Ako baš ukratko, izlaziti na mitinge u Rusiji se ne isplati, to je neracionalna potrošnja snage. Javni nastup protiv režima se danas u Rusiji smatra izdajom domovine i kažnjava se zatvorom do petnaest godina. Ali, kao što je poznato, ako te obese zbog krađe jagnjeta, ukradi odmah ovcu. Kampanja građanske neposlušnosti podrazumeva nimalo više od samog izlaska na trgove. Ona podrazumeva totalni sabotažu države.
Može se, kao što sam ranije predlagala, paliti vojni centri. To su slabo zaštićeni ciljevi koji sadrže mnoštvo papirnih ličnih dosijea regrutovanih. Njihovo uništavanje bi ozbiljno otežalo mobilizaciju. Može se, radeći kao sistrad u ovom ili onom državnom organu, brisati, kvariti ili puštati u javni pristup baze podataka i druge važne informacije, ostavljajući na ekranu vizitkartu Anonimusa, neka misle da su hakeri. Može se pljačkati bilo koja državna imovina do koje se može doći, a čak i ako uhvate, za krađu se dobija manja kazna nego za izdaju domovine. Mogu se upućivati pozivi sa prijavama o postavljanju bombi.
Može se i treba uživati u svim pričama o sličnoj sabotaži, i širiti glasine o tome najširem krugu ljudi. Ako vatnik dobija samo informacije o tome da spolja uvode sve nove sankcije, on se može ujediniti oko zastave. Ali, ako dobija konstantan tok glasina o tome da u Rusiji traje partizanski rat protiv režima, da je građaninu A probušena guma zbog slova Z, a građaninu B razbijeno lice, da se republička administracija okupila na tajnom sastanku o izlasku iz sastava Rusije – tada će mu moralni duh biti podriven mnogo efikasnije.
Nema smisla pričati pristalicima režima o tome da je rat osudio neki Čičvarkin. On je ionako izdajnik, šta se od njega može očekivati. Zato je korisno pričati da su rat osudili ljudi poput Abramoviča. Tipa, vidi kako postupaju pametni ljudi: sami su pobegli daleko i iskupavaju grehe pred zapadom. A sutra će tako postupati malo manje pametni ljudi, koji nisu ukrali milijarde, već stotine miliona. A prekosutra će pobeći i tražiti politički azil načelnik gradskog odeljenja FSB-a. I samo najpotpuniji idiot će podržavati režim do kraja – njih će im imenovati za žrtve. Uostalom, idiot možda neće doživeti taj trenutak, jer će otići na front i tamo biti ubijen.
I takvi poraženački razgovori su daleko efikasniji od raznih glupih mitinga. Ostavite mitinge dijaspori, ona to može raditi mnogo bezbednije i sa mnogo pozitivnijim medijskim osvetljenjem. Evo, kod nas u Podgorici je sutra u 14:00 miting, ako ste već u Crnoj Gori i ako vam je nedelja neradan dan, dođite, u lokalnim četovima se narod aktivno organizuje, tako da ćete se snaći kako je najlakše doći.
Još jedan važan pravac napora za dijaspore je pomoć svima koji beže od rata. To je pre svega korisno čak i ne izbeglicama, već samim volonterima. Samo pomislite na to da će udeo Ukrajinaca među ruskojezičnim emigrantima naglo porasti, i svi ti ljudi će biti strašno besni. Ne dajte povoda da se taj bes usmeri na ruske ekspate. Hajde da shvatimo da je putinizam strogo ograničen onom teritorijom gde pasu Putinovi tenkovi, i da je nemoćan da prodre izvan nje. A ovde žive pravi Rusi, koji su tog Putina videli otprilike tamo gde je i ruski ratni brod.
Sada možemo jasno videti gde vodi nasilje kao metod rešavanja problema i postizanja ciljeva. Bez obzira na to ko i kakvih stavova zastupa po pitanju konflikta na Donbasu, Donjecke i Luganske narodne republike, odnosa između Ukrajine i Rusije, stanja stvari u obe zemlje, ko je u pravu, a ko nije, u svim mogućim pozicijama upravo pokušaj da se nešto postigne nasilnim, u ovom slučaju vojnim putem, može se nazvati i primarnim uzrokom i faktorom koji pogoršava postojeće probleme.
Uostalom, čega možemo očekivati u svetu gde se vlade i države proglašavaju „monopolistima“ prava na „legalnu“ primenu nasilja u postizanju određenih ciljeva. I sada je vlada Rusije jednostavno iskoristila takvo „pravo nasilja“. Kao što će to iskoristiti i bilo koja druga vlada koja se oslanja na silni instrument, ako joj se to učini dovoljno profitabilnim.
Neko može opravdati ono što se dešava time da je to odgovor na nasilje vlade Ukrajine prema stanovnicima Donbasa koji ne žele da joj se pokore. Ali čak i ako je tako – mogu li se u ovom slučaju opravdati bilo koje silne mere, osim onih koji su isključivo zaštitne? Može li se opravdati invazija u mirne gradove sa pratećim ljudskim žrtvama? Ne i još jednom ne! I ako neko misli drugačije, ako neko smatra smrt ljudi adekvatnom i dopustivom cenom zarad postizanja određenih geopolitičkih ciljeva, onda se njegovo mišljenje može nazvati samo pozicijom nasilnika i psihopate kojeg nije briga za ljudski život. I već sam više puta rekao da pozicija koja dopušta silnu prisilu, nanošenje štete i ubijanje ljudi, jednostavno nema pravo postojanja.
Naravno, stvarnih nasilnika i psihopata u društvu je samo mizerni procenat, mnogo više ljudi takvu poziciju zastupa jednostavno iz svoje gluposti i nerazumevanja. Upravo je mizerni procenat ljudi bio odgovoran za nasilne napade u celoj istoriji čovečanstva, dok to ogromnoj većini ljudi nikada nije bilo potrebno – oni imaju svoje porodice, brige i ciljeve, a uopšte, oni jednostavno instinktivno osećaju odbojnost prema nasilju i nikada ne bi mogli sopstvenim rukama počiniti ubistvo.
Razumejući sve ovo, prvo moramo se boriti protiv nasilja kao pristupa postizanju bilo kakvih ciljeva, protiv postojanja bilo kakvih silnih struktura u društvu koje mogu imati prednost u svom potencijalu nasilja u odnosu na obične ljude, a najvažnije – protiv nasilnika kojima ubistvo ne predstavlja problem, i sa takvom pozicijom oni sasvim uspešno napreduju ili u silne strukture ili u vladine organe. Jer dok god neko ima mogućnost da slobodno vrši nasilje, on će to učiniti u težnji ka svojim ciljevima pri prvoj pogodnoj prilici. A ako neko zastupa nasilne stavove i poseduje vlast nad određenim silnim strukturama, opremljenim nasilnim ljudima, tada čak i rat prestaje da bude nešto iznenađujuće i neočekivano.
Borite se protiv nasilja i rata. I ostanite sa nama kako biste saznali više o tome kako možemo rešiti problem nasilja i postići slobodno nenasilno društvo.
Kao što možete videti, što se tiče naslova, moja mašta nije bogata. Obično mi ih daruju autori pitanja, ne dozvoljavajući da otkrijem svoju jadnost.
U Podgorici je danas održan pohod u podršku braniocima Ukrajine. Ja, nažalost, radim bez slobodnih dana i nije bilo koga da me zameni, pa nisam prisustvovala, samo sam gledala snimke. Po mojim procenama, bilo je od petsto do hiljadu ljudi. S obzirom na to da sada nije turistička sezona, to znači da je došao veoma veliki deo ruskojezične dijaspore. U lokalnim ćaskalicama, nastupi onih koji odobravaju rat su bukvalno pojedinačni. Ljudi su se podelili na one koji diskutuju o tome kako pomoći žrtvama napada i one koji iznervirano frknu na diskusije o politici, prethodno osiguravši da, naravno, duboko saosećaju sa Ukrajincima, samo je tema za čet oftopik.
Nekoliko ljudi, koji su ranije već izrazili interesovanje za projekat Montelibero u duhu „trebalo bi leti svratiti kod vas u goste i pogledati“, sada su promenili ton na „hitno sakupljam dokumenta i krećem kod vas zauvek“. Preporučujem vam da što pre dopunite njihov broj. Potreban je pasoš, diploma ili svedočanstvo, potvrda o nekažnjavanju, kartica Tinkoff banke, kao i standardni covid set koji daje pravo na prelazak granica. Nema direktne veze između Rusije i Crne Gore, za sada je najpouzdanija ruta preko Istanbula. Ponesite sa sobom po mogućnosti evre u gotovini. Ako bude poteškoća sa tim (sasvim je moguće da u Rusiji sada postoje neopravdano veliki spreadovi pri kupovini valute) – ponesite bitkoine. Dolari ovde uopšte nisu potrebni.
Oseća se da je rusko rukovodstvo prilično zastrašilo ceo svet, a pod uticajem panike ljudi su skloni nepromišljenim postupcima. Pavel Durov je zamalo zatvorio ruski segment Telegrama. Evropske zemlje prestaju sa izdavanjem viza građanima RF. Kruže glasine o blokiranju ruskih novčanika od strane kripto berzi. Ukratko, u svakom čuvaru se budi želja da odmah zatvori neki ulaz ili izlaz, jer nešto mora da se uradi, pogledaite kakav se haos dešava.
Zato, ako ste do sada zanemarivali preporuke o čuvanju ušteđevine u ne-kastodijalnim bitkoin novčanicima, vrlo je verovatno da ste iznenada postali znatno siromašniji. Takođe, to znači da ako sada odjednom odjurite u inostranstvo, tamo ćete se zateći potpuno nepripremljeni. Ne ustručavajte se tražiti pomoć, ali nemojte ni smatrati da vam je neko dužan. Kao što sam više puta pisala o socijalnom u ankapu – glavno dostojanstvo siromašnih je da budu ljubazni i zahvalni.
Ako odlučite da ostanete u Rusiji – ovde mi je teško dati detaljne preporuke, već se loše snalazim u situaciji i ne znam gde je opasnije – u uslovnom Moskvi ili u uslovnom selu. Bio bih veoma iznenađen ako u Rusiji ne prođe talas vesti o miniranju raznih državnih ustanova, pa čak i odbrambenih preduzeća, kao i sajber napadi. Stvarni teroristički napadi su verovatniji u prigraničnom pojasu. Potrudite se da ne završite u vojsci, to je najgluplja stvar koju sada možete uraditi. Ako je vojni komsarijat pokazao interesovanje za vas, ne pokušavajte da tužite ili računate na alternativnu vojnu službu, jednostavno bežite, makar na nivou preseljenja u drugi rejon koji nije po prebivalištu. Sada verovatno neće biti ceremonija prema vama, tako da nemojte nepotrebno kontaktirati državu.
Završni pasus – za one koji žele da postanu heroji u ovom ratu. Palite vojne komsarijate. Teško je smisliti efikasniju mirnu antiratnu akciju. Recept za Molotovljev koktel je opštepoznat, vojni komsarijati se obično ne nalaze u stambenim zgradama, tako da je pri noćnom paljenju verovatnoća žrtava minimalna, a korist očigledna: uništavanje infrastrukture za regrutaciju podriva mogućnosti mobilizacije. Bukvalno sa par litara benzina i litrom ulja sposobni ste da spasite nekoliko stotina ljudskih sudbina. U najgorem slučaju, pokvarićete svoju sopstvenu, zato se potrudite da ne upadnete na glup način.
Izvinite što nisam otkazala odloženu objavu Bitara, potpuno mi je ispalo iz glave sa svim ovim događajima, publikacija je izašla pomalo neumesno. Sada hajde na temu.
U nedavnoj objavi o merkantilizmu navela sam da je to danas instrument ne za postizanje bogatstva, već za rat. Tržište je oruđe mirnih ljudi, a ekonomske sankcije su druga strana tog oruđa. Ako konkretno vi, čitaoče, uspete da pronađete bilo koji način kako da rusku državu učinite siromašnijom, biću drago ako ga primenite. Još više ću biti draga ako to uspete da uradite bez opasnosti po svoj život, i ako to ne udari previše po vašem sopstvenom novčaniku – ipak se resursi mirnog čoveka i države mnogo razlikuju, i bolje je izbegavati očigledno samoubijske akcije, osim ako ne smatrate da time možete postići neki cilj koji vam je zaista važan.
Ako izađete na ruske ulice da protestujete protiv rata, potrudite se da ne budete uhapšeni. Ako budete uhapšeni – barem kasnije ne plaćajte kazne. Ako postoji mogućnost da odmah emigrirate (na primer, imate udaljeni rad, niste opterećeni nekretninama, bolesnim rođacima i slično) – uradite to. Čak i ako nastavite da radite udaljeno za neko rusko preduzeće, barem nećete plaćati poreze na svoju potrošnju Rusiji. Ako ste opterećeni nečim poput odeće, mačaka ili studijama politologije, nadam se da ćete uskoro preispitati prioritete u svom životu, mada ste vi naravno u boljoj poziciji da to procenite.
Crna Gora za sada ostaje bezvizna za Ruse, te će stoga neko vreme još uvek biti moguće stići ovde relativno slobodno. Jedan od učesnika Montellibero-a je već objavio saopštenje da je spreman besplatno pomagati u dobijanju boravka svima koji budu primorani da odu u Crnu Goru iz Ukrajine i zatraže pomoć. Sličnu široku ponudu za sve one koji žele hitno da napuste Rusiju ja sa svoje strane ne mogu da formulišem, ali ću sigurno pomagati savetima oko smeštaja i organizacije.
Čak i ako ste oduševljeni time što će Putin konačno zgužvati ukrajinske naciste, i dalje se nadam da ćete otići iz Rusije, ali bi bilo dobro da odete što dalje od mene.
Uopšte, najbolje što može da se desi Rusima u narednim godinama jeste da potpuno izgube sopstvenu državnost i rasute se po svetu. Change my mind.
Ponovo sam pročitala napisano i vidim da je ispalo užasno suvo. Upravo zato volim tekstove. Može se napisati tri pasusa emocija i patosa, izdahnuti i obrisati.
Prilično je rasprostranjena tvrdnja da je nivo letalnog nasilja (gibitlja ljudi od ruku drugih ljudi) u praistorijskim vremenima bio izuzetno visok i da je u normalnim okolnostima mogao doseći čak 50%. To znači da je polovina „divljaka“ postala žrtva ubistava, a ne da su umrli prirodnom smrću ili iz drugih razloga. Ovakvom tvrdnjom se, između ostalog, pokušava opovrgnuti argument o postojanju prirodnih kočnica agresije kod čoveka, nazivajući netrpeljivost prema nasilju i nenasilne međusobne odnose isključivo sociokulturnim izumom koji nema ništa zajedničko sa onim što je čovek po prirodi.
Zaista, arheološki dokazi pokazuju slučajeve izuzetno visokog nivoa letalnog nasilja. Štaviše, čak i u nekim primitivnim današnjim društvima značajan broj ljudi i dalje ginje od ubistava. Ali sam argument o ubistvu kao prirodnoj i široko rasprostranjenoj pojavi za čoveka je krajnje preuveličan i zasnovan na pojedinačnim ograničenim primerima, a ne na opštoj statistici. Tako, istraživanje koje razmatra 600 ljudskih populacija pokazuje da je tokom cele istorije Homo sapiensa nivo letalnog nasilja iznosio svega 2%, i to uključujući slučajeve ratova i genocida [1]. U nekim istraživanjima se takođe navodi da teorijama o univerzalnosti rata u ljudskoj istoriji nedostaje empirijska podrška, a da podaci o visokom nivou praistorijskog nasilja (na primer oni koji su prikazani u radu „Rat pre civilizacije: mit o mirnom divljaku“) mogu biti neosnovano preveliki [2][3].
Oslanjajući se na uzorak koji pruža istraživanje 600 ljudskih populacija, kao i na podatke iz nekih drugih istraživanja, detaljnije ćemo analizirati nivo letalnog nasilja u različitim epohama i u različitim ljudskim društvima, kako bismo se uverili u njegov prilično nisku zastupljenost u celoj istoriji čovečanstva.
Stari svet
U periodu paleolita u Starom svetu nivo letalnog nasilja iznosio je 3,97%. U arheološkim iskopavanjima koja se odnose na ovaj period, po pravilu, pronađeno je malo ljudskih ostataka, u najboljem slučaju samo nekoliko desetina. Međutim, pažnju privlače iskopavanja natufijske kulture iz perioda epipaleolita na teritoriji današnjeg Izraela. Od 400 ljudskih ostataka koji datiraju iz perioda pre 11-15 hiljada godina, samo 5 je ukazivalo na nasilni karakter smrti.
Ovaj primer je preuzet iz istraživanja praistorijskih ratova u Evropi i na Bliskom istoku [4]. Tvrdnja o ratovima kao uzroku smrti 15% praistorijskih ljudi u njemu se naziva apsurdnom. Takođe se navodi da čovek nema nikakve evolucione predispozicije za napade na ljude iz drugih društvenih grupa, i da iskopavanja koja se odnose na evropski paleolit ne pokazuju dokaze o ratovima, već samo izuzetno retke slučajeve kanibalizma. Naravno, isto to istraživanje govori o mogućnosti čoveka da lako uđe u nasilne konflikte, polazeći od činjenice da su ratovi ipak kasnije nastali. Ali, kao što ćemo videti dalje, učešće u nasilnim konfliktima nikada nije postalo nešto što je svojstveno većini ljudi.
Neolit, mezolit i bronzano doba takođe nisu bili karakterisani visokim nivoom letalnog nasilja (3,59%, 3,39% i 2,33% respektivno). Međutim, detaljnije proučavanje zahtevaju slučajevi gvozdenog doba i srednjeg veka, gde je nivo letalnog nasilja, kako se tvrdi u istraživanju ljudskih populacija, iznosio 5,82% i 12,08% respektivno.
Od razmatranog uzorka populacija gvozdenog doba, slučajevi izuzetno visokog nivoa letalnog nasilja odnose se na Britaniju u vreme vladavine Rimskog carstva. Tako, jedno od arheoloških iskopavanja u Londonu, iako je pokazalo veliki broj muškaraca poginulih od nasilja, objašnjeno je „lovom na glave“ od strane rimske vojske i/ili porazima u gladijatorskim borbama [5]. A naj„nasilnija“ keltska iskopavanja (uostalom, samo sa ostacima najviše nekoliko desetina ljudi) odnose se na tvrđavu Mejden-Kastl.
S druge strane, sva ostala velika iskopavanja i na teritoriji Britanije i na drugim mestima, kao što su Španija, Italija, Bliski istok, Severna Afrika, pokazuju izuzetno nizak nivo letalnog nasilja. Mnogi takvi dokazi koji se odnose na teritoriju današnje Sirije nisu pokazali slučajeve ubistava. Istraživanje koje ih pruža, obuhvatajući 25 arheoloških mezopotamskih iskopavanja, pokazuje da samo 28 od 1278 (tj. 2,2%) razmatranih ostataka ima tragove zalečenih povreda lobanje povezanih sa nasiljem. Polazeći od svedočanstava o krvavim vojnim konfliktima i određenom nivou nasilja u svakodnevnom životu na datoj teritoriji, istraživači su očekivali da pronađu mnogo veći broj povreda takvog karaktera [6].
Takva razlika između „nasilnih“ i „nenasilnih“ iskopavanja gvozdenog doba može govoriti o tome da je upravo pojava organizovanih armija bila uzrok povećanja opšteg nivoa letalnog nasilja u ovom periodu. Ali to ništa ne govori o nasilnosti čoveka uopšte, budući da su profesionalni vojnici koji napadaju i ubijaju druge ljude ogromna manjina u društvu. I ako iz uzorka isključimo samo londonska iskopavanja koja se odnose na postupke vojnika i gladijatora Rimskog carstva, dobićemo nivo letalnog nasilja od svega 2,9%.
Sličan rezultat će pokazati i dokazi iz srednjeg veka, jer u slučaju našeg uzorka arheoloških iskopavanja statistiku letalnog nasilja značajno povećavaju bukvalno dve bitke: bitka kod Visbija i bitka kod Aljubarote. Isključivši samo njih iz uzorka, dobićemo nivo letalnog nasilja od svega 3,3% (i to bez isključivanja drugih bitaka koje su ostavile manji broj ostataka).
Izuzetno zanimljivi dokazi su noviji zapisi o smrti i njenim uzrocima stanovnika Londona u periodu od 1629. do 1659. godine, kao i u 1665. godini. U prvom slučaju, od 263.440 zapisa, samo se 470 odnosilo na nasilnu smrt (tj. 0,18% svih smrti), a u drugom od 97.306 zapisa samo 30 (tj. 0,03%) [7][8]. U proseku, ovo i dalje daje desetine puta viši nivo ubistava od današnjeg svetskog nivoa (i stotinama puta viši od nivoa ubistava u današnjoj Britaniji), međutim, jasno vidimo da su ubice u to vreme (kao i u bilo koje drugo vreme) činile samo ogromnu manjinu stanovništva.
Novi svet
Nivo letalnog nasilja u Novom svetu iznosio je 3,19% u arhaičnom periodu, 3,52% u formativnom periodu, 5,28% u klasičnom periodu i 9,94% u postklasičnom periodu.
Arhaični i formativni periodi ne pokazuju visok nivo letalnog nasilja. Nešto viši nivo se primećuje u klasičnom periodu, međutim, želeo bih da istaknem najveća iskopavanja iz Centralne Kalifornije. Među 2182 ostatka, samo 11 (tj. 0,5%) imalo je tragove nasilne smrti. Slična iskopavanja iz Centralne Kalifornije, ali koja se već odnose na postklasični period, takođe su pokazala izuzetno nizak nivo letalnog nasilja (manje od 0,3%).
Nivo letalnog nasilja u Meksičkoj Kaliforniji, na osnovu svedočanstava kolonijalnih misija upućenih tamo, iznosio je 10%, što je mnogo više od pokazatelja Centralne Kalifornije. Međutim, treba napomenuti da se skoro polovina slučajeva odnosi na postupke vojnog karaktera [9]. Takođe, ukupan broj registrovanih smrti bio je desetine puta manji od uzorka koji pružaju centralno-kalifornijska arheološka iskopavanja.
Među izuzetno nasilnim primerima vredi izdvojiti masakr u Crow Creek-u, u kojem je od ruku достоверno nepoznatih napadača odjednom uništen čitavo indijansko naselje. Ponovo se može videti da se statistika letalnog nasilja povećava upravo zbog nasilnih napada vojnog karaktera od strane pojedinačnih grupa ljudi.
Pitanje nasilnosti nekih savremenih plemena
Tvrdnje o izuzetno visokoj nasilnosti praistorijskog čoveka vrlo često se oslanjaju na analogiju sa visokom nasilnošću nekih savremenih plemena sakupljača i lovaca, a naročito Hivea i Achea iz Južne Amerike sa 55% i 30% letalnog nasilja respektivno. Međutim, ovakav argument bi bio u korenu pogrešan, jer ako se ova plemena porede sa drugim sličnim plemenima, ova potonja se ispostavljaju kao daleko manje nasilna [10]. Takođe postoje i slučajevi potpuno nenasilnih plemena, poznat primer za šta je narod Palijar iz Južne Indije. U celini, ne može se proceniti koliko je nasilnost svojstvena čoveku na osnovu pojedinačnih slučajeva izuzetno nasilnih izolovanih plemena. Takođe se ne sme olako donositi zaključak o nivou letalnog nasilja u plemenima prošlosti – greška koju dopuštaju neki istraživači [2].
Zaključci
Iz razmatrane statistike 600 ljudskih populacija i nekih drugih dokaza, možemo zaključiti da letalno nasilje u istoriji čoveka nije bila preterano rasprostranjena pojava. Takođe, kao što je već rečeno na samom početku, teorijama o univerzalnosti rata u ljudskoj istoriji nedostaje empirijska podrška, a podaci o visokom nivou praistorijskog nasilja mogu biti neosnovano preveliki. U celini, slučajeve populacija sa izuzetno visokim nivoom letalnog nasilja može se lako svrstati u statističke anomalije.
I što je najvažnije – masovni ubistva su najčešće povezana sa nasilnim napadima organizovanih armija. Zbog toga je glavni deo ukupnog letalnog nasilja samo posledica postupaka malog procenta ljudi koji iniciraju napade vojnog karaktera. U kontekstu izuzetno nenasilnog svakodnevnog života u celoj istoriji čovečanstva, ovo samo dokazuje da su mnogi ljudi koji su učestvovali u borbama i postali žrtve vojnih napada ginuli od letalnog nasilja, a ne mnogi ljudi uopšte. Jer, da li je učestvovanje u borbama bilo norma za većinu ljudi? Osim u pojedinačnim slučajevima – nije.
Izvori
1. Gómez, J. M., Verdú, M., González-Megías, A., & Méndez, M. (2016). The phylogenetic roots of human lethal violence. Nature, 538(7624), 233–237. doi:10.1038/nature19758;
2. Haas, J. & Piscitelli, M. (2013). The Prehistory of Warfare: Misled by Ethnography. Pp. 168-190 In: DP Fry ed. War peace and human nature: the convergence of evolutionary and cultural views. Oxford Univ. Press.;
3. Ferguson, R. B. (1997). War before Civilization: The Myth of the Peaceful Savage. American Anthropologist, 99(2), 424-425;
4. Ferguson, R. B. (2013). The prehistory of war and peace in Europe and the Near East. Pp. 191-240 In: DP Fry ed. War peace and human nature: the convergence of evolutionary and cultural views. Oxford Univ. Press.;
5. Redfern, R. & Bonney, H. (2014). Headhunting and amphitheatre combat in Roman London England: new evidence from the Walbrook Valley. Journal of Archaeology Science 43: 214-226;
6. Sołtysiak, A. (2015). Antemortem Cranial Trauma in Ancient Mesopotamia. International Journal of Osteoarchaeology, 27(1), 119–128. doi:10.1002/oa.2478;
8. Champion, J. (1993). Epidemics and the Built Environment in 1665. Champion. Centre for Metropolitan Hist. Working Papers Ser 1 35-52;
9. Hackel, S. W. (2012). From Ahogado to Zorrillo: external causes of mortality in the California missions. The History of the Family 17: 77-104;
10. Gurven, M., & Kaplan, H. (2007). Longevity Among Hunter- Gatherers: A Cross-Cultural Examination. Population and Development Review, 33(2), 321–365. doi:10.1111/j.1728-4457.2007.00171.x.
Ovde me nagovaraju da se izrazim o ukrajinskom pitanju, ali radije ću odgovoriti na ovo.
Merkantilizam – to je bilo kakva politika zasnovana na ideji da slobna trgovina nije dopustiva i da je treba regulisati. Ranije je jedno od opravdanja takve politike bila predstava da je trgovina rat, gde jedan gubi, a drugi profitira, i ako se ne obuzda profitni trgovac, on će sve uništiti, a sam će se napiti narodnom krvlju. Ova čudna predstava o trgovini pratila ju je predstava o štetnosti konkurencije: pri konkurenciji, navodno, trgovac ili zanatlija ne može se fokusirati na jedan dodeljeni oblast delovanja, i zbog besmislenog rata među sobom u proizvodnji i trgovini će vladati potpuni haos. Naposletku, to je bilo praćeno predstavom da su niske cene robe štetne, kao što su štetne i visoke cene rada – jer postoje pravedne cene, i svaki proizvođač ili trgovac je dužan da ih poštuje.
Nije čudno da tamo gde su se ovakve predstave strogo poštovale, čovečanstvo je imalo malo šansi da se obogaćuje i razvija tehnologije. Ali to je bilo praćeno i postulatom o koristi siromaštva za spasenje duše, tako da u tome niko nije video problem.
Konačno, merkantilizam je podrazumevao da je za vladara krajnje glupo dozvoliti ljudima da kupuju strane proizvode za novac, jer je mnogo korisnije gomilati novac u trezoru – on će uvek biti potreban za kupovinu luksuznih predmeta, ali najvažnije – za plaćanje ratova. A to je značilo da trgovinu treba oporezovati maksimalno mogućim carinama.
Više ili manje sistematsko izlaganje pogrešnosti merkantilističkih stavova uradio je još Adam Smith u svom delu Bogatstvo naroda, o čemu nam je <Shulman mode on> izvestio Puškin, govoreći o obrazovanju početkom 19. veka: kritikovao je Homera, Teokrita, zato je čitao Adama Smitha i bio duboki ekonom, to jest znao je da sudi o tome kako država bogati, čime živi, i zašto joj ne treba zlato kada ima običan proizvod</Shulman mode off>. Konačno je tlo iz ispod merkantilizma izbijeno tokom marginalističke revolucije (nedavno je u Moskvi održana konferencija povodom 150-godišnjice ovog događaja), kada je mehanizam formiranja cena objašnjen kroz subjektivne preferencije, a ne kroz troškove proizvodnje, i to je konačno učinilo jasnim zašto se pri dobrovoljnom ugovoru poboljšava položaj obe strane koje učestvuju u transakciji.
Zašto je onda sada, 246 godina nakon objavljivanja Bogatstva naroda i 150 godina nakon marginalističke revolucije, merkantilizam i dalje živ u glavama i aktivno primenjuje u politici?
Zato što je politika rat. To je igra sa nultom sumom, gde onaj kome se povećava moć, umanjuje moć ostalih. Ali vođenje vrelih ratova postalo je moveton, i umesto njih se aktivno koriste trgovinski ratovi. Želiš da kažeš „dosta“ tuđem režimu – uvedi protiv njega trgovinske sankcije.
Politika ne može biti samo spoljna, već i unutrašnja. Vođenje vrelih unutrašnjih ratova je još veći moveton, zato predstavnici određenih grana industrije mogu lobirati za trgovinske preferencije za sebe, a ograničenja za konkurente, kako unutar zemlje, tako i spolja. Slogan zaštite domaćeg proizvođača prolazi ne manje uspešno od slogana zaštite rodne zemlje, a dovodi do istih posledica: domaći potrošač postaje siromašniji.
Štaviše, uzmimo čak i potpuno libertarianski projekat Montelibero. I mi se prvenstveno trudimo da za rad na projektu zaposlimo učesnike projekta, a ne frilensere. Merkantilizam je psihološki komforan: odričeš se delića lične koristi, zato činiš dobro bližnjem od kojeg kupuješ skuplji proizvod, ignorišući jeftinije analoge od onih koji ti nisu po volji. Slično tome, agoristi mogu principijelno trgovati samo sa onima koji ne plaćaju poreze, čak i ako bi efekat razmera i cena sigurnosti doveli do toga da sa porezima bude jeftinije. Zato država neće dobiti ni jedan agoristički groš.
U čemu je onda razlika? Zašto libertarijanci smatraju svoje ponašanje moralnim, a državne regulacije kriminalnim? Naravno, stvar je u dobrovoljnosti. Vi sami imate puno pravo da žrtvujete profit zarad moralne superiornosti. Ali zahtevati isto od ostalih silom – to je neprihvatljivo!
Kako planirate da se borite protiv nje? Kako će male kompanije, čak i one sa velikim investitorima, moći da se suprotstave velikom gigantu, i hoće li investitori uopšte prihvatiti takve rizike ulažući novac u male kompanije? Da, znam argumente o tome da monopoli ne mogu nastati, ali šta ako se ipak to dogodi, a naročito ankap, koliko ja razumem, ne planira da se gradi od nule, već na postojećem tržištu gde već postoje veliki proizvođači.
Anonimno pitanje
Monopol je poželjno i najudobnije stanje za bilo koji biznis. U uslovima postojanja centralizovane političke moći, veliki biznis je ekonomski motivisan da se bavi lobiranjem kako bi sebi obezbedio privilegovan položaj na tržištu kroz zauzimanje regulatora. Mali biznis je ekonomski motivisan da stvara udruženja i bavi se lobiranjem preko njih. U zemlji sa dovoljno diversifikovanom ekonomijom, to stvara situaciju u kojoj većina preduzetnika na ovaj ili onaj način „hrani“ političare, norme se komplikuju, izuzeci iz pravila se množe, i biznis, potrošivši mnogo truda na pridobijanje naklonosti regulatora, u najboljem slučaju ostaje pri svome. Ako se u državi izdvajaju strateške grane, onda je sve propalo: to znači garantovano ugrožavanje ostalih grana.
I evo da smo, prema uslovima zadatka, uspeli da postepeno izađemo iz ove depresivne situacije ka slobodnom tržištu, slobodnom pre svega od političke moći. Recimo da se to ipak dogodilo prilično brzo, i da smo u nasleđe dobili iskrivljeno tržište, gde su neka preduzeća nesrazmerno uvećana, pa čak i do monopola u određenim granama. Šta to znači? Ako su oni veći nego što je ekonomski opravdano, znači da proizvode svoju robu sa većim troškovima nego što bi to bilo u slučaju da su manji. Istovremeno, oni imaju ozbiljne ušteđevine i sprečavaju pojavu malih konkurenata isporučujući svoju robu sa gubitkom. To znači samo to da će neki mali (a samim tim ekonomski efikasniji od monopolnog monstra) preduzetnici stalno pokušavati da uđu na to tržište, i time stvarati pritisak na monopolistu, ne dozvoljavajući mu da se opusti i podigne cenu do nivoa koji je njemu udoban. Špekulanti će praviti zalihe njegove robe, kupujući je jeftino, a čim monopolista podigne cenu, zalihe će početi da se realizuju sa profitom, primoravajući monopolistu da ponovo spusti cenu. I tako će trajati sve dok akcionari monopoliste ne zamene direktore razumnijim, jer žele rast akcija i dividende, a ne sve ovo.
Mali preduzetnici koji su sve vreme jednostavno radili nešto drugo, gde nije bilo monopola, nakon toga će odahnuti sa olakšanjem i pojuriti na otvoreno tržište. A potrošač je sve vreme, dok se roba prodavala sa gubitkom, bio srećan i nije imao nikakav razlog da se buni zbog ponašanja monopoliste. Dakle, zašto se boriti protiv monopoliste koji dumpsuje cene, on je odličan, i tako izgleda društveno odgovoran biznis u ankapu.
1) Omladina često ulazi u napuštene zgrade, što seB mnogim građanima ne dopada: ko zna šta može biti. Mogu li oni, i na koji način, organizovati obezbeđenje, zaklanjati je ili uopšte srušiti? Da li bi postavljanje ograde od strane uznemirene javnosti bilo ograničenjem slobode ljubitelja urbanskog turizma? 2) Grupa skvatera naselila se u praznom bioskopu, povukla struju (pronašla na slobodnom tržištu one koji su pristali da ih priključe) i živi tako, organizujući koncerte neformalaca direktno u sali i pozivajući autostopere na noćenje. Neki smatraju da to negativno utiče na vrednost nekretnina u okruženju. Može li se nešto preduzeti povodom njih? 3) Developer je video nedovršen poslovni centar i poželeo da ga dovrši i pusti u upotrebu. Poslednji vlasnik nedovršene građevine je ili nepoznat, ili se ne javlja, ili je kao pravno lice već ukinut. Šta developer da radi? 4) Inicijativna grupa građana želi da sruši napuštenu zgradu i na njenom mestu napravi park, mnogi stanovnici četvrti su potpisali podršku ideji. Međutim, skvateri koji su se tamo naselili ne žele da se isele. Oni se pozivaju na pravo na imovinu koju su stekli i na nedostatak prava stranih građana nad njom, dok se aktivisti pozivaju na nezakonost useljenja skvatera i njihov nedostatak bilo kakvih prava na takav stambeni prostor. Ko je u pravu i šta uraditi?
Stalker
Dakle, imamo grad, odnosno prilično gusto naselje, gde su prava njegovih stanovnika na određene prostorne objekte složena, međusobno uslovljena, međusobno se prožimaju, stalno ulaze u manje kolizije, i to se doživljava kao norma. Čovek plaća razvijenu infrastrukturu ne samo novcem, već i time što ga komšije stalno do određene mere uznemiravaju. Ponekad kolizije postanu značajne, i tada je potrebno rešavanje.
Podsetim vas na principe legitimnog sticanja prava svojine u ankapu: homsteading, razmena, nadoknada, proizvodnja. Kako se u gore opisanim složenim uslovima mogu steći dovoljno jasna prava svojine nad napuštenom zgradom? Skvateri sasvim logično primenjuju prvi način i zauzimaju praznu građevinu, jednostavno zato što niko pre njih nije iskoristio taj način. Šta će ih sprečiti da sutra na njihov prag dođu ogorčeni komšije, mašući Lokovom ogradom? Samo ostala tri načina sticanja prava svojine.
Dobrovoljna razmena. Skvateri mogu dogovoriti sa ostalim stanovnicima grada koje će tačno pogodnosti pružati u zamenu za priznanje njihovog prava na skvot. Na primer, organizovati pomenute koncerte, obezbediti noćenje beskućnicima, održavati uredan spoljni izgled zgrade, plaćati komunalne račune.
Nadoknada. Skvateri mogu stati na pragu svoje nove imovine sa puškama i izjaviti da će oni koji osporavaju njihovo pravo svojine moći da ga oduzmu samo od njihovih hladnih leševa. Spremnost da se snose troškovi rata radi zaštite svoje imovine oduvek je bila veoma jak argument u korist priznanja prava svojine, pod uslovom da tuđa prava ne izgledaju još jače (a u uslovima napuštene zgrade, niko nema jača prava od skvatera). Takođe, skvateri mogu objaviti da su, kao nadoknadu za zauzimanje imovine (i, shodno tome, za to što su oduzeli pravo na zauzimanje iste imovine drugim potencijalnim zainteresovanim), spremni da doniraju određenu sumu u neki ili drugi fond za uređenje grada. Saglasnost da se primi novac značila bi priznanje zakonitosti skvotiranja.
Proizvodnja. Skvateri mogu započeti preuređenje zauzete građevine prema svojim potrebama, i tada će svako ko bi mogao polagati pravo na alternativnu upotrebu napuštene zgrade proceniti da, kada bi ih, na primer, silom izbacio pre mesec dana, kada su tek uselili, a oni bi krenuli na sud, maksimalno bi od njega dobili cenu hostela za par noćenja. A danas bi oni od njega tražili nadoknadu troškova za sav uloženi trud i resurse u skvot.
Opisala sam šta skvateri da rade. A šta građani da rade ako baš jako ne žele da napuštene zgrade dospadaju bilo kome? Jednostavno, po mogućnosti izbegavati njihovo nastajanje. Na primer, u ugovorima o pružanju komunalnih usluga mogao bi postojati član koji glasi da, u slučaju da je vlasnik objekta koji se održava izgubio svoje pravo, a nije raskinuo ugovor o održavanju, dobavljač nastavlja održavanje po poslednjim važećim cenama na kredit pod zalog objekta. Na taj način, skvateri se suočavaju sa situacijom: ova kuća nije ničija, ona je u zalogu kod kompanija koje u kuću dovode vodu, struju, internet, održavaju kanalizaciju i odnose smeće. Ako bilo kojoj od ovih kompanija zgrada zatreba, ona će je sama „skvotirati“ (ali će morati da se dogovori sa ostalima o odšteti). A ako nikome ne treba, sve će one biti rade svakome ko je spreman da preuzme objekat na balans i plati komunalne dugove.
Navela sam samo jedan mogući mehanizam, ali može biti bilo koji drugi, pa čak i gradski fond za napuštene zgrade, kojem bi građani donirali sredstva kako bi taj fond prvi skvotirao napuštene zgrade, kreirao grupe za diskusiju o njihovoj najboljoj primeni za svaku od njih, tražio investitore i tako dalje. A ako su se u neku napuštenu zgradu već uselila lica koja ne izazivaju oduševljenje građana, taj isti fond može biti posrednik u pregovorima o promeni formata korišćenja skvota ili isplati odštete skvaterima kako bi se iselili.
Principijalna razlika između ideje slobodnog društva i bilo koje državničarske ideologije nije u tome ka kom konkretnom modelu društvenog uređenja teže njihovi pristalice, već u tome kojim metodama realizuju te težnje. Da je razlika samo u krajnjim ciljevima, onda principijalna razlika uopšte ne bi postojala. Jer zaista, u slobodnom društvu mogu biti realizovani bilo koji modeli društveno-ekonomskog uređenja i sistemi međusobnih odnosa subjekata na osnovu principa nenasilja, dobrovoljnih dogovora i u okvirima slobodnih asocijacija. Nasuprot tome, političke ideologije uvek nude jedan konkretan društveni model, koji je neophodno obavezno realizovati u odnosu na sve ljude, uključujući i putem nasilnog prisilavanja.
Kada se ljudi suoče sa idejom društvenog uređenja koja im nije poznata, skoro uvek počinju da postavljaju pitanja formata „kako će se u okvirima ove ideje rešavati određeni problem“. Ovakav pristup spoznaji ideja nije iznenađujuć, jer većina njih nudi konkretno i jedinstveno rešenje za sve. Ljudi su navikli na to da treba odabrati opšti cilj, obavezan za svakoga pod pretnjom primene nasilja. Međutim, ako se pokuša objasniti ideja slobode u ovim okvirima, najverovatnije se ništa neće postići – slušalac će oceniti vaš odgovor na osnovu sopstvenih preferencija i predstava o mogućim rešenjima, koja se mogu značajno razlikovati od vaših pozicija. Očigledno, u njegovim očima će to učiniti ideje slobode neprivlačnim, ili čak potpuno neodrživim.
Naravno, modeliranje mogućih rešenja je važno, a dobijeni odgovor može ipak poslužiti kao ubedljiv argument, ali on ne može biti ništa više od dopune osnovnoj argumentaciji. A sama osnovna argumentacija mora pokazati ljudima ono o čemu je bilo reči u prethodnom pasusu – da konkretno i obavezno rešenje ne postoji!
Ali kako će ipak onaj ili drugi problem biti rešen? Veoma jednostavno – onako kako će sam čovek želeti, polazeći od sopstvenih preferencija i stavova. Kako će svaki pojedinac pristupiti rešavanju svojih problema, tako će oni i biti rešeni. Ako se pak uzmu pitanja i problemi zajednički za veliki broj ljudi, oni će biti rešeni na osnovu toga kako se ljudi dogovore da ih reše. Svaki čovek se može udruživati u asocijacije sa drugim ljudima radi stvaranja sopstvenog društvenog poretka koji važi za članove te asocijacije.
Zato je neophodno pitati slušaoca kako bi on sam rešio onaj ili drugi problem, kada bi mogućnost donošenja odluke bila u njegovim rukama, a realizacija važila za one koji sa njim imaju odgovarajuće sporazume ili učestvuju u istoj asocijaciji. Njegov odgovor na vaše pitanje biće odgovor i na njegovo pitanje. Samo tako ideja slobodnog društva može biti objašnjena najpreciznije i najprivlačnije. Samo tako se može dočarati da ona sastoji u metodu – slobodi delovanja, dogovoru i asocijaciji, kao i nenasilnom suživotu, ali da ciljevi pri tome mogu biti potpuno različiti.
Naravno, ovo neće zvučati ubedljivo onima koji bezrezervno smatraju da realizacija sopstvenih ličnih težnji ili težnji neke asocijacije koja deli njihove stavove zahteva nasilno prisiljavanje drugih ljudi na prihvatanje njihovih ideala. Najverovatnije je u datoj situaciji potrebno primeniti argumente koji pokazuju negativne eksternalije nasilja i diskredituju ga kao pojavu u celini. Ali ako ni to ne zvuči ubedljivo, onda preostaje samo da se razgovor prekine. Na kraju krajeva, objašnjavati bilo šta ljudima koji imaju jaka nasilna uverenja (ili čak sklonosti ka vršenju nasilja) je jednostavno besmisleno; na njih se može samo pritisnuti osuđivanjem, ostracizmom i različim sankcijama, a takođe se od njih treba pripremiti da se odbranite, jer će oni pri prvoj prilici i vas pokušati silom primorati na potčinjenje.
Sve što je povezano sa „kriptom“ je hajp tema, a takođe i izvor neprestanih sporova između adepata različitih puteva razvoja novomoderne kripto industrije. Želela bih da unesem malo više jasnoće u to kako je to uređeno kod nas u Monteliberu, kako biste mogli da donosite promišljene odluke o tome da li vredi investirati u nas, a ako investirate, onda u šta tačno.
Šta je tokenomika? To je ekonomija tokena, odnosno uređenje tržišta na kojem oni kruže, pravila, tradicije i (što je veoma važno) smisao njihovog kruženja.
Šta su tokeni? Primenjeno na našu situaciju, to su informacioni objekti koji kruže umesto realnih objekata koje tokeni simbolizuju. Akcija kompanije je token udela u vlasništvu kompanije. Futures na barel nafte je token obaveze isporuke barela nafte. Britanska funta je token za funtu srebra. Tačnije, nekada je bila, a potom je „scam-ovala“, i sada ostaje u opticaju već bez prethodnog robe-osiguranja.
Tokeni nisu kriptovalute. Ovde čak nećemo pokušavati da definišemo šta su kriptovalute, jer se pod tim pokušava razumeti previše široka klasa objekata. Zato jednostavno konstatujemo da postoje određene kriptovalute na bazi kojih je zgodno izdavati sopstvene tokene. Za tokenomiku Montelibera je prvobitno izabran blockchain stellar, u kojem kruži sopstvena kriptovaluta po imenu lumen. Za to su postojali isključivo tehnički razlozi:
transakcije su veoma jeftine
jezik transakcija je prilično napredan
za upravljanje tokenomikom na bazi Stellara postoji dobar instrumentarijum
među učesnicima projekta Montelibero postoje ljudi koji se razumeju u taj instrumentarijum
Zašto smo započeli kreiranje tokenomike oko Montelibera? U principu, postoje presedani kreiranja kolektivnih projekata gde postoji samo inicijalna grupa koja obavlja posao, kojoj se mogu pridružiti volonteri, i kojoj se može donirati. Takođe, od nje se može kupiti proizvod njenog rada ili futures na njega.
Ali to je sve prilično netransparentna priča. Ako od nas kupite obećanje za komad zemlje, i zapis o tome bude čuvan negde u istoriji naše prepiske, ili na našem sajtu, razumno ćete se plašiti da taj zapis sutra može nestati i da nećete ničim moći da dokažete da je on bio tamo. Ako tokeni svih naših javnih obećanja stoje na blockchainu koji nije pod našom kontrolom, nećemo moći da se pravimo da oni ne postoje, iako nam i dalje ništa ne sprečava da se odreknemo obećanja, uprkos nesumnjivoj činjenici o njihovom postojanju. Nažalost, stoprocentnu garanciju ne daju čak ni osiguravajuće kuće, i ovde ćete vi (i mi) morati da se oslonite uglavnom na institut reputacije.
Cilj projekta Montelibero je široko uvođenje libertarianskih praksi u Crnoj Gori. Za to nam je potrebno da se u Crnoj Gori pojavi mnogo uspešnih libertarijanaca koji deluju u skladu sa svojim principima. Za to moramo obezbediti tim libertarijancima koji se preseljavaju u Crnu Goru upravo taj uspeh.
Zato je ključni token u tokenomici Montelibera token istoimenog investicionog fonda, koji se zove MTL. Sredstva prikupljena od emisije ovih tokena ulažemo u razvoj neophodne infrastrukture za preseljenike, investiramo u njihov biznis, kao i u biznis libertarijanaca van Crne Gore, ako računamo da ćemo od toga ostvariti prihod. Ili jednostavno štedimo za buduća ciljana ulaganja. Kupci MTL tokena, shodno tome, dobijaju pravo na redovne dividende, čiji iznos nije fiksiran i određuje se isključivo prema tome koliki je profit ostvaren od investicija fonda.
U čemu se isplaćuju dividende? Dozvolite mi da vam predstavim drugi ključni token sistema – stablecoin EURMTL… Stani. Sada treba detaljnije reći o stablecoin-ima.
Stablecoin-i su privatni novci sa stabilnom kupovnom moćju, obično vezanom za određene državne novce. Zašto novac treba da bude privatan i kako će pritom biti obezbeđena stabilnost kursa, može se ukratko pročitati u Fridmanovoj Mehanici slobode u poglavlju Tržište novca. U svetu kruži mnogo stablecoin-a, ali su uglavnom vezani za dolar, a u Crnoj Gori se koristi evro. Zato smo napravili sopstveni i izdali ga na istom blockchainu kao i sve naše ostale tokene. Sada je to glavna računica cele naše tokenomike, za koju se može nabaviti bilo koji aktiv koji se trguje u okviru projekta. Ali ne samo to.
Takođe, EURMTL se može zameniti 1:1 za gotovinske evre kod bilo kog našeg garanta u Crnoj Gori. Zato mi, koji smo se već preselili u Crnu Goru, međusobno koristimo EURMTL kao bezgotovinske evre, na primer, u situacijama kada treba podeliti račun u kafiću. To je mnogo praktičnije od transfera između bankovnih računa. Nadamo se da će sa vremenom mreža korisnika našeg stablecoin-a dovoljno proširiti kako bi počela primetno da utiče na ekonomiju Crne Gore, i da će ta konkurencija podstaći lokalne nespretne banke na podizanje kvaliteta usluga.
A ako još uvek ne živite u Crnoj Gori, ali učestvujete u našoj tokenomici, takođe vam garantujemo mogućnost da zamenite EURMTL za lumene po trenutnom berzanskom kursu evra (za to na Stellar berzi ugrađenoj u sistem držimo otvorene naloge za otkup EURMTL za lumene, automatski preračunavajući kurs u skladu sa oscilacijama cene evra). Zatim sa dobijenim lumenima možete otići u bilo koji menjač kojem verujete i zameniti ih za državne novce po vašem ukusu (uključujući i novac države Salvadora, odnosno bitkoine).
U šta fond prvenstveno investira? Pošto pripremamo infrastrukturu za preseljenike, fond je kupio hektar zemlje i sada ga uređuje. Taj hektar je takođe tokenizovan, tako da je treći važan token u našoj tokenomici MTLCITY. Deo ovih tokena kupili su preseljenici ili oni koji planiraju preseljenje u Crnu Goru u bliskoj budućnosti. U skladu sa udelom u ukupnoj masi MTLCITY tokena, njihovi vlasnici će dobiti u vlasništvo svoje zemljišne parcele kada zemlja bude pripremljena za privatizaciju. Ovaj token se više ne trguje na primarnom tržištu i ima značaj samo za evidenciju o tome kome kolika površina zemlje pripada. Neposredno pre privatizacije sprovešćemo finalno međusobno knjiženje, kada će oni čiji je broj tokena prevelik za stvarnu parcelu na koju aspiriraju, prodati ih po nominalnoj vrednosti onima čiji je broj tokena nedovoljan.
Drugi važan pravac investicija fonda su tokeni GPA – biznisa jednog od naših prvih preseljenika, specijalizovanog za oflajn trgovinu direktno u Crnoj Gori, kao i tokeni MTLBR– građevinske kompanije koja se trenutno bavi uređenjem zemlje koju je fond kupio, ali sa vremenom planira da izađe i na šire tržište.
Neću u ovom članku nabrajati uopšte sve tokene u sistemu Montelibero – barem ih sve ne znam. Generalno, svoj token može izdati bilo ko, ali je druga stvar obezbediti njegovo kruženje. Tako, na primer, i ja imam token ANCAPCHAN, ali, kao što možete uvideti, njegovu likvidnost ne može se nazvati izvanrednom. Pomoću njega sam samo fiksirala svoj dug prema fondu, koji je potrošio sredstva na moju naturalizaciju u Crnoj Gori, a zatim sam ga nakon nekog vremena isplatila.
U sledećem članku nameravam da dam praktična uputstva za one koji odluče da zaroni u svu ovu „kuhinju“, a treći članak želim da posvetim najnovijim perspektivnim razvojima na spoju tokenomike i kriptovaluta, za koje se neću ni pretvarati da ih potpuno razumem.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
