Rozov, Bitark, nasilje i Montelibero

Aleks Rozov (autor oko-libertarijanskih transutopija kojeg prilično visoko cenim) razmotrio je na svom ŽŽ skup koncepata koje promovišu Bitarh i Voluntarist, a koji se odnose na mogućnosti radikalnog smanjenja nasilja u ljudskom društvu.

Post 1. Koji je procenat agresivnih sociopata u ljudskoj populaciji – i šta bi se desilo ako bi oni bili neutralisani?

Autor smatra da samo jednokratno uklanjanje agresivnih jedinki iz ljudske populacije verovatno neće biti dovoljno, i da je za učvršćivanje uspeha potreban takođe kulturocid, odnosno ukidanje obrazaca u kulturi koji podstiču i heroizuju agresivno nasilje.

Post 2. Inhibitor nasilja prema Voluntaristu: hipoteza sektoralne betrizacije, kao stil pozitivnog društva

Autor analizira seriju članaka o inhibitoru nasilja, napominjući da je njegovo pojavljivanje kod ljudi potpuno evoluciono obrazovano (hipoteza samopridomaćivanja čoveka, koja je danas mejnstrim u naučnom diskursu), a takođe pokušava da odgovori na pitanje u kojoj meri bi bilo svrsisodno pojačati ga (betrizacija – termin koji je uveo Stanislav Lem, a koji označava upravo proceduru naglog pojačavanja inhibitora nasilja). Odgovor je neutešiv: nijedna jednokoračna akcija neće dovesti do željenog rezultata, jer se društvo reguliše previše složenim mehanizmima. Autor smatra da prosta mogućnost odbrane od neposrednog nasilja (koja je obezbeđena time što se u trenutku neposredne opasnosti dejstvo inhibitora privremeno oslabi) ne pruža dovoljnu povratnu informaciju koja bi društvo dovela do željenog nenasilnog stanja; važna je takođe i spremnost na tajnu osvetu.

Na taj način jasno se vidi razlika u pristupima. Ako Bitarh i Voluntarist, istražujući određeni mehanizam koji reguliše ljudske reakcije, dalje razmišljaju na osnovu fantastične pretpostavke o tome da se taj mehanizam prisilno pojača kod pojedinih individua, Aleks Rozov razmatra prirodne ljudske zajednice i mehanizme koji bi ih mogli dovesti do željenog rezultata (društva slobodnih, prosperitetnih individua koje visoko cene kooperaciju i razvoj). Njegove fantastične pretpostavke uglavnom se nalaze u tehničkoj sferi (tehnologije rata, razmene informacija i organizacije) ili se svode na to da se pravi ljudi okupe u dovoljnoj koncentraciji i dovoljnom broju.

Ipak, svo troje ne sumnjaju u to da uklanjanje lica sklonih agresivnom nasilju iz zajednice daje snažan pozitivan efekat. Napomenuću iz sebe da postoji razlika između vrsta lustracije, i ako se zajednica čisti tako da oni koji su uklonjeni postaju njeni neprijatelji, to može dovesti do ozbiljnih problema u budućnosti.

U Montelibero-u za sada vidimo da selekcija onih koji dele princip neagresije u zajednici dovodi do visokog nivoa kooperacije. Uklanjanje onih sa kojima u zajednici nije udobno za sada se odvija putem prilično blagog odbacivanja. Voleo bih da ne proveravam u kojoj meri bi se takva zajednica, po potrebi, pokazala sposobnom da se odojavi od spoljne agresije, ali za sada, prema opštem raspoloženju, nije primetno da su šanse za uspešno odbijanje agresije značajno više ili niže od onih za bilo koju drugu sjedinjenu zajednicu.

Drugim rečima, za sada se snalazimo Rozovljevim metodama. Bitarhove metode mogle bi biti tražene za korekciju spoljne pozadine, ali su one danas tehnički nedostupne. Rozovljeve metode interakcije slobodnog društva sa spoljnim svetom (kreiranje decentralizovane sredine za sprovođenje specijalnih operacija radi proširenja prostora slobode) nam su za sada dostupne u minimalnoj meri, na nivou manevrisanja između državnih regulacija.

Tako stoje stvari.

opasan pas – crnogorska lokalizacija libertarijanske zmije

Ubica je samo jedan, a žrtava – hiljade

Voluntarist, Bitarh

Veoma česta greška u proučavanju takvih fenomena kao što su ratovi i genocidi je pogrešan odnos između broja onih koji su zaista vršili ubistva i druge oblike nasilja i broja žrtava nasilja. Nekome se može učiniti da je broj ubica približno jednak broju ubijenih, što znači da ratovi i genocidi sa milionima žrtava dokazuju sposobnost prosečnog čoveka da počini brutalno nasilje. Međutim, takvo razmišljanje bi bila grubi greška.

Može se podsetiti na to da, prema mišljenju nekih vojnih istraživača, kao što je Dejv Grosman, 98% vojnika na frontu oseća jak otpor prema vršenju ubistva, i samo kod 2% taj otpor izostaje. Za smrt do 2 miliona stanovnika Kambodže u režimu Pol Pota odgovornih je bilo svega 55-70 hiljada crvenih Kmera (na svakog ubicu u proseku je padalo oko 30-40 ubistava). A jedan od istraživača pitanja rvan Dijskog genocida tvrdi da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana ubije stotine hiljada, ako ne milion ljudi – za to bi jedan ubica morao u proseku da počini samo jedno ubistvo svakih 2,5 dana (ili ukupno 40 ubistava).

U mirnom svakodnevnom životu, po pravilu, na jednog nasilnog kriminalca dolazi 2,5 nasilnih zločina. Manje od 0,1% ljudi počini više od deset nasilnih zločina. Ali kog pokazatelja može dostići takav „recidivizam“ u slučaju ratova, genocida ili represija, kada ubistvo postaje nešto dopustivo, dozvoljeno, pa čak i zahtevano?

Pogledajmo neke poznate ekstremne slučajeve. Verovatno ste bar jednom čuli za sledeće ličnosti:
– hrvatski ratni zločinac Petar Brzica, koji je za jednu noć lično ubio do 1360 Srba (prema najkonzervativnijim procenama počinjeno je 670 ubistava);
– NKVD zaposlen Vasilj Mihajlovič Blohin, koji je tokom celog svog služenja lično rasstreljao od 10 do 20 hiljada ljudi.

U slučaju ratova, genocida i represija, jedan ubica zaista može lično počiniti stotine i hiljade ubistava. U principu, težnja ka takvim pokazateljima može se očekivati od svakog čoveka koji je sposoban lako da počini ubistvo, ne osećajući prema tome nikakav otpor i gađenje. Zar ubica ima ikakav stimulans da stane i ubija manje, kada mu je za to dato neograničeno pravo? Bilo bi apsurdno očekivati takvo od ubice, on će pre ubijati do kraja, ako bude mogućnosti – lično će ubiti stotine i hiljade ljudi.

Na osnovu onoga što znamo o genocidima, u praksi će prosečan ubica u situaciji „nasilne sveopšte dozvole“ verovatno uspeti da počini nekoliko desetina ubistava. Naravno, to i dalje govori o tome da su stvarni ubice u bilo kojoj situaciji ekstremna manjina ljudi, što znači da broj žrtava masovnih ubistava značajno prevazilazi broj samih ubica. Ratovi, genocidi i represije nikada ne funkcionišu po principu „jednog dana je milion ljudi izašlo na ulice i ubilo drugi milion ljudi“. Ako je negde zaista ubijen milion ljudi, to znači da je na ulice sa nasilnim namerama izašlo svega nekoliko desetina hiljada ubica.

Pasoš crnogorske Ruskinje

Na mreži se aktivno promeče tema o „pasošu dobrog Rusa“, uglavnom, naravno, kritikujući ovu zamisao. Argumenti su obično otprilike sledeći:

  1. Ovakva vrsta ausvaisa učvršćuje presumpciju krivice svih Rusa: po defaultu su svi pod sankcijama, ali možeš dokazati dobrim stikama da si dobar Rus, i tada će ti izdati papir o tome da ti je dozvoljeno otprilike ono isto što i drugim običnim ljudima, a ako budeš se loše ponašao – papir će ti oduzeti u tren oka.
  2. Umesto toga da se pokušava izmoliti olakšica samo za političke emigrante, treba se insistirati na tome da sankcije budu uklonjene sa svih, i da ostanu samo personalne, za direktne krivce za rat.
  3. Takva podela Rusa na sorte ukopaće klin među njima.
  4. Sam naziv „pasoš dobrog Rusa“ je odvratan.

Ja ću pristupiti sa druge strane.

Današnja norma je kmetuška zavisnost podanika od države kojoj pripada. Imao si sreće da budeš podanik dobrog gospodara – raduj se. Nisi imao sreće – pati. Želiš da odrekneš podanstva – samo uz dozvolu gospodara, možda i ne dozvoli da odeš. Želiš da pređeš u drugo podanstvo – samo uz dozvolu gospodara, možda i ne dozvoli da dođeš.

I tu nam se predlaže da nabavimo dokument koji bukvalno glasi: nosilac ovog dokumenta javno šalje svog gospodara u pičku materinu i zahteva od ostalih gospodara da priznaju nosiocu ovog dokumenta ljudsko dostojanstvo, a ko ne prizna, taj ne pripada porodici civilizovanih naroda i služi neprijatelju ljudskog roda. To jest, ruski emigranti koji se protive Putinovoj agresiji u Ukrajini bukvalno stvaraju sopstvenu eksteritorijalnu kontraktnu jurisdikciju. To ne rešava samo lokalne probleme konkretnih ljudi, omogućavajući im da bez ograničenja stupaju u tržišne odnose sa drugim ljudima i organizacijama. To dodatno poljulja samu ideju državnog suvereniteta nad ljudima.

Ne znam baš ko od učesnika antiratnog foruma je to smislio, ali ideja je definitivno svetla. Međutim, sa argumentom da „pasoš dobrog Rusa“ zvuči odvratno, naravno, rado se slažem. Prvo, to nije pasoš, već deklaracija, otprilike kao „deklaracija o potpisivanju NAP“, koju je u svoje vreme pokušao svima da nametne Mihail Svetov, ali je kasnije kao da je izgubio interes za tom idejom. Drugo, izraz „dobar Rus“ treba da se odnosi na mrtvog ruskog okupatora, a ne na živog ruskog emigranta.

Lično sebe sada definišem kao crnogorska Ruskinja, i ako će ovaj moj status potvrđivati lična kartica nekog specijalnog formata – zašto da ne, to je jednostavno token.

Europski Rusi

Libertarijanizam i socijalni eksperimenti

U nedavnoj objavi sa vestima o Monteliberu spomenula sam da je među učesnicima projekta iznenađujuće malo ne samo aktivnih članova bilo koje od dve libertarianske partije u Rusiji, već čak i ljudi koji su nekako povezani sa njima. Verovatno ovu misao vredi razraditi.

Naravno, na početku projekta niko nije mogao precizno reći u šta će on vremenom prerasti. Jednom od osnivača se činio kao žarište agorizma. Drugom kao platforma za buduće transformacije Crne Gore u pravcu libertarijanizma. Meni – kao mesto za evakuaciju ruskih političkih aktivista od Putinovog režima. U rezultatu, zaista imamo žarište agorizma, a strateški cilj transformacije Crne Gore zapisan je u našem opisu projekta, iako u tom pravcu nismo mnogo napredovali. Što se tiče mesta za evakuaciju – zaista smo postali takvo mesto, samo što nam se pridružuje sve više ne političkih aktivista, već običnih libertarijanaca koji se uopšte ne bave politikom.

I, znate, čini se da je to čak i dobro. Sudeći po onome što sam čula u periodu kada sam još relativno blisko komunicirala sa političkim libertarijancima, veći deo njihovih partijskih aktivnosti svodio se na međusobne sukobe oko statuta i deljenje moći u partiji (koja se upravo tada raspadala na dva dela). I ovde povremeno dolazi do trenja oko koordinacije zajedničkih aktivnosti, ali nema tog beskonačnog izbacivanja ljudi iz pokreta. Podržavaš tržište, ne podržavaš državno mešanje, ne praktikuješ prisilu – pa to je odlično, putujemo u istom pravcu, a sa pametnim knjigama ćeš se upoznati u slobodno vreme, ako stigneš.

Nedavno me su pitali čime se, zapravo, naša zajednica razlikuje od bilo koje druge grupe, jer ovde, u Crnoj Gori, postoji još nekoliko emigrantskih grupa koje isto tako ne praktikuju nasilje i potpuno podržavaju slobodu. Morala sam da razmislim, i nakon razmišljanja pronašla sam jedinu principijelnu razliku: mi imamo tokenomiku. To jest, u suštini, mi samo aktivno praktikujemo oblikovanje naših tržišnih odnosa i obaveza u eksplicitnom obliku, i upravo nam to daje mogućnost veoma aktivnog razvoja.

Postavlja se pitanje: a ako neka druga zajednica uspe da uvede tokenomiku kod sebe, po čemu će se oni razlikovati od nas? I tu sa iznenađenjem konstatujem da se, u suštini, ni po čemu ne razlikuju. Tokenomika (za razliku od kriptovaluta) funkcioniše na poverenju, jer je povezivanje tokena sa objektima stvarnog sveta bez poverenja nemoguće. A poverenje među članovima zajednice moguće je samo zahvaljujući tome što dele zajedničku vrednost kao što je ljubav prema tržištu, odnosno prema dobrovoljnim transakcijama. Bilo kakvi pokušaji u pravcu ideja da je korisno varati naivne odmah će biti odbačeni od strane zajednice (zajedno sa nosiocima takvih ideja), jer naše međusobne obaveze nisu osigurane nikakvim državnim nasiljem, a pokretanje instrumenata privatnog nasilja je skupo i komplikovano, i jednostavno nije vredno toga. Ako neka druga zajednica uspe da reprodukuje slične odnose unutar sebe, možemo ih slobodno priznati kao jednake sebi, a istovremeno i priznati njihove tokene. Tako se potpuno, naizgled, pomoćni instrument neprimetno ispostavlja kao jedinstvena karakteristika i skoro kao osnova identiteta.

Što se tiče političkih metoda rešavanja problema, njih je zaista bolje ostaviti partijama. A za njih smo mi, očigledno, osuđeni da ostanemo potpuno apolitičan projekat, bilo po prodaji zemlje, bilo po nekoj drugoj politički besmislenoj aktivnosti. Poželimo tim ljudima sreću u njihovoj misiji, ali ako neki član partije želi da pređe sa politike na ekonomiju – naša vrata su otvorena.

primate li EURMTL?

Zakoni o oružju – instrument u izvršenju genocida

Prilično zanimljiva pravilnost može se pratiti u velikom broju genocida. Prethodilo im je uvođenje regulacija i zabrana civilnog naoružanja. Često su takve zabrane direktno prethodile genocidima. Veoma zgodno za vladine silovatelje i ostale bandite, zar ne? Lišiti običan narod naoružanja, a zatim mirno i gotovo bez ikakvog otpora istrebljavati njegov nepoželjan deo.

Zastupanje zakona o oružju i protivljenje prirodnom pravu čoveka na odbranu sopstvenog života znači podržavanje isključivog naoružanja manjine silovatelja. Zabrane naime rade samo u odnosu na mirne i poslušne građane, koji u životu nikada ne bi koristili oružje radi izvršenja napada, već samo u svrhu samoodbrane. A vladini agenti i neposlušni banditi će oružje u svakom slučaju imati u rukama. Zar je to zaista ono što žele protivnici slobode naoružavanja i samoodbrane, da vlade imaju nad ljudima totalitarnu silinsku vlast, a banditi potpunu slobodu da vrše nasilje ne nailazeći na otpor svojih žrtava?

Vesti projekta Montelibero, izdanje 11

Prethodno izdanje se uglavnom odnosilo na to kako je početak rata uticao na projekat (ukratko: priliv ljudi se ubrzao, uvođenje novca je postalo teže). Od tada je rat postao rutina, više ne privlači toliku bolnu pažnju, i ljudi su se ponovo okrenuli mirnom životu.

Izgradnja naselja aktivno napreduje, pre nekoliko dana su izlivena prva dva temelja.

Značajno je porasla i medijska pratnja projekta. Ja više nisam glavni glas Montelibera, već samo stari kanal informisanja, ali glavni sadržaj sada pružaju potpuno drugi ljudi. Evo, na primer, može se pogledati na kanalu Soza kratak video sa drona, gde se dobro vidi gde se naselje nalazi u odnosu na najbliži gradić i kako izgleda aktivnost na terenu. Soz je preuzeo od mene ulogu glavnog inspektora gradilišta, mogu odahnuti. Ili evo, recimo, Viktor je dao intervju prijateljskom projektu za kreiranje decentralizovane pravne platforme, gde je ispričao ko smo mi i zbog čega smo se ovde okupili.

Trenutno ima pedeset aktivista Montelibera koji su se direktno preselili u Crnu Goru (najčudnije mi je to što među njima ima veoma malo članova Libertarianske partije Rusije – uopšte je nejasno gde su svi oni nestali – neki su ostali u RF i pokazuju aktivnost, ali većina se, čini se, bez traga rastopila). Pored toga, formira se jezgro pristalica iz dijaspore, koji se još uvek nisu potpuno integrisali, ali postepeno učestvuju u određenim našim aktivnostima. Ovde je, naravno, važan centar privlačenja bio klub pomenut u prethodnom izdanju. Prostor se i dalje sređuje, ali paralelno sa tim redovno prijaćuje raznim događajima: engleski i poker klubovi, D&D i modernije društvene igre, rođendani i jednostavno druženja povodom dolaska određenih gostiju.

Tokenomika nastavlja da se jača. MTL fond i pojedini privatni investitori uložili su svoj kapital u projekat za organizaciju iznajmljivanja automobila. Prvi kabriolet je već kupljen i iznajmljen, sada se kupuju jednostavniji automobili. Naši stablecoini u evrima već ih prihvata prilično veliki broj biznisa. Uzgred, ako ste kliknuli na prethodni link, mogli ste videti da je projekat stekao sopstveni vodič na wiki-mehanizmu; postoji nada da će to malo smanjiti priliv identičnih pitanja u četovima.

Nadam se da ste zapraćili glavni telegram kanal projekta, i da je za vas moja selekcija vesti samo veoma skroman izvod iz prethodno pročitanog, a da ste inače već odavno upoznati sa svim našim unutrašnjostima.

Uskoro će proći godinu dana od mog dolaska u Crnu Goru, i ta odluka do sada izgleda kao najuspešnija u mom životu. Nikada oko mene nije bilo toliko energičnih slobodnih ljudi sa kojima sam na istoj talasnoj dužini. Nadam se da će slične odluke postati najuspešnije i u vašim životima.

Knjiga o ankapu – započeto poglavlje o neidealnosti društva

Budući da su u poslednjim objavama bili prevodi pametnih knjiga, pravo je vreme da izbacim još jedan fragment sopstvene pametne knjige. U drugom delu knjige sam, kao što se čitalac možda seća, prvo ukratko opisala idealni ankap, a zatim počela da pokazujem koje postoje poteškoće na putu njegove realizacije, podelivši ih u tri kategorije: neidealnost sveta, čoveka i društva. Pa eto, sada sam polako dopuzala do društva.

Kao prvo, u realnom društvu izgradnji ankapa smetaju teškoće u komunikaciji – teško je, znate li, uspostavljati dobrovoljne odnose ako niste upoznati sa tim u čemu se sastoji dobra volja kontragenta, jer ga ne možete razumeti. Kao drugo, veoma štetna stvar ispostavlja se kao oportunizam – kada ljudi možda i priznaju rečima prikladnost pridržavanja principa neagresije, ali im je teško odoliti njegovom kršenju u uslovima kada to dovodi do očigledne lične koristi (a ponekad i do očigledne koristi za mnoštvo ljudi).

Svaki put kada napišem još par poglavlja o teškoćama ankapa, trudim se da to uradim dovoljno savesno kako bi tokom pisanja i kod mene same počele sumnje da je ovo kraj, da se sa ovim zaista ništa ne može učiniti. Zato mi je potrebno određeno vreme da povratim duševno ravnotežu i nadam se sopstvenom očajanju tekstom o tome kako se pomenute teškoće prevazilaze. Srećom, drugi deo knjige je blizu završetka, a u trećem će već biti o alatima za izgradnju ankapa, što je daleko pozitivnija tema.

Kao i obično, ako vam je lakše da čitate knjigu u formatu za elektronske čitače, možete je preuzeti, trudim se da na sajtu održavam aktuelnu verziju. I, kao i obično, ako imate želju da donirate, ne odlažite ispunjenje te želje.

Šta genocidi mogu reći o ljudskoj nasilnosti

Voluntarist, Bitarh

Sećajući se genocida nad etničkom grupom tutsija u Ruandi, može nam se učiniti da se gotovo čitav narod hutu, podstaknut zagovornicima ideje istrebljenja tutsija, jednostavno pretvorio u ubice. Ili pak možemo se setiti koliko je zastrašujući bio režim Pol Pota, kada je poginulo do četvrtine stanovništva Kambodže. Zar nam ovi i drugi slični primeri masovnih genocida ne pokazuju da čovek nema nikakva prirodna ograničenja kada je reč o ubijanju drugih ljudi, i da uz dovoljno ubeđivanje skoro svako može to lako učiniti?

U proceni takvih pojava kao što su rat ili genocid, definitivno ne treba oslanjati se na subjektivne osećaje. Mnogo je bolje sprovesti detaljne proračune. Na osnovu najšire prihvaćenih istraživanja, u rezultatu genocida u Ruandi poginulo je od 500 hiljada do 662 hiljade tutsija, dok neke procene dosežu do 800 hiljada poginulih. Ali koliko je hutu učestvovalo u genocidu? Jedno istraživanje procenjuje broj ubica na 50 hiljada ljudi [1]. Drugo istraživanje procenjuje broj učesnika u genocidu (onih koji su vršili pokušaje ubistva, sama ubistva, silovanja, mučenja i druge oblike teškog nasilja) od 175 hiljada do 210 hiljada ljudi [2]. U trenutku početka genocida, stanovništvo Ruande iznosilo je više od 7 miliona ljudi.

Šta to zapravo znači? Prema najvišoj proceni, samo 2,5-3% stanovništva Ruande, ili 3-3,5% stanovništva samih hutu, vršilo je nasilje tokom genocida nad tutsijama. Prema najnižoj proceni, ubice su činile manje od 1% stanovništva. To uzimajući u obzir činjenicu da su pokreti koji su zastupali istrebljenje tutsija, svim mogućim metodama i putem svih informativnih kanala, pozivali hutu na ubistva. I sama ubistva su zaista imala masovni karakter.

Ne treba sumnjati u to da je takav procenat ljudi uspeo da organizuje genocid. Teško je očekivati da će osoba koju pozivaju na ubistva, koja ne oseća nikakvo odbojanje prema izvršenju ubistva, i čije potencijalne žrtve nemaju ozbiljnu mogućnost odbrane, zaustaviti se samo na jednoj ili dve epizode. Pre treba očekivati da će ubijati sve koji mu se nađu na putu. Male grupe takvih ubica mogle su potpuno uništiti hiljade ljudi odjednom, naročito ako su bile naoružane. U istraživanju koje procenjuje broj ubica u ruandijskom genocidu na 50 hiljada ljudi, tvrdi se da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana može istrebiti stotine hiljada, ako ne i milion ljudi.

Drugi poznati primer genocida je istrebljenje od 1,5 do 2 miliona Kambodžanaca od strane „crvenih Kmera“ u periodu od 1975. do 1979. godine tokom režima Pol Pota. Snage crvenih Kmera do 1975. godine mogu se proceniti na 55 do 70 hiljada ljudi [3][4]. Stanovništvo Kambodže na početku genocida iznosilo je oko 7,8 miliona ljudi. Na osnovu ovih brojki, očigledno je da su za smrt tadašnjih 20-25% stanovništva Kambodže odgovoran manje od 1% stanovništva.

Genocidi nam ne mogu reći da je većina ljudi spremna da izvrši istrebljenje grupa koje ne dele njihove stavove ili čak čitavih naroda. Neposredni ubice i drugi počinioci nasilja u genocidima čine ogromnu manjinu ukupnog stanovništva. To znači da oni ne mogu služiti kao dokaz nasilne prirode čoveka, već naprotiv – oni samo potvrđuju da je čovek, u većini slučajeva, nenasilan.

Izvori:

  1. Jones, B. D. (2001). Peacemaking in Rwanda: the dynamics of failure;
  2. Straus, S. (2004). How many perpetrators were there in the Rwandan genocide? An estimate. Journal of Genocide Research, 6(1), March, 85–98;
  3. Carney, T. (1989). The Unexpected Victory. In Karl D. Jackson, ed., Cambodia 1975–1978: Rendezvous With Death. Princeton University Press, pp. 13–35;
  4. The Crime of Cambodia: Shawcross on Kissinger’s Memoirs New York Magazine, 5 November 1979.

Erik Mak. Libertarijanizam. Završavam prevod bonus dela knjige.

Aleks Dvoreckij me je ohrabrio novom donacijom, tako da objavljujem prevod poslednjeg poglavlja bonus sekcije knjige Erika Maka o libertarijanizmu. Poglavlje je posvećeno problemu sa kojim se suočavaju svi indirektni konsekvencijalistički pristupi stvaranju društva pogodnog za život. Da bi se ljudi u društvu ograničili na dobrovoljnu interakciju, potrebno je dobrovoljno samoomgraničenje i sveprisutno poštovanje pravila pravednog ponašanja. Ali za svakog konkretnog pojedinca će se uvek naći opravdanje da malo odstupi od tih pravila radi nešto veće koristi. I on zna da i drugi imaju slična opravdanja. Odakle ovde uverenost da će svi poštovati pravila? A bez te uverenosti, ko će ih uopšte poštovati?

Upravo zato čisti konsekvencijalizam nije sposoban da stvori stabilno libertariansko društvo – potreban je katalizator u vidu vere u neophodnost poštovanja pravila, odnosno njihovo poštovanje mora biti samo po sebi vredno, a ne samo sredstvo za postizanje opšteg blagostanja. I tek tada će opšte blagostanje uslediti.

Preostalo mi je da prevedem poslednji deo knjige, posvećen kritici libertarijanizma. Tamo su uvod i četiri poglavlja, pa ću, nadam se, završiti u razumnom roku, pre nego što Mihail Požarskij, koji me je inspirisao na prevod, umre od dosade.

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Redakcija poglavlja 10-12.

Prošli put sam obećala da ću najaviti finalnu redakciju odjednom šest poglavlja, ali proces se nekako odužio (možda zbog nedovoljne motivacije?), tako da evo za sada tri.

U drugom delu Praktične anarhije Molinjo prelazi na argumentaciju o tome zašto je anarhija bolja od države. U uvodu on nabraja šest osnovnih pitanja koja ima smisla postaviti prilikom razmatranja bilo kakve kritike anarhističkih rešenja sa pozicija etatizma. Zatim u prilično opsežnom FAQ-u o anarhizmu odgovara na najtipičnije prigovore (putevi, nacionalna bezbednost – i sve to). A u poglavlju o četiri argumenta protiv države zapravo se ne daju četiri argumenta, već četiri moguća odnosa između loših i dobrih ljudi u društvu, i pokazuje se zašto u svakom od tih odnosa pojavljivanje države samo pogoršava stvari. Meni nije bliska ideja deljenja ljudi na dobre i loše, i protiv države se sasvim može izneti koherentan sistem prigovora zasnovan, na primer, na analizi ekonomskih podsticaja – ali propovednici moralnih sistema imaju svoju publiku, i Molinjo najbolje zna kako s njom da radi.