Nakon što sam se zabavila oko Islandske ere saga, nastavila sam prevod Fridmanove knjige o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od naših, već po redu, tako da je na redu četvrto poglavlje, koje je verovatno najduže u celoj knjizi, jer je posvećeno pravu izabranog naroda, koji je tokom svoje višegodišnje istorije prikupio pravu ambis raznih zakonodavnih materijala.
Kao i obično, prevodom fusnota i finalnim oblikovanjem ovog poglavlja u formatu elektronskih knjiga baviću se kasnije, a za sada želim što pre da vam predstavim ono što postoji, bez preteranog poliranja. Kao i uvek, transparentno nagoveštavam da bi bilo lepo donirati.
Sledeće na redu je islamsko pravo, i unapred sam radoznala koje mesto u njemu zauzimaju tako opštepoznate prakse, kao što su izvinjenja bez pantalona.
U svojim idejama zagovornici silovite državne vlasti pozivaju se na takozvano dopustivo (pa čak i navodno neophodno) ili „legitimno“ nasilje, na čije vršenje bi, pored toga, trebalo da postoji monopol jednog jedinog agenta (države) u društvu. Ali, koji se tačno nasilje može smatrati dopustivim, neophodnim ili legitimnim, i u čijim rukama ono treba da bude, po pravilu, nije dato jasno definisanje. Sve se svodi na ciljeve, kojih se ciljeva pridržava određeni ili drugi etatista – u tim okvirima je za njega nasilje opravdano, a „monopol“ na nasilje treba da pripada njemu i/ili onima koji dele upravo njegove stavove. To ne menja čak ni privrženost demokratiji, jer bi demokrata želeo da monopol na nasilje tačno pripada upravo pristalicama demokratije, samo on ne smatra važnim kakve će oni imati stavove o drugim pitanjima.
Iz tog razloga, o nekom određenom legitimitetu nasilja ne može biti ni govora. Tako, autoritarni konzervator mora razumeti da, po mišljenju autoritarnog komuniste, njegovo mesto je na dubini od dva metra pod zemljom, i obrnuto. Svaki zagovornik nasilja ima svoje sopstveno razumevanje njegovog legitimiteta, o kojem se nikako ne može postići dogovor.
Monopol na nasilje uopšte ne može postojati kao model realizovan u praksi. „Monopol“ stacionarnog bandita na nasilje se gubi onog trenutka kada drugi ljudi, čak i u okvirima iste države, preuzmu vlast u svoje ruke. Večnih vlada nema, pre ili kasnije dolazi ili do smene vlasti, ili do smene stavova nekih članova trenutne vlasti (koji naravno iz političkog života uklanjaju čak i svoje jučerašnje kolege koji su ostali pri prethodnim stavovima). I pomoću nasilja u novim rukama, i nasilja čiji je legitimitet sada drugačije obrazložen, uništavaju se dostignuća onih koji su do tada smatrali nasilje legitimnim samo u okvirima sopstvenih stavova i da ono monopolno pripada samo njihovim rukama.
Štaviše, monopol na nasilje sasvim jasno narušavaju oni koji ga vrše privatno. Dokle god u društvu postoje ljudi sposobni da u određenim okolnostima primene nasilje, izjave o posedovanju monopolnog prava na njega biće preuveličavanje. Na kraju krajeva, „nelegitimni“ nasilnici mogu čak i pokušati da organizuju prevrat. Da li bi pristalice monarhije ili demokratije smatrali razumevanje primenljivosti nasilja od strane boljševika legitimnim? Ne. Ali u praksi to ništa ne bi promenilo.
U stvarnosti, država može posedovati samo „komparativnu prednost u primeni nasilja“, o čemu je pisao Maks Veber u definiciji, zapravo, države. Ali ovu formulaciju su mnogi pogrešno razumeli ili jednostavno pogrešno prepričali, zbog čega je i nastao pojam „monopola na nasilje“, koji u stvarnosti ne postoji. A posedujući samo komparativnu prednost u nasilju, a ne fiktivni monopol nad njim, državnik nikako ne može garantovati da će nasilje igrati u njegovu korist – jednog dana će mu oduzeti taj instrument i svom snagom udariti njime po njega samog, njegovim pristalicama i njegovim idejama. I to još jednom govori o tome koliko je instrument slobodne delatnosti i dobrovoljnog dogovora bolji u poređenju sa instrumentom sile.
Sumirala sam prvi odeljak drugog dela svoje knjige o ankapu: u prva dva poglavlja sam pisala o problemima izazvanim neidealnošću sveta, a sada sam dodala poglavlje o tome kako ankap prevazilazi to семейство problema. Poglavlje je kratko, ali sam u njega spakovala osnovne pristupe iz Fridmanovog talmuda Red u pravu, koji je za to prethodno bilo potrebno savladati, što i vama savetujem, tamo je daleko zanimljivije nego kod mene.
Dalje je predviđeno da se na sličan način postupi sa grupom problema izazvanih neidealnošću čoveka i neidealnošću ljudskog društva.
Pre dve i po godine ozbiljno sam razmatrala Gruziju kao odgovarajuću zemlju za naseljavanje i izgradnju simpatičnog lokalnog ancap-a oko sebe. Tim više mi je sada žao kada shvatam da je ipak bio u pravu Anton Epihin kada je vršio analizu o tome gde je najpovoljnije započeti rad na izgradnji libertarianske zajednice i otpisao Gruziju.
Nekada davno, za vreme predsednika preprošlog, Gruzija je kao odgovor na ruske sankcije samo šire otvarala vrata za Ruse, nudeći im da slobodno dolaze, nastane, kupuju imovinu i započnu biznis. Sada ona počinje da ograničava političku imigraciju, pa čak i običan privremeni ulazak u zemlju za one koji javno deklarišu nešto slobodnije principe od trenutne gruzijske vlade.
Otići u zemlju gde je bivši predsednik, koji je uslovno zastupao slobodu, u zatvoru – to je čudnija odluka nego otići u zemlju gde je predsednik u opoziciji premijeru i gde se oboje očajnički svađaju, ali se ne govori o nikakvim hapšenjima. Otići u zemlju koja ne pušta političke emigrante iz Rusije je čudnija odluka nego otići u zemlju koja ih ne izručuje Rusiji. U suštini, sve što danas povezuje Gruziju i Crnu Goru su planine, more i nedostatak direktnih avio-veza sa Ruskom Federacijom.
Nadam se da će oni ruski libertarijanci koji su već preselili u Gruziju uspeti da napuste zemlju pre nego što odluče da ih iznenada deportuju u Rusku Federaciju. Nas je premalo da bismo rasipali ljude.
Sa svoje strane mogu samo obećati da ću nastaviti da gradim pogodnu platformu za prijem onih koji će dolaziti kod nas u Montelibero.
Prethodno izdanje počelo je opisom radova na drenaži na putu koji vodi do budućeg naselja Montelibero. Tokom proteklog meseca, drenaža je značajno unapređena. Prvo, na samom početku puta, površina pored izvora je potpuno betonirana, a preljev iz bazena je izveden u cev ispod te betonske površine.
Drugo, dalje uz put, svuda gde postoji opasnost od razbijanja, dodata je, iako mala, drenažna brazda. Uglavnom, sada put sigurno neće odneti voda. Izvinite što osvetljavam previše sitne detalje, ali uz ovdašnji varljivo vreme čovek baš nauči da ceni te detalje.
Prilikom nasipanja unutrašnjih puteva naselja, na jednom mestu je bila potrebna baš ozbiljna drenaža. Detaljnijim pregledom se ispostavilo da na tom mestu podzemne vode prolaze blizu površine, i za sada voda curi direktno na put. A to znači da smo rešili problem sa vodosnabdevanjem! Preciznije, pronašli smo pristup rešenju. Sada je predviđeno da se ta voda odvede u stranu duž puta kroz celu širinu vodonosnog sloja i sakuplja u akumulacioni bazen, odakle će se dalje koristiti. Ukratko, da uradimo ovde otprilike isto što i tamo, dole, gde smo betonirali površinu. No, za sada to, naravno, izgleda nekazano:
A pored vodovoda i odvodnje, naselju će biti potrebna i kanalizacija. Odlučili smo da napravimo jednu zajedničku septičku jamu, koja je već praktično gotova; ostalo je samo odvesti drenažni kanal iz nje (zar nije previše o drenaži u jednoj objavi?), a zatim će biti potrebno postaviti kanalizacione cevi kroz celo naselje.
Pozvali smo geometra i uz njegovu pomoć podelili svu zemlju na pojedinačne parcele, koje se kasnije planira privatizovati. Moja parcela je upravo otprilike u centru ove slike, površine 202 kv.m. Nadam se da ću za neko vreme već moći da vas radujem u svom instagramu već slikama sa svoje lične gradnje.
Ali zapravo, pored ova dva velika komada zemlje, uz to su nam prodali i eksklavu – komad malo manji od sedam ari, do kojeg nemamo mogućnosti da dovedemo put osim preko komšija.
Njega smo takođe, konačno, očistili od gustih šagrebova. Ispostavilo se da je čak i terasiran, što će malo uštedeti novca za njegovo uređenje.
Uz sve ove brige, još uvek nisam stigao da na krov postavim nekoliko solarnih panela (ovde važi glupa regulacija koja zabranjuje postavljanje panela na zemlju, sa ciljem da ograniči solarnu generaciju isključivo na potrebe domaćinstva) i proverim u kojoj meri sve to može da napaja majner. Ali nadamo se da ćemo uskoro uspeti da se time pozabavimo.
Naravno, aktivnost u okviru projekta ne ograničava se samo na gradnju. Polako nam se formirao tim za kreiranje različitog ciljanog agitacionog sadržaja. Oni su objavili video sa godišnjim izveštajem o celom projektu,
kao i poseban video na lokalnom dijalektu sa opisom bezuslovnog osnovnog prihoda.
Postoji mišljenje da su libertarijanci socijal-darvinisti koji će sa zadovoljstvom posmatrati kako slabinji crkav i očisti teren. U praksi, međutim, u našoj maloj zajednici je prilično razvijena uzajamna pomoć, a učesnici projekta iz spoljnog sveta odlučili su da podrže one koji su već preselili, i redovno uplaćuju novac u zajednički fond, iz kojeg se nedeljno svim libertarijancima koji su preselili u Crnu Goru u okviru projekta Montelibero isplaćuje bezuslovni prihod – jednostavno se sadržaj kasice deli podjednako na sve. Otprilike tako, bez ikakvih poreza, funkcioniše socijalna zaštita pri ankapu. Za sada na osobu izlazi otprilike dva i po evra nedeljno, odnosno desetak mesečno. Ovog novca može biti više ako bude više želja za punjenjem kasice, a može biti manje ako preseli više ljudi uz iste prilive. U celini, eksperiment je zanimljiv i još uvek čeka svoj tim sociologa za korektan opis.
Drugi socijalni program u okviru projekta je iznajmljivanje bicikala. Kod nas je otprilike mesec dana gostovao par koji je za to vreme obišao i istražio celu okolinu, u čime su nabavili dva bicikla. Sada je taj prevoz predat projektu i može se uzeti na korišćenje uz donacije.
Drugi manje primetni, ali važan pravac aktivnosti u projektu je usavršavanje tokenomike – onog kriptovalutnog pogona na kojem sve u njemu funkcioniše. Finansijski izveštaji fonda Montelibero postaju sve pregledniji, potpisivanje transakcija sa multi-potpisom, a pre svega, njihovo čitanje pre potpisivanja, postaje sve lakše (što znači osmišljenije učešće u upravljanju fondom), i naši IT stručnjaci imaju velike planove za implementaciju raznih novih funkcija. Tako, polako se dovršava filijala fonda u Liquid-u – sidechain-u Bitkoina. Za sada cela tokenomika radi na Stellar blockchain-u, što znači da hardkor bitkoiner-i kod nas jednostavno neće doći, jer su altkoini „zashkvar“. Ako uspeju da realizuju potreban funkcional u okviru alata dostupnih u starijoj i uvaženijoj valuti, to potencijalno može da nam donese više investitora.
Nedavno je provukla vest da se vizni centar Slovenije u Crnoj Gori zatvorio zbog karantina, i to je uznemirujuće, jer je to bio najjednostavniji način da se ovde, u Crnoj Gori, dobije šengen. Stvar je u tome što želimo krajem aprila da odvedemo delegaciju Montelibera na veliki libertarianski konvent u Pragu, međutim kovid i birokratija mogu ozbiljno zakomplikovati ovaj zadatak. Tako da nije sve kod nas glatko, ali ništa, probićemo se.
Kada u nekom društvu nastupi ozbiljna kriza i ljudi izgube ne samo svoja prava, slobode i akumulirano bogatstvo, već bukvalno ostanu bez sredstava za život, neindiferentni predstavnici drugih društava na sve načine pokušavaju da im pomognu. Organizacija pružanja humanitarne pomoći je težak zadatak, naročito u kriznim uslovima. Ali u pomoć mogu doći kriptovalute, koje omogućavaju da se ova pomoć obezbedi na najdostupniji način.
Radi se o Avganistanu – zemlji gde je vlast preuzela teroristička grupa Talibani. Ekonomija zemlje je praktično stala, a ljudi su izgubili pristup svojim računima i ušteđevinama. Teroristički režim je bio izložen značionim sankcijama Zapada, i iako je predsednik SAD-a izuzeo humanitarnu pomoć iz sankcija, banke blokiraju transakcije usmerene ka Avganistanu, a međunarodni sistem plaćanja SWIFT na teritoriji Avganistana jednostavno je prestao da radi. To je praktično onemogućilo pružanje humanitarne pomoći stanovnicima Avganistana putem klasičnih finansijskih instrumenata.
U pomoć su došle kriptovalute, koje su se pokazale kao praktično jedina mogućnost za slanje sredstava stanovnicima Avganistana. Tako je Amerikanka avganistanskog porekla Fereshte Forug, koja je osnovala školu programiranja za žene u avganistanskom gradu Heratu, pretvorila je u improvizovan kriptobanku. To je omogućilo prebacivanje novca studentkinjama ustanove, koji one na licu mesta mogu zameniti za afganije (novac Avganistana) i kupiti hranu i lekove. A Avganistanac Sanzar Kakar, odrastao u Sijetlu, još 2019. godine kreirao je za stanovnike Avganistana mobilni elektronski novčanik HesabPay, koji radi, između ostalog, i sa kriptovalutama. Kako on tvrdi, 88% porodica u Avganistanu ima barem jedan pametni telefon, što im omogućava da trguju, prenose novac jedni drugima i primaju transakcije iz inostranstva bez ikakvog kontakta sa bankama niti režimom Talibana. I to može omogućiti spasenje miliona Avganistanaca koji su suočeni sa rizikom da umru od gladi. Takođe se navodi da međunarodne humanitarne organizacije aktivno proučavaju mogućnosti koje pružaju kriptovalute.
Sada bi trebalo da bude krajnje jasno kako kriptovalute mogu spasiti milione potrebnih ljudi od sigurne smrti. Ponekad se kriptovalute optužuju da su samo finansijska piramida koja radi radi obogaćivanja ograničenog kruga bogatih lica, a stoga ih treba zabraniti za dobro običnih ljudi. Naravno da su takve tvrdnje netačne, a i zabraniti kriptovalute je jednostavno nemoguće, osim potpunim isključivanjem internet mreže. I može se zaključiti da je osoba koja zastupa dobrobit ljudi i pružanje pomoći potrebnima, a u isto vreme je protivnik kriptovaluta, potpuno nedosledna u svojim razmišljanjima. Kriptovalute su dobrobit za obične ljude, a naročito za one koji su dospeli u nezavidnu situaciju.
U prethodnim serijama: moj prepričavaj članka Konstantina Morozova „Anarhizam protiv anarhije“, moje objavljivanje ključne teze ovog članka stavljanjem čitaoca pred lažnu dilemu.
Zatim je Konstantin reagovao na moj članak na svom kanalu, i u komentarima ispod te objave između nas se odvijala manje-više sadržajna diskusija, koja je kod svake strane ostavila osećaj sopstvene pravičnosti, ali je pritom bila praćena korekcijom od strane obe strane ne toliko prethodno iznetog stava, već pristupa njegovom izlaganju. Poslednji odgovor u razgovoru pripada Konstantinu, i ja ću, verovatno, ostaviti poslednju reč njemu, kako ne bih uskoro pisala još jedno ažuriranje na istu temu.
Ne znam kako vama, ali meni je levi libertarijanizam postao malo razumljiviji. Ne u smislu da sam mu bliže, već u smislu da sada od njegovih tipičnih predstavnika očekujem manje ljudojedstva nego od nekog uslovnog Karla Franka, bio on makar triput desni i triput ankap.
Trenutno je u društvu, naročito zapadnog tipa, prihvaćen model takozvanog dopustivog, selektivnog ili „legitimnog“ nasilja. On se sastoji u tome da je nasilje dopustivo prema određenoj osobi na osnovu zakona koji je prihvatila većina ljudi na određenoj teritoriji. Međutim, pošto je to kulturna norma, ona se ne može posmatrati kao nešto dati; neophodno je razumeti da ova norma u drugim društvima može biti drugačija. Značajan deo ljudske istorije, i u značajnom broju društava, praktikovan je potpuno drugačiji model neselektivnog nasilja. Danas nas na to naročito mogu podsetiti talibani koji su nedavno preuzeli vlast u Avganistanu. Taj model se sastoji od sledećeg:
Nasilje se može primeniti ne samo na prekršca zakona, već i na njegovu porodicu, rođake, prijatelje, a čak i slučajni ljudi koji su počinili potpuno neznatne prekršaje, ili oni koji uopšte nisu ništa učinili, mogu postati žrtve nasilja u svrhu zastrašivanja društva i učvršćivanja vlasti;
Odsustvo slobode da se pristane ili ne pristane na utvrđeni zakon, uključujući i promenu mesta boravka i stanovanja zbog ograničenja slobode kretanja.
U ostalim jednakim uslovima, pristalice neselektivnog nasilja imaju veće šanse za pobedu u poređenju sa onima koji zagovaraju umereno nasilje. Oni se neće ustručavati da zastraše društvo, sprovedu brutalne čistke, pa čak i organizuju masovne ubistva i genocid. Zbog mnogo veće spremnosti da vrše nasilje, njihov nasilni potencijal je daleko veći.
Ali u stvarnosti, uslovi po pravilu nisu jednaki. I jedan od važnih uslova je nivo tehnološkog razvoja. Na primer, ovaj uslov je odlučujuće uticao na kolonijalna osvajanja Evropljana, ili u nedavnoj borbi protiv terorizma na Bliskom istoku (uključujući i Islamsku državu). Da ove okolnosti nije bilo, da je nivo tehnološkog razvoja svima bio jednak, predstavnici zapadnog sveta bi jednostavno izgubili u ogromnoj većini bitaka. Ne bi bilo ni kolonizacije zemalja koje su već naseljavali drugi narodi, a o borbi protiv terorističkih grupa uopšte nema šta reći. Strana koja pribegava manje selektivnom nasilju imala bi mnogo veće šanse za pobedu, i u tim slučajevima posledice bi bile fatalne.
U odsustvu značajne tehnološke nadmoći, zapadni svet može lako biti osvojen običnom gomilom talibana, pripadnika ISIS-a ili nekih drugih psiha naoružanih Kaljnikovim automatima. U slučaju očuvanja poretka selektivnog nasilja, on ne može bez naučno-tehničkog progresa. Ali naučno-tehnički progres zauzvrat stvara određene rizike nasilja, uključujući i katastrofalne. Nije daleko vreme kada će čak i male organizacije, ili pojedinci, moći, na primer, ponovo stvoriti opasan virus ili ovladati energetskim nosiocima super-kapaciteta. Strašno je zamisliti šta bi se dogodilo ako bi visoke tehnologije bile primenjene u nasilne svrhe. Pored toga, takvim tehnologijama na kraju mogu doći do ruku isti ti teroristi (tehnologijama je svojstvo da prelaze iz ruku u ruke), i tada tehnološki jaz više neće igrati ulogu – u slučaju oružja za masovno uništenje nije potrebno biti razvijeniji ili jači od protivnika, dovoljno je samo naneti mu neprihvatljivu štetu.
S obzirom na kritičnu važnost naučno-tehničkog progresa, kao i rizika koje on stvara, može se zaključiti o neophodnosti borbe protiv nasilja. Dok se nasilje prihvata kao nešto dato, različite grupe ljudi biraće različne pristupe između selektivnog i neselektivnog nasilja. I oni koji izaberu drugu opciju — manje civilizovane i nasilnije ljudi — predstavljaće ozbiljnu pretnju životima onih koji zagovaraju selektivno ili umereno nasilje. Naročito bih želeo da ovu misao doprem do konzervativaca, koji često ne vole progres. Preostaje samo boriti se protiv nasilja kao fenomena u celini. Tek potpunim iskorenjivanjem nasilja može se otarasiti i odgovarajućih rizika.
Podsećam vas o čemu je reč. Evo prepričavanja prvog članka Konstantina Morozova – o tome da libertarijanci treba da prihvate moralni realizam, a zajedno sa njim i pristanu na određene poreze, a evo prepričavanja drugog članka – o tome da libertarijanci treba da prihvate moralni realizam, a zajedno sa njim i pristanu na državu i određenu državnu prinudstvo. Ko sumnja u to da su članci korektno prepričani – tamo se nalaze linkovi ka izvornim izvorima, možete se upoznati sa njima.
Po mom mišljenju, Konstantin nudi lažnu dilemu. Evo stolice sa šiljcima moralnog realizma, i ako sednete na nju, vaše želje ne znače ništa dok god su u suprotnosti sa jedinom ispravnom objektivnom moralom, koju će vam diktirati država kroz usta dvorovih intelektualaca. A evo stolice sa kurcima moralnog subjektivizma, sednete na nju – i vaše želje ne znače više od želja bilo kog državnjaka.
Naravno, nakon marginalističke revolucije u ekonomskoj teoriji, više nije moguće ozbiljno govoriti o objektivnosti vrednosti, i moralni filozofi mogu i koliko god hteli da se trude, pokušavajući da izmisle silogizme koji dokazuju suprotno – tako da, bez mnogo razmišljanja, ja sedam na drugu stolicu i počinjem da propovedam sa ovog udobnog tripodnog sedišta, trudeći se da to radim jasnije nego što je uobičajeno za Pitije.
Konflikt je stanje u kojem se isti objekat (predmet konflikta) posmatra kao sredstvo za postizanje različitih ciljeva, pri čemu jedna upotreba otežava drugu ili je čak čini nemogućom.
Svaki čovek razvija sopstvene unutrašnje postavke o tome koju taktiku ponašanja odabrati pri kojim konfliktima. To su njegove lične etičke norme.
A moral je jednostavno red ponašanja pri konfliktima koji uživa najveće odobravanje u određenom društvu.
Tako je moral zasnovan na subjektivnim vrednostima pojedinačnih ljudi, ali istovremeno predstavlja misaoni objekat, koji sasvim može biti grubo definisan u nekim uklesanim zapovestima, a suptilnosti ovog ili onog morala mogu se analizirati u stotinama traktata i hiljadama književnih tekstova. Konkretno, možemo prilično jasno opisati i libertarianski moral, pri čemu će znatan broj libertarijanaca u celini priznati ove norme za sebe, ali naravno neće propustiti da se spore oko raznih suptilnih momenata.
Naravno, libertarianski moral uključuje normu o dopustivosti prinude u svrhu pravednog rešavanja konflikata (pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete od konflikta). Ali istovremeno, libertarianski moral takođe zahteva od čoveka lični ulazak u konflikt na pravednoj strani, i to potpuno negira bilo kakve pokušaje monopolizacije u sferi legitimne prinude. Vrednost decentralizacije za libertarijanca je veća od vrednosti novčane efikasnosti. Uz ostale jednake uslove, on će preferirati decentralizovano rešenje. Ako je centralizovano rešenje profitabilnije – može dopustiti njegovu upotrebu kao moralni kompromis i nastaviti potragu za linijom ponašanja koja mu je moralno prijatnija.
Sada ne govorim u kategorijama onoga što bi trebalo. Niko ne treba da prihvati baš libertarianski moral. Ali ako ga prihvati, njegove radnje će biti uslovljene otprilike gorenavedenim razmišljanjima. Libertarianske želje su bolje od želja etatista – za libertarijance, jer su vrednosti subjektivne. One su bolje od želja etatista i za mnoge druge anarhiste, minarhiste, liberale, konzervatore i još neke druge misaone moralne tipove. Moj posao je jednostavan – formulisati te želje i slediti ih. A lepršanje pojedinačnih moralnih filozofa oko stolice sa šiljcima preferiram da smatram jednostavno vrstom intelektualnog mazohizma. Zašto da ne, samo da ne napadaju ljude.
Ukratko, u njemu se navodi da: 1) postoji filozofski anarhizam, odnosno ubeđenje da država nema moralno pravo da primorava ljude, i postoji politički anarhizam, odnosno ubeđenje da država mora biti ukinuta; 2) iz filozofskog anarhizma ne mora nužno proistekti politički, i može se negirati pravo države na prisilu, ali bez težnje da se država iskoreni.
Konstantin izjavljuje: principijelni anarhizam zahteva moralni realizam — ubeđenje da postoje objektivno istiniti moralni sudovi … , jer bi u suprotnom sam anarhizam bio ništa više nego skup nečijih ličnih želja. U međuvremenu, anarhisti ne negiraju legitimnost svakog prisila, oni ga dopuštaju radi sprečavanja još užasnijeg prisila. Ali ako je prisila dopustiv, na primer, da bi se sprečilo još užasnije prisiljavanje, zašto se time ne može baviti država? Drugim rečima, ako se država dobro ponaša, zašto bismo morali zahtevati njeno ukidanje? A bilo koji primeri loših država uvek se mogu pripisati pojedinačnim slučajevima koji zahtevaju preciznu ispravku.
Članak bi bio nepotpun da autor nije udario na trud da razmotri očigledno pitanje: zašto država potiskuje svoje konkurente u pitanju legitimnog prisila? Kao obrazloženje se navodi da ispravna država, na koju filozofski anarhisti ne bi trebali imati primedbe, ograničava konkurente radi poštovanja jedinstvenih i transparentnih proceduralnih pravila, drugim rečima, kako bi se isključilo samovrsno pravljenje pravde. Dakle, samoodbrana je u redu, ali razrezivanje neutralisanog prekršilaca nije u redu (pozdrav Aleksandru Tatarkovu sa njegovim stalnim lejtmotivom „ne trebaju nam državni zatvori, dajte mi onog ko je pokušao da zlostavlja moju ćerku, prodaću ga za organe“).
U drugom delu članka autor analizira pitanje kako bi se pokušalo zaobići pronađene rupe u obrazloženju političkog anarhizma putem moralnog subjektivizma. Neće se uspeti opravdati pravo države na sprovođenje opravdanog prisila ako ne postoji nikakav jedinstven i univerzalan standard opravdanosti prisila. Zatim on brzo prolazi kroz Štirnera, Svetova, Belkoviča i Hoppea. Konstantinov prigovor idejama pomenutih lica svodi se na sledeće:
Ako je sam čovek jedina krajnja instanca u određivanju šta je dobro, a šta loše, zašto bi prisiljavanje nekoga na moralne poretke na koje nije dao saglasnost bilo pogrešno? Njegov subjektivni sud o tome ne može imati veću težinu od podjednako subjektivnog suda lica koje sprovodi prisilu, da je to prisiljavanje opravdano.
Drugim rečima, po Konstantinovom mišljenju, ako zauzmemo poziciju moralnog subjektivizma, onda utoliko više ostavljamo ideje o neophodnosti ukidanja države bez ikakvog oslonca. Za nekoga je država zlo, za nekoga dobro, svi su u pravu, i na tome završavamo.
U zaključku, autor konstatuje da je najperspektivniji pravac rada za anarhiste potraga za snažnim praktičnim argumentima u prilju svemu da će društvo bez države biti efikasno, a svaku tu ratničku retoriku na račun države bi bilo bolje umeriti, posvetivši više pažnje planovima raznih korisnih reformi.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
