Sa velikim interesovanjem sam pročitala članak Latinine o temi. U nekim stvarima se preklapa sa nedavnim snimkom Libertarian Band o Metaverzumu, ali je članak mnogo detaljniji od snimka. Sa ekonomske tačke gledišta, šema sa e-karmom izgleda dobro, iako mi nije sasvim jasno kako je zaštićena od bot farmi. Ovde mi već nedostaje kvalifikacija u IT-u da bih procenila perspektivnost izložene ideje, pa bi bilo sjajno ako bi neki IT-specijalista to uradio u komentarima.
Aleks Dvoreckij mi je ponovo dao 6000 rubalja, što znači da stiže novo poglavlje iz Erika Maka, sa izlaganjem dovoljno originalne teorije pravde izvesnog Davida Schmidca. Upravo sam počela novi i veoma zahtevan posao, pa kao što sam navikla, objavljujem tekst za sada bez napomena, one će stići kasnije – inače bih morala da odložim objavu za još jedan dan.
Prevođenje je bilo zanimljivo jer autor o kojem je reč može biti bilo ko, samo ne dogmatikar (dogmatikari su suvoparni i dosadni u svojoj besmislenoj beskompromisnosti). U svojoj knjizi ograničila sam razmatranje pravde samo na konflikte, tvrdeći da je pravda osećaj srazmere nanete štete u odnosu na vrednost predmeta konflikta. Schmidc pak proširuje ovaj pojam, tvrdeći da ja govorim samo o zasluženoj odmazdi, a da postoje još elementi pravde koji se ne mogu svesti jedan na drugi, kao što su uzajamnost, jednakost i potreba. I gradeći pravedne norme na osnovu jednog elementa, čovek će najverovatnije početi da kontradiktira drugim elementima pravde. Uglavnom, kod Schmidca ima šta istražiti.
U opravdanje intravrsnog nasilja kao potpuno normalne pojave u prirodi ponekad se može čuti argument o sebičnosti gena. Budući da je sva biološka evolucija prvenstveno evolucija gena koji teže maksimalno efikasnom očuvanju i kopiranju samih sebe, a tek nakon toga evolucija jedinki i populacija, onda intravrsno nasilje uopšte nije problem. Naprotiv – ako je nosilac gena izvršio nasilje, on je stekao prednost nad svojim srodnicima i preneo taj gen dalje. Znači, intravrsno nasilje je koristan alat u evoluciji gena, a nikakav inhibitor nasilja, koji bi kočio agresiju prema predstavnicima sopstvene vrste, ne može postojati, jer bi on bio u suprotnosti sa sticanjem takve evolucione prednosti konkretnih gena.
To što je evolucija gena primarna u odnosu na evoluciju jedinki i populacija je tačna teorija koju nema smisla osporavati. Ali geni se ne nalaze u vakuumu. Gene prenose konkretne jedinke koje su deo konkretnih populacija. Način na koji će se odvijati odnosi između tih jedinki postaće odlučujući faktor u očuvanju i prenosu gena. I nasilje će zaista dati prednost konkretnom genu, ako to ne bude značilo njegovo sopstveno uklanjanje. Ali šta ako bude?
Uzmimo one vrste čiji predstavnici poseduju snažno urođeno naoružanje i nemaju značajnu mogućnost bekstva od nasilja (na primer zbog ograničenosti areala staništa populacije ili krajnje socijalnog načina života). Upravo kod takvih vrsta se primećuje inhibicija (suzbijanje) intravrsnog nasilja. Kada jedan vuk drugom vuku podmetne vrat ili stomak, ovaj postaje nesposoban da ugrize svog srodnika; nijedan gavran neće svojim veoma oštrim kljunom klunuti drugog gavrana u oko, čak ni tokom borbe za hranu; otrovne zmije vode teritorijalne sukobe prema jasno određenim ritualima, ne koristeći pritom otrovne zube i čak ih ne pokazujući protivniku; oriksy gazele takođe ritualizuju borbe, dok istovremeno slobodno mogu koristiti oštre rogove protiv lavova. Takvih primera ima veoma mnogo.
U čemu je zapravo korist gena u takvom ponašanju? U tome što nasilni napad na srodnika, u slučaju da on poseduje snažno naoružanje, sa nedopušteno visokom verovatnoćom može završiti se smrću samog agresora. To znači da gen neće biti očuvan i prenet dalje, već će jednostavno uginuti zajedno sa svojim nosiocem. A preneti će biti samo oni geni čiji nosioci u takvoj situaciji ne upuštaju se nepotrebno u borbe (preciznije, uopšte ih ne iniciraju, već se samo brane ako je neko drugi već inicirao). Dakle, najkoristnija evoluciona strategija za gen je „saradnja“ (nazovimo to tako) sa genom koji je odgovoran za inhibiciju nasilnog ponašanja kod nosioca.
Ovo je univerzalno pravilo za biološku evoluciju. Rastuće naoružanje predstavnika populacije uz česte socijalne kontakte između njih povećava negativne posledice intravrsnog nasilja, čineći ih u određenom trenutku potpuno nedopuštenim. Kao rezultat, preživljavaju samo oni geni čiji su nosioci uspeli da kompenzuju ovaj efekat potiskivanjem nasilnog ponašanja, odnosno bili su predisponirani za posedovanje dovoljno snažne varijante inhibitora nasilja. Što je naoružanje predstavnika populacije veće, to nasilje postaje manje isplativa evoluciona strategija, a inhibicija nasilja isplativija.
Razumevanje ovoga treba primeniti i na čoveka – najnaoružaniju vrstu na planeti, čije naoružanje sada raste ogromnim tempom zajedno sa razvojem naučno-tehničkog progresa. Prosečnom čoveku je ionako svojstvena inhibicija nasilja prema drugim ljudima, ali ostali su i oni koji pate od poremećaja ovog neurobiološkog mehanizma. Takvi ljudi će pre ili kasnije iskoristiti oružje za masovno uništavanje, koje sa naučno-tehničkim progresom postaje sve dostupnije za ponovno kreiranje, naročito kada su u pitanju biološke pretnje, gde katastrofičan scenario može nastupiti bukvalno sutra. A to znači da je nasilje evoluciono promašena strategija za čoveka!
Ponovo sam pročitala rezultate proteklih godina: 2018. (radosne), 2019. (samouverene) i 2020. (mrke). Srećom, uspela sam da preokrenem trend, i u 2022. godinu gledam sa mnogo više entuzijazma nego što sam nekada gledala u 2021.
Godina je bila razorna za rusku opoziciju, kojoj sam ipak u određenoj meri pripadala, iako nisam pridavala mnogo pažnje politici. Mnogi su napustili zemlju pod pretnjom direktnog krivičnog gonjenja, bežeći u prazninu, i pretpostavljam da im nije bilo lako. Meni je imalo više sreće: napustila sam zemlju kako bih gradila oflajn libertariansku utopiju, i ta utopija, Montelibero, prilično je napredovala u realizaciji. Nas, koji smo se preselili u Crnu Goru da gradimo lokalni erzac-ancap, već ima dve desetine, i u novogodišnju noć ćemo se prvi put u celoj istoriji projekta okupiti zajedno za jednim stolom (jedna bomba može da nas pokrije). Ipak, nadam se da nas bomba neće pogoditi, i da ćemo već sledeće godine ovde izgraditi dovoljno pouzdanu platformu za prijem i smeštaj libertarijanaca.
Drugi značajan događaj u životu kanala bio je taj što sam konačno u potpunosti prevela Fridmanovu Mehaniku slobode, i to je najveći od mojih do sada realizovanih projekata. Sada, kao bonus, Oleg Teterevlev snima audio-knjigu, i do danas je stigao do 45 od 66 poglavlja. Mislim da će i audio-knjiga biti završena u 2022. godini. Prevod još tri knjige odvija se u paralelnom režimu, podstaknut vašim donacijama, i pre ili kasnije će takođe biti završen – barem nakon Mehanike slobode sam već uverena da sam sposobna da savladam nešto obimno, a da ne odustanem na pola puta.
Treći važni poduhvat koji je u punom jeku jeste pisanje moje sopstvene knjige o ancapu. Prvi deo, koji sadrži esej o libertarianskom svetonazoru, je potpuno gotov, piše se drugi – o životu u ancapu. Ko zna, možda uspem da i njega završim u 2022. godini.
Što se tiče pokazatelja kanala, njih možete videti ispod na ljubazno poslatoj čestitki od statbota. Po broju čitalaca stigla sam do platoa, kanal je ispao prosečan, i malo je verovatno da će bez agresivnog marketinga rasti primetnim tempom. To me sada više ne brine naročito, jer su se našle druge zanimljive aktivnosti. Opet, moji čitaoci su se pokazali, iako malobrojni, spremnim na poduhvate: među doseljenicima u Montelibero, više od polovine je u projekat ušlo upravo preko mog kanala, što je, naravno, pohvalno. Nadam se da će se ovaj trend nastaviti i ubuduće.
Čestitam svim libertarijancima predstojeću novu godinu. Ne bojte se preuzimanja ambicioznih projekata, držite se jedno drugog i ne zaboravite da, u odnosu na glavnog protivnika, sitni unutrašnji razdori ne znače ništa.
Nastavljam rad na drugom delu knjige o ankapu. Ako sam prvo ukratko predstavila lepu sliku toga kako izgleda idealno anarho-kapitalističko društvo, sada počinjem pedantno da izlažem koje prepreke mogu smetati našem plesaču. Za početak pričam o opštoj nesavršenosti sveta, i za sada sam osvetila problem nejasnih granica i problem spoljnih efekata.
Dalje sam za sada napravila pauzu da razmislim da li ovde da iznesem još neke svetske probleme, ili da već pređem na pristupe njihovom rešavanju.
Zagovornici državne monopolne privilegije pod nazivom autorsko i patentno pravo veoma se plaše da će, bez mehanizma silovnog kažnjavanja za neovlašćeno kopiranje i distribuciju informacionog sadržaja, njegovi kreatori jednostavno ostati ni sa čime, da će ih pirati opljačkati i lišiti sredstava za život i stimulansa za stvaranje novog sadržaja u budućnosti. Naravno, postoje desetine načina za monetizaciju sadržaja i bez primene takve privilegije, međutim, sada ih nećemo analizirati, već ćemo jednostavno pogledati jedan praktičan primer za koji sam odavno znao, ali sam se iz nekog razloga setio tek skoro. I taj primer je igra pod nazivom Minecraft.
Kreator Minecraft-a, Markus Persson, je zagovornik piratstva, on kritikuje odnos velikih kompanija prema ovoj pojavi i čak je član Piratske partije Švedske. Nikada nije bio protiv toga da ljudi slobodno kopiraju i distribuiraju igru koju je kreirao. Ipak, to mu nije zasmetalo da zaradi 640 miliona švedskih kruna (oko 100 miliona američkih dolara) na prodaji licenciranih kopija igre samo u 2012. godini, a kasnije proda svoj udeo u kompaniji Mojang koju je osnovao za 2,5 milijarde dolara (trenutno je njen vlasnik korporacija Microsoft). Sam Minecraft je postao najprodavanija igra na svetu, do 2020. godine prodato je oko 200 miliona licenciranih kopija.
Zaista, iako je Minecraft zvanično vlasnički softver, u stvarnosti nije zaštićen od kopiranja, njegove datoteke nisu šifrovane i svako može da ih preuzme i koristi, a to im ne ograničavaju ni trenutni pravni vlasnici (mada nisam upoznat sa njihovim budućim planovima). Pristup zvaničnom launcheru igre imaju samo igrači koji su kupili licenciranu kopiju, međutim, već postoji veliki broj nezvaničnih launchera, a samu igru je moguće pokrenuti i bez launchera, jednostavno putem komandne linije. I za nelicencirane igrače dostupna je ne samo igra za jednog igrača, već i multiplayer. Jezgro servera igre u svojim podešavanjima ima funkciju kojom vlasnik servera, isključenjem te opcije, može omogućiti pristup svim zainteresovanim bez obzira na to da li imaju licencu, zbog čega u igri postoji veliki broj nelicenciranih servera. I ova činjenica, uzgred, takođe uopšte ne ometa razvoj licenciranih servera i zaradu njihovih vlasnika.
Kao što vidimo, kreiranjem informacionog sadržaja može se sasvim obići i bez silovnih privilegija. Njihovo odsustvo nije zasmetalo Minecraft-u da postane najprodavanija igra na svetu, a kreatoru igre Markusu Perssonu da dopuni Forbesovu listu milijardera. Takođe postoji mnoštvo primera drugih igara koje su bile hakovane i postavljene na torrent-trekere još pre zvaničnog izlaženja, ali prodaja licenciranih ključeva zbog toga nije opala.
U prethodnom izdanju uglavnom sam pričala o tome kako napreduju radovi na zemlji našeg budućeg naselja, i sada ću, verovatno, početi upravo sa ovom temom, kao najprizemljivijom.
Nasuli smo deo puteva već unutar naselja, iskopali smo deo panjeva, počeli smo da kopamo septičku jamu, i tako dalje – ukratko, ide rutina. Što je značajno – dve nedelje su skoro neprekidno padale obilne kiše, i uspeli smo da se uverimo da put nije odnesen. Međutim, na jednom mestu smo nakon toga malo unapredili drenažu, kako bi potok tekao uz ivicu puta, a ne bilo gde.
Tokom nedelje se očekuje dolazak opreme za malu solarnu elektranu – dugo smo se dvoumili da li da se time bavimo, ali cene električne energije iz centralne mreže bi u predvidljivoj budućnosti trebale značajno da porastu, tako da, čini se, autonomno generisanje sada jeste upravo ono što je potrebno. Planirano je da se ovom strujom napaja prikolica, kako bismo konačno tu smeštili čuvara. A ostatak energije razmišljamo da usmerimo na rudarenje bitkoina. U sklopu eksperimenta kupljen je stari rudar koji sada zuji kod mene kod kuće, a nakon montaže elektrane preseliće se u naselje.
Ali ne samo bitkoinom. Specijalno za hardkor ljubitelje zlata, fond Montelibero je izdao zlatne tokene, i za prikupljeni novac kupljeno je nekoliko desetogramskih polivaca. Deo njih je već isporučen kupcima, a deo ostaje u bilansu fonda. Tokene je moguće kupovati u proizvoljno malim delovima (worldwide), a menjati ih za polivce – u desetogramskim lotovima (samo za rezidente Crne Gore).
Usput, o tokenima. S razvojem tokenomike projekta povećavaju se i srodni specifični rizici: nepoznata lica su već izbacila na Stellar blokčejnu nekoliko lažnih tokena koji imitiraju naše. Kako ne biste naleteli na tako nešto, preporučujem da se oslonite samo na one tokene koje vidite na bilansu fonda. Priča sa prevarantima nas je podstakla da ipak pokušamo prelazak na Liquid Network, jer su tokeni na bitkoin sajdčejnu, naravno, mnogo ozbiljniji. Ako se neko razume u to, svratite u čet programera.
Uostalom, ne reklamiraju nas samo prevaranti. O snimku Libertarian Band-a posvećenom našem projektu već znate. Pored toga, o nama je stigao da napiše lokalni crnogorski novinski sajt, kao i veliki italijanski javni profil Instituto liberale – Gruppo nazionale. Za sada o nama pišu na osnovu onoga što se može naći na mreži, ali verujem da nije daleko ni pojavljivanje reportaža u medijima sa samog terena. Tako da nas to motiviše da što pre naselimo naše gradilište.
Ja u svojim mesečnim izveštajima o napretku projekta više pišem o raznim dosadnim stvarima, poput toga koliko su ankapovi izgradili puteva, a momci iz Libertarian Band-a su razmotrili ceo projekat Montelibero partindo od osnovnih ideja koje su mu legle u osnovu, i ispao je sasvim korektan analiza. Iako se, naravno, oseća da se kod njih u Rusiji materijal predstavlja u nekom svom kontekstu, kao prekor lokalnim libertarianskim političarima, sa strane ovakvo oživljavanje materijala izgleda pre zabavno.
Nadam se da za pripremu sledećeg snimka posvećenog našem projektu više neće ograničiti na otvaranje novčanika i upoznavanje sa tokenomikom, već da pošalju i filmsku ekipu na lice mesta. A mi ćemo do tog trenutka, nadam se, već uspeti nešto da izgradimo, tako da će u našem naselju moći da se živi. Uostalom, niste obavezni da čekate dok ne izađe novi film, ništa vam ne sprečava da nam dođete u goste već sutra, upoznate učesnike projekta koji su se već preselili u zemlju i pogledate sve svojim očima.
Za prevod još jednog poglavlja knjige Libertarijanizam Erika Maka primljen je dobar donat od 1000 rubalja preko boosty, ali, nažalost, samo jedan. Ipak, i samo poglavlje je relativno skromne veličine, pa sam odlučila da započnem rad na njemu, ne čekajući da se prikupi još novca.
S vremena na vreme može se pročitati da za određene etičke sisteme postoje deontološki ili konsekvencijalistički osnovi, međutim, ponekad se u posebnu kategoriju izdvaja i neka etika vrline, pa tako, razmišljanja Daglasa Rasmusena i Daglasa Den Vila, prema Eriku Maku, upravo se oslanjaju na ovu treću nogu, izvodeći iz etike vrline iste one principe koji su nam dobro poznati. Na taj način, libertarianska etika može ponosno sedeti na ovom tronožcu i sa njega objavljivati istine koje će imati dovoljno pouzdan oslonac, bez obzira na to koji filozofski pristup slušalac zastupa.
prinuđena sam da malo odlučnije nego obično podsetim da različiti zahtevni projekti poput prevoda napreduju mnogo bolje ako im se donira – jednostavno zato što se bez vašeg novca više odvlačim na to da ga zaradim negde drugde. Takođe, treba imati na umu da trenutno paralelno prevodim tri knjige, i svojim donacijama glasujete za to koja će biti završena ranije.
anonimni miš Bazjenova
Tokom Adam Smith čitanja, prenosila sam pojedinačne teze nastupa na Tviteru, i posebno sam istakla referat Artema Severskog, koji je bio posvećen fenomenu bankrota sa tačke gledišta ekonomije i normativne filozofije. Takođe, Artem je bio toliko ljubazan da je objavio tekstualnu verziju svog referata na Literu (već sam je reklamirala, to je blog posvećen libertarianskoj teoriji, pod okriljem LPR-a (onog od dva LPR-a koji je sa Fedjukinom, Bazjenovim i, zapravo, Severskim).
Ukratko, referat se svodi na sledeće. Bankrot je situacija istovremenog iznošenja legitimnih zahteva na jednu masu aktive koja nije dovoljna za njihovo zadovoljenje. Takva situacija može nastati čak i u slučaju kada su svi poslovi koji su do nje doveli bili dobrovoljni, i kada libertarianski principi nisu bili prekršeni – pa ipak postoji pravna neizvesnost: nije moguće istovremeno zadovoljiti sve zahteve, što znači da je potrebno razviti određeni red njihovog zadovoljenja.
Zatim Artem ukazuje na to da, kako red zadovoljenja takvih zahteva sam ne bi kršio libertarianske principe, on mora biti podređen određenim pravilima. Moraće se uzeti u obzir mogućnost da različiti zahtevi imaju različite prioritete, jer su nastali iz različitih pravnih odnosa. Jedna stvar je obaveza isplate duga za platu ili plaćanje isporuke opreme, a druga je računanje sa investitorom. Takođe će se morati uskladiti različite vremenske preferencije poverilaca: neki pristaju na odloženo plaćanje, ali žele da dobiju više, dok drugi žure da naplate dug što pre. Faktički, to za libertariansce znači neophodnost priznavanja zajedničke svojine, koliko god oni želeli da sve svedu samo na privatnu svojinu. Konačno, treba uzeti u obzir da legitimne zahteve na imovinu dužnika imaju ne samo oni koji su ih već podneli na naplatu, već i oni koji to još nisu učinili – međutim, ako procedura bankrota zahvati i njihove interese, to će ih takođe uvući u opšti konflikt. Tako, na primer, ako se zbog neisplaćenog kredita za razvoj preduzeća oduzme kuća, stradaće interesi ne samo dužnika, već i njegovih ukućana, i oni će imati legitimne zahteve prema poveriocima. Drugim rečima, Artem tvrdi da će libertariansci, radi izrade reda bankrota, neizbežno morati doći do koncepta pravnih lica, koliko god oni želeli da sve svedu na personalnu odgovornost bez suvišne birokratije.
Pa kako će onda bankroti funkcionisati u ankapu? Naravno, uz korišćenje svih teorijskih dostignuća stvorenih još tokom etatizma, ali uz odbacivanje onih normi koje podrazumevaju intervenciju države. Pravo bankrota se sada razlikuje od države do države, isto tako će se i u ankapu razlikovati u različitim društvima – negde će biti u upotrebi jedne nijanse, negde druge, uz očuvanje određenih opštih okvirnih principa. Ako kontragenti unapred ne dogovore koje norme primeniti, moraću da improvizuju, što će se najverovatnije svesti na to da će sudu, prilikom rešavanja konflikta, prvo biti potrebno da odredi primena kog tačno prava bankrota će biti najkomfornija za sve učesnike u procesu, kao i za sudijina shvatanja pravde.
Naravno, u ankapu bi u pojedinim zajednicama mogle opstati norme koje krše libertarianske principe. Na primer, u selu Tatarkovo može biti prihvaćeno da dužnik odgovara za dug, bez obzira na to koji je, celokupnom svojom imovinom, pa čak i sopstvenim telom kao delom imovine. Ovu okolnost će potencijalni kontragenti stanovnika sela Tatarkovo jednostavno morati imati na umu. Možemo samo pretpostaviti da će, kako se u društvu uspostavlja veće poverenje i kako se smanjuju vremenske preferencije, poslovne prakse, uključujući i takve konfliktne situacije kao što su bankroti, evoluirati u pravcu veće popustljivosti, barem prema savesnim preduzetnicima koji su pogrešno procenili rizike.
