rat učini profitabilnim, dok privatnik nema nikakve šanse da ozbiljno ratuje i ostane u plusu.

Uspešna operacija (mrtav pacijent) – ovde autor razmišlja o tragediji zajedničkih resursa i o tome da se ona u većini slučajeva odlično rešava privatizacijom, a ne regulacijom javnog. Ali čak i ako se smatra da se u nekim slučajevima tragedija zajedničkih resursa ne može izlečiti privatizacijom, država u svakom slučaju ne može biti recept, pošto je ona sama najjasniji primer te iste tragedije.

Nasilje previše privlači pažnju na sebe

Voluntarist, Bitarh

O prirodnosti vršenja brutalnog nasilja od strane čoveka, pa čak i ubistava, često se tvrdi na osnovu navodnog beskrajnog posmatranja ljudskog društva. Nijedan dan u istoriji nije prošao bez ubistava i čak nekih naoružanih konflikata, i to se nastavlja u savremenom svetu. A to znači da je čovek izuzetno okrutan i nasilan.

Ali takve tvrdnje su zasnovane na čisto subjektivnom osećaju o događajima koji se dešavaju u svetu. Na primer, 69% Amerikanaca veruje da je među igračima američkog fudbala problem domaćeg nasilja veoma rasprostranjen. Ovo verovanje je podstaknuto medijskim skandalima koji se odvijaju oko igrača koji zaista vrše takve radnje. Ali ako se ne oslonimo na subjektivne osećaje, već na statistiku, ispostaviće se da se u porodicama igrača domaće nasilje javlja skoro 2 puta ređe nego u proseku svih američkih porodica. U isto vreme, u porodicama policajaca ono se javlja do 4 puta češće nego u proseku. Ali o lošim policajacima američki mediji verovatno neće govoriti, osim ako slučaj nije previše skandalozan ili na neki način profitabilan za vladu. Štaviše, policajci su čak i pokrivani u svom nasilju. Tako, prijave zbog problema domaćeg nasilja često uopšte nisu razmatrane ako je optuženi policajac.

Upravo na taj način se formiraju mitovi o nasilju. Može zavesti i nepotpunost podataka. Kada se razgovor započne o određenom broju poginulih u nekom genocidu ili ratu, često se pretpostavlja da je bilo približno toliko ubica. Ali to će se pokazati kao potpuno netačno ako pogledamo slučajeve gde je broj ubica ipak bio poznat. Na primer, genocid do 2 miliona ljudi u Kambodži organizovalo je svega 55-70 hiljada crvenih Kmera.

U odnosu na sve ljude, nasilje vrši veoma mali procenat njih. O suprotnom mogu govoriti samo subjektivne ocene zasnovane na nepotpunosti podataka ili uobičajenim zabludama. Ako svakodnevno posmatrate nasilje, to apsolutno ne govori o tome da nasilje vrši veliki broj ljudi. To je jednostavno manjina koja ga vrši prilično često, a i samo nasilje previše privlači pažnju u poređenju sa drugim događajima.

Knjiga o ankapu: započet treći deo

Počela sam da pišem treći deo knjige o tome kako zapravo izgraditi ankap, polazeći od trenutnog stanja stvari. Naravno, počinjem sa pregledom poteškoća. Za sada imamo kratak uvod i poglavlje o našem unutrašnjem paternalisti. Mislila sam da odmah napišem nešto više, ali sam negde zapela, pa šaljem ono što postoji.

Ovog puta neću kukati za donacije, jer sam uspešno prodala svojih dugovnih tokena tačno u iznosu na koji sam računala.

Preliminarni rezultati zahteva za podrškom

Tokom jednog dana, pet osoba je kupilo moje dugove u iznosu od približno 65 evra. Svih pet su mali investitori u tokenomiku Montelibero, što znači da su veliki investitori ispoštovali moju molbu i nisu prvi pokušali da otkupuju dug. Pa, sada je došlo vreme i za njih. Do večeras (19.06.) držaću otvoren nalog za prodaju po ceni od 0,97, a u 22:00 po podgoričkom vremenu ću ga zatvoriti, ostavljajući samo standardni nalog po ceni od 1 EURMTL. Sutra ću morati da potrošim prvih dvesta i nešto evra, tako da ću, kako bih dobio iznos koji mi i dalje bude nedostajati nakon zatvaranja prodaje dugovnih obaveza, prodati deo MTL tokena.

U vezi sa svim ovim aktivnostima, stiglo mi je nekoliko pitanja o tome zašto je izabran tako neobičan način dobijanja novca. Zapravo, način je prilično uobičajen, jer su to, u suštini, obične kratkoročne obveznice. Samo što u takvom obliku obično pozajmljuju pravna, a ne fizička lica. Želeo sam da isprobam u kojoj meri naša tokenomika može da podrži personalne brendove, kao i da dobijem određenu procenu koliki je moj socijalni kapital izražen u novcu.

Takođe su mi sugerisali još jednu moguću alternativu: korišćenje zajmova u stejkoinima uz zalog u bitkojnima. To je potencijalno takođe dobar način privlačenja fiat novca u periodu kriptozime, međutim, zahteva prethodnu pripremu: pronaći odgovarajuću berzu, uveriti se da ona dozvoljava ne samo uplatu sredstava, već i njihovo povlačenje bez ludih provizija i bez predstavljanja pasoša „dobrog Rusa“, plus da poseduje instrumente za dobijanje tih zajmova. Uglavnom, u periodu kada se vlasnike ruskih pasoša tera sa podrugljivanjem kroz ceo finansijski svet, ne bih želeo da se bavim berzama.

Konačno, bilo je pitanja o tome kakve garancije mogu pružiti za izvršenje svojih dugovnih obaveza. Garancija nema, u smislu da zalog ne stoji kod trećih lica. Zato se oslanjam samo na svoju javnu reputaciju. Takođe, teoretski, držaoci mojih tokena mogu ih prodati sa diskontom učesnicima projekta koji žive u mojoj blizini, kako bi oni već vratili svoj novac pomoću pretnje upotrebom sile ili konfiskacijom imovine. To je takođe drevni i uvaženi način dobijanja novca od dužnika, koji uvek treba imati na umu.

Molba za podršku

Želim da se obratim čitaocima sa predlogom. U narednim danima očekuju me određeni troškovi u evrima koje ne mogu da pokrijem iz sopstvenih prihoda u evrima. Reč je uglavnom o troškovima za produženje boravišne dozvole, kao i o popravci skutera. U međuvremenu, skoro sva moja ušteževanja su u bitkoinima, a trenutno je izuzetno nepovoljno vreme za njihovu prodaju jer je kurs ozbiljno pao.

Kao opcija, mogla bih da prodam ostatke svojih MTL tokena, i ako način koji želim da vam predložim ne uspe, upravo to ću i uraditi.

Postavila sam nalog za prodaju 500 ANCAPCHAN tokena po ceni od 0,97 EURMTL, a ostale prodajem, kao i ranije, po nominalnoj vrednosti od 1 EURMTL. Počev od 1. oktobra 2022. godine, postavljaću naloge za kupovinu sopstvenih tokena po ceni od 1 EURMTL i obavezujem se da najkasnije do 31. decembra 2022. godine povećam ukupni obim ponude za otkup tokena po toj ceni do 500; drugim rečima, od 1. oktobra do Nove godine svi kupci mojih dugovnih priznanica će imati mogućnost da ih isplate, ako žele, dobivši premiju u iznosu od 0,03 EURMTL po tokenu.

Kako tačno nabaviti ANCAPCHAN tokene, opisano je u mom vodiču za tokenomiku Montelibero.

Nadam se da će kao rezultat ove specijalne operacije tokeni dospeti do dovoljno široke publike; biće mi prijatnije znati da ih je želelo kupiti mnoštvo ljudi u malim količinama, a ne jedan krupni trejder. Ali videćemo kako će ići, neka tržište odluči.