Samo postojanje silovne i „obavezne“ vlasti za sve dovodi do pojave korupcije. Šta god i ko govorio, sve vlade sveta su korumpirane, samo da nisu svi spremni to da priznaju i da ovaj fenomen nazivaju pravim imenom, često se skrivajući iza termina kao što je „lobiranje“. I to nije iznenađujuće – ako neki društveni organ poseduje „legalno“ pravo na monopol u uspostavljanju i kontroli poretka u društvu, uključujući i primenu sile, onda će različite interesne grupe uvek obraćati pažnju na njega u pokušaju da ostvare svoje ciljeve na račun ugrožavanja prava i sloboda drugih interesnih grupa. To je neizbežno čak i u najliberalnijim demokratijama, jer ni u njima ništa ne sprečava neku interesnu grupu da podstakne dovoljan broj činovnika da donesu odluku koja joj je potrebna.
Sve dok postoje silovne prisilne vlade, korupcije i ugrožavanja interesa jednih ljudi u korist interesa drugih ljudi nije moguće izbeći. Samo na slobodnom tržištu različiti interesi mogu stabilno koegzistirati paralelno jedni s drugima, jer je za to dovoljno samo da svaki interes ima barem minimalnu grupu „potrošača“. Politika pak može u svakom trenutku doneti zakon kojim će na određenoj teritoriji sve alternative nekom jednom interesu biti diskriminisane, ili čak potpuno likvidirane. I takav zakon će biti potkrepljen pretnjom primene nasilja u slučaju njegovog neizvršavanja.
Prilično je zabavno što RF još uvek u punoj snazi pokušava ofanzivu, i dalje ima solidnu prednost u vazduhu, i dalje nastavlja da ubacuje nove ciljeve rata u informativni prostor – a na društvenim mrežama već u punom juri idu diskusije o tome kako će Rusija isplaćivati reparacije Ukrajini, vredi li se zastupati to i da li treba da ih plaćaju oni koji su od samog početka bili protiv rata.
Ubaciću i ja svoje mišljenje. Čini mi se da je odsustvo reparacija pre svega u interesu ukrajinskih libertarijanaca, ali i ruskih. S druge strane, etatisti sa obe strane bi trebalo da žarko podrže reparacije.
Stvar je u tome da su reparacije novac koji država plaća državi. Ali taj novac ona uvek prikuplja od svojih podanika. Kako je počeo uspon Moskovskog kneževstva? Time što je moskovski knez Ivan od ordinskog hana dobio privilegiju da plaća reparacije za sva ruska kneževstva. Tokom procesa prikupljanja, mnogo toga je ostalo u rukama, i Moskva je ojačala. Kada uslovni Leonid Volkov počne da prikuplja reparacije za Ukrajinu, Moskva će od toga takođe samo ojačati, jer kakva uopšte federalizacija i prenos ovlašćenja regionima, kada treba iscediti novac od ljudi i platiti ukrajinskom predsedniku?
Ali recimo da međunarodni fond za borbu protiv korupcije, pod vođstvom hrabrog Ivana Ždanova, uspe da pronađe i lobiše za zaplenu tolike imovine krupnih ruskih korupcionara da će to biti dovoljno za isplatu reparacija, i da neće biti potrebe za uvođenjem vanrednih poreza za ostale ruske građane. Šta će uraditi dobri ukrajinski predsednik, dobivši reparacije od dobrog ruskog predsednika? Počeće u ime države da naručuje određene radove na obnovi onoga što je uništeno tokom rata, ojačaće ukrajinsku državnu vojsku, policiju, carinu, poreske organe, dofinansiraće nacionalnu banku i sve to. Ukratko, ojačaće socijalnu državu. Da li je to dobro? Naravno da jeste, odgovoriće ukrajinskim libertarijancima državni činovnici koji će raspoređivati sav taj novac, kao i njihovi rođaci koji će, srećnom slučaju, dobijati državne ugovore.
Naravno, svaka neindiferentna osoba ima mnoštvo moralnih osnova za pomaganje Ukrajincima i u ratu, i u životu u emigraciji, i u obnovi uništenog privrede nakon povratka kući. Ali za to mu nije potrebna državna prisila, ona je pre sposobna da odmetne. Tako, države blokiraju bankovne kartice građanima RF (teže je donirati), stvaraju mnoštvo ograničenja za emigrante, što im otežava smestaj na novom mestu i ometa pružanje pomoći, a i u fazi posleratne pomoći će privatnu inicijativu sigurno opteretiti gomilom prepreka. Zato se ispostavlja korisnom partizanska aktivnost protiv svih država: protiv države Ukrajine, koja ometa deo izbeglica da je slobodno napuste; protiv države RF, kako bi se sabotirala regrutacija u vojsku, rad državnih ustanova, ometao vojni isporuke i demotivisali privatna lica da podrže rat; protiv ostalih država koje ometaju emigrante u zapošljavanju, smesteivanju i sprovođenju novčanih transakcija. Ali sve to nisu reparacije, ne pokušavajte da ulepšate tu sramnu reč.
P.S. Zaboravila sam da dodam još jedan važan stav. Najbolji ishod ovog rata je potpuno uništenje ruske države. Ali u tom slučaju definitivno neće biti nikakvih reparacija: nestaće subjekt od kojeg bi se one mogle uzeti. I to je još jedan veoma važan razlog zbog kojeg bi ukrajinski libertarijanci trebalo da sanjaju ne o reparacijama, već o daleko prijatnijem ishodu.
Naravno, odsustvo reparacija ne otklanja mogućnost krivičnog gonjenja privatnih lica i podnošenja im tužbi za konkretnu štetu.
Događaji tokom pandemije koronavirusa dobro su pokazali kako se neke od najdemokratskiji država na svetu mogu lako pretvoriti bukvalno u autoritarne režime sa jakom vladinom moći, potiskivanjem opozicije i zatvaranjem „neprihvatljivih“ ljudi u zatvore. Radi se o Australiji i Kanadi, koje u rangiranju demokratije zauzimaju mesta među deset najboljih zemalja. Vlada prve države je u borbi protiv pandemije odlučila da pribegne totalnim zabranama izlaska iz kuće i kretanja građana, praćenju istih i zatvorskм kaznom za prekršioce. U drugoj je vlada na proteste kamionista protiv koronavirus ograničenja odgovorila blokiranjem bankovnih računa, potiskivanjem aktivnosti opozicije, uvođenjem vanrednog stanja i hapšenjima nekih od protestnika. Ili se setimo Francuske, koja je takođe prilično demokratska zemlja, međutim, njeni policajci se ne ustručavaju da batinaju ljude bez maski, a gotovo svake antivladine akcije završavaju se grubim razbijanjem protestnika od strane bezbednosnih snaga.
Demokratija se veoma lako može pretvoriti u autoritarni i represivni režim. I ne treba se tome čuditi – čega se još može očekivati od vlada koje su, iako prilično demokratske i liberalne u svojim ciljevima, ipak i dalje oslonjene na instrument sile u realizaciji tih ciljeva? Kada neki organ u društvu ima pravo na silnu prinudu ljudi i mogućnost da efikasno raspolaže tim pravom, to je samo pitanje vremena i postojanja povoda kada će se sila iz običnog instrumenta podrške zakonu pretvoriti u instrument sprovođenja represija i jačanja vlasti.
Zato treba razumeti da je jedini mogući put ka dostizanju slobodnog i nenasilnog društva iskorenjivanje silnih instrumenata upravljanja, i sama po sebi zamena autoritarnog režima demokratijom u dugoročnoj perspektivi neće dati ništa. Pridržavanje demokratskih i liberalnih vrednosti je apsolutno besmisleno i beskorisno ako se zajedno sa njima aktivno ne podržava nedopustivost nasilja, kako u privatnim odnosima između ljudi, tako i u realizaciji mera od strane bilo kakvih udruženja i javnih organa upravljanja.
Država je poredak koji određuje kako se upravo na tom ili onom mestu uobičajeno sistematski pljačka ljudi. Anarhija podrazumeva visok stepen decentralizacije moći u društvu, kada se ljudi u najgorem slučaju udružuju u situacione saveze kako bi obnovili pravdu, a nakon što zadatak bude rešen, savez počinje da ima poteškoća sa određivanjem ciljeva i teži raspadanju. Određena analogija mogu biti savremeni međudržavni odnosi: odbrambeni savez NATO zamalo se raspao od zapuštenosti kada je nestala pretnja SSSR-a, ali je odmah oživeo i spreman je da prima nove članove kada je RF počela da zveči oružjem. Ali da bi žrtva agresije dobila podršku u anarhiji, ona čak i ne mora formalno biti član saveza, što jasno vidimo na primeru Ukrajine.
Tako je i kod ankapa: niko se neće protiviti tome da određeni tržišni agent postane jači: zašto da ne, ako tako sjajno zadovoljava svoje klijente. Ali čim on počne da ispoljava netržišnu moć, klijenti počinju da beže od njega, a konkurenti počinju da razmišljaju sa koje strane je najlakše udariti.
Dovoljno jak agent kod ankapa
Da li je ovaj mehanizam dovoljan da ankap, jednom uspostavljen, procveta zauvek? Ne mogu to da garantujem. Prevario nas je Fukujama: u istoriji nema kraja. Održivost ankapa zasnovana je na ekonomskim stimulansima koji sprečavaju neefikasnu centralizaciju, ali anomalije se ne mogu isključiti. Tako je, na primer, dobar model ankapa mehanizam proof-of-work u Bitkoinu, i vidimo da sa vremenom decentralizacija majnovanja samo raste, ali istorija Bitkoina nipošto nije bila lišena kriza povezanih sa pokušajima majnera da nameću svoju volju vlasnicima novčića. A loše balansiran PoW, kao što vidimo na primeru etera, uopšte ne sprečava tvorca valute da njome upravlja samostalno.
Liberalne demokratije su upravo primer takvih krivih sistema, gde su kočnice i tegovi na papiru nacrtani, a u praksi i dalje izlazi vertikala moći ili u najboljem slučaju oligarhija. Projektovati razuman sistem anarhističkog samoupravljanja od nule i pokrenuti ga umesto neke države je netrivijalan zadatak, i ne pada mi na pamet kako bi se to moglo realizovati u odsustvu kriza. Međutim, pošto je država sistem pljačke u kojem su pozitivne povratne veze istorijski mnogo jače od negativnih (što više opljačkaš, to ti je lakše da opljačkaš još – pozitivna povratna veza; ali što više te mrze – negativna povratna veza) – onda su i krize u državama neizbežne. S vremena na vreme iznedam neku priču o tome kako se na tom ili onom mestu usled krize vrši prelazak sa rigidne države na nešto nalik ankapu. Evo, na primer, upravo o liberalnoj parlamentarnoj demokratiji.
Ja, naravno, ne mislim na ono što se dešava u Ukrajini – tamo traje rat. Mislim na specijalnu operaciju koju je sprovela Ekaterina Šulman za evakuaciju u Nemačku „na stažiranju“.
Ekaterina Mihajlovna je dugo kategorički negirala mogućnost sopstvene emigracije, jer je ona politolog, stručnjak za ruski zakonodavni proces, i odlazak za nju znači napuštanje terena za istraživanja. Naravno, to su prilično smešni izgovori, jer je ona sama više puta izjavila da se uvek oslanja isključivo na otvorene izvore, a ne na neke mutne insajdere, a pristup otvorenim izvorima iz Berlina nije nimalo gori nego iz Moskve. Imamo klasičnu legendu za prikrivanje, kako neprijatelj ništa ne bi posumnjao dok ne bude prekasno.
Sada ona izjavljuje da stažiranje nije trajno, već traje samo godinu dana, a tada će ili šah crknuti, ili magarac, ili će kao rezultat stažiranja isplivati novi zanimljiv istraživački zadatak, na primer u Latinskoj Americi – ali ne sumnjajte, povratak u Rusiju je neizbežan, tako da rodbinu koja je ostala u Rusiji ne treba represirati, poštovni pripadnici organa.
Veoma molim one kojima je teško da se odluče na odlazak da usvoje iskustvo Ekaterine Šulman. Glavna stvar: ako vas toliko plaši emigracija, ne nazyvajte je emigracijom. Kao što je Šulman više puta izjavila, ljudi danas ne odlaze u ništavilo. Može se prebazirati u drugu zemlju, nastavljajući da održava podjednako bliske kontakte sa onima koji su ostali u Rusiji kao i pre odlaska. Može se nastaviti raditi za Rusiju na daljinu. Može se ne rasprodavati imovina, već jednostavno konzervirati stan ili ga iznajmiti. Može se pouzdanim ljudima ostaviti punomoćja koja im omogućavaju da, po potrebi, u vaše ime obavljaju bilo kakve transakcije. I najvažnije – može se odmah okvirno odrediti rok ili uslovi povratka. To je sve, vi jednostavno idete da promenite okolnosti, a ne bacate se u ponor neizvesnosti. Slažite se da to zvuči mnogo manje zastrašujuće.
Ipak, molim vas, ne budite previše površni. Istražite iskustvo zasićenih Moskovčana koji su pojurili iz zemlje kao opečeni i sa iznenađenjem otkrili da je u inostranstvu, naravno, prijatno i mirno, ali da je zapravo veoma teško probiti se. Mnoge veštine vredno stečene u Rusiji ispostavili su se kao nepotrebne, poslodavci ne stoje u redu da vas zaposle, a tu su još i sve one dosadne svakodnevne sitnice, poput neobične kuhinje ili nedovoljno bogatog kulturnog života.
Daleko od uobičajenog poslovnog i jezičkog okruženja, daleko od uobičajenog života i starih prijatelja može biti teško. Moraćete da dokažete mnoštvu ljudi, koji vas do sada nisu ni znali, da ste im dovoljno potrebni da vam plaćaju. Možda ćete morati da se bavite potpuno nekvalifikovanim radom, barem neko vreme. Možda će vas posećivati misli da sebe koristite potpuno neracionalno, jer je u Rusiji vaš rad bio mnogo efikasniji nego ovde, na novom mestu. Da, to može biti tako. Ali tamo je vaš rad koristio pre svega onima koji ubijaju ljude u Ukrajini. Zato je vaš odlazak podvig. To je vaš skromni doprinos porazu Putinovog režima. To nije jedini mogući put, ali je sasvim dostojanstven.
Umesto toga, može se u Rusiji završiti u zatvoru. Režim će vas hraniti, a regrutu će ostati manje hrane. Može se baviti propagandom i sabotažom. Režim će hranitiC hordu istražitelja kojima ćete obezbediti posao, a novčana primanja ruskih ugovornika će biti skromnija. Može se zarađivati u Rusiji i donirati ukrajinskoj vojsci ili drugim organizacijama koje vode rat protiv Rusije. Sve je to takođe dostojan izbor.
Nedostojnih izbora, zapravo, postoje samo dva. To je odlazak u unutrašnju emigraciju, kada živite u RF kao da se ništa ne dešava, zatvorenim za spoljne nadražaje. I to je podrška ruskom režimu. U prvom slučaju ste legitimna meta za ekonomske sankcije. U drugom slučaju ste takođe legitimna meta i za silovne akcije.
Vremenom ću malo razraditi poslednju tačku. Libertarijanci zapravo zastupaju zaštitu privatnog vlasništva. Ali ako vam padne na pamet da svoju privatnu imovinu označite istom simbolikom kojom se označava ruska vojna tehnika – vi sebe označavate kao metu za partizanski rat. Pritom, kao laku, loše čuvanu metu. Vi ste kombatant, član organizacije koja je inicirala nasilje protiv širokog kruga lica, i vaša imovina je sada opterećena zahtevima za reparacijama. Budite srećni ako vam samo probuše gume.
Znate li zašto je u Sjedinjenim Državama nakon 1971. godine produktivnost rada nastavila rasti nepromenjenim tempom, ali su pritom realni prihodi ljudi naglo prestali pratiti rast produktivnosti i ostali praktično nepromenjeni? Ili zašto je nakon 1971. godine tokom 50 godina indeks potrošačkih cena skočio 7 puta (ono što je 1971. godine koštalo 1 dolar, sada košta 7 dolara), iako je do 1971. godine za približno takav rast cena bilo potrebno skoro 200 godina? Ili možda zašto je udeo stanovnika SAD-a koji žive sa roditeljima do 29. godine postepeno opadao do 1971. godine, ali je nakon toga ponovo počeo da raste? Ili zašto je odnos vrednosti nekretnina i prihoda radnika u SAD-u za to vreme samo nekoliko puta porastao?
Odgovor je krajnje jednostavan – 15. avgusta 1971. godine, predsednik SAD-a Ričard Nikson je konačno ukinuo zlatni standard, otkazavši fiksnu konverzibilnost američkog dolara u zlato. Nakon toga, američki dolar je postao praktično papir koji nije ničim potkrepljen. Upravo nakon te odluke počelo je osiromašivanje Amerikanaca, koji su ranije samo bogatili.
Ova prilično jednostavna činjenica jasno potvrđuje apsolutnu neopravdanost papirnog novca kao sredstva razmene dobara između ljudi i akumulacije bogatstva. Korišćenje papirnog novca je samo siguran način da se postane siromašan. Uostalom, čega se još može očekivati od novca koji se može štampati u neograničenim količinama, čime se obezvređuju ušteđevine ljudi, dok se istovremeno obogaćuju činovnici, državne strukture, subvencionisani oligarsi i banke, koji su prvi primili novu novčanu masu i realizovali je još po starim cenama. Ili čega se još može očekivati ako se novac bezgranično deli po veštački niskim kamatnim stopama za razvoj biznisa koji bi bio apsolutno neprofitabilan i propao pri stopi formiranoj u uslovima slobodnog tržišta. Pa teorija austrijske ekonomske škole ne bez razloga naziva neograničenu emisiju novca i kreditnu ekspanziju glavnim uzrocima ekonomskih kriza.
Ljudi će samo siromašiti sve dok ne odustanemo od državnih papirnih valuta u korist novca koji nije pod kontrolom bilo kojih centralizovanih upravljačkih organa i koji ima strogo ograničenu emisiju novih novčića. Plemeniti metali su u prošlosti pokazali svoju pouzdanost kao sredstvo razmene i akumulacije bogatstva. Ali u savremenom digitalnom svetu, gde informacione tehnologije igraju ključnu ulogu u svim vrstama aktivnosti i odnosa, kriptovalute mogu služiti kao pouzdano sredstvo razmene.
Pretpostavimo da mladi demokrate dolaze na vlast u RF – oni ne žele „kao u Somaliji“, ali su u principu radoznali za različite oblike organizacije slobodne zemlje. Da li je moguće uređenje eksperimentalne minarhističke države u jednom od protektorata – na primer, Južnoj Osetiji (recimo, da se s Gruzijom nekako dogovore – mi smo sada kao Švedska, a ona ne ratuje za Alande, tako i vi) – ? Imenujemo Mišu/Jarika/tebe za glavnog, ukinemo poreze, proglasimo slobodu biznisa/stvari/oružja/ideja, dočekamo hlebom i solju svetske biznismene koji ovde dolaze, u ustavu zapisujemo NAP i slobodu. Od države ostavljamo samo u početku minimalnu policiju (zaštita od „vazduh slobode me zakockao“ i „Somalije“), socijalno-medicinska zbrinjavanje i biznis organ na konkurentnom tržištu (on je slobodan da vodi biznis kako želi, ali je obavezan da profit troši na dobrotvornost, a u suštini na socijalno). Zatim, kako uspeh raste, ukidamo rudimentarne državne organe, prelazeći na potpuni ankap. Pritom Ankapistan za sada ostaje protektorat, i SAD neće napasti zbog gnezda hakera i trgovaca drogom tamo, a sama PRB će se od njih zaštititi na tržišni način – plaćajući im da ne rade na našem tržištu.
Kacist
Dva srodna pitanja su se uspešno kombinovala, i ako sam na prethodno pitanje – o ankapu u enklavi u jeku srušenog putinizma – odgovorila bajkom, ovde sam primorana jasno da izjavim: ne, nemoguće je.
U čemu je razlika između sahalinskog scenarija i onog koji ste vi predložili? U tome što vaš scenario podrazumeva očuvanje mogućnosti RF da utiče na svoje trenutne protektorate nakon kraja Putina. Ali po kojoj ceni može biti postignut dolazak na vlast tih mladih demokrata bez raspada RF? Ovde nije dovoljno samo smeniti vladu ljudima sa lepim licima. Ovi mladi demokrate morali bi da pokrenu proces denacifikacije i demilitarizacije Rusije, javno se pokažu za sve grehe putinizma, plate reparacije najmanje Gruziji i Ukrajini, predaju gomilu kriminalaca na suđenje njima, kao i međunarodnim organima, povuku vojsku sa svih priključenih teritorija, iz stranih vojnih baza, kao i iz tih istih protektorata.
Postoji određena šansa da im uspe i istovremeno pokrenu ozbiljne reforme u samoj RF: da za vrhovni organ sudovlasti u RF postave Visoki sud u Londonu, a svoje sudije kažnjavaju za svaki slučaj poništenja njihove presude u toj apelacionoj instanci; da vrate regionima lavlji deo poreza i čak malo smanje opšte poresko opterećenje; da rasterete krivični i administrativni zakone od gomile glupih putinskih članova; da ponovo privatizuju mnoštvo putinskih državnih korporacija; potpuno odustanu od vojnog zapisa, ratne mornarice, 80% nuklearnih glava; raspuste FSB i Rosgvardiju; radikalno prepišu regulative rada antimonopolne službe, i tako dalje, i tako dalje. Ali sve će se to odnositi neposredno na Rusiju. Protektorati će u međuvremenu morati nekako da se dogovore o povratku u sastav svojih bivših metropola, jer bez pomoći RF neće moći da izbegnu tu sudbinu, a RF će povodom toga izjavljivati nešto poput „da-da, momci, naravno, uzmite, to je vaše, izvinite što vraćamo u tako užasnom stanju, evo vam odšteta“.
Druga stvar je da je nakon poništavanja RF kao izvoznika autoritarizma u istoj Gruziji sasvim veratan povratak na put s kojeg je skrenula pod Ivanišvilijem, a ako je tako, onda pominjana Južna Osetija ipak ima šansu za sve ove reforme, samo ne kao ruski protektorat, već kao gruzijski. Ali ovde ne moram posebno da fantaziram, to je otprilike isti kurs kojim je region sledio do 2008. godine.
Na primer, ako putinizam kolapsira. Koji su otprilike koraci potrebni za to?
Moskovčanin
Zamislimo, na primer, sledeći scenario. Putin započinje ofanzivu na Donbasu uz istovremeni desant s mora na jugozapad Ukrajine. U tu svrhu on, između ostalog, iscrpljuje ostatke kopnenih snaga, VDV-a i morske pešadije sa Dalekog istoka. U međuvremenu, zbog poteškoća sa izvozom Sahalinske nafte i gasa, tamo počinje prebacivanje radnika na nepuno radno vreme, a na pojedinim mestima i otpuštanja. Mali (manji od Crne Gore po broju stanovnika) izolovani region-donator nađe se u situaciji naglog pada životnog standarda. Uz to, to je region gde je broj i uticaj zaposlenih u budžetu relativno mali, dok je glas onih koji rade, naprotiv, veoma važan.
Poznato je da se najveće nezadovoljstvo javlja među imućnim ljudima kojima su mogućnosti naglo isečene. Tako je podloga za protest spremna, a to su ljudi koje krajnje slabo zanima neka Ukrajina, oni žele da rade, zarađuju i da im Moskva ne smeta.
Šta se dešava dalje? Dalje, na primer, guverner ponovo leti u Moskvu i ne doputuje. Pa, znate, aviopark zahteva stalno održavanje i snabdevanje uvoznim delovima, a sa njima u zemlji nije naročito dobro. Potrebno je organizovati nove izbore. I tu se ispostavi da na ostrvu postoji mnoštvo onih koji su zainteresovani da izađu iz Moskve, a usput i iz sankcija. Uz to, podržavaju ih najmanje japanski i američki akcionari naftogasnih projekata na ostrvu. Na izbore se kandiduje predstavnik LDPR-a (gde nakon smrti osnivača partije vertikala vlasti nije uspela da se pravilno popravi) – etnički Ukrajinac (kojih na ostrvu ima dosta) i preduzetnik. Pokušaji da se on ukloni sa izbora prelaze u juriš grupe podrške kandidata na oblastni izborni komitet, nakon čega kandidat objavljuje da će se izbori održati uz učešće međunarodnih posmatrača. Lokalnoj Rosgvardiji blokiraju kapije garaža betonskim blokovima, i ona izveštava Moskvu da je zauzeta organizovanjem odblokiranja, a dok to traje, pušta pešadiju na ulice bez transporta, što njenu efikasnost svodi na nulu, te ona jednostavno posmatra dešavanja.
Tokom narednih nekoliko dana Japan šalje veliki broj izuzetno ljubaznih međunarodnih posmatrača. Kandidat LDPR-a pobeđuje na izborima, nakon čega parlament ostrva usvaja rezoluciju da Sahalin započinje tranzicioni proces dobrovoljnog priključenja Japanu u pravima široke autonomije. Objavljuje se da Sahalin prestaje da plaća poreze u ruski federalni budžet odmah, dok je pitanje oporezivanja u Japanu odloženo za završne faze tranzicionog perioda. Sva carinska ograničenja prema Japanu se jednostrano ukidaju.
Ruska Federacija, spremna da pošalje armiju kako bi ostrvo primorala na pokornost, usporava. Prvo, armije nema, postoji samo Тихоoceanski flota. U principu, to je dovoljno, ali, drugo, moskovskom rukovodstvu se objašnjava da je Sahalin u sadašnjem obliku idealan ofšor za zaobilaženje sankcija i da ne treba razbacivati takve mogućnosti. Zbog toga Moskva šalje svog predstavnika u komitet za organizaciju tranzicionog procesa, i on tamo doprinosi odugovlačenju tog birokratskog procesa.
A dalje, svima se sviđa ono što je ispalo. Porezi su radikalno smanjeni, ruski biznis se rado registruje tamo gde nema sankcija, japanski se bavi razvojem ostrva. RF pazi da se prava ruskojazičnog stanovništva ne krše. Japan pazi da se ne krše prava japanskih doseljenika. Na kraju, za trideset godina, kada svi već zaborave da je postojao neki Putin i da je bio neki ukrajinski rat, na ostrvu i dalje traje tranzicioni proces, jer nema budala da ga završe. To nije ankap, ali je prilično dobra približnost njemu.
Nedavno sam na prijateljskom sajtu panarchy.ru pročitala zanimljiv članak Spensera MakKaluma sa dosadnim nazivom Preduzeće zajednice: tržišna konkurencija, zemlja i životna sredina. Aleksej Koršunov, koji je objavio ovaj članak, tvrdi da na principima opisanim u njemu funkcioniše jedna od tri privatne ugovorne jurisdikcije u Hondurasu, Sijudad Moran, koju on po ruskom maniru naziva Moranograd, i u kojoj se on, kako se ispostavilo, ispostavio kao prvi stanovnik. (Uzgred, ne tako davno je prikupio novac za kartu do najpoznatije honduraske ZEDE pod imenom Prospera, doputovao je tamo, a potom objavio izveštaj o stanju stvari u ovom vodećem projektu)
Ukratko, članak MakKaluma sadrži sledeće ideje. Vrednost parcele zemljišta može se definisati kao suma spoljnih efekata usmerenih ka toj parceli od svih ostalih objekata u vlasništvu. Ako je vlasnik zemljišta odvojen od njene neposredne upotrebe i izdaje je u zakup nekoliko zakupaca, on je obično izuzetno zainteresovan za maksimizaciju zakupnine, a stoga ima tržišne stimulanse da za zakupce stvori što povoljnije okruženje. Iz tog razloga, tvrdi autor, tamo gde je zemlja zauzeta individualnim stambenim kućama ili, još gore, stambenim zgradama u kojima su stanovi u vlasništvu stanara, svaki vlasnik maksimizuje sopstvenu udobnost stanovanja, dok tamo gde se značajne površine izdaju brojnim zakupcima, počinje da cveta bujno raznovrsje načina korišćenja tih površina, od kafića i radnji do kouvorkinga i laboratorija. Zadatak administratora određenog poslovnog centra uglavnom se svodi na to da zakupcima obezbedi komunalne usluge i minimizira trenja između zakupaca i države. To je neka vrsta „zaštite“ zdrave osobe.
Moranograd je zamišljen tako da svojim rezidentima obezbedi maksimalnu moguću sigurnost za Honduras, prihvatljive uslove života i mesto za zaradu. Prilikom kreiranja naselja Montelibero nismo u potpunosti pratili preporuke izložene u članku: umesto da svu zemlju ostavimo u vlasništvu fonda, zgradimo je centralizovano i iznajmljujemo rezidentima samo u zakup, iseckali smo približno dve trećine na male privatne komade za samostalnu izgradnju, dok je ostatak zaista ostavljen za iznajmljivanje. Na taj način bismo trebali dobiti praktični eksperiment o tome koja od koncepcija bolje funkcioniše. U svakom slučaju, trenutno smo još uvek u fazi postavljanja centralizovane infrastrukture, otprilike kao Moranograd, samo što ne gradimo ogradu oko naselja, jer Crna Gora nije mesto gde treba strahovati od komšija.
Dragi srcu građevinski moranogradski problemi, to nas sve još čeka
Jedan od najvažnijih pojmova u životu bilo kog društva su prava. To mogu biti takozvana ljudska prava, pravo na vlasništvo, autorska prava i još mnoga druga prava. Ali ako postavimo pitanje odakle zapravo sva ta prava potiču, često nam mogu odgovoriti da je država njihov izvor. To znači da definisanje i održavanje prava zapravo spada u funkcije organa koji proglašava „monopol“ na svoju vlast i na primenu nasilja u društvu.
Kakva će onda u tom slučaju biti suština pojma prava u stvarnosti? Odgovor je jednostavan – taj pojam je identičan pojmu privilegije. Tako, pod državnom vlašću imate slobodu govora samo zato što ste za to dobili privilegiju. Vaše vlasništvo zapravo nije vaše – vama je samo data privilegija da njime vladate i da ga koristite. Možete se baviti određenom profesijom ili voditi neki sopstveni posao samo na osnovu dozvole izdate odozgo. I ovu listu možemo nastaviti skoro do beskonačnosti, budući da su sva vaša prava i slobode zapravo samo privilegije od stacionarnog bandite.
Države širom sveta su više puta eksplicitno pokazale da ne postoje nikakva prava, već samo privilegije kojih ljudi mogu lako biti lišeni. Vremenom su mnoge vrste aktivnosti postale ekstremno regulisane, imovina ljudi je više puta oduzimana, ljudi su više puta gubili svoje slobode, ljudima je bilo zabranjeno da koriste bilo šta kao sredstvo razmene osim „državnog“ novca, a to je samo mali broj primera ovakvog oduzimanja privilegija. Sada se privilegovana priroda državnih prava, a posebno prava vlasništva, može dobro posmatrati na primeru Rusije. Kompanijama koje su obustavile aktivnosti u zemlji preti oduzimanje njihovih aktiva, svi strani državljani iz „neprijateljskih država“ su prvo lišeni autorskih i patentnih prava, a zatim i potpuno prava na kupovinu i prodaju nekretnina. Što se tiče slobode govora i delovanja, ona je oduzeta čak i ljudima iz, činilo bi se, krajnje liberalnih i demokratskih zemalja, na primer kada su u Australiji i Kanadi protiv ljudi koji nisu želeli da prihvate određena državna ograničenja zbog kovida primenjene stroge sile. I ovu listu takođe možemo nastaviti skoro do beskonačnosti.
Čak i ako zamislimo idealno demokratsku državu koja se i dalje oslanja na instrument nasilja, prava koja iz nje proizilaze takođe će biti privilegije. U tom slučaju, određivanje toga koje privilegije će organ nasilja dati ljudima, a koje će im oduzeti, za svako konkretno pitanje odlučivaće mišljenje većine. I na kraju, zbog neizbežne razlike u mišljenjima i različitog sastava većine po različitim pitanjima, svi ljudi će ponovo biti potčinjeni privilegijama. Uostalom, u stvarnom životu stanje je još gore, jer idealni demokratski stacionarni banditi uopšte ne postoje.
Radi jasnijeg razumevanja suštine sadašnjih prava, njih treba nazivati upravo privilegijama, jer zapravo nema nikakve razlike između ova dva pojma. Takva razlika će nastati tek kada nasilje bude iskorenjeno kao metoda upravljanja društvenim životom, kao i uopšte vođenja ljudskih međusobnih odnosa generalno, kao rezultat čega pravo neće biti predmet politike održavane nasiljem, već predmet dobrovoljnog ugovora i saglasnosti između ljudi.
