Koliko sam mogla da razumem, verovatno je reč o singapurskoj kompaniji Temasek Holdings. Kao što svi znamo iz blokbastera o Putinovoj palati, novac za njenu izgradnju je prvobitno akumulisan od mitoja pri isporuci medicinske opreme budžetskim ustanovama pod izgovorom stvaranja suverennog investicionog fonda. S obzirom na to da se tokom Putinovog prvog mandata u javnom diskursu stalno pojavljivao pojam autoritarnog modernizovanja i, konkretno, Singapura, može se pretpostaviti da je bila prikazana želja da se stvori nešto baš poput Temaseka.
U suštini, imamo posla sa zanimljivim oblikom povećanja investicione privlačnosti zemlje: umesto održavanja visokih poreza, formiraju se državne korporacije čiji je zvanični zadatak da donose profit budžetu. Više profita od državnih korporacija znači manju potrebu za porezima. Kao rezultat toga, neka Saudijska Arabija je zahvaljujući prihodima od državne naftne industrije mogla da priušti svojim malobrojnim građanima da žive praktično u državi bez poreza.
Takođe, državne korporacije se mogu koristiti za razvoj infrastrukture ili, recimo, geopolitičkih zadataka. To je takođe moćan instrument, ali čim neke druge stvari počnu da prevladavaju nad ekonomskim razmatranjima, prihod od takvih korporacija prirodno opada. Izgrađena infrastruktura može ostati neiskorišćena, a geopolitički napori takođe lako mogu završiti bez rezultata. Dakle, preuzimanje nekog kineskog iskustva za državu je opasna igra.
Pa, koliko sam uspela da razumem, u Singapuru državni holding jednostavno investira u atraktivnu imovinu širom sveta, što znači da je država pristala na svesno samookviricivanje, izdvojila paket državne imovine za korišćenje isključivo u komercijalne svrhe i dosledno se pridržava te taktike.
Naravno, najveća opasnost za građane države koji računaju na to da budu korisnici državne korporacije, jeste u tome što menadžeri kompanije imaju svoje mišljenje o koristi i počinju da krade iz kompanije. Tako je Li Kuan Ju prvo veoma žestoko suzbio korupciju, zatim je još nekoliko godina marljivo održavao tu čistotu, i tek tada je 1974. godine osnovao investicionu kompaniju.
Pogledala sam finansijske pokazatelje kompanije. Tokom poslednjih deset godina portfolio kompanije je porastao za 70%. Na taj način se može konstatovati da, ako se investicionoj kompaniji ne postavljaju neprirodni ciljevi, ako se nemilosrdno kažnjava za korupciju i ako se implementiraju sve vodeće prakse izveštavanja i upravljanja razvijene na tržištu – onda postoji šansa da kompanija zaista bude raditi slično tržišnoj i sa sasvim uporedivim pokazateljima. Pa, da, autoritarna modernizacija je zaista moguća, a državne institucije su zaista sposobne da neko vreme, u uslovima stroge kontrole, poštuju pisana pravila. Ipak, želim da Singapurci privatizuju ovu kompaniju, smanjujući državne rashode za iznos izgubljenih budžetskih prihoda – a jednokratnu dobit od privatizacije podeljuju ravnopravno među građanima. Igrali su se – i dosta je, ne može se beskonačno pobeđivati u kazinu. A dalje će svaki građanin sam odlučiti da li će za dobijeni novac kupiti akcije Temasek Holdings ili nešto drugo.
Na početku želim da podelim sa vama prilično zanimljiv materijal u vezi sa temom nasilja i privatnog vlasništva pod nazivom „Politički koncept slobode“. Autor vodi raspravu iz koje proizlazi da prava vlasništva uvek imaju nasilno poreklo, budući da je neophodno primenjivati nasilje da bi se ona zadržala.
Pre nego što dam svoj komentar, unapred ću napomenuti da razmatramo kako privatna prava vlasništva pojedinaca i kompanija (za koja zastupaju libertarijanske desnice), tako i kolektivna prava vlasništva formirana u okviru dobrovoljnih udruženja (za koja zastupaju libertarijanske levice). Međutim, odbacujemo situaciju u kojoj prava vlasništva uopšte ne postoje, jer u takvom stanju stvari nije moguće organizovati bilo kakvu efikasnu reedistribuciju resursa za rešavanje određenih zadataka, jer bi tada apsolutno svako od svakoga u bilo kom trenutku mogao oduzeti bilo koji resurs bez obzira na okolnosti.
Ako se radi o zaštiti neposredne imovine kojom često raspolažete ili koju čak držite u svojim rukama upravo sada, problem njenog zadržavanja ne postoji – neko mora napasti vas nanoseći fizičku štetu (ili barem sa nenultom verovatnoćom nanosa štete) kako bi je oduzeo. Ako nasilje kao pojava još uvek nije iskorenjeno u društvu, možete sasvim opravdano koristiti sredstva za samoodbranu. Inače, ne moraju biti čak ni letalne, to mogu biti sprejevi za biber, elektrošoker, ultra/infrazvuk. Dovoljno će biti naneti agresoru samo veoma neprijatne senzacije, bez dugoročnih fizičkih posledica, kako biste ga primorali da pusti vašu torbu ili napusti kuću. Ako je pak nasilje iskorenjeno, niko vas jednostavno neće napadati.
Što se tiče zaštite udaljene imovine – i nju se može organizovati bez nasilja, na primer, primenom sledećih metoda koje je Bitarh opisao u svom materijalu „Zaštita imovine u društvu koje je iskorenilo nasilje”:
1) Ugovor u okviru ugovorne jurisdikcije, u kojoj će KY uložiti određene napore da spreči kršenje vaših vlasničkih prava. Najočiglednija opcija za nekretnine je ugovor između KY i pružalaca komunalnih usluga (elektricitet, gas, voda) o njihovom isključenju u slučaju skvotačenja ili neplaćanja kirije. 2) Fizičko ograđivanje imanja ogradom i sistem kontrole pristupa: šlajmbar, vrata sa elektronskom bravom. 3) Za situacionu zaštitu, kada vlasnik želi da spreči ulazak bilo koga na svoju teritoriju (na primer, razbesne radnike koji žele da zauzmu fabriku), obezbeđenje na ulazu ili živi lanac ljudi. 4) Za sve stvari koje sadrže elektronske komponente (od aviona, jahti i automobila do kućnih aparata, telefona i slušalica) blokiranje korišćenja bez unosa koda pristupa, skeniranja mrežnjače oka, otiska prsta ili RFID oznake. 5) Mrežni (globalno dostupni putem interneta) sistemi reputacije, u koje se mogu upisivati kršioci privatne imovine, što će za njih rezultirati odbijanjem usluga, bojkotom ili ostracizmom. 6) Sistem opcija. On je već sada široko rasprostranjen u IT kompanijama Silicijumske doline. Angažovani radnik je finansijski zainteresovan za uspeh preduzeća, on će ostvariti profit od rasta kapitalizacije kompanije i nije zainteresovan da krade imovinu poslodavca, jer će prema uslovima ugovora ove opcije biti izgubljene u slučaju protivpravnih radnji sa strane radnika.
Kao što vidimo, zaštita vlasništva ne zahteva nužno nasilje, osim u slučaju direktnog oduzimanja one imovine kojom raspolažete u datom trenutku, ali to već predstavlja agresivan napad na vas, u tom slučaju je samoodbrana dozvoljena. Prava vlasništva i nasilje nisu nužno jedno te isto.
Ne tako davno publika telegramskog čata po mom imenu posmatrala je uživo kako pokušavam da polomim audio fajl u Amazonovom vlasničkom aaxc formatu i konvertujem ga u ljudski mp3. Zahvaljujući pomoći čitalaca i trunčici sreće, uspela sam da se izborim tokom večeri.
Sada je svako poglavlje originalnog teksta knjige Davida Fridmana The Machinery of Freedom praćeno audio zapisom gde sam autor čita odgovarajuće poglavlje. Zapravo, audio knjigu sam malo polomila iz drugog razloga, ali o tome neka bude kasnije, a za sada sam međuviđeni rezultat upregla u posao.
Takođe je objavljen prevod prvog od tri dodatka knjizi, ali to je sitnica, potrebna samo da bi se broj na progress-baru promenio. Uglavnom sam sada zauzeta finalnom redakcijom i složenjem prevoda u epub format.
Inače, o audio snimcima. Ako postoje voljni da snime prevod knjige, hajde da sarađujemo. Pročitajte glasom stihove iz epigrafа svih delova knjige, pošaljite mi snimak u privatnu poruku, a zatim, ako izbor bude dovoljno raznolik, sprovešćemo glasanje o tome čiju ćemo tačno verziju objaviti na mom sajtu i, shodno tome, „zalogovati“ je samom Fridmanu za njegov sajt. On je čak i odeljak već pripremio za svoje stihove na ruskom, ali je trenutno prazan, i trebalo bi ispraviti tu nepravdu. A ako pobednik takmičenja bude imao snage da snimi celu knjigu (to je više od dvanaest sati), to bi bilo prosto mega kul, i to će skoro sigurno biti nagrađeno od strane zahvalne publike.
Juče uveče sam razmišljala da izložim sopstvene utiske o nedavnim uličnim akcijama dok su još sveži, ali se pojavila zanimljivija povod. Aleksej Nefedov, bivši autor ovog kanala, bio je zadržan na ulici, pa sam odlučila da ga ispitam kako se sve odvijalo. Pošto loše vodim intervjue, razgovor je brzo skrenuo na neobavezne teme, pa je ispalo prilično interesantno.
– Saznala sam za tvoje zadržavanje kada sam već sama išla kući, jer sam na ulici retko vadila telefon i gledala samo kanal koordinacije. Ovo je prvi put da je zadržan moj bliski poznanik. Uopšte, zadržavanja su postala norma, tako da nisam bila naročito zabrinuta, ali sam odmah odlučila da iskoristim priliku i pitam kako to izgleda sa te strane, izvini zbog takve grubosti. Za početak – kako si se našao u toj situaciji?
– Prilikom sastavljanja protokola uzeo sam 51. član, i još nisam razgovarao sa advokatom o liniji odbrane, tako da ću za sada uzdržati od komentara. Mogu samo reći da preporuke koje si izdala na kanalu u petak nisu da su loše, samo važe za druge uslove. Govoriš o tome šta bi velika masa ljudi trebalo da radi, ali ona to ne može bez komande. A komandovati se može samo anonimno na Telegramu. Ovaj signal će jako kasniti. Fantazije o nekim signalima zastavicama su za ljude koji su prošli bar neku vrstu usklađivanja. Ukratko, to nije naš slučaj. Zato su ljudi išli razbacanim kolonama, lako su ih seckali, blokirali kretanje. I zadržavanja su išla bez problema. Na trgu se može napraviti lančana blokada, u koloni je to nerealno. Čitav kolovoz je pod kontrolom snaga reda, tako da će iskočiti sa strane, otpozadi – i iznenada napasti bilo koga. Sa mnom se upravo tako i desilo.
– Čudno, većina mojih preporuka se odnosila na individualne taktike, ili male grupe poznanika, da se drže u grupama. Ali ipak sam se nadala da će nivo koordinacije biti veći. Šta je bilo dobro nakon zadržavanja?
– Za početak, umesto klasičnog kombija, iz nekog razloga je korišćen običan Gazel, bez rešetaka, sa običnim građanskim tablicama. Da nije imao nizak plafon, moglo bi se pomisliti da je skinut sa linije. U njega su ugurali osam ljudi, popeli su se dvojica kosmonauta, i krenuli u RVD. Stigli su brzo, ali su posle pola sata stajali ispred vrata, tako da je bilo vremena za razgovor sa kosmonautima. Potpuno apolitični, dobronamerni momci. Treba da se zadrže – zadržaćemo. Treba da se ubiju – ubijaćemo. Naredba je naredba. Na napade kolega sa linije odgovarali su da oni jednostavno ne razumeju život, pozivali ih da odu da rade u Rosgvardiju kako bi došli normalno. Uopšte, u celoj četu za štampanje prekršajnih naloga vidi se dobro uspostavljena rutina. Doveli su ih, sačekali signal da mogu da uđu, uneli su ih u parovima i odveli u podrum. Tamo ponovo čekanje, zatim sastavljanje protokola o dovođenju i pretrazi. Potom u dežurnu jedinicu, tamo imaju naredbu da fotografišu i rade otiske prstiju. To je nezakonito, ali od njih se zahteva. Tako pokušavaju da pritisnu čisto psihološki, i to im veoma dobro ide. Odbio sam da dajem otiske prstiju i bio sam siguran da će me sada procesuirati zbog kršenja zakonitih zahteva policije, po članu 19.3. Čak sam za svaki slučaj resetovao telefon na fabrička podešavanja. Ali to je sve zapravo nebitno. Uopšte, taj osećaj besmislenosti bilo kakve žurbe – on je u RVD-u veoma jak. Odmah u glavu kreću citati Strugačkih, gde je stari revolucionar govorio: sada nije strašno, ali kada su mi testerisali ruku i pritom se žalili na niske plate – tada je bilo strašno.
– Šta se sada očekuje dalje?
– Tri dana imaju da prenesu predmet sudu, nakon toga će me pozvati i reći za koji datum je zakazan. Na sudu dobijam kaznu i podnosim žalbu okružnom sudu. Žalba se odbija, i ja se obraćam ECHR-u. ECHR mi nakon otprilike tri godine dodeljuje odštetu. Kazna se plaća nakon odbijanja žalbe. Mogu sam da platim, mogu da zamolim FBK za pomoć. Pripremu prijave ECHR-u takođe pomažu advokati FBK. Ukratko, i sa naše strane je potpuno rutinski konvejer, kada su unapred poznati ne samo rokovi, već i ishodi sudova. Postoji i neprijatan trenutak. Pocompat pola godine su mi protesti kontraindikovani, dok ne istekne prekršaj. Kao što si tačno primetila, dva prekršaja znače oduzimanje prava na posedovanje oružja. Tako da sada sedim mirno, vodim sudsku borbu protiv države, ne pravim pokrete. Ili moram da prebacim pušku na poznanike, ako poželim da nastavim sa aktivizmom.
– Svetov upravo sada ima strim. U njemu on, kao i ja, govori da je Navaljni precenio svoje uticaje, i da u ovoj situaciji nikakav mirni protest neće doneti rezultate. Može doneti samo sliku za diplomatski pritisak na režim spolja. Pre nedelju dana mi se činilo da postoje šanse da protest uskoro prestane da bude miran. Sada se čini da je šansa izgubljena. Šta misliš?
– Svako je prinuđen da sudi prema onom delu slike koji vidi direktno. Zatim upoređuje podatke i dobija neko šire razumevanje. Stigao sam samo da se vratim, operem i večeram, nisam čak ni pročitao feed. Na onom delu gde sam danas bio, zid je čvrst, ne može se probiti čelom. Silovaca ima jako mnogo, akcije takvog obima i intenziteta će razbacati bez napora. Šteta ekonomiji od zatvaranja centra grada vikendom na tri sata je minimalna. Pri tome, mi smo ipak provincija, svi razumeju da se odluka o Navaljnom donosi u Moskvi, a mi smo tu samo kao masa. Kada su u pitanju lični interesi, kao što je bilo tokom mitinga protiv komunalnih tarifa, ljudi su besniji i aktivniji. Niko ovde neće ozbiljno stati uz Navaljnog. Samo uporedi kako su danas vikali „slobodu Navaljnom“ i kako „slobodu Bojku“. Bojko je bliži, popularniji, za njega će vikati glasnije. Ali on izlazi sredinom februara, tako da će se ljudi ograničiti na povike, neće krenuti u tuču.
– Dakle, smatraš da je sve uzalud?
– Ulička politika je veoma potreban trening o samoorganizaciji, o samoosvešćivanju građanskog društva. U ovoj sferi nam je već mnogo toga uspostavljeno. Sve što sam uradio prilikom hapšenja jeste da sam pritisnuo crveno dugme. Dalje su se pokrenuli nevidljivi točkovi, i to je to, o hapšenju pišu donosioci odluka na Tviteru, zovu me iz OVDinfo, dolazi advokat, dolazi poslastica, svaka dalja pravna borba je stavljena u sistem. Ljudi uče da mirno brane svoje interese uz pomoć dobrovoljne saradnje. To su veštine koje su aktuelne kod ankapizma. Na ovim primerima je praktično pokazati kako ankap funkcioniše. Sa ovim ljudima ćemo ga, na kraju krajeva, izgraditi. Ili ne ankap, već panarhiju. Jer nesistemski komunisti imaju svoju mrežu uzajamne pomoći, levi anarhisti svoju, nacionalisti svoju. Mi već uspostavljamo društvo sa EKU. Jednostavno se uspostavljanje odvija u pozadini suprotstavljanja jednoj zajedničkoj spoljnoj pretnji.
– To su sve veoma dugi periodi, ali mladi imaju kratak horizont planiranja. Zar ti ne deluje da ljudi mogu jednostavno da izgore?
– Važno je menjati fokus. Ja sada privremeno završavam sa uličnom aktivnošću i naći ću sebi drugo zanimanje. Možda će to biti pomoć onima koji će još uvek biti hapšeni. Možda ću ići da držim predavanja o bitkoinu. Odmor je prebacivanje na druge vrste aktivnosti. Partije su dobre po tome što su to velike organizacije sa nekoliko različitih pravaca rada, sagorevanje se dešava mnogo sporije nego ako umesto toga, na primer, samo učestvuješ u neprekidnim protestima ili samo volontiraš na izborima.
– Partije mi deluju kao način za neproduktivno trošenje gomile vremena. Na svom kanalu takođe imam veoma raznoliku aktivnost i odgovaram na pitanja o najrazličitijim temama. A čim se prebacim na ulični protest – već sam blizu sagorevanja, jer nema trenutnog rezultata. To nije kao da napišeš post, prodiskutuješ o objavi, a sutra pišeš novi.
– Zamisli da samo ideš u fitnes centar. Takođe sebi daješ redovno opterećenje i neprimetno se menjaš. U procesu može biti dosadno ili neprijatno, ali vidiš ljude pored sebe koji rade istu stvar, to takođe pomaže u motivaciji.
Rodion Belkovič je prvi put javno reagovao na pojavu elektronske verzije njegove „Krvi patriota“. Iz toga se jasno vidi: ja i Rodion Belkovič bismo mogli živeti u okviru jedne republike, pošto se slažemo po pitanjima prava (pravo autorstva je nesumnjivo; autorska prava su upitna, međutim ograničenja kopiranja se mogu uvesti ugovorom; i, naravno, obraćanje banditima za pomoć u rešavanju konflikata koji nisu nastali upotrebom nasilja je neprihvatljivo) i imamo zajedničke interese (želimo da što više ljudi čita pametne knjige koje nam se dopadaju).
U čemu se sa Rodionom ne slažemo, to su predstave o estetici i o pristojnosti. Za Belkoviča papirne knjige nose estetsku vrednost, to je respektabilnost i poštovanje tradicije. Za mene je papir prašina i ustajalačnost, sinonim ukočenosti i jedan od neizostavnih atributa Putina, sa njegovim poznatim fasciklama. Za Rodiona je nepristojno, pružajući besplatnu uslugu neodređenom širokom krugu ljudi, podsećati javnost na mogućnost da iskaže svoju zahvalnost u novčanom obliku. Za mene je nepristojna stara sovjetska tradicija prodaje robe uz dodatak, zahtevajući da onaj ko želi da kupi tržišno traženog Belkoviča istovremeno plati i izdanje nelikvidnog Ficina (ali je sasvim pristojno reklamirati Ficinu knjigu makar direktno na papirnim stranicama svog bestselera).
Upravo zato sam pedantno navela: ovde se plaća za podršku autoru, ovde za podršku štampanog izdavača, a ovde za podršku elektronskog izdavača. To je za mene zaista važno etičko pitanje – da obezbedim potrošaču maksimalnu transparentnost uslova. Iz istih razloga, recimo, neću objavljivati u kanalu „džins“, navedću koje sam donacije dobila za odgovore na određena pitanja, koliko košta ugovor za postavljanje sadržaja sa Bitarchom, pa čak i koliko ću dobiti referalnih provizija od vaših transakcija u botu btc_banker. Govoreći šire, sfere dozvoljenog i prikladnog za mene, kao prilično tipičnog libertarianca, naravno se veoma razlikuju.
Dakle, iako možemo živeti sa Rodionom Belkovičem u okviru iste res publica, biće nam komfornije da živimo odvojeno i jasno definisavši granice svoje res privata. Možda se nećemo i pobiti.
Knjige razbacane su po podu. Probali bi oni to da urade u džamiji!
Ideja sistejdinga, odnosno stvaranje kontraktnih jurisdikcija na plivajućim platformama ili veštačkim ostrvima u međunarodnim vodama, čini se kao prilično zanimljivo rešenje problema potrebe da se bude potčinjeno monopolnim i nasilnim stacionarnim banditima u obliku država. A kolonizacija nebeskih tela van Zemlje je uopšte neophodnost bez koje čovečanstvo ne može preživeti u dugoročnoj perspektivi. Međutim, na ove opcije se ne može računati kao na realnu mogućnost bekstva od stacionarnog bandita dok on još uvek postoji, kao i dok je sposoban i spreman da primeni nasilje.
Zapamtite: ako vi možete negde da stignete, onda može stići i stacionarni bandit. To su nam već pokazali primeri republike Minerve, Liberlanda i plivajuće platforme u blizini obala Tajlanda. U svim ovim slučajevima pokušaj bekstva od države završio se njenom invazijom. Takođe, na vas može biti primenjeno raznovrsno distanciono naoružanje, na primer, granatiranje raketama. To je najjednostavnija varijanta za vlasti da se otarasaju udaljene neposlušne jurisdikcije bez ikakvog rizika za sebe.
Ne treba takođe zaboraviti još jednu činjenicu. Stvaranje jurisdikcija udaljenih od ostatka sveta nosi ogromne troškove, takve jurisdikcije je teško razvijati i one su neprivlačne za mnoge ljude zbog nedostupnosti ili visoke cene mnogih pogodnosti.
Da bi se zaštitili od napada stacionarnih bandita, ljudima koji su odlučili da izađu iz njihove jurisdikcije potrebna su određena sredstva za odvraćanje napada i samoodbranu. Slobodni ljudi moraju biti naoružani, osim toga, moraju imati mogućnost da zaprete bilo kom potencijalnom agresoru nanošenjem neprihvatljive štete. U savremenim uslovima, najdostupnije sredstvo odvraćanja ovog tipa mogu biti uzorci opasnih virusa – preteći njihovim puštanjem može se naterati liderstvo države da vas ostavi na miru. Ali, bez obzira na to koje sredstvo odvraćanja i samoodbrane bude izabrano – njega je najlakše primeniti ako se ne pokušava pobeći od stacionarnog bandita što dalje, inače on može, ponovljam, uništiti vas distancionim naoružanjem bez ikakvog rizika za sebe. Takođe, ne zaboravimo na etički momenat — virusi su neizbirivo OMP (oružje masovnog uništenja), koje može pogoditi celokupno stanovništvo planete, uključujući i one koji nemaju nikakve veze sa agresivnim akcijama vlade. Primena ovog oružja potpuno je u suprotnosti sa libertarianskom etikom, a bez ovakvog oružja odvraćanja, stacionarni bandit će pre ili kasnije doći do vaše KJ, čak i ako se ona nalazi na Marsu. To je realna politika.
U konačnici imamo sledeće: do udaljene jurisdikcije se sasvim može stići u cilju njenog potčinjavanja, ona se može prilično lako uništiti distanciono, a život u njoj je neprivlačan za većinu ljudi. Uzimajući sve ovo u obzir, najprofitabilnija strategija je težnja ka postizanju slobodnog društva tamo gde se trenutno nalazite, ili, ako vam ipak simpatiše ideja naseljavanja ranije neizmenda zemalja, onda ih treba birati među najdostupnijim, najkomfornijim i ekonomski najprofitabilnijim teritorijalnim oblastima, a ne među ostrvima u okeanu ili uopšte kosmičkim objektima. A za učvršćivanje svojih namera treba koristiti raznovrsna sredstva odvraćanja i samoodbrane – tada niko neće moći da vam nastavi namećati svoju nasilnu vlast. Samo stvaranje udaljenih jurisdikcija, na primer u istim okeanima ili svemiru, zadatak je kojim se može baviti tek nakon uklanjanja mogućnosti primene nasilja od strane trenutnih stacionarnih bandita, kako se ne bi plašili invazije ili uopšte distancionog uništenja sa njihove strane.
Komentar Aleksandra Tatarkova:
Ako se država ucenjuje virusnim napadom u slučaju agresije, onda je logično svoju bezdržavnu teritoriju organizovati upravo u glavnim gradovima!
Na primer, proglasiti slobodnim jedan konkretan mikrorejon.
Logika je sledeća: Svoju sopstvenu prestonicu sigurno neće bombardovati. Pri tome, u slučaju agresije države protiv slobodne teritorije, mnogo je lakše zatruti njihove akumulatore vode.
Što se tiče ideje odlaska na kraj sveta, koju je Svetov propagirao – tu je istorija sa „Hramom sunca“ tipičan primer. Činilo se da nisu štetili državi, otišli su u gluvinu koju ne možeš naći na mapama, čak nisu odbijali da plaćaju poreze i nisu iznosili zahteve…
Za državu je povodom za kaznenu operaciju bio sam činit njihovog postojanja. Njima nisu potrebni drugi razlozi!
P.S. Mi ne pozivamo na korišćenje virusa, to je ideja Aleksandra Rozova, koja bar izgleda realistično u poređenju sa naivnim snovima sistejdera, iako je to krajnje nehumano. Mi se uvek izjašnjavamo za opciju iskorenjivanja agresivnog nasilja kao takvog, tada neće biti ni problema sa stvaranjem KJ!
Sutra, 31. januara, ponovo izlazimo na ulice. Posle 23. januara vidimo prilično jasnu taktiku režima: maksimalno otežati koordinaciju i izbaciti iz igre sve organizatore, kao i one koji teoretski mogli biti organizatori, čak i ako se konkretno sada ne izlažu, ali su u prošlosti bili primećeni u nečem sličnom. Na mestima održavanja akcija će biti gušena veza, ograničavano kretanje javnog prevoza, blokirani trotoari i putevi, a objekti zatvarani.
Navaljnov štab nastavlja da insistira na tome da predstojeća akcija bude mirna. To znači da se predlaže da se policajci ne šutiraju po stomaku, čak i ako im zapari vizir.
Kako se predlaže da se ponašamo u okviru onih ograničenja koja nam nameće neprijatelj i koja nam nameće sopstveno komandovanje?
Ovo nije poslednja odlučujuća bitka, već samo jedna od epizoda predstojećeg veoma dugog suočavanja.
Ali sutra treba nastupiti upečatljivije nego pre nedelju dana.
Verovatno će izaći malo više ljudi, ali to nema naročit značaj.
Moramo pokazati odlučnost, ali pritom pretrpeti minimalne gubitke.
Zato glavni akcenat stavljamo upravo na bezbednost.
Anonimnost. Neupadljiva odeća koja krije prepoznatljive osobine, obavezno stavljamo maske, bez bedževa i ostalih aksesoara koji olakšavaju identifikaciju.
Dolazimo u grupama. Ako nemate svoju ekipu, pokušajte da se priključite nekome. Ne smete ostati sami i bez nadzora.
Ne stojimo na trgovima, stalno se krećemo kao gusta masa, ne dozvoljavamo da nas opkole ili preseku; pri pokušajima policajaca da uđu u redove – spajamo se rukama.
Pri pokušajima hapšenja, hvatamo one koje hapse, opkružujemo nastalu gužvu i zahtevamo od policajaca da odu bez plena.
Snimamo kamerama samo policajce. Svoje – ni u kom slučaju. Od novinara zahtevajte da snimaju samo opšte planove i to samo otpozadi. Bez intervjua, šaljite ih u p****. Pritom baš psovkama, kako ne bi bilo iskušenja da to puste u etar. Najbolje što možete uraditi sa novinarom vladinog kanala je da ga tajno gurnete na policajce i odmah nestanete u masi.
Plakate ne nosimo. Osim ako taj plakat nije na šperploči, a šperploča na čvrstom drvenom stubu. Ko zna, možda zatreba.
O oružju. Koristi se samo za sprečavanje hapšenja i samo tada kada to ne beleže kamere. Spray-bočice i gel-bočice su dobre. Aerosolne su loše (mogu postradati svoji).
Zastave su potrebne samo za orijentaciju, da bi se znalo gde je glava i rep kolone. Zastavonoša ne sme ići sa ivice – on je primarni cilj za hapšenje. Ako zastavonošu ipak hapse – otimajte mu zastavu, ako sam ne dozna da je baci daleko u masu. Neka zastavu dalje nosi neko drugi. Glupo je nositi zastavu sa sobom u policijski kombi.
Skandiranja – minimum, bolje je glasno pozdravljati prijateljski nastrojene vozače koji sirendaju. Skandiranjem se takođe mogu obaveštavati zadnji redovi o važnim detaljima situacije. „Putin je govno!“ – loše skandiranje. „Policija desno!“ – dobro.
Kada se dostigne krajnja tačka šetnje, potrebno je odmah i veoma brzo se razići u različitim pravcima, ali ne pojedinačno, već u nekoliko kolona, prema broju mogućih pravaca kretanja na završnoj tački šetnje. Ovo je najopasnija faza akcije, bilo bi žao proći celu rutu i završiti u kombiju pred sam kraj.
Ako na završnoj tački čekaju policajci, tamo uopšte ne treba ići – bolje je skrenuti ranije i otići daleko u stranu, i tek na bezbednoj udaljenosti od neprijatelja završiti akciju.
Sve ove preporuke su za regione. Dve stolice imaju svoju specifičnost, ogromno iskustvo sa sličnim akcijama, plus potpuno drugačiji broj ljudi, oni će se sami snaći.
A razne banalnosti, poput toga kako se ponašati u policijskoj stanici, ostavljam pravnicima. Za početak, ne treba tamo ni dospeti.
Da, sve je ovo priprema za prošli rat. Ako nas sutra umesto pendreka dočekaju vodeni topovi, gas i gumeni meci, od ovih preporuka će malo šta biti od koristi. Ako se situacija pokaže kao toliko nepredviđena, treba jednostavno bežati što dalje sa mesta akcije, jer će to značiti da sledeći put treba poneti potpuno drugu opremu.
Prepostovanje ovog teksta je bolje raditi sa anonimnih naloga.
Na ovo još uvek ne pozivam, mada već želim, naravno
U kanalu Scipionov san pojavila se objava sa instrukcijama za donacije Centru za republikačka istraživanja. Rodion Belkovič tvrdi da podrška Centru služi upravo kao donacija za čitanje knjige Krv patriota. Zato sam dodala link ka objavi u izdavački predgovor, a ujedno sam navela da oni koji žele da podrže izdavačku kuću Vladimir Dalj mogu kupiti štampano izdanje – sam Belkovič, prema njegovim rečima, ne dobija novac od toga, tako da time sponzorišete upravo izdavača.
Preuzmite novu verziju knjige, gde su ujedno ispravljene neke greške pri skeniranju. Ostalo je još mnogo toga, samo je bilo važno što pre dodati podatke za donacije CRI, pa ću konačna doterivanja ostaviti za kasnije. Usput, ako bi neko preuzeo korekturu ove knjige i poslao ispravljen fajl, bila bih veoma zahvalna.
Postoji argument da borba protiv fenomena kao što je nasilje neće pomoći da uklonimo našu trenutnu hijerarhiju dominacije i monopol na vlast. Prvo, mnogi sumnjaju da se metodama protiv nasilja neće moći primeniti na lidere hijerarhije dominacije – oni rade u zatvorenim kancelarijskim zgradama, voze se u oklopnim vozilima, njihove kuće su opkoljene obezbeđenjem, što znači da im se nikako ne može prići niti do njih stići. Drugo, to mogu biti ljudi koji sami nisu skloni činjenju akata nasilja. Možda su neki od njih čak i intelektualci, nesposobni čak i da lagano nekoga udare, a i nemaju potrebe za tim, jer sav prljav posao umesto njih obavlja cela armija piyonira, koji su već skloni nasilju. Ponekad se drugi argument čak smatra dokazom da problem hijerarhije dominacije i monopolske vlasti ne potiče iz nasilja.
Da bismo osporili ovaj argument, uvek moramo imati na umu upravo tu vojsku pešaka. Iza političkih lidera stoje bezbednosne strukture u kojima radi mnoštvo agenata. I upravo ti agenti stupaju u direktan kontakt sa nama, upravo preko njih se izvršavaju svi nalozi koji dolaze odozgo. Uzrok naših problema i cilj našeg delovanja je eliminacija njihove nasilnosti. Ako gledamo realno, ne možemo zaustaviti lidera hijerarhije dominacije, likvidirati ga tokom samoodbrane pri direktnom napadu, pa čak ni u budućnosti sa razvojem tehnologije ubosti ga iglom sa genoterapijom. Ali to može biti potpuno nepotrebno, pa čak i beskorisno, s obzirom na to da on sam po sebi može biti osoba koja nije sklona vršenju akata nasilja. Za revanche, mi uvek možemo primeniti sve te mere na njegove sluge, jer oni, ponovo, stupaju u direktan kontakt sa nama prilikom primene agresivnog nasilja prema nama.
Čim svi pešaci budu zaustavljeni ili likvidirani u procesu samoodbrane od njihovog napada, njihov lider će jednostavno ostati bez svojih snaga, on više neće moći da realizuje bilo kakve težnje prema nama. Upravo zato je dovoljno samo raditi na nasilnosti pešaka koji stupaju u direktan kontakt sa nama, bez njih lider hijerarhije dominacije apsolutno ničega ne vredi!
Poklonici političke stabilnosti imaju mnoštvo zamerki Alekseju Navaljnom. Ako ignorisemo svaku anegdotalnu šalu, poput „agenta Državnog departmana“ i „na njihovom mestu on bi čak i više kradao“, i počnemo da ispitujemo detaljnije, ispostavlja se nešto zanimljivo. Da je Navaljni svratio Putina još 2012. godine, jednostavno mu ne dozvolio treći mandat, izbacio iz Kremlja i njega i Medvedeva, sam seo na tron, počeo da se druži sa Evropom, ne bi kreditirao Janukoviča, ne bi zauzimao Krim, ne bi nadinjao troškove za silovce, već ih usmerio na socijalnu zaštitu – onda bi 2018. glasali za njegov drugi mandat i bili branitelji stabilnosti, pitajući se „ko, ako ne Navaljni“. Čak bi se i protiv gej-parada bunili poluglasno, jer nema potrebe da se remeti situacija.
Ukratko, glavna zamerka „vatnika“ Navaljnom je u tome što je on slab i neodlučan, pa stoga nije dostojan da sedne na carski tron. Umesto da dozvoljava da ga tuku na trgovima, trebalo je da razvali Kremlj tenkovima, tek tada bi bio poštovana osoba, a ne običan ništarija. Nije teško videti da je ovaj stav veoma blizak stavu poznatog liberalnog ekstremiste Arkadija Babčenka, koji i danas pamti topli decembar 2011. godine i izražava spremnost da se vrati u Rusiju samo na tenku Abrams u sastavu mirovotničkog kontingenta NATO-a.
Aleksej Navaljnoj se vratio u Rusiju ne na čelu odane garde, već u nekom usranom niskobudžetnom avionu, i za tu glupost je odmah kažnjen, i zasluženo. A ako nam je naš vođa toliko drag, zašto ga do sada nismo oslobodili, i umesto toga se hvalimo što je policija 23. januara uhapsila rekordni broj ljudi. Jesmo li mi mazošisti? Da li smo zbog toga izlazili? Šta uopšte planiramo da uradimo za oslobađanje Alekseja? Gde je juriš na Matrosku tišinu? Ili mislimo da će oni, pristalice političke stabilnosti, braniti Putina? Ma daj! Ako Akela ne može da zaštiti samog sebe, nema šta da radi na čelu čopora.
Imala sam nedavno jedan takav zanimljiv razgovor i nisam mogla da dam sagovorniku zadovoljavajuće odgovore. Ne samo zato što mi ne ide baš najbolje u usmenim debatama, već i zato što suštinski nemam šta da prigovorim. Navaljnoj i njegov tim se ponašaju kao da uopšte ne razmišljaju o svrgavanju režima; čini se da je Navaljnom sasvim u redu da još deset godina glumi Mandelu i čeka dok Putin ili sam ne umre, ili potpuno ne oslabi pa ne preda presto, kako bi se njegov naslednik pozabavio građanskim pomirenjem, pustio Navaljnog i dozvolio mu učešće na izborima. Jer, čak i ako se orijentišu na beloruski scenario, za to nije bilo potrebno vraćati se u bilo kakvu Rusiju — druži se sa Tihanovskom, sastaj se sa svetskim liderima, insistiraj na sankcijama, insistiraj na zamrzavanju računa Putinovih saradnika, a ne da sedaš u zatvor. U zatvoru je mesto Putinu, ne tebi.
Kada Navaljni i njegovi saborci pokušavaju da objasne, koji đavo je Aleksej krenuo u Rusiju, oni mucaju o moralnoj dužnosti. To je otprilike kao krenuti na belom konju pod mitraljeski vatreni, da bi zamahnuo papahom i poslao armiju u psihičku ataku, zato što je istina na našoj strani, pa ćemo ih zatrpati kapama.
Tako se kod mene iznenada naznačilo dirljivo jedinstvo sa pristalicama čvrste ruke. A sutra ću pokušati da izložim procene u vezi sa onim što bih želeo da vidim na predstojećoj nedeljnoj akciji.
Mi. Ovde. Vlast! Putina. U penziju! Idemo. Ustavnu. Skupštinu!
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
