Vesti projekta Montelibero, izdanje 10

Prethodno izdanje bilo je skoro u potpunosti posvećeno tome kako smo zamršeno kopali zemlju na parceli za buduće libertariansko naselje, kako bi tokom kišne sezone tamo bilo suvlje. Radije bih nastavila da pričam o takvim svakodnevnim sitnicama, ali od tada, znate, izbio je rat.

U nekoliko gradova Crne Gore otvoreni su krizni centri za pomoć ukrajinskim izbeglicama. U radu barskog centra aktivno su učestvovali volonteri iz našeg projekta. U Budvi je učesnik projekta Montelibero povoljno i besplatno počeo da pomaže izbeglicama u pribavljanju boravka. Takođe smo pokušali da pošaljemo humanitarni teret u Ukrajinu, prvenstveno sa lekovima, ali taj pokušaj nije uspeo: previše je granica i birokratskih prepreka, takvim stvarima bi bilo lakše baviti se iz zemalja koje graniče sa Ukrajinom.

Sankcije su znatanajno otežale život ne samo onima koji su ostali u Rusiji da hrane Putinov režim porezima, već i onima koji su se pravovremeno preselili na pristojnija mesta. Tako nam je postalo mnogo teže da prebacujemo ruske investicije u Crnu Goru radi finansiranja izgradnje, a oni od nas koji su radili za ruske kompanije na daljinu suočili su se kako sa naglim smanjenjem prihoda u evro ekvivalentu zbog pada rublje, tako i sa dodatnim provizijama da bi rublje sa kartica ruskih banaka pretvorili u evro keš. EURMTL – naš interni stejblkoin za evro – takođe škripi, jer je njegova prednost uvek bila besplatna konverzija između tokena i evro keša, a sada, očigledno, nećemo moći da izbegnemo pojavu provizija za podizanje novca.

Još jedna direktna posledica rata bila je ta što su mnogi učesnici projekta, koji su ranije polako planirali svoj preseljenje u Crnu Goru, bili primorani da se hitno ubrzaju i požure ovamo u žurbi. Za mesec dana broj članova crnogorske libertarianske zajednice se udvostručio, i sada nas je ovde više od četrdeset osoba. Postalo je nemoguće da se svi okupimo u nekom kafiću, pa smo iznajmili poseban paviljon koji je stajao zapušten od vremena kovida i počeli da ga sređujemo. Sada imamo mesto za sastanke, a uskoro planiramo da tamo počnemo da držimo predavanja o libertarianizmu. To je veoma aktuelno jer smo već postali prilično primetni lokalnoj ruskoj dijaspory, i ljudi su živo zainteresovani za to ko smo mi i šta nas motiviše. U stara dobra vremena, kada je u Rusiji bio procvat aktivnosti libertarianske partije, ni u jednom ruskom gradu od 20 hiljada stanovnika (kao u Baru) pa čak ni od 40 hiljada stanovnika (ako računamo sa Budvom), broj libertarianskih aktivista nije bio ni blizu četrdeset, tako da smo već stvorili koncentraciju libertarijanaca veću nego što je ikada bilo bilo gde u Ruskoj Federaciji, a to je tek početak. Izviniте, počinju mi izbijati svetovni tonovi, moram smanjiti patos.

Uprkos svim gorenavedenim problemima, gradnja u naselju Montelibero se nastavlja. Po celoj parceli postavljaju se komunikacije: kanalizacione cevi i kanali za sve ostalo: vodovodne cevi, kablove i tako dalje.

Čekamo da rezultati parcelacije konačno budu evidentirani u državnom katastru, kako bi se zemlja mogla podeliti između suvlasnika, ali crnogorska država je izuzetno spor proces. Moguće je da će se prve kuće početi graditi čak i pre fiksiranja prava vlasništva nad parcelama.

I dalje nije jasno da li će od nas ići delegacija na Liberticon, ali smo se dogovorili sa organizatorima o postavljanju naših reklama, kao i zamolili jednog od ruskih ekspata-libertarijanaca koji živi u Češkoj da predstavi naš projekat.

Ukratko, sada nas neće zaustaviti čak ni potpuno zatvaranje granica sa Rusijom, baza je već dovoljno velika da se rastavi nastavi bez priliva novih ruskih imigranata. Ali nuklearni rat u Evropi bi verovatno mogao ozbiljno da naudi našim planovima, volela bih da izbegnemo to.

Knjiga o ankapu – dopunila sam odeljak o nesavršenosti čoveka

Završila sam poglavlje o tome koji su u anarho-kapitalističkom društvu verovatni pristupi rešavanju problema povezanih sa činjenicom da stvarni čovek po svojoj prirodi nipošto nije nužno u svakom trenutku potpuno spreman da nastupi kao punopravni subjekt prava, kao i sa time da njegov horizont planiranja u određenim slučajevima može biti izuzetno kratak. Sada je ostalo da dopišem odeljak o neidealnosti društva, i tada ću moći da rezimiram drugi deo knjige.

Podsećam da se knjiga može čitati onlajn po poglavljima, a može se i preuzeti za čitanje oflajn u formatu elektronskih knjiga. Sumnjam da će ovo poslednje za većinu biti aktuelno tek nakon što knjiga bude dovršena, ali za svaki slučaj održavam ovaj fajl ažurnim. I usput ću podsetiti da sam uvek radostna vašim donacijama i komentarima. U odnosu na ovu knjigu, komentarima se radujem čak i više, jer oni mogu pomoći u poboljšanju teksta.

Etološki pristup definisanju agresije, nasilja i samoodbrane

Libertarian Band je objavio video o etološkom pristupu definisanju pojmova agresije, nasilja i samoodbrane. Etologija kao nauka koja proučava ponašanje životinja, a koja takođe služi kao poveznica između bioloških i socioloških nauka u proučavanju ljudskog ponašanja, predstavlja prilično precizan instrument za rešavanje ovog problema. Etološki pristup nam može dati jasne odgovore o tome šta zapravo treba smatrati agresijom i nasiljem, kao i gde se nalaze granice samoodbrane.

Preporučujem svima da pogledaju ovaj video i podele ga sa drugima, kako bi u budućnosti bilo sve manje zabune u razgovorima o agresiji, nasilju i samoodbrani.

Knjižica o ankapu – razbijam neidealnost čoveka

Nakon što sam izbacila sve iz sebe povodom iznenadnog rata, napravila sam određenu pauzu i sada se postepeno vraćam rutini. Počeo je drugi odeljak drugog dela knjige o ankapu – to zvuči umirujuće dosadno i banalno, baš ono što je potrebno.

U zamahu sam napisala kratak uvod u odeljak, poglavlje o tome da čovek nije potpuno pravno subjektan (ankap i deca su večna tema), kao i poglavlje o tome da je čovek smrtan, i da to takođe ometa pobednički pohod ankapa.

Čovek ima još mnoštvo nedostataka, ali njihovo detaljno razmatranje ostaviću za sledeći put, a tada ću, ko zna, doći i do diskusije o tome šta da radimo sa svim tim.

Kako čak i mali vojni konflikt može dovesti do katastrofe

Voluntarist, Bitarh

Tokom invazije ruskih trupa na teritoriju Ukrajine dogodio se incident koji je mogao imati krajnje katastrofalne posledice. Reč je o događajima u Zaporižkoj nuklearnoj elektrani – najvećoj elektrani u Evropi. Detalji ovog događaja nisu toliko važni, glavno je to što su se oko same nuklearne elektrane odvijala borbena dejstva. Moguće je da je verovatnoća katastrofe bila krajnje niska, ali ipak nije bila nula. I da se to dogodilo – desetine miliona života bile bi ugrožene, jer bi to bilo mnogo gore od svima poznate nuklearne katastrofe u Černobiljoj elektrani. Takođe, sada su se pojavile informacije o biolaboratorijama koje se nalaze na teritoriji Ukrajine. SZO je preporučila Ukrajini da uništi opasne patogene kako bi se sprečio njihov mogući curenje.

Zar ovo ne treba da pokaže u čemu je problem nasilja kao metode rešavanja problema i postizanja ciljeva, i zašto se sa njim moramo boriti? Rat ili bilo koji drugi nasilni konflikt može dovesti do katastrofe, ako zahvati nuklearnu elektranu, skladište opasnih hemijskih supstanca ili biolaboratoriju sa uzorcima smrtonosnih virusa, naročito veštačkog porekla, koji su čuvani za strogo kontrolisane eksperimente i za koje nije poznato šta raditi ako iznenada procure napolje.

Kao što vidimo, nije čak ni potrebno namerno koristiti nuklearno, hemijsko, biološko ili bilo koje drugo oružje masovnog uništenja da bi se postiglo upravo to masovno uništenje. U savremenom svetu sa gomilom opasnih tehnologija i sredstava koja se koriste u različitim preduzećima i objektima, ono može postati samo slučajan rezultat čak i malog оруžanog sukoba, a kamoli tako razmernog konflikta kakav se sada dešava između Rusije i Ukrajine. Zbog toga su nasilje i rat krajnje nedopustivi, neophodno je boriti se protiv svih oblika nasilja odmah i svuda, u celom svetu. Oni koji se ne nalaze na teritoriji sukobljenih zemalja verovatno smatraju da su potpuno bezbedni. Ali to uopšte nije tako, jer u savremenom svetu niko nije bezbedan dokle god su mogući bilo kakvi nasilni konflikti.

Pozitivna agenda za međunarodnu politiku

Hajde da pričamo o nečemu dobrom.

Međunarodna zajednica je uspela da u najkraćem roku nanese veliki udarac ekonomiji RF. U principu, to je sasvim dovoljno da se sahrani trenutni režim u RF, ukoliko mu padne na pamet da nastavi da igra već izgubljeni rat. Ali to će a) oduzeti mnogo vremena, b) doneti ogromne gubitke za sve države i privatne kompanije koje su se pridružile sankcijama protiv RF, v) nimalo ne pomoći u principijalnom rešavanju problema agresije nuklearne sile protiv nenuklearne (KNR može sačekati dok vlade, koje su tako radosno uvodile sankcije protiv RF, budu srušene od strane opozicije koja obećava povratak normalnosti – i odmah nakon toga krenuti u obnavljanje svoje teritorijalne celovitosti preko sundera).

Kako rešiti problem brže, jeftinije i pouzdanije? Jednostavno koristite ne samo bat, već i šargarepu. Pa vi već pokušavate da primenite taj metod, nudeći ruskim pilotima da odvedu vojne avione u inostranstvo za nagradu, ali, priznajte, to je sitničavo, delujte razmernije. Objavite da su vaše sankcije samo protiv RF. Ako bilo koji teritorijalni entitet objavi odvajanje od RF, to da ne podržava invaziju RF na Ukrajinu i pridruži se sankcijama protiv RF, obećajte da ćete odmah priznati suverenitet te nove države, primiti je u UN, priznati njen nuklearni status ako se na njenoj teritoriji nalaze nuklearne bojeve glave – i, pošto ta država nije RF – na nju se ne odnose nikakve sankcije.

Rukovodstvo RF decenijama govori svom stanovništvu da kolektivni Zapad sanja kako bi raskomadao majku Rusiju. Pa sprovedite taj košmar u delo! Neka Vladimir, sakupljač ruskih zemalja, uđe u istoriju kao onaj koji je od Rusije ostavio kneževinu veličine moskovske oblasti. To bi bilo elegantno. To bi bilo poučno. To bi ukrotilo KNR.

Kompaktna država, čije se delovanje uglavnom svodi na obezbeđivanje rada infrastrukture i pravnih okvira – to je ono što čak i libertarijanci s određenim gađenjem pristaju da tolerišu. Pa da, to je zastareo interfejs, ali ga možda vredi privremeno sačuvati iz razloga kompatibilnosti, dok poslednji etatisti ne izumru prirodnim putem. Međutim, prostrana carstva su mračna prošlost, kojoj je mesto na smećnjaku istorije još pre sto godina, i jednostavno ne postoji nikakav razlog za očuvanje RF (ili KNR) u postojećim granicama. Ako čak ni ukrajinska kriza ne potakne ova carstva ka raspadu – strašno je zamisliti kolike će dimenzije krize ova carstva izazvati sledeći put.

Antikrajinski post, update

Prethodna objava izazvala je niz kritika. Kako one ne bi ostale neodgovorene, ne ispravljam tu objavu, već iznosim dopunu.

Kao prvo, pogrešila sam i umesto Zelenskog objavila drugog čoveka u radnim odelima, nekog šefa Nikolajevske ODA Vitalija Kima. Želim dugovečnost ovom vlasniku veselih čarapa! Sebi želim malo više pažnje prilikom razmatranja slika, iako razumem da je to teško ostvarivo.

Kao drugo, citirali su mi norme zakona na osnovu kojih je vršena podela oružja. One podrazumevaju pokazivanje pasoša, upis u redove teritorialne odbrane, neke druge formalnosti i, što je najodvratnije, obavezu pod pretnjom krivičnog gonjenja da se primljeno državno imovinsko dobro vrati u roku od deset dana nakon ukidanja ratnog stanja. Mislim da će jadnost ovih normi biti više nego potpuno poništena njihovim neispunjavanjem. Gotovo sigurno će lavlji deo izdatog oružja na kraju, prema dokumentaciji, biti tragično izgubljen u borbi – otprilike isto kao što lovačke puške imaju zapanjujuću tendenciju da, prema dokumentima, potonu tokom lova na patke.

Antiukrajinska objava

Kako su objavljivane serije objava usmerenih protiv države RF, oko četrdeset ljudi se odjavilo sa mog telegram kanala, a sada nameravam da pogoršam situaciju, proći se i po državi Ukrajini.

U Ukrajini traje Veliki otadžbinski rat. Nacionalni duh je jak, a džavelin-i brzi; samo još zona bezletenja i okupatori bi bili uništeni za nedelju dana, a bez nje će se zadatak razvući do leta, ako, naravno, ne odigra ulogu faktor tabakere. Država toliko veruje svojim građanima da im deli bojno oružje bez ikakvih dokumenata i zvanično je proglasila da ubistvo ruskih vojnika od strane privatnih lica nije krivično delo. Kao da kažu: partizanite, blagosilimo vas. U zemlju masovno dolaze strani dobrovoljci, jer je lov na čoveka najuzbudljiviji od svih lovova, o čemu smo mnogo čitali kod klasika. Na kraju svega, ukrajinska vlada dobija ozbiljne količine pomoći, ne samo u oružju i humanitarnim teretima, već i u novcu.

Postavlja se pitanje, kog đavola u Ukrajini i dalje postoji vojni poziv? Kog đavola muškarcima do 60 godina ne dozvoljavaju da napuste zemlju? Prvo, to je seksizam (pa, to sam tako, lagano prošla kroz aktuelne teme). Drugo, to je direktno državno robovlasništvo. Treće, to je jednostavno neefikasno. Ako je muškarac već stigao do granice, on sigurno nema nameru da se bori. Namerava da odvede svoju porodicu na sigurno mesto, a tamo, na tom sigurnom mestu, on barem više neće biti teret za ukrajinski državni sistem socijalne zaštite, neće uvećati statistiku gubitaka civilnog stanovništva, neće se vrteti ispred ruskih ambasada sa ukrajinskom zastavom – a potom, ko zna, možda će se čak i vratiti da se pridruži ratu – ali već dobrovoljno. To je sasvim verovatno, naročito s obzirom na činjenicu da Ukrajina može veoma velikodušno da plaća vojnicima, dok izbeglice mogu računati samo na sopstvene ušteđevine i pomoć lokalne rusko-ukrajinske dijaspore.

Postavlja se pitanje, kog đavola je Ukrajina uopšte zadržala graničare i naročito carinnike na zapadnoj granici? Zar država nema gde da smesti ljude? Zar država želi, u uslovima ekstremnog naprezanja snaga građanskog društva, da ometa slobodno kretanje robe? Zar je država potpuno poludela? Carinu je trebalo u celom sastavu poslati na front prvog dana rata, da tamo i poginu u celom sastavu. Ili barem ih otpustiti, ako već moramo biti blagi.

Kratko rečeno, veoma sam daleko od divljenja postupcima trenutnog ukrajinskog rukovodstva. Oni bi mogli da uništavaju Putinove okupatore ne manje efikasno, a da pritom ne tiraju sopstveni narod. To bi za svet bio daleko značajniji moralni primer nego što je držanje automatske puške od strane predsednika na njegovom radnom mestu. Eto, Lukašenko se takođe pozirao sa automatima, pravi vitez.

Radite, braćo!

Bukvalno juče sam imala sumorno i uopšte ne praznično raspoloženje, a danas od jutra skoro vrištim od oduševljenja: stigla je prva vest o spaljivanju vojnog regruta u Ruskoj Federaciji. To je upravo ono čemu sam pozivala u jednoj od svojih antiruskih objava. Vest je anonimno objavljena na ukrajinskom telegram kanalu, što je i razumljivo, ovakve stvari se ne prikazuju na prvom kanalu.

Cilj je izabran великолепno: zgrada koja stoji sama, zaključana za noć, bez ikakvih čuvara i drugih mogućih žrtava. Teren je seoski, a to znači da su regruti ovde registrovani najverovatnije siromašni ljudi koji nemaju mogućnosti da izbegnu regrutaciju, tako da im ovaj događaj može postati stvarna pomoć. Sada bih veoma želela da vidim dnevne fotografije koje pokazuju rezultat rada, ali tu već zavisi kako će biti.

Momče, bravo! Sada, nakon vatrenog iskušenja, sledi iskušenje slavy: da se ne pohvališ svojim herojskim postupkom i da ne padneš u ruke organima. Upravo nekažnjivost ovakvih akcija najbolje će doprineti njihovom ponavljanju širom Rusije. A sada je najbolje da sigurnije sakriješ dokaze i ne vadiš ih odatle do kraja rata ili do uspešne emigracije. U svakom slučaju, ogromno hvala!

Pozivam svoje čitaoce van Rusije da aktivno šire ovu vest, a u Rusiji – da je šalju prijateljima u privatne poruke. I sakupljajte hrabrost kako biste kreativno razvili ovu inicijativu. Kada dobro zaplame, može se početi paliti, pored vojnih regruta, i drugi zanimljivi objekti: policijske stanice i poreske kancelarije. Ali one su bolje čuvane, pa sa njima, molim vas, budite oprezniji. Opet, u policijskim stanicama su moguće sporedne žrtve, i ne samo među zaposlenima, tako da ovde treba tri puta sve odmeriti pre nego što se odlučite.

U objavi o debatama Svetova i Šulman pisala si, navodno, da nisi primetila kada se Mihail pretvorio iz libertarijanca u žarkog revolucionara

Pre šest meseci je Mihail nastupao u Latinskoj Americi i govorio da država nema stimula da „vas ostavi na miru i dopusti vam da živite onako kako želite“, već da postoje ekonomski i moćni stimuli da to ne uradi.

A na kraju predavanja je direktno rekao da je libertarijanizam revolucionarna ideologija. I da ako u duši niste ekstremista-revolucioner, onda niste ni pravi libertarijanac.

Kako gledaš na ovu izjavu i predavanje u celini?

Anonimno pitanje

Sa osećajem blage nostalgije ponovo sam pročitala svoj post o razgovoru Svetova i Šulman. Primetila sam da se nije ostvarilo ni Svetov predosećaj građanskog rata, niti predosećaj koji je izrazila Šulman, da će vlast nastaviti da gubi pozicije tokom izbora. Umesto toga, imamo hekatombu koju Putin priređuje sopstvenim biračima rukama VSU, što, naravno, 2018. godine praktično niko nije predvideo. Pretpostavljam da to znači da mu ti birači zapravo i nisu toliko potrebni.

U pomenutom latinoameričkom predavanju, Svetov je pokrenuo zanimljivu tezu o tome da se mi ne opiremo državi ne zato što ona ima najveću palicu, već zato što duboko u sebi ipak verujemo u njen legitimitet, čak i ako se pozicioniramo kao ankapovi. To odgovara i poznatoj tezi Belkoviča da već živimo u ankapu, samo što su sve poljane podeljene između bandita, a ljudi uglavnom bezžalno trpe svoj status podređenosti, iako zapravo nisu obavezni da to čine.

Kao obrazloženje svoje teze, Svetov na scenu izvodi siromašnog Avganinca sa Kalašnjikovom, koji je prvo proterao sovjetske, a zatim i američke civilizatore, jer je njegova vera u to da on zapravo zna kako se pravilno živi bila mnogo jača.

Pošto je Svetov ceo prvi deo svog predavanja posvetio uživanju u tome kako su ga tukli i ponižavali predstavnici i pomagači države dok je on organizovao najluđe događaje u Istočnoj Evropi, iz toga se može zaključiti da i on duboko u sebi veruje u legitimitet države. Na kraju krajeva, pravi iskreni ankap sa gomilom bitkoina bi verovatno pronašao način da lično osveti one nesrećne poslaničke pomoćnike koji su se usudili da prekrše NAP u odnosu na njega, i tako im dao dobar primer kako treba postupati sa kršiteljima principa neagresije.

Kao što ste primetili, moj ton je i u Rusiji uvek bio prilično ekstremistički, a kada sam otišla izvan RF, potpuno se razmorila. U praksi, međutim, moj aktivizam veoma retko ide dalje od izbegavanja poreza. Verovatno još uvek samo čekam talentovanog libertarijanskog revolucionera koji će podići ljude na barikade, za slobodu i tržište – kako bih stala pod njegove zastave. A dok se vatreni libertarijanci ograničavaju na to što s prekorom posmatraju latinoameričku publiku u potrazi za radikalima, moram i ja da se ograničim na isključivo mirne aktivnosti izgradnje svog seoskog ankapa.