Libertarijanizam i socijalni eksperimenti

U nedavnoj objavi sa vestima o Monteliberu spomenula sam da je među učesnicima projekta iznenađujuće malo ne samo aktivnih članova bilo koje od dve libertarianske partije u Rusiji, već čak i ljudi koji su nekako povezani sa njima. Verovatno ovu misao vredi razraditi.

Naravno, na početku projekta niko nije mogao precizno reći u šta će on vremenom prerasti. Jednom od osnivača se činio kao žarište agorizma. Drugom kao platforma za buduće transformacije Crne Gore u pravcu libertarijanizma. Meni – kao mesto za evakuaciju ruskih političkih aktivista od Putinovog režima. U rezultatu, zaista imamo žarište agorizma, a strateški cilj transformacije Crne Gore zapisan je u našem opisu projekta, iako u tom pravcu nismo mnogo napredovali. Što se tiče mesta za evakuaciju – zaista smo postali takvo mesto, samo što nam se pridružuje sve više ne političkih aktivista, već običnih libertarijanaca koji se uopšte ne bave politikom.

I, znate, čini se da je to čak i dobro. Sudeći po onome što sam čula u periodu kada sam još relativno blisko komunicirala sa političkim libertarijancima, veći deo njihovih partijskih aktivnosti svodio se na međusobne sukobe oko statuta i deljenje moći u partiji (koja se upravo tada raspadala na dva dela). I ovde povremeno dolazi do trenja oko koordinacije zajedničkih aktivnosti, ali nema tog beskonačnog izbacivanja ljudi iz pokreta. Podržavaš tržište, ne podržavaš državno mešanje, ne praktikuješ prisilu – pa to je odlično, putujemo u istom pravcu, a sa pametnim knjigama ćeš se upoznati u slobodno vreme, ako stigneš.

Nedavno me su pitali čime se, zapravo, naša zajednica razlikuje od bilo koje druge grupe, jer ovde, u Crnoj Gori, postoji još nekoliko emigrantskih grupa koje isto tako ne praktikuju nasilje i potpuno podržavaju slobodu. Morala sam da razmislim, i nakon razmišljanja pronašla sam jedinu principijelnu razliku: mi imamo tokenomiku. To jest, u suštini, mi samo aktivno praktikujemo oblikovanje naših tržišnih odnosa i obaveza u eksplicitnom obliku, i upravo nam to daje mogućnost veoma aktivnog razvoja.

Postavlja se pitanje: a ako neka druga zajednica uspe da uvede tokenomiku kod sebe, po čemu će se oni razlikovati od nas? I tu sa iznenađenjem konstatujem da se, u suštini, ni po čemu ne razlikuju. Tokenomika (za razliku od kriptovaluta) funkcioniše na poverenju, jer je povezivanje tokena sa objektima stvarnog sveta bez poverenja nemoguće. A poverenje među članovima zajednice moguće je samo zahvaljujući tome što dele zajedničku vrednost kao što je ljubav prema tržištu, odnosno prema dobrovoljnim transakcijama. Bilo kakvi pokušaji u pravcu ideja da je korisno varati naivne odmah će biti odbačeni od strane zajednice (zajedno sa nosiocima takvih ideja), jer naše međusobne obaveze nisu osigurane nikakvim državnim nasiljem, a pokretanje instrumenata privatnog nasilja je skupo i komplikovano, i jednostavno nije vredno toga. Ako neka druga zajednica uspe da reprodukuje slične odnose unutar sebe, možemo ih slobodno priznati kao jednake sebi, a istovremeno i priznati njihove tokene. Tako se potpuno, naizgled, pomoćni instrument neprimetno ispostavlja kao jedinstvena karakteristika i skoro kao osnova identiteta.

Što se tiče političkih metoda rešavanja problema, njih je zaista bolje ostaviti partijama. A za njih smo mi, očigledno, osuđeni da ostanemo potpuno apolitičan projekat, bilo po prodaji zemlje, bilo po nekoj drugoj politički besmislenoj aktivnosti. Poželimo tim ljudima sreću u njihovoj misiji, ali ako neki član partije želi da pređe sa politike na ekonomiju – naša vrata su otvorena.

primate li EURMTL?

Zakoni o oružju – instrument u izvršenju genocida

Prilično zanimljiva pravilnost može se pratiti u velikom broju genocida. Prethodilo im je uvođenje regulacija i zabrana civilnog naoružanja. Često su takve zabrane direktno prethodile genocidima. Veoma zgodno za vladine silovatelje i ostale bandite, zar ne? Lišiti običan narod naoružanja, a zatim mirno i gotovo bez ikakvog otpora istrebljavati njegov nepoželjan deo.

Zastupanje zakona o oružju i protivljenje prirodnom pravu čoveka na odbranu sopstvenog života znači podržavanje isključivog naoružanja manjine silovatelja. Zabrane naime rade samo u odnosu na mirne i poslušne građane, koji u životu nikada ne bi koristili oružje radi izvršenja napada, već samo u svrhu samoodbrane. A vladini agenti i neposlušni banditi će oružje u svakom slučaju imati u rukama. Zar je to zaista ono što žele protivnici slobode naoružavanja i samoodbrane, da vlade imaju nad ljudima totalitarnu silinsku vlast, a banditi potpunu slobodu da vrše nasilje ne nailazeći na otpor svojih žrtava?

Vesti projekta Montelibero, izdanje 11

Prethodno izdanje se uglavnom odnosilo na to kako je početak rata uticao na projekat (ukratko: priliv ljudi se ubrzao, uvođenje novca je postalo teže). Od tada je rat postao rutina, više ne privlači toliku bolnu pažnju, i ljudi su se ponovo okrenuli mirnom životu.

Izgradnja naselja aktivno napreduje, pre nekoliko dana su izlivena prva dva temelja.

Značajno je porasla i medijska pratnja projekta. Ja više nisam glavni glas Montelibera, već samo stari kanal informisanja, ali glavni sadržaj sada pružaju potpuno drugi ljudi. Evo, na primer, može se pogledati na kanalu Soza kratak video sa drona, gde se dobro vidi gde se naselje nalazi u odnosu na najbliži gradić i kako izgleda aktivnost na terenu. Soz je preuzeo od mene ulogu glavnog inspektora gradilišta, mogu odahnuti. Ili evo, recimo, Viktor je dao intervju prijateljskom projektu za kreiranje decentralizovane pravne platforme, gde je ispričao ko smo mi i zbog čega smo se ovde okupili.

Trenutno ima pedeset aktivista Montelibera koji su se direktno preselili u Crnu Goru (najčudnije mi je to što među njima ima veoma malo članova Libertarianske partije Rusije – uopšte je nejasno gde su svi oni nestali – neki su ostali u RF i pokazuju aktivnost, ali većina se, čini se, bez traga rastopila). Pored toga, formira se jezgro pristalica iz dijaspore, koji se još uvek nisu potpuno integrisali, ali postepeno učestvuju u određenim našim aktivnostima. Ovde je, naravno, važan centar privlačenja bio klub pomenut u prethodnom izdanju. Prostor se i dalje sređuje, ali paralelno sa tim redovno prijaćuje raznim događajima: engleski i poker klubovi, D&D i modernije društvene igre, rođendani i jednostavno druženja povodom dolaska određenih gostiju.

Tokenomika nastavlja da se jača. MTL fond i pojedini privatni investitori uložili su svoj kapital u projekat za organizaciju iznajmljivanja automobila. Prvi kabriolet je već kupljen i iznajmljen, sada se kupuju jednostavniji automobili. Naši stablecoini u evrima već ih prihvata prilično veliki broj biznisa. Uzgred, ako ste kliknuli na prethodni link, mogli ste videti da je projekat stekao sopstveni vodič na wiki-mehanizmu; postoji nada da će to malo smanjiti priliv identičnih pitanja u četovima.

Nadam se da ste zapraćili glavni telegram kanal projekta, i da je za vas moja selekcija vesti samo veoma skroman izvod iz prethodno pročitanog, a da ste inače već odavno upoznati sa svim našim unutrašnjostima.

Uskoro će proći godinu dana od mog dolaska u Crnu Goru, i ta odluka do sada izgleda kao najuspešnija u mom životu. Nikada oko mene nije bilo toliko energičnih slobodnih ljudi sa kojima sam na istoj talasnoj dužini. Nadam se da će slične odluke postati najuspešnije i u vašim životima.

Knjiga o ankapu – započeto poglavlje o neidealnosti društva

Budući da su u poslednjim objavama bili prevodi pametnih knjiga, pravo je vreme da izbacim još jedan fragment sopstvene pametne knjige. U drugom delu knjige sam, kao što se čitalac možda seća, prvo ukratko opisala idealni ankap, a zatim počela da pokazujem koje postoje poteškoće na putu njegove realizacije, podelivši ih u tri kategorije: neidealnost sveta, čoveka i društva. Pa eto, sada sam polako dopuzala do društva.

Kao prvo, u realnom društvu izgradnji ankapa smetaju teškoće u komunikaciji – teško je, znate li, uspostavljati dobrovoljne odnose ako niste upoznati sa tim u čemu se sastoji dobra volja kontragenta, jer ga ne možete razumeti. Kao drugo, veoma štetna stvar ispostavlja se kao oportunizam – kada ljudi možda i priznaju rečima prikladnost pridržavanja principa neagresije, ali im je teško odoliti njegovom kršenju u uslovima kada to dovodi do očigledne lične koristi (a ponekad i do očigledne koristi za mnoštvo ljudi).

Svaki put kada napišem još par poglavlja o teškoćama ankapa, trudim se da to uradim dovoljno savesno kako bi tokom pisanja i kod mene same počele sumnje da je ovo kraj, da se sa ovim zaista ništa ne može učiniti. Zato mi je potrebno određeno vreme da povratim duševno ravnotežu i nadam se sopstvenom očajanju tekstom o tome kako se pomenute teškoće prevazilaze. Srećom, drugi deo knjige je blizu završetka, a u trećem će već biti o alatima za izgradnju ankapa, što je daleko pozitivnija tema.

Kao i obično, ako vam je lakše da čitate knjigu u formatu za elektronske čitače, možete je preuzeti, trudim se da na sajtu održavam aktuelnu verziju. I, kao i obično, ako imate želju da donirate, ne odlažite ispunjenje te želje.

Šta genocidi mogu reći o ljudskoj nasilnosti

Voluntarist, Bitarh

Sećajući se genocida nad etničkom grupom tutsija u Ruandi, može nam se učiniti da se gotovo čitav narod hutu, podstaknut zagovornicima ideje istrebljenja tutsija, jednostavno pretvorio u ubice. Ili pak možemo se setiti koliko je zastrašujući bio režim Pol Pota, kada je poginulo do četvrtine stanovništva Kambodže. Zar nam ovi i drugi slični primeri masovnih genocida ne pokazuju da čovek nema nikakva prirodna ograničenja kada je reč o ubijanju drugih ljudi, i da uz dovoljno ubeđivanje skoro svako može to lako učiniti?

U proceni takvih pojava kao što su rat ili genocid, definitivno ne treba oslanjati se na subjektivne osećaje. Mnogo je bolje sprovesti detaljne proračune. Na osnovu najšire prihvaćenih istraživanja, u rezultatu genocida u Ruandi poginulo je od 500 hiljada do 662 hiljade tutsija, dok neke procene dosežu do 800 hiljada poginulih. Ali koliko je hutu učestvovalo u genocidu? Jedno istraživanje procenjuje broj ubica na 50 hiljada ljudi [1]. Drugo istraživanje procenjuje broj učesnika u genocidu (onih koji su vršili pokušaje ubistva, sama ubistva, silovanja, mučenja i druge oblike teškog nasilja) od 175 hiljada do 210 hiljada ljudi [2]. U trenutku početka genocida, stanovništvo Ruande iznosilo je više od 7 miliona ljudi.

Šta to zapravo znači? Prema najvišoj proceni, samo 2,5-3% stanovništva Ruande, ili 3-3,5% stanovništva samih hutu, vršilo je nasilje tokom genocida nad tutsijama. Prema najnižoj proceni, ubice su činile manje od 1% stanovništva. To uzimajući u obzir činjenicu da su pokreti koji su zastupali istrebljenje tutsija, svim mogućim metodama i putem svih informativnih kanala, pozivali hutu na ubistva. I sama ubistva su zaista imala masovni karakter.

Ne treba sumnjati u to da je takav procenat ljudi uspeo da organizuje genocid. Teško je očekivati da će osoba koju pozivaju na ubistva, koja ne oseća nikakvo odbojanje prema izvršenju ubistva, i čije potencijalne žrtve nemaju ozbiljnu mogućnost odbrane, zaustaviti se samo na jednoj ili dve epizode. Pre treba očekivati da će ubijati sve koji mu se nađu na putu. Male grupe takvih ubica mogle su potpuno uništiti hiljade ljudi odjednom, naročito ako su bile naoružane. U istraživanju koje procenjuje broj ubica u ruandijskom genocidu na 50 hiljada ljudi, tvrdi se da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana može istrebiti stotine hiljada, ako ne i milion ljudi.

Drugi poznati primer genocida je istrebljenje od 1,5 do 2 miliona Kambodžanaca od strane „crvenih Kmera“ u periodu od 1975. do 1979. godine tokom režima Pol Pota. Snage crvenih Kmera do 1975. godine mogu se proceniti na 55 do 70 hiljada ljudi [3][4]. Stanovništvo Kambodže na početku genocida iznosilo je oko 7,8 miliona ljudi. Na osnovu ovih brojki, očigledno je da su za smrt tadašnjih 20-25% stanovništva Kambodže odgovoran manje od 1% stanovništva.

Genocidi nam ne mogu reći da je većina ljudi spremna da izvrši istrebljenje grupa koje ne dele njihove stavove ili čak čitavih naroda. Neposredni ubice i drugi počinioci nasilja u genocidima čine ogromnu manjinu ukupnog stanovništva. To znači da oni ne mogu služiti kao dokaz nasilne prirode čoveka, već naprotiv – oni samo potvrđuju da je čovek, u većini slučajeva, nenasilan.

Izvori:

  1. Jones, B. D. (2001). Peacemaking in Rwanda: the dynamics of failure;
  2. Straus, S. (2004). How many perpetrators were there in the Rwandan genocide? An estimate. Journal of Genocide Research, 6(1), March, 85–98;
  3. Carney, T. (1989). The Unexpected Victory. In Karl D. Jackson, ed., Cambodia 1975–1978: Rendezvous With Death. Princeton University Press, pp. 13–35;
  4. The Crime of Cambodia: Shawcross on Kissinger’s Memoirs New York Magazine, 5 November 1979.

Erik Mak. Libertarijanizam. Završavam prevod bonus dela knjige.

Aleks Dvoreckij me je ohrabrio novom donacijom, tako da objavljujem prevod poslednjeg poglavlja bonus sekcije knjige Erika Maka o libertarijanizmu. Poglavlje je posvećeno problemu sa kojim se suočavaju svi indirektni konsekvencijalistički pristupi stvaranju društva pogodnog za život. Da bi se ljudi u društvu ograničili na dobrovoljnu interakciju, potrebno je dobrovoljno samoomgraničenje i sveprisutno poštovanje pravila pravednog ponašanja. Ali za svakog konkretnog pojedinca će se uvek naći opravdanje da malo odstupi od tih pravila radi nešto veće koristi. I on zna da i drugi imaju slična opravdanja. Odakle ovde uverenost da će svi poštovati pravila? A bez te uverenosti, ko će ih uopšte poštovati?

Upravo zato čisti konsekvencijalizam nije sposoban da stvori stabilno libertariansko društvo – potreban je katalizator u vidu vere u neophodnost poštovanja pravila, odnosno njihovo poštovanje mora biti samo po sebi vredno, a ne samo sredstvo za postizanje opšteg blagostanja. I tek tada će opšte blagostanje uslediti.

Preostalo mi je da prevedem poslednji deo knjige, posvećen kritici libertarijanizma. Tamo su uvod i četiri poglavlja, pa ću, nadam se, završiti u razumnom roku, pre nego što Mihail Požarskij, koji me je inspirisao na prevod, umre od dosade.

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Redakcija poglavlja 10-12.

Prošli put sam obećala da ću najaviti finalnu redakciju odjednom šest poglavlja, ali proces se nekako odužio (možda zbog nedovoljne motivacije?), tako da evo za sada tri.

U drugom delu Praktične anarhije Molinjo prelazi na argumentaciju o tome zašto je anarhija bolja od države. U uvodu on nabraja šest osnovnih pitanja koja ima smisla postaviti prilikom razmatranja bilo kakve kritike anarhističkih rešenja sa pozicija etatizma. Zatim u prilično opsežnom FAQ-u o anarhizmu odgovara na najtipičnije prigovore (putevi, nacionalna bezbednost – i sve to). A u poglavlju o četiri argumenta protiv države zapravo se ne daju četiri argumenta, već četiri moguća odnosa između loših i dobrih ljudi u društvu, i pokazuje se zašto u svakom od tih odnosa pojavljivanje države samo pogoršava stvari. Meni nije bliska ideja deljenja ljudi na dobre i loše, i protiv države se sasvim može izneti koherentan sistem prigovora zasnovan, na primer, na analizi ekonomskih podsticaja – ali propovednici moralnih sistema imaju svoju publiku, i Molinjo najbolje zna kako s njom da radi.

Korupcija uvek prati silovnu vlast

Voluntarist, Bitarh

Samo postojanje silovne i „obavezne“ vlasti za sve dovodi do pojave korupcije. Šta god i ko govorio, sve vlade sveta su korumpirane, samo da nisu svi spremni to da priznaju i da ovaj fenomen nazivaju pravim imenom, često se skrivajući iza termina kao što je „lobiranje“. I to nije iznenađujuće – ako neki društveni organ poseduje „legalno“ pravo na monopol u uspostavljanju i kontroli poretka u društvu, uključujući i primenu sile, onda će različite interesne grupe uvek obraćati pažnju na njega u pokušaju da ostvare svoje ciljeve na račun ugrožavanja prava i sloboda drugih interesnih grupa. To je neizbežno čak i u najliberalnijim demokratijama, jer ni u njima ništa ne sprečava neku interesnu grupu da podstakne dovoljan broj činovnika da donesu odluku koja joj je potrebna.

Sve dok postoje silovne prisilne vlade, korupcije i ugrožavanja interesa jednih ljudi u korist interesa drugih ljudi nije moguće izbeći. Samo na slobodnom tržištu različiti interesi mogu stabilno koegzistirati paralelno jedni s drugima, jer je za to dovoljno samo da svaki interes ima barem minimalnu grupu „potrošača“. Politika pak može u svakom trenutku doneti zakon kojim će na određenoj teritoriji sve alternative nekom jednom interesu biti diskriminisane, ili čak potpuno likvidirane. I takav zakon će biti potkrepljen pretnjom primene nasilja u slučaju njegovog neizvršavanja.

Reparacije

Prilično je zabavno što RF još uvek u punoj snazi pokušava ofanzivu, i dalje ima solidnu prednost u vazduhu, i dalje nastavlja da ubacuje nove ciljeve rata u informativni prostor – a na društvenim mrežama već u punom juri idu diskusije o tome kako će Rusija isplaćivati reparacije Ukrajini, vredi li se zastupati to i da li treba da ih plaćaju oni koji su od samog početka bili protiv rata.

Ubaciću i ja svoje mišljenje. Čini mi se da je odsustvo reparacija pre svega u interesu ukrajinskih libertarijanaca, ali i ruskih. S druge strane, etatisti sa obe strane bi trebalo da žarko podrže reparacije.

Stvar je u tome da su reparacije novac koji država plaća državi. Ali taj novac ona uvek prikuplja od svojih podanika. Kako je počeo uspon Moskovskog kneževstva? Time što je moskovski knez Ivan od ordinskog hana dobio privilegiju da plaća reparacije za sva ruska kneževstva. Tokom procesa prikupljanja, mnogo toga je ostalo u rukama, i Moskva je ojačala. Kada uslovni Leonid Volkov počne da prikuplja reparacije za Ukrajinu, Moskva će od toga takođe samo ojačati, jer kakva uopšte federalizacija i prenos ovlašćenja regionima, kada treba iscediti novac od ljudi i platiti ukrajinskom predsedniku?

Ali recimo da međunarodni fond za borbu protiv korupcije, pod vođstvom hrabrog Ivana Ždanova, uspe da pronađe i lobiše za zaplenu tolike imovine krupnih ruskih korupcionara da će to biti dovoljno za isplatu reparacija, i da neće biti potrebe za uvođenjem vanrednih poreza za ostale ruske građane. Šta će uraditi dobri ukrajinski predsednik, dobivši reparacije od dobrog ruskog predsednika? Počeće u ime države da naručuje određene radove na obnovi onoga što je uništeno tokom rata, ojačaće ukrajinsku državnu vojsku, policiju, carinu, poreske organe, dofinansiraće nacionalnu banku i sve to. Ukratko, ojačaće socijalnu državu. Da li je to dobro? Naravno da jeste, odgovoriće ukrajinskim libertarijancima državni činovnici koji će raspoređivati sav taj novac, kao i njihovi rođaci koji će, srećnom slučaju, dobijati državne ugovore.

Naravno, svaka neindiferentna osoba ima mnoštvo moralnih osnova za pomaganje Ukrajincima i u ratu, i u životu u emigraciji, i u obnovi uništenog privrede nakon povratka kući. Ali za to mu nije potrebna državna prisila, ona je pre sposobna da odmetne. Tako, države blokiraju bankovne kartice građanima RF (teže je donirati), stvaraju mnoštvo ograničenja za emigrante, što im otežava smestaj na novom mestu i ometa pružanje pomoći, a i u fazi posleratne pomoći će privatnu inicijativu sigurno opteretiti gomilom prepreka. Zato se ispostavlja korisnom partizanska aktivnost protiv svih država: protiv države Ukrajine, koja ometa deo izbeglica da je slobodno napuste; protiv države RF, kako bi se sabotirala regrutacija u vojsku, rad državnih ustanova, ometao vojni isporuke i demotivisali privatna lica da podrže rat; protiv ostalih država koje ometaju emigrante u zapošljavanju, smesteivanju i sprovođenju novčanih transakcija. Ali sve to nisu reparacije, ne pokušavajte da ulepšate tu sramnu reč.

P.S. Zaboravila sam da dodam još jedan važan stav. Najbolji ishod ovog rata je potpuno uništenje ruske države. Ali u tom slučaju definitivno neće biti nikakvih reparacija: nestaće subjekt od kojeg bi se one mogle uzeti. I to je još jedan veoma važan razlog zbog kojeg bi ukrajinski libertarijanci trebalo da sanjaju ne o reparacijama, već o daleko prijatnijem ishodu.

Naravno, odsustvo reparacija ne otklanja mogućnost krivičnog gonjenja privatnih lica i podnošenja im tužbi za konkretnu štetu.

Odakle reparacije? Alah daje!

Silovni kontrol i propast državne demokratije

Voluntarista, Bitarh

Događaji tokom pandemije koronavirusa dobro su pokazali kako se neke od najdemokratskiji država na svetu mogu lako pretvoriti bukvalno u autoritarne režime sa jakom vladinom moći, potiskivanjem opozicije i zatvaranjem „neprihvatljivih“ ljudi u zatvore. Radi se o Australiji i Kanadi, koje u rangiranju demokratije zauzimaju mesta među deset najboljih zemalja. Vlada prve države je u borbi protiv pandemije odlučila da pribegne totalnim zabranama izlaska iz kuće i kretanja građana, praćenju istih i zatvorskм kaznom za prekršioce. U drugoj je vlada na proteste kamionista protiv koronavirus ograničenja odgovorila blokiranjem bankovnih računa, potiskivanjem aktivnosti opozicije, uvođenjem vanrednog stanja i hapšenjima nekih od protestnika. Ili se setimo Francuske, koja je takođe prilično demokratska zemlja, međutim, njeni policajci se ne ustručavaju da batinaju ljude bez maski, a gotovo svake antivladine akcije završavaju se grubim razbijanjem protestnika od strane bezbednosnih snaga.

Demokratija se veoma lako može pretvoriti u autoritarni i represivni režim. I ne treba se tome čuditi – čega se još može očekivati od vlada koje su, iako prilično demokratske i liberalne u svojim ciljevima, ipak i dalje oslonjene na instrument sile u realizaciji tih ciljeva? Kada neki organ u društvu ima pravo na silnu prinudu ljudi i mogućnost da efikasno raspolaže tim pravom, to je samo pitanje vremena i postojanja povoda kada će se sila iz običnog instrumenta podrške zakonu pretvoriti u instrument sprovođenja represija i jačanja vlasti.

Zato treba razumeti da je jedini mogući put ka dostizanju slobodnog i nenasilnog društva iskorenjivanje silnih instrumenata upravljanja, i sama po sebi zamena autoritarnog režima demokratijom u dugoročnoj perspektivi neće dati ništa. Pridržavanje demokratskih i liberalnih vrednosti je apsolutno besmisleno i beskorisno ako se zajedno sa njima aktivno ne podržava nedopustivost nasilja, kako u privatnim odnosima između ljudi, tako i u realizaciji mera od strane bilo kakvih udruženja i javnih organa upravljanja.