Imam u svojim pretplatama jedan sićušan, ali simpatičan kanal, uglavnom o praktičnom agorizmu, ali ga ponekad povuče da razmišlja i o apstraktnim stvarima. I evo da je pre neki dan iznenada započeo seriju objava o Bitarkovoj teoriji preuređenja čovečanstva na bazi mehanizma inhibicije nasilja. Naravno, nisam mogla da prođem pored toga, sačekala sam da se serija završi i sada je preporučujem vama, zajedno sa kanalom.
Evo ovom objavom ona počinje, i dalje možete čitati mnogo objava skoro jednu za drugom sve do ove, finalne. Srećom, one su uglavnom kratke. Meni obično nedostaje strpljenja da se duboko zapuštam u detaljne analize složenih tema, i to rado prepuštam muškarcima, a sama potom usvajam dobijeni proizvod i savetujem ga drugima, ako ga smatram kvalitetnim.
Autor završava značajnom napomenom:
Ostaje otvoreno pitanje „čime bi se spretnije zamenila Lorencova teorija?“. Još uvek razmišljam.
U prijateljskom projektu Libertarian State (stari naziv – Antidržava, što kao da nagoveštava evoluciju misli) izašao je prevod članka Aviezera Takera Panarhija: država 2.0. Članak nije naročito upečatljiv, budući da izlaže osnovne misli u odbranu panarhije, koje je još uvek definisao tvorac termina Emil de Puide.
A zatim je Ved Nojman, koji zapravo i vodi ovaj kanal, objavio sopstveni članak o državi 2.0, gde počinje kritikom Takera, a zatim razvija sopstvene teorijske konstrukcije, prelazeći od prvobitnih ideja panarhije na koncept čarter gradova.
Za početak, Ved redefiniše pojam države. Umesto predstave o državi kao monopolisti legitimnog nasilja, koja odbija libertarijance, on predlaže da se država definiše kao stabilno održavana infrastruktura za život ljudi na određenoj, ne nužno strogo fiksiranoj, teritoriji. To je mnogo blaže razumevanje predmeta, koje izbacuje iz razmatranja sve diskusije o stacionarnim banditima i sličnu publicistiku, fokusirajući se na faktičku organizaciju života.
Glavna prognoza članka je da će se država 1.0, kako se čarter gradovi šire, sve više svoditi na ulogu konzijerža, za šta će dobijati fiksnu naknadu.
Što se tiče strategije, Vedu i dalje najoptimalnijim izgleda pristup Pola Romera: na čistoj nenaseljenoj teritoriji, od nule, pre izgradnje dobijajući čvrste garancije od države, i detaljno razrađujući sopstvenu hartiju, na osnovu koje će se graditi dalja interakcija između države 2.0 i njenih građana.
Nije teško videti da mi u Monteliberu postupamo neoptimalno prema Vedu: uopšte nismo zvanično obavestili državu da ovde sprovodimo političke eksperimente na njenoj teritoriji, već pokušavamo da se potajno prišunjamo i, ako bude potrebno, legalizujemo se tek kada se razvijemo. Ne znam, čini mi se da je upravo tako sigurnije: mnogo je lakše dobiti faktičko priznanje nego prethodno dozvolu. Zamislite da je Satoši-sensej nekoga pitao da li sme da pokrene bitkoin…
Poglavljem 9 završava se prvi deo Praktične anarhije Stefana Molinjua, posvećen metodologiji, a zatim sledi drugi deo, o argumentaciji, čiji je znatan deo već preveden i objavljen u gruboj verziji od strane volontera, tako da ću u slobodno vreme malo doterati narednih šest poglavlja, a obavestiću vas već po činjenici, kako ne bih pisala previše sitno.
Ako u osmom poglavlju Molinju objašnjava zašto je kolektivna odbrana od spoljne invazije pri anarhiji efikasnija nego pri državi, onda u devetom pokazuje na nekoliko istorijskih primera šta nije u redu sa državnom takozvanom odbranom.
Za prevod ove konkretne knjige nije se stvorio stalni sponzor, za razliku od Erika Maka, za kojeg donira Aleks Dvoreckij, i Dejvida Fridmana, za kojeg donira Dima Kovalenko. Ovde je bio Bitarh, ali je on, očigledno, izgubio interes, bila bih srećna ako neko preuzme inicijativu.
Prisilne državne mere gotovo uvek se opravdavaju kao neophodan metod obezbeđivanja bezbednosti. Takvog stava se drže svi zagovornici postojanja monopolne sile vlasti, bez obzira na svoje poglede. Čak i minarhisti, koji smatraju neophodnim postojanje samo minimalne države, taj minimum svode upravo na obezbeđivanje bezbednosti. A šta tek reći o onima koji zastupaju autoritativne poglede?
Naravno, kod ljudi sa takvim pogledima se ne javljaju nikakva pitanja ni u vezi sa represivnim prisilnim merama radi borbe protiv pandemije korona virusa. I to nije iznenađujuće, jer su etatisti oduvek govorili da je sila vlasti, između ostalog, neophodna za takve slučajeve, kako bi se svi do jednog primorali da se pridržavaju ograničavajućih mera i vakcinišu kada vakcina bude spremna, jer bi u suprotnom obezbeđivanje bezbednosti bilo jednostavno nemoguće. Još nešto što vredi primetiti – etatisti vrlo često smatraju neophodnim kažnjavanje ljudi za „krivice“ bez žrtava, odnosno samo za potencijalno nebezbedno ponašanje. U tom slučaju, bezbednost se često izjednačava sa stabilnošću uspostavljenih društvenih poredaka, i kao rezultat toga, čak i reč izgovorena protiv tih poredaka ili političke sile koja ih podržava može postati povod za zatvorsku kaznu, ili čak nešto gore.
Zagovornicima sile vlasti mogu reći samo to da, ako vas pitanje bezbednosti toliko snažno brine, zašto odjednom istupate protiv iskorenjivanja najveće pretnje po bezbednost – nasilja? Jer ne pandemije, a naročito ne izjave onih koji se ne slažu, već upravo nasilje i njegove posledice predstavljaju najveću pretnju po bezbednost! Ali predlog da se bolje prouči neurofiziološki mehanizam, svojstven većini ljudi, koji obuzdava nasilno ponašanje prema pripadnicima sopstvene vrste (odnosno inhibitor nasilja), utvrdi njegova genetska priroda i, koristeći dostignuća biotehnologije, razvije rešenje koje bi pomoglo da se ispravi nedostatak u radu tog mehanizma kod malog procenta ljudi koji su sposobni na činenje akata nasilja i koji ih zapravo čine, vi odjednom naglo odbacujete?
Često dolazi čak do toga da takvi ljudi ne udare sebe na to da se bar malo upoznaju sa konceptom mehanizma inhibicije nasilja i počinju da brane važnost osećaja agresije, bez kojeg bi čovek postao povrće, iako je reč samo o inhibiciji agresivnih impulsa u određenim slučajevima. Ili govore da je nasilje važno za borbu protiv samog nasilja, iako je vrlo lako videti kolika je to glupa greška u takvom razmišljanju. I naravno, inhibicija nasilja nije u protivrečnosti sa sposobnošću samoodbrane, budući da je prisustvo neposredne pretnje po život stimulus koji prvenstveno aktivira odbrambenu reakciju (na primer beg ili, zapravo, samoodbranu). I na kraju krajeva, ogromna većina ljudi ionako nije sposobna za nasilje. Čak i ako pogledate, na primer, zemlje sa najvišim nivoom ubistava, samih ubica u njima će biti hiljaditi deo od jednog procenta stanovništva (ako pretpostavimo da iza svakog ubistva stoji poseban ubica, iako to nije slučaj).
Ali odakle etatistima takav otpor prema ideji iskorenjivanja nasilja? Ako osoba potencijalno može naškoditi nekome prenoseći virus, smatrate neophodnim da joj maksimalno ograničite slobode dok se ne vakciniše. A ako osoba potencijalno može naškoditi nekome čineći nasilje (i podsećam da je to manjina ljudi, dok je većina nesposobna za nasilje i nikada ga ne čini), onda ograničavanje i „vakcinisanje“ takve osobe smatrate nepotrebnim, ili čak rizičnim? Pa po sopstvenoj logici obezbeđivanja maksimalne bezbednosti, trebalo bi da prvo podržite takve mere. Ili vam bezbednost zapravo ipak nije toliko važna?
Danas sam kod Zolotoreva naišla na prevod članka o razlikama u pristupima čikaške i austrijske ekonomske škole. Autor se poziva na određenu diskusiju o ovim razlikama koju je vodio putem prepiske. Sumnjam da je ova diskusija u velikoj meri bila izazvana člankom Dejvida Fridmana, u kojem on detaljno razmatra upravo tu razliku u pristupima. On se na njega pozvao na svom Fejsbuku, a zatim se još nekoliko puta na istom mestu osvrnuo na ovu temu. A sve je to počelo (ne isključujem) mojim pitanjem o tome šta ga ne zadovoljava kod AEŠ – u onlajn intervjuu koji je dao ruskojezičnim čitaocima povodom izlaska ruskih prevoda Mehanike slobode.
Ukratko, ako publika ima interesovanja, mogu se pozabaviti prevodom Fridmanovog članka, kao i pojedinih, manje-više sadržajnih reakcija Austrijanaca. Interesovanje ću, naravno, meriti količinom donacija koje pristignu u skorije vreme. Za mene je ovde takođe interesantno, jer me veoma zanima Fridmanova ekonomska analiza prava, na kojoj u velikoj meri planiram da zasnovam drugi deo svoje knjige o ankapu, i želim da imam jasniju predstavu o tome koliko su sva ta razmišljanja kompatibilna sa AEŠ.
Zakoniti brak je trostrani ugovor. Može li se neregistrovani brak (dvostrani ugovor) smatrati ideološki ispravnim sa tačke gledišta ankap-a i libertarijanizma? Ako da, može li se smatrati da država koja je „zabranila istopolne brakove“ (zapravo samo odbija da zaključi određene vrste ugovora, ali ne kriminalizuje homoseksualizam i odnose – kao u Rusiji, na primer), krši prava LGBT osoba? Da li će u ankap-u postojati nešto slično matičnoj službi?
Moskvic
Brak ima mnoštvo funkcija, ali nijedna od njih nije presudna. Brak može biti udruživanje radi zajedničkog vođenja domaćinstva, ali postoje i gostujući brakovi. Može biti kooperativa za odgajanje dece, ali postoje brakovi bez dece, kao i odgajanje dece van braka. Može se koristiti za učvršćivanje prava na pravno zastupanje svog bračnog partnera – ali u tradicionalnom društvu to pravo može ostati kod roditelja partnera.
Najopštije što se može reći za skoro svaki brak jesu odnosi koji podrazumevaju određeno dovoljno dugoročno i dovoljno široko poverenje između ljudi, koje se dalje manifestuje u onim sferama u kojima ti ljudi žele da se ostvare. U domaćinstvu – onda u domaćinstvu. U seksu – onda u seksu. U deci – onda u deci. U političkom aktivizmu – tu je brak uopšte nezamenljiva stvar.
Zašto obavestiti druge o svom bračnom statusu? Pre svega da bi se okolina obavestila o tome da članovi nekog ljudskog kolektiva jedno drugom dodeljuju određena prava. Da li takva potreba opstaje u bezdržavnom društvu? Da, opstaje, jer ljudi uopšte cene predvidivost. Ova osoba je zauzeta, ne treba joj udvarati. Odlično, to je izvesnost. Od ove osobe se može potraživati dug druge osobe, jer imaju zajedničko domaćinstvo. Praktično? Praktično. Dete ne sme biti bez nadzora, neko za njega sigurno odgovara. Vidiš dete bez nadzora – tačno znaš šta treba da uradiš. Devojčice, gde su tvoji roditelji?
Tako, sve dok ljudi stupaju u dugoročne poverljive odnose, oni će to verovatno preneti, barem, svom stalnom krugu poznanika. Ali da li treba da se opterećuju i formalizuju svoje odnose ozbiljnim formalnim ugovorom koji podrazumeva mogućnost prinude za njegovo izvršenje? To je malo verovatno. Ljudi masovno čak i komercijalne aktivnosti obavljaju bez potpisivanja papira, a šta tek reći o organizaciji svakodnevnog života, uređivanju seksa ili zajedničkom prelasku Atlantika jahtom. Brak su odnosi poverenja, i ljudi su obično skloni da ne kvare te odnose papirima.
Druga stvar je da okolini može biti stalo do toga šta se dešava između ljudi u braku. Možda je tu nešto istopolno, blisko srodno, sa tinejdžerima, životinjama ili lutkama. Čak i u najtolerantnijem libertarianskom društvu, okolina barem želi da bude sigurna da je brak dobrovoljan, da u njemu nema domaćeg nasilja i ostalih arhaičnih užasa. Ali i ovde je okolini potpuno nebitno kojim papirom su ti odnosi formalizovani, oni će udariti po licu, a ne po pasošu.
Pretpostavljam da će u ankap-u opstati notarijat ili nešto slično – na primer, umesto notara, svedoci bi mogli biti i volonteri sa dobrom reputacijom. Ti svedoci će potvrditi činjenice o zaključenju određenih ugovora, od kojih će samo mali deo biti bračni ugovori. Ne verujem u masovnu fiksaciju ugovora u blokčejnovima, u njima ili postoji strašan nedostatak prostora, ili će njihovo proširenje brzo naići na ekonomska i tehnološka ograničenja. Druga stvar je da su sadašnje matične službe takođe i mesta za prikupljanje big data-a, ali ta uloga već sada prelazi na različite onlajn društvene platforme, i malo je verovatno da će one to raditi gore.
Neophodnost nasilja kao fenomena ljudskih međusobnih odnosa najčešće se opravdava borbom protiv samog nasilja. Pošto u društvu postoji pretnja nasiljem od strane malog procenta ljudi, toj pretnji se mora suprotstaviti sopstveno, „dobroćudno“ i „legitimno“ nasilje. Ali ova šema samo stvara sopstvene probleme, od kojih neki mogu biti nazvani potpuno apsurdnim. Nasilno rešenje izgleda naročito apsurdno u svetlu činjenice da velika većina ljudi nikada ne vrši, barem brutalno nasilje (nanose ozbiljnu fizičku štetu ili ubijaju) i nije sposobna za njegovo izvršenje. To potvrđuju i vojni podaci i podaci o kriminalitetu, čak i o kriminalitetu u ekstremno brutalnim zemljama gde je rad policije jednostavno paralisan (zemljama Latinske Amerike).
Većina ljudi je nenasilna, oni neće primeniti silu prema bilo kome radi postizanja bilo kakvih ciljeva, osim u slučaju neposredne pretnje po život. To znači da šema korišćenja nasilja radi borbe protiv nasilja zahteva postojanje jedne kategorije nasilnika kako bi oni navodno zaštitili sve ostale od druge kategorije nasilnika. I pod takvom zaštitom se nipošto ne podrazumeva samo zaštita od već prisutne pretnje nasiljem. Najčešće se pod tim podrazumeva pravo agenata sile, izabranih za taj zadatak, da primene nasilje prema bilo kome ko po njihovom mišljenju potencijalno može predstavljati neku pretnju društvu i drugim ljudima, uključujući i pretnje nenasilnog karaktera (jer je u praksi nemoguće ograničiti agente sile, koji imaju legitimno pravo na primenu nasilja nad ljudima, samo na borbu protiv nasilja; oni će ga primenjivati tamo gde sami smatraju da je to potrebno).
Možda je ovo rešenje u određenoj meri sposobno da funkcioniše u kratkoročnoj perspektivi. Ali u dugoročnoj ono dovodi do sledeće apsurdne situacije – u društvu je neophodno namerno održavati određeni nivo nasilnika među nenasilnom većinom, inače neće biti ljudi za rešavanje zadataka koji zahtevaju iniciranje nasilja. To znači da ovo rešenje nikako ne može služiti svrsi borbe protiv nasilja, pošto ono samo stvara nasilje. Očigledno je da za rešavanje problema nasilja potrebno razmotriti potpuno druge metode.
Sa velikim interesovanjem sam pročitala članak Latinine o temi. U nekim stvarima se preklapa sa nedavnim snimkom Libertarian Band o Metaverzumu, ali je članak mnogo detaljniji od snimka. Sa ekonomske tačke gledišta, šema sa e-karmom izgleda dobro, iako mi nije sasvim jasno kako je zaštićena od bot farmi. Ovde mi već nedostaje kvalifikacija u IT-u da bih procenila perspektivnost izložene ideje, pa bi bilo sjajno ako bi neki IT-specijalista to uradio u komentarima.
Aleks Dvoreckij mi je ponovo dao 6000 rubalja, što znači da stiže novo poglavlje iz Erika Maka, sa izlaganjem dovoljno originalne teorije pravde izvesnog Davida Schmidca. Upravo sam počela novi i veoma zahtevan posao, pa kao što sam navikla, objavljujem tekst za sada bez napomena, one će stići kasnije – inače bih morala da odložim objavu za još jedan dan.
Prevođenje je bilo zanimljivo jer autor o kojem je reč može biti bilo ko, samo ne dogmatikar (dogmatikari su suvoparni i dosadni u svojoj besmislenoj beskompromisnosti). U svojoj knjizi ograničila sam razmatranje pravde samo na konflikte, tvrdeći da je pravda osećaj srazmere nanete štete u odnosu na vrednost predmeta konflikta. Schmidc pak proširuje ovaj pojam, tvrdeći da ja govorim samo o zasluženoj odmazdi, a da postoje još elementi pravde koji se ne mogu svesti jedan na drugi, kao što su uzajamnost, jednakost i potreba. I gradeći pravedne norme na osnovu jednog elementa, čovek će najverovatnije početi da kontradiktira drugim elementima pravde. Uglavnom, kod Schmidca ima šta istražiti.
U opravdanje intravrsnog nasilja kao potpuno normalne pojave u prirodi ponekad se može čuti argument o sebičnosti gena. Budući da je sva biološka evolucija prvenstveno evolucija gena koji teže maksimalno efikasnom očuvanju i kopiranju samih sebe, a tek nakon toga evolucija jedinki i populacija, onda intravrsno nasilje uopšte nije problem. Naprotiv – ako je nosilac gena izvršio nasilje, on je stekao prednost nad svojim srodnicima i preneo taj gen dalje. Znači, intravrsno nasilje je koristan alat u evoluciji gena, a nikakav inhibitor nasilja, koji bi kočio agresiju prema predstavnicima sopstvene vrste, ne može postojati, jer bi on bio u suprotnosti sa sticanjem takve evolucione prednosti konkretnih gena.
To što je evolucija gena primarna u odnosu na evoluciju jedinki i populacija je tačna teorija koju nema smisla osporavati. Ali geni se ne nalaze u vakuumu. Gene prenose konkretne jedinke koje su deo konkretnih populacija. Način na koji će se odvijati odnosi između tih jedinki postaće odlučujući faktor u očuvanju i prenosu gena. I nasilje će zaista dati prednost konkretnom genu, ako to ne bude značilo njegovo sopstveno uklanjanje. Ali šta ako bude?
Uzmimo one vrste čiji predstavnici poseduju snažno urođeno naoružanje i nemaju značajnu mogućnost bekstva od nasilja (na primer zbog ograničenosti areala staništa populacije ili krajnje socijalnog načina života). Upravo kod takvih vrsta se primećuje inhibicija (suzbijanje) intravrsnog nasilja. Kada jedan vuk drugom vuku podmetne vrat ili stomak, ovaj postaje nesposoban da ugrize svog srodnika; nijedan gavran neće svojim veoma oštrim kljunom klunuti drugog gavrana u oko, čak ni tokom borbe za hranu; otrovne zmije vode teritorijalne sukobe prema jasno određenim ritualima, ne koristeći pritom otrovne zube i čak ih ne pokazujući protivniku; oriksy gazele takođe ritualizuju borbe, dok istovremeno slobodno mogu koristiti oštre rogove protiv lavova. Takvih primera ima veoma mnogo.
U čemu je zapravo korist gena u takvom ponašanju? U tome što nasilni napad na srodnika, u slučaju da on poseduje snažno naoružanje, sa nedopušteno visokom verovatnoćom može završiti se smrću samog agresora. To znači da gen neće biti očuvan i prenet dalje, već će jednostavno uginuti zajedno sa svojim nosiocem. A preneti će biti samo oni geni čiji nosioci u takvoj situaciji ne upuštaju se nepotrebno u borbe (preciznije, uopšte ih ne iniciraju, već se samo brane ako je neko drugi već inicirao). Dakle, najkoristnija evoluciona strategija za gen je „saradnja“ (nazovimo to tako) sa genom koji je odgovoran za inhibiciju nasilnog ponašanja kod nosioca.
Ovo je univerzalno pravilo za biološku evoluciju. Rastuće naoružanje predstavnika populacije uz česte socijalne kontakte između njih povećava negativne posledice intravrsnog nasilja, čineći ih u određenom trenutku potpuno nedopuštenim. Kao rezultat, preživljavaju samo oni geni čiji su nosioci uspeli da kompenzuju ovaj efekat potiskivanjem nasilnog ponašanja, odnosno bili su predisponirani za posedovanje dovoljno snažne varijante inhibitora nasilja. Što je naoružanje predstavnika populacije veće, to nasilje postaje manje isplativa evoluciona strategija, a inhibicija nasilja isplativija.
Razumevanje ovoga treba primeniti i na čoveka – najnaoružaniju vrstu na planeti, čije naoružanje sada raste ogromnim tempom zajedno sa razvojem naučno-tehničkog progresa. Prosečnom čoveku je ionako svojstvena inhibicija nasilja prema drugim ljudima, ali ostali su i oni koji pate od poremećaja ovog neurobiološkog mehanizma. Takvi ljudi će pre ili kasnije iskoristiti oružje za masovno uništavanje, koje sa naučno-tehničkim progresom postaje sve dostupnije za ponovno kreiranje, naročito kada su u pitanju biološke pretnje, gde katastrofičan scenario može nastupiti bukvalno sutra. A to znači da je nasilje evoluciono promašena strategija za čoveka!
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
