Granice nadležnosti libertarianskog suda

opisivala si situaciju kada sud, radi rešavanja konflikta između silovatelja i žrtve, preduzima mere koje fizički izoluju samo prvog od druge, ali ne prvog od društva u celini. Ali šta sa činjenicom da silovatailj, koji je u praksi potvrdio spremnost na nasilje, ostavši na slobodi, iako u drugom gradu, nastavlja da predstavlja potencijalnu opasnost za okolinu?

Drugim rečima, kako postupiti sa patološkim ličnostima poput Aleksandra Pičuškina, koji će zbog svojih psihičkih karakteristika nastaviti da vrše zločine sve dok je to fizički moguće?

Koji uopšte mogu biti limiti sдержиavajućih mera suda koji sledi libertarianske principe? Znači, prisilno proterati u drugi grad je moguće, a recimo, doživotno staviti u kućni pritvor ili u psihijatrijsku kliniku?

Anonimno pitanje

Sud može ponuditi bilo koju preporuku za rešavanje konflikta. Na primer, „budući da su postupci odgovornika prvenstveno uzrokovani njegovim psihičkim stanjem, sud smatra da će konflikt biti rešen nakon što odgovornik isplati tu i tu kompenzaciju tužiocu, kao i nakon što odgovornik prođe psihološku rehabilitaciju, sve do potpunog izlečenja potvrđenog konzilijumom koji uključuje predstavnika tužioca, predstavnika rehabilitacione ustanove i predstavnika određene nezavisne medicinske neprofitne organizacije“. Problem je u tome što sud u okviru svoje odluke može operisati samo onim novcem koji je na raspolaganju stranama u procesu, uključujući i onaj koji će dobrovoljno pružiti treća lica. Ako odgovornik nije dovoljno bogat da se iz njegove imovine može platiti njegova rehabilitacija, a tužilac ili spoljni dobrovoljci nisu dovoljno velikodušni da učine tako širok gest – tada preporuke suda nikako neće rešiti konflikt, jer neće biti sredstava za njihovo izvršenje.

U takvim slučajevima neizbežno će doći do upotrebe jeftinijih rešenja. Najjednostavnije je banalno proglašenje vanzakonitom, u staroislandom duhu. Odgovornika ima pravo ubiti prvi prolaznik, a sud svojim autoritetom jamči da druga sredstva iscrpljivanja konflikta u ovom slučaju ne rade ili su nepodnošljivo skupa. I to je sve, dalje odgovornik već sam traži pod koji panj da se sakrije kako bi tamo živeo i ne privlačio pažnju.

Što je društvo siromašnije i surovije, to će veći biti udeo sudskih odluka tipa „proglašenje vanzakonitom“, i to će pojedinci osećati manje oklevanja kada sretnu takvog autlou pre nego što ga istrebe. Ako me pamćenje ne vara, najduži rok koji je uspeo da preživi u Islandu neko proglašen vanzakonitom bio je šesnaest godina, i taj izvanredni epopeja je zaslužio posebnu sagu.

Srazmerno tome, što je društvo bogatije i blagonaklonije, to će veći biti udeo sudskih odluka tipa „predati na staranje određenom dobrotvornom fondu za rehabilitaciju“. Opet, ništa ne sprečava takve fondove da primaju i one koji su ranije bili proglašeni vanzakonitima. Šta će ljude navratiti da doniraju novac takvim fondovima? Neželja da lično odstreljuju autlou koji slučajno zaluta na travnjak ispred kuće. Tako – doniraš novac dobrim ljudima i raduješ se.

Slažite se, neprijatan prizor. Zašto biste to želeli u svom dvorištu?

Rutinizacija košmara

Rat u Ukrajini je ušao u fazu izduživanja i polako počinje da ispada iz trenutnog dnevnog reda. Najneprijatnije u šta bi to moglo iscuriti je:

  • Front se stabilizuje, strane se utvrđuju, gubici postaju manji;
  • Ruska ekonomija polako degradira pod sankcijama, ali se politički sistem pokazuje dovoljno čvrstim i do raspada države ne dolazi;
  • Ukrajinska ekonomija polako degradira pod granatovanjem, u zemlji zapravo ostaju samo oni koji se bore i oni koji opslužuju rat, dok se veći deo ostalih ili rasipa dovoljno daleko od linije fronta ili napušta zemlju, a nakon odlaska polako navikavaju na novo mesto boravka;
  • Rusi, koji nisu uspeli da pobegnu iz Ruske Federacije u ranoj fazi rata, postepeno gube mogućnost da to učine: niko ih nigde ne želi, više nemaju novca za karte, a letova u inostranstvo više neće biti. Bilo kako bilo, oni zatežu pojas i počinju da preživljavaju;
  • Usput, što se tiče dopunjavanja ruske vojske ljudskim žrtvama u ovom scenariju ne treba brinuti: dovoljno je davati porodici regruta vojni paket hrane i odmah im ga oduzeti čim regrut desertira ili odazme. Sin u vojsci – roditelji siti. Mnogi bi bili spremni na ovakav dogovor.
  • I tako se nastavlja godinama.

U određenoj meri ovom scenariju može zasmetati otvaranje novih žarišta napetosti oko Rusije: ostatke ruskih trupa počeće da istiskuju iz Pridnestrovlja i sa Kavkaza, Ruska Federacija će pokušati da deluje na svim frontovima i ipak će se relativno brzo slomiti. Međutim, ne treba se nadati samo pomoći Azerbejdžana, Moldavije i Gruzije. Bolje je ipak nastaviti gurat Rusiju ka brzom vojnom porazu i političkom raspadu, pre svega snagama samih Rusa.

U početku sam predlagala isključivo „biljojedne“ mere poput paljenja vojnih regrutnih centara. To stvara haos u sistemu mobilizacije trupa, ne povlači prateće žrtve, izgleda efektno i deluje inspirativno na svakog pristalicu slobode. Sada, međutim, vidim da su mnogi otišli dalje: stižu informacije o sabotaži na železnicama. Opet, bez ljudskih žrtava. Uništavaju se relejni ormari koji, koliko sam razumela, služe za dispečering tereta. To znači da se propusni kapacitet pruge naglo smanjuje, ali vozovi ne ispadaju sa šina. Mrežom kruži mnoštvo drugih predloga za sabotažu različitog stepena domišljavosti, ali se većina svodi na provozirovanje zastoja u sistemu snabdevanja trupa.

Nas pak mnogo više zanima raspad zemlje. I tu mi je veoma teško da smislim bilo kakvu političku aktivnost u Rusiji koja bi omogućila libertarijancu da ostane „čist“. Predlagati pojednostavljenje vođenja biznisa i smanjenje poreza? Zagovarati olakšavanje prometa civilnog oružja? Pozivati na potpun prelazak na visoko profesionalnu ugovornu vojsku? Ozbiljno? Sada? U Rusiji? Iskreno, sada bi naprotiv imalo smisla podržati komuniste u svemu. Dajte potpunu nacionalizaciju industrije! Ograničenje cena! Ograničenje izvoza robe izvan regiona njene proizvodnje! Zamenimo Nabibulinu Glazjevom! IT-jevac za stanove! Šta oni to još žele? Neka dobiju. Inače će kasnije opet kriviti kapitalizam da je doveo zemlju do dna. Ne, neka se raspadne pod Glazjevom.

Tako da, za ime Boga, ne mogu danas da smislim plemenitiji cilj za ruske libertarijance od toga da što pre napuste Rusiju i ostave zemlju na rastrganje levjacima. Kao što je zapovetila Ayn Rand. Kao što je Navaljni predlagao libertarijancima. Ispravite ramena.

Izvinite zbog izbora ilustracije iz popularnog animea Attack on Titan…

Šta tačno u našem mozgu nas čini nenasilnim

Voluntarist, Bitarh

Izuzetno zanimljivi i važni rezultati pokazani su u eksperimentima primene antiagresivnih agenasa kod miševa i pacova. Ispostavilo se da neki od njih mogu smanjiti manifestaciju napadačke agresije, pri čemu ne utiču na odbrambenu agresiju i druge, nenapadačke oblike ponašanja i socijalne komunikacije. Da budemo precizniji – reč je o agonistima koji aktiviraju serotoninjske 5-HT1A/1B receptore.

Ovi rezultati se poklapaju sa teorijom o postojanju urođenih kočnica agresivnog ponašanja kod mnogih vrsta, koje sprečavaju nanošenje štete i ubijanje pripadnika sopstvene vrste. A u slučaju čoveka čak je razvijen model mehanizma inhibicije nasilja (VIM), koji uključuje i objašnjenje razvoja empatije. Polazeći od ove teorije, nasilje u unutarvrstnim odnosima treba posmatrati više kao patološki, nego kao prirodan oblik ponašanja. Tim više što čak i kod mnogih teritorijalnih, socijalnih i naoružanih vrsta nivo letalnog nasilja i dalje ne prelazi 1%, a prema različitim svedočanstvima, samo ne više od 2% ljudi ne oseća jak otpor prema izvršenju ubistva.

Takođe vidimo da je odbrambena agresija, za razliku od napadačke, ipak prirodan oblik ponašanja, i rad inhibitora nasilja je ne zaustavlja kada u okruženju postoji neposredna pretnja po život. To je dobro demonstrirano primenom 5-HT1A agoniste alnespirona kod pacova. On je imao izuzetno selektivan efekat; značajno smanjenje agresivnosti nije sprečilo pacove da ipak pribegnu odbrambenom ponašanju u slučaju sukoba sa agresivnim pripadnikom iste vrste.

Različni genetski dokazi pokazuju da određene varijante gena 5-HT1A/1B receptora, kao i još tri gena povezana sa 5-HT sistemom – TPH2, MAO A (poznat i kao „gen ratnika“) i SERT, dovode do povećane agresivnosti kod životinja i ljudi. Na primer, u jednoj od studija, u poređenju sa zdravim ljudima i neagresivnim alkoholičarima, kod impulsivnih i agresivnih alkoholičara otkrivene su razlike u genu 5-HT1B. Pritom je ova studija obuhvatila dve različite grupe ljudi – Fince i jedno indijansko pleme. A mutacije u genu MAO A su već odavno poznate kao uzrok anomalnih manifestacija agresije kod muškaraca.

Prema modelu mehanizma inhibicije nasilja, direktan rezultat narušavanja njegovog rada su crte bezdušnosti-besstrasnosti (CU-traits) kod dece i psihopatija kod odraslih. Promene u funkciji 5-HT1B receptora u određenim delovima mozga otkrivene su kod ljudi sa agresivnim crtama i crtama psihopatije. A razlika u genotipu 5-HT1B gena bila je prisutna kod dece sa crtama bezdušnosti-besstrasnosti.

Vredi primetiti da desetine gena i veliki broj sistema utiču na agresivnost. Međutim, inhibitor nasilja i dalje ostaje konkretan mehanizam koji je izražen ograničenim brojem receptora i gena. Prvo, to je jednostavno važno kako bi se agresija inhibirala najefikasnije. Drugo, drugi oblici farmakološke intervencije, na primer primena antipsihotika (kao što je haloperidol), beta-blokatora, lekova koji utiču na rad GABA neurotransmitera, agonista i antagonista 5-HT2 receptora (među prvima su mnogi psihedelici), izazivaju samo neselektivno smanjenje agresivnosti uz potiskivanje odbrambene agresije i drugih oblika ponašanja, kao i neželjene efekte.

Razumevanje prirode inhibitora nasilja i njegove ograničenosti na mali broj receptora i gena može nam ne samo reći mnogo o samom nasilju, već i pomoći u kreiranju rešenja usmerenog protiv njega kao patološkog oblika ponašanja svojstvenog manjini ljudi. I suština takvog rešenja je jednostavna – vraćanje prirodne inhibicijske kontrole nad agresijom, koja je prisutna kod većine, pomoću primene odgovarajućih farmakoloških, pa čak i genoterapijskih preparata.

Ovaj materijal ukratko opisuje sadržaj članka pod nazivom „Neurofiziologija i genetika mehanizma inhibicije nasilja“, kojem se možete obratiti za više detalja.

Vesti projekta Montelibero, izdanje 10

Prethodno izdanje bilo je skoro u potpunosti posvećeno tome kako smo zamršeno kopali zemlju na parceli za buduće libertariansko naselje, kako bi tokom kišne sezone tamo bilo suvlje. Radije bih nastavila da pričam o takvim svakodnevnim sitnicama, ali od tada, znate, izbio je rat.

U nekoliko gradova Crne Gore otvoreni su krizni centri za pomoć ukrajinskim izbeglicama. U radu barskog centra aktivno su učestvovali volonteri iz našeg projekta. U Budvi je učesnik projekta Montelibero povoljno i besplatno počeo da pomaže izbeglicama u pribavljanju boravka. Takođe smo pokušali da pošaljemo humanitarni teret u Ukrajinu, prvenstveno sa lekovima, ali taj pokušaj nije uspeo: previše je granica i birokratskih prepreka, takvim stvarima bi bilo lakše baviti se iz zemalja koje graniče sa Ukrajinom.

Sankcije su znatanajno otežale život ne samo onima koji su ostali u Rusiji da hrane Putinov režim porezima, već i onima koji su se pravovremeno preselili na pristojnija mesta. Tako nam je postalo mnogo teže da prebacujemo ruske investicije u Crnu Goru radi finansiranja izgradnje, a oni od nas koji su radili za ruske kompanije na daljinu suočili su se kako sa naglim smanjenjem prihoda u evro ekvivalentu zbog pada rublje, tako i sa dodatnim provizijama da bi rublje sa kartica ruskih banaka pretvorili u evro keš. EURMTL – naš interni stejblkoin za evro – takođe škripi, jer je njegova prednost uvek bila besplatna konverzija između tokena i evro keša, a sada, očigledno, nećemo moći da izbegnemo pojavu provizija za podizanje novca.

Još jedna direktna posledica rata bila je ta što su mnogi učesnici projekta, koji su ranije polako planirali svoj preseljenje u Crnu Goru, bili primorani da se hitno ubrzaju i požure ovamo u žurbi. Za mesec dana broj članova crnogorske libertarianske zajednice se udvostručio, i sada nas je ovde više od četrdeset osoba. Postalo je nemoguće da se svi okupimo u nekom kafiću, pa smo iznajmili poseban paviljon koji je stajao zapušten od vremena kovida i počeli da ga sređujemo. Sada imamo mesto za sastanke, a uskoro planiramo da tamo počnemo da držimo predavanja o libertarianizmu. To je veoma aktuelno jer smo već postali prilično primetni lokalnoj ruskoj dijaspory, i ljudi su živo zainteresovani za to ko smo mi i šta nas motiviše. U stara dobra vremena, kada je u Rusiji bio procvat aktivnosti libertarianske partije, ni u jednom ruskom gradu od 20 hiljada stanovnika (kao u Baru) pa čak ni od 40 hiljada stanovnika (ako računamo sa Budvom), broj libertarianskih aktivista nije bio ni blizu četrdeset, tako da smo već stvorili koncentraciju libertarijanaca veću nego što je ikada bilo bilo gde u Ruskoj Federaciji, a to je tek početak. Izviniте, počinju mi izbijati svetovni tonovi, moram smanjiti patos.

Uprkos svim gorenavedenim problemima, gradnja u naselju Montelibero se nastavlja. Po celoj parceli postavljaju se komunikacije: kanalizacione cevi i kanali za sve ostalo: vodovodne cevi, kablove i tako dalje.

Čekamo da rezultati parcelacije konačno budu evidentirani u državnom katastru, kako bi se zemlja mogla podeliti između suvlasnika, ali crnogorska država je izuzetno spor proces. Moguće je da će se prve kuće početi graditi čak i pre fiksiranja prava vlasništva nad parcelama.

I dalje nije jasno da li će od nas ići delegacija na Liberticon, ali smo se dogovorili sa organizatorima o postavljanju naših reklama, kao i zamolili jednog od ruskih ekspata-libertarijanaca koji živi u Češkoj da predstavi naš projekat.

Ukratko, sada nas neće zaustaviti čak ni potpuno zatvaranje granica sa Rusijom, baza je već dovoljno velika da se rastavi nastavi bez priliva novih ruskih imigranata. Ali nuklearni rat u Evropi bi verovatno mogao ozbiljno da naudi našim planovima, volela bih da izbegnemo to.

Knjiga o ankapu – dopunila sam odeljak o nesavršenosti čoveka

Završila sam poglavlje o tome koji su u anarho-kapitalističkom društvu verovatni pristupi rešavanju problema povezanih sa činjenicom da stvarni čovek po svojoj prirodi nipošto nije nužno u svakom trenutku potpuno spreman da nastupi kao punopravni subjekt prava, kao i sa time da njegov horizont planiranja u određenim slučajevima može biti izuzetno kratak. Sada je ostalo da dopišem odeljak o neidealnosti društva, i tada ću moći da rezimiram drugi deo knjige.

Podsećam da se knjiga može čitati onlajn po poglavljima, a može se i preuzeti za čitanje oflajn u formatu elektronskih knjiga. Sumnjam da će ovo poslednje za većinu biti aktuelno tek nakon što knjiga bude dovršena, ali za svaki slučaj održavam ovaj fajl ažurnim. I usput ću podsetiti da sam uvek radostna vašim donacijama i komentarima. U odnosu na ovu knjigu, komentarima se radujem čak i više, jer oni mogu pomoći u poboljšanju teksta.

Etološki pristup definisanju agresije, nasilja i samoodbrane

Libertarian Band je objavio video o etološkom pristupu definisanju pojmova agresije, nasilja i samoodbrane. Etologija kao nauka koja proučava ponašanje životinja, a koja takođe služi kao poveznica između bioloških i socioloških nauka u proučavanju ljudskog ponašanja, predstavlja prilično precizan instrument za rešavanje ovog problema. Etološki pristup nam može dati jasne odgovore o tome šta zapravo treba smatrati agresijom i nasiljem, kao i gde se nalaze granice samoodbrane.

Preporučujem svima da pogledaju ovaj video i podele ga sa drugima, kako bi u budućnosti bilo sve manje zabune u razgovorima o agresiji, nasilju i samoodbrani.

Knjižica o ankapu – razbijam neidealnost čoveka

Nakon što sam izbacila sve iz sebe povodom iznenadnog rata, napravila sam određenu pauzu i sada se postepeno vraćam rutini. Počeo je drugi odeljak drugog dela knjige o ankapu – to zvuči umirujuće dosadno i banalno, baš ono što je potrebno.

U zamahu sam napisala kratak uvod u odeljak, poglavlje o tome da čovek nije potpuno pravno subjektan (ankap i deca su večna tema), kao i poglavlje o tome da je čovek smrtan, i da to takođe ometa pobednički pohod ankapa.

Čovek ima još mnoštvo nedostataka, ali njihovo detaljno razmatranje ostaviću za sledeći put, a tada ću, ko zna, doći i do diskusije o tome šta da radimo sa svim tim.

Kako čak i mali vojni konflikt može dovesti do katastrofe

Voluntarist, Bitarh

Tokom invazije ruskih trupa na teritoriju Ukrajine dogodio se incident koji je mogao imati krajnje katastrofalne posledice. Reč je o događajima u Zaporižkoj nuklearnoj elektrani – najvećoj elektrani u Evropi. Detalji ovog događaja nisu toliko važni, glavno je to što su se oko same nuklearne elektrane odvijala borbena dejstva. Moguće je da je verovatnoća katastrofe bila krajnje niska, ali ipak nije bila nula. I da se to dogodilo – desetine miliona života bile bi ugrožene, jer bi to bilo mnogo gore od svima poznate nuklearne katastrofe u Černobiljoj elektrani. Takođe, sada su se pojavile informacije o biolaboratorijama koje se nalaze na teritoriji Ukrajine. SZO je preporučila Ukrajini da uništi opasne patogene kako bi se sprečio njihov mogući curenje.

Zar ovo ne treba da pokaže u čemu je problem nasilja kao metode rešavanja problema i postizanja ciljeva, i zašto se sa njim moramo boriti? Rat ili bilo koji drugi nasilni konflikt može dovesti do katastrofe, ako zahvati nuklearnu elektranu, skladište opasnih hemijskih supstanca ili biolaboratoriju sa uzorcima smrtonosnih virusa, naročito veštačkog porekla, koji su čuvani za strogo kontrolisane eksperimente i za koje nije poznato šta raditi ako iznenada procure napolje.

Kao što vidimo, nije čak ni potrebno namerno koristiti nuklearno, hemijsko, biološko ili bilo koje drugo oružje masovnog uništenja da bi se postiglo upravo to masovno uništenje. U savremenom svetu sa gomilom opasnih tehnologija i sredstava koja se koriste u različitim preduzećima i objektima, ono može postati samo slučajan rezultat čak i malog оруžanog sukoba, a kamoli tako razmernog konflikta kakav se sada dešava između Rusije i Ukrajine. Zbog toga su nasilje i rat krajnje nedopustivi, neophodno je boriti se protiv svih oblika nasilja odmah i svuda, u celom svetu. Oni koji se ne nalaze na teritoriji sukobljenih zemalja verovatno smatraju da su potpuno bezbedni. Ali to uopšte nije tako, jer u savremenom svetu niko nije bezbedan dokle god su mogući bilo kakvi nasilni konflikti.

Pozitivna agenda za međunarodnu politiku

Hajde da pričamo o nečemu dobrom.

Međunarodna zajednica je uspela da u najkraćem roku nanese veliki udarac ekonomiji RF. U principu, to je sasvim dovoljno da se sahrani trenutni režim u RF, ukoliko mu padne na pamet da nastavi da igra već izgubljeni rat. Ali to će a) oduzeti mnogo vremena, b) doneti ogromne gubitke za sve države i privatne kompanije koje su se pridružile sankcijama protiv RF, v) nimalo ne pomoći u principijalnom rešavanju problema agresije nuklearne sile protiv nenuklearne (KNR može sačekati dok vlade, koje su tako radosno uvodile sankcije protiv RF, budu srušene od strane opozicije koja obećava povratak normalnosti – i odmah nakon toga krenuti u obnavljanje svoje teritorijalne celovitosti preko sundera).

Kako rešiti problem brže, jeftinije i pouzdanije? Jednostavno koristite ne samo bat, već i šargarepu. Pa vi već pokušavate da primenite taj metod, nudeći ruskim pilotima da odvedu vojne avione u inostranstvo za nagradu, ali, priznajte, to je sitničavo, delujte razmernije. Objavite da su vaše sankcije samo protiv RF. Ako bilo koji teritorijalni entitet objavi odvajanje od RF, to da ne podržava invaziju RF na Ukrajinu i pridruži se sankcijama protiv RF, obećajte da ćete odmah priznati suverenitet te nove države, primiti je u UN, priznati njen nuklearni status ako se na njenoj teritoriji nalaze nuklearne bojeve glave – i, pošto ta država nije RF – na nju se ne odnose nikakve sankcije.

Rukovodstvo RF decenijama govori svom stanovništvu da kolektivni Zapad sanja kako bi raskomadao majku Rusiju. Pa sprovedite taj košmar u delo! Neka Vladimir, sakupljač ruskih zemalja, uđe u istoriju kao onaj koji je od Rusije ostavio kneževinu veličine moskovske oblasti. To bi bilo elegantno. To bi bilo poučno. To bi ukrotilo KNR.

Kompaktna država, čije se delovanje uglavnom svodi na obezbeđivanje rada infrastrukture i pravnih okvira – to je ono što čak i libertarijanci s određenim gađenjem pristaju da tolerišu. Pa da, to je zastareo interfejs, ali ga možda vredi privremeno sačuvati iz razloga kompatibilnosti, dok poslednji etatisti ne izumru prirodnim putem. Međutim, prostrana carstva su mračna prošlost, kojoj je mesto na smećnjaku istorije još pre sto godina, i jednostavno ne postoji nikakav razlog za očuvanje RF (ili KNR) u postojećim granicama. Ako čak ni ukrajinska kriza ne potakne ova carstva ka raspadu – strašno je zamisliti kolike će dimenzije krize ova carstva izazvati sledeći put.

Antikrajinski post, update

Prethodna objava izazvala je niz kritika. Kako one ne bi ostale neodgovorene, ne ispravljam tu objavu, već iznosim dopunu.

Kao prvo, pogrešila sam i umesto Zelenskog objavila drugog čoveka u radnim odelima, nekog šefa Nikolajevske ODA Vitalija Kima. Želim dugovečnost ovom vlasniku veselih čarapa! Sebi želim malo više pažnje prilikom razmatranja slika, iako razumem da je to teško ostvarivo.

Kao drugo, citirali su mi norme zakona na osnovu kojih je vršena podela oružja. One podrazumevaju pokazivanje pasoša, upis u redove teritorialne odbrane, neke druge formalnosti i, što je najodvratnije, obavezu pod pretnjom krivičnog gonjenja da se primljeno državno imovinsko dobro vrati u roku od deset dana nakon ukidanja ratnog stanja. Mislim da će jadnost ovih normi biti više nego potpuno poništena njihovim neispunjavanjem. Gotovo sigurno će lavlji deo izdatog oružja na kraju, prema dokumentaciji, biti tragično izgubljen u borbi – otprilike isto kao što lovačke puške imaju zapanjujuću tendenciju da, prema dokumentima, potonu tokom lova na patke.