Da bi se izvršio ovaj zadatak, nije dovoljno samo, recimo, dati zajednicama pravo da zadrže veći deo poreza: takva prava je lako dati i lako oduzeti. Važno je da reforme bude veoma teško preokrenuti. To jest, one moraju veoma brzo i veoma snažno poboljšati život ljudi.
Kako brzo poboljšati život ljudi u najsiromašnijoj zemlji Evrope? Samo otvaranjem zemlje za veoma širok priliv investicija. Tako da je bukvalno prvi paket predloženih reformi ozbiljno smanjenje državnog uplitanja u regulaciju ekonomije.
Upravo ono najpre – ukidanje carine, zajedno sa carinama. Ako druge države žele da ograniče izvoz robe u Ukrajinu ili uvoz robe iz Ukrajine – to je njihovo pravo. A u Ukrajini nema nikoga da se bavi tim glupostima, ako ljudi žele da trguju – oni trguju.
Drugo – dodeljivanje zajednicama prava da u svoju nadležnost preuzmu bilo koje državne funkcije. Ako žele sami da prikupljaju sve poreze i utvrđuju njihovu veličinu – neka bude po njihovoj volji. Nakon toga neka pregovaraju sa centrom o tome koliko novca su spremni da mu daju kao dodatak onim pitanjima koja sami ne mogu da izdrže. Ako ne žele sami ništa da rešavaju – neka bude po njihovoj volji, iz centra će im imenovati ljude, odrediti poreske stope i vršiti potpuno administriranje, sve dok se građani ne okupe na skupštini i ne proglase da su se lepo odmorili i da su ponovo spremni za samoupravu.
Kako birati predsednika? Ne treba ga birati, prodajte tu neplaćenu funkciju na aukciji, na jednu godinu bez prava produženja, a od ovlašćenja ostavite samo pravo veta na zakone koje donosi Verna Rada. Ali to je već sporedno, to je već ukrašavanje. Ako ne želite da zarađujete na prodaji predsedničke funkcije – uradite kao u Švajcarskoj, tamo je takođe prilično dobro.
A šta je sa jugoistokom? Tamo se osniva Donjecka Seč. Pošto je zemlja decentralizovana, malo koja opština će odlučiti da održava ozbiljne oružane snage, a ovde je to region gde je to vitalno neophodno. Dakle, potreban je safari park u koji će ići svi koji su zainteresovani da love separatiste, kao i predstavnici volonterskih organizacija koji će voditi računa da se lov odvija bez krivolovljanja. Dođeš, platiš putovanje – i krećeš. Koliko išta dobiješ – sve je tvoje. Zadatak rukovodstva Seča je da organizuje interakciju kako se ne bi međusobno pobijali, zato se i prikuplja novac. I da se operativno sprovodi demarkacija onih oblasti čiji su stanovnici odlučili da se iz lovišta prekvalifikuju u punopravnu teritoriju Seča, predali svoje separatiste na sud, poslali izabrane u sečansko samoupravljanje – i to je to, stanovnici teritorije su povratili status ljudi. Ne znam koliko će to efikasno smanjivati veličinu lovišta, ali pitanje je bilo o tome koje su mere potrebne za obezbeđivanje decentralizacije. Dakle, bez decentralizovane volonterske vojske nećete zadržati decentralizovanu zemlju.
Čak ni ovaj termin, ispostavilo se, nisam izmislila. Ne bih se čudila ako bi i svi ostali saveti ispali potpuna banalnost.
Kada se virusi posmatraju kao oružje masovnog uništenja, mnogi govore da je to samo hipotetička pretnja, neostvariva u ovom trenutku u praksi, da se teško može ostvariti u bliskoj budućnosti, i da svakako nikada neće biti dostupna za reprodukciju malim organizacijama i običnim ljudima u kućnim uslovima. A pošto su druga moguća sredstva masovnog uništenja još nedostupnija za reprodukciju, nema potrebe bojati se fenomena kao što je nasilje i pokušavati ga potpuno iskoreniti.
Pre svega, moramo pogledati trendove razvoja biotehnologija. Odličan primer pokazuje operacija kao što je sekvenciranje (jednostavnijim jezikom – dešifrovanje) genoma. Pre još 20 godina, sekvenciranje jednog kompletnog ljudskog genoma koštalo je 100 miliona dolara, pre oko 10 godina – 1 milion dolara, a sada – 1 hiljadu dolara. Takođe, već sada postoje prilično jeftini sintezatori DNK/RNK, neki modeli se mogu kupiti za nekoliko desetina hiljada dolara i sasvim je realno očekivati da će vremenom i razvojem tehnologije postati još jeftiniji i pristupačniji. Pored toga, u poslednje vreme pojavila su se istraživanja u vezi sa upotrebom Veštačke Inteligencije u rešavanju jednačina kvantne hemije [1][2]. U perspektivi, to će omogućiti određivanje hemijskih i fizičkih svojstava molekula bez sprovođenja stvarnih testiranja, već samo virtuelnim modelovanjem njihove strukture. Mislim da je očigledno da će to veoma značajno pojednostaviti i projektovanje veštačkih virusa. I na kraju, ne zaboravimo da se moderna vakcinacija i ciljano lečenje zasnivaju upravo na uvođenju veštačkih virusnih agenata u čoveka, koji nose određeni genetički materijal do potrebnih ćelija i ubacuju ga u njih. U suštini, to je genoterapija, prema čijoj tehnološkoj realizaciji mnogi, iz nekog razloga, takođe pristupaju skeptički i ne vide perspektivu njenog razvoja i primene u bliskoj budućnosti. Ali vi još uvek smatrate da je stvaranje opasnih veštačkih virusa samo hipotetička pretnja? Pa hajde, razmotrimo stvarne slučajeve sličnog.
Godine 2011, virolog Yoshihiro Kawaoka sprovodio je eksperimente na kreiranju vakcine protiv gripa. Pokušao je da rekonstruiše soj virusa koji je prethodio epidemiji 2009–2010. godine kako bi video kako se virus promenio tokom 4 godine. Kao rezultat toga, modifikovao ga je tako da postane otporan na ljudski imunitet [3]. Naravno, njegov rad je počeo da biva kritikovan, jer bi čovečanstvo ostalo bespomoćno u slučaju da je ovaj virus napustio zidove laboratorije. Takođe, vlada SAD je 2014. godine uvela zabranu nastavka ovog istraživanja (međutim, ona je ukinuta 2019. godine). Pored toga, Yoshihiro Kawaoka je ranije uspeo da u laboratorijskim uslovima kreira analog sve poznatije španske gripe, od koje je, prema različitim procenama, poginulo do 100 miliona ljudi.
Takođe, 2018. godine, grupa kanadskih istraživača objavila je naučni rad o rekonstrukciji uzročnika virusa konjske osepe – najbližeg rođaka crne (prirodne) osepe, jedne od najsmrtonosnijih bolesti u istoriji čovečanstva [4]. Troškovi ovog projekta procenjuju se na približno 100 hiljada dolara. Baveći se ovim, istraživači su težili da kreiraju novu, još bezbedniju vakcinu protiv prirodne osepe. Međutim, značajan deo naučne zajednice odnosio se ka ovom istraživanju kritički i počeo da izražava indignaciju zbog toga zašto je naučni časopis PLOS One uopšte dopustio objavljivanje rada te vrste, jer to može pomoći teroristima u kreiranju biološkog oružja.
U svemu ovome treba razmotriti slučajeve kada su virusi slučajno napuštali zidove laboratorija i kakve su posledice to imalo, kako bismo razumeli sa čim ćemo se suočiti ako neko namerno poželi da pusti opasan virus na slobodu. Štaviše, to već sada može učiniti bilo koji laboratorijski radnik bilo kog istraživačkog centra koji čuva i proučava uzorke takvih virusa. Jednostavno imamo velike sreće što nijedan od takvih laboratorijskih radnika još uvek nije imao nasilne sklonosti, ili ako je imao, nešto ga je sprečavalo ili nije shvatao kakvo opasno oružje drži u svojim rukama. Navesti ćemo 5 takvih slučajeva [5]:
– Godine 1977. soju gripa H1N1 uspelo je da pobegne iz kineske ustanove i proširi se širom sveta. Srećom, izazivao je samo blagu bolest i doveo je do svega nekoliko smrtnih slučajeva.
– Od 1963. do 1978. godine u Velikoj Britaniji došlo je do tri bekstva virusa prirodnih varičela iz dve različite laboratorije. Bila su povezana sa niskim standardima i lošom laboratorijskom praksom. Izbijanje varičela dovelo je do najmanje 80 smrtnih slučajeva.
– Godine 1995. 10.000 ljudi u Venecueli i 75.000 ljudi u Kolumbiji oboleli su od soje VEE koja je pobegla iz laboratorije. Kao rezultat izbijanja bolesti, poginulo je 311 ljudi, dok su neurološke komplikacije otkrivene kod 3.000 ljudi.
– Teški akutni respiratorni sindrom (SARS) je 2003. godine doveo do globalne epidemije koja je inficirala 8.000 ljudi i izazvala 774 smrti u 29 zemalja. Od vremena početne epidemije izvršeno je šest bekstava virusa iz laboratorija – četiri u Pekingu i po jedan u Singapuru i Tajvanu.
– U 2007. godini, 278 životinja u Velikoj Britaniji zaraženo je aftom nakon što je virus izbio iz laboratorije visokog nivoa bioubezpieđenja. Usled izbijanja epidemije, bilo je potrebno uništiti 1578 životinja. Ova epidemija je podminula poljoprivrednu proizvodnju i izvoz Velike Britanije i koštala je približno 200 miliona funti sterlinga.
Hajde da pogledamo i trenutnu virusnu situaciju. U godinama 2020-21. morali smo da se nosimo sa koronavirusom (inače, to je jedna od sorti istog SARS-a koji je izbio iz laboratorijskih zidova 2003. godine). U poređenju sa drugim virusima, SARS-CoV-2 nije preterano zarazan i smrtonosan; do sada ga je preležalo oko 103 miliona ljudi, što je 1,3% populacije planete; oko 2,2 miliona ljudi je umrlo – što je 2,1% svih zaraženih. Ipak, pandemija je dovela do velikog broja društvenih i ekonomskih problema.
Takođe, treba da pogledamo i druge savremene virusne pretnje pored koronavirusa. To može biti, na primer, virus „Nipah“. Bolest može teći bez simptoma (u tom slučaju čovek jednostavno postaje nosilac zaraze) ili izazvati ozbiljne respiratorne probleme, encefalitis, otok mozga i smrtnost u opsegu od 40% do 75%. Pored toga, holandski istraživači tvrde da se izbijanje Nipah virusa može dogoditi u bilo kom trenutku [6]. A šta bi se moglo desiti ako uzorak takvog virusa padne u ruke osobe sa nasilnim težnjama?
Pored svega toga, temu virusne pretnje već pokreću neke poznate i autoritativne ličnosti, kao što je preduzetnik i milijarder Bil Gejts [7]. Još 2015. godine je predvideo pandemiju i upozorio da svet na nju nije spreman. Ovu nepripremljenost objašnjava time da se velike pandemije dešavaju prilično retko, ljudi ih zaboravljaju i radije žele da usmere svoju pažnju na borbu protiv češćih katastrofa. Pandemija u celini uvek deluje kao nešto što se sigurno neće dogoditi u narednih nekoliko godina, zbog čega se njena pretnja ignoriše. Bil Gejts je takođe izrazio zabrinutost zbog toga što se virusi mogu koristiti u nasilne svrhe i procenio je verovatnoću nastanka veštačke pandemije kao veću od prirodne. Hajde sada zamislimo takav scenario – neko namerno oslobađa veoma zarazan i smrtonosan virus, a čovečanstvo na to uopšte nije spremno?
Mislim da ne bi trebalo da ostane sumnje u to da je kreiranje veštačkih virusa stvarni zadatak koji vremenom postaje sve manje skup i dostupniji za realizaciju. Takođe, možda čak neće biti ni potrebno kreirati nove viruse – dovoljno je preuzeti i iskoristiti uzorke već postojećih. Zato nam je kritično važno da se oslobodimo nasilja pre trenutka kada bi neko, u pokušaju da se zaštiti od napada ili neki terorista u progonjenju svojih nasilnih ciljeva, oslobodio veoma zarazan i smrtonosan virus, koji bi doveo čovečanstvo do katastrofe.
Mihail Svetov je objavio davno najavljeni video o metodama nestajanja s radara, kreiranja anonimnih i pseudonimnih identiteta. U odricanju se odgovornosti navodi da tehnički stručnjaci verovatno neće saznati mnogo novog iz njega. Ja nisam tehnički stručnjak, ja jesam saznala.
Moj pseudonimni identitet kreiran je sa mnoštvom ranjivosti, stoga ne očekujem da će izdržati bilo kakvu pažljiviju pažnju, i svoju aktivnost posmatram više kao intelektualnu igru. Ako mi iznenada bude potrebno da kreiram novi pseudonimni identitet od nule, koristiću Mihailove savete. U meri u kojoj već primenjujem metode koje je on predložio, nemam zamerki: to zaista radi. Znači, može se oprezno pretpostaviti da neće biti ozbiljnih rupa ni u onim momentima koje nisam isprobala.
Drago mi je što je Svetov preispitao svoj stav o tome u kojoj meri se može verovati anonimnim izvorima. Šteta je što je zbog tog zaključka morao mnogo puta da pogreši i izgubiti mnogo novca, ali šta remedy, to je cena za preterani snobizam i želju da što duže zadrži belinu svog plašta.
P.S. Gledaoci su primetili da Svetov u svom uputstvu nije dopisao komandu za ažuriranje paketa u terminalu, i kao rezultat je ažurirao samo njihovu listu. Ispravna komanda izgleda ovako:
Neki likovi sa Reddita su kupili gomilu akcija mrtvih kompanija i uništili „pohlepne“ hedge fondove zbog njihovog shortovanja tih kompanija. Ko je više u pravu u ovoj situaciji?
Analni mađioničar
Više su u pravu oni koji napuštaju kazino i idu da igraju šah.
Već sam jednom analizirala temu o manipulaciji tržištem i još konkretnije, o šemi pump and dump. Razmišljanja su se svodila na to da, ako se time bave trejderi, to je podjednako rizična strategija kao i bilo koja druga. A pokušaji da se to reguliše su upravo ista vrsta manipulacije tržištem. Dakle, ako trgovinska platforma u principu predviđa mogućnost zatvaranja trgovine kako bi se nekome onemogućila dobit, onda na takvim platformama nema šta da se radi. Nije iznenađujuće što su likovi sa Reddita na kraju izbacili akcije i otišli da trguju kriptovalutama. Vremenom će najpametniji od njih čak shvatiti koja kriptovaluta je bolja za kupovinu i držanje, a koja je tek za spekulacije. Ali na kripto berzama im, barem, neće oduzeti igračku, čak i ako se pojavi opasnost da će pomoću nje nekoga razočarati.
Čitam prevod Mehanike slobode. Veoma je interesantno, hvala. Sam engleski poznajem na nivou čitanja englesko-ruskog rečnika, pa ovo neće biti kritika, već pre pitanje. Na kraju poglavlja Retki – znači iscrpljivi pominje se problem obilja. Kako sam samo zbog toga eksplodirao. Obilje je najbolje čemu čovečanstvo može da se nada, i nazvati ga problemom je svetogrđe.
Posle sam se setio da postoje lažni prijatelji prevodioca, i značenje reči problem je mnogo šire nego kod problema – to je i zadatak i pitanje i čak i situacija.
I dalje me prži. Želim da razumem, da li je to samo nepreciznost u prevodu, ili autor zaista misli da obilje ima neke probleme?
Dnari
Prema tekstu mi se činilo prilično očiglednim da autor ironizuje levičare koji tvrde da će pojava obilja izazvati probleme za postojanje privatne svojine. Da, zaista, mnogo toga što je nekada bilo plaćeno postaće besplatno, i to znači samo prelazak na druge šeme monetizacije, kao što vidimo, recimo, na primeru kopija tekstova. Svojina kao koncept neće nigde nestati. Upravo konkurencija u proizvodnji robe i usluga spušta njihovu cenu toliko da ona može postati i nula. Ali da bi se uopšte pojavio problem kako dobiti novac za nešto što je jeftino i lako dostupno, upravo je potreban kapitalizam. Taj paradoks je, zapravo, tema poglavlja.
Zabraniti ili ne zabraniti abortuse?
Razmatrala sam ovu temu – jednom i dva. Mogu samo dodati na prethodno izloženo da je pitanje o tome da li treba raditi abortuse podjednako neprijatno kao pitanje da li treba raditi anesteziju udarcem čekićem u potiljak. Sve dok nemamo dostupne metode anestezije koje ne izazivaju potres mozga kao nuspojavu, postoji ogroman broj situacija u kojima bi takva varvarska metoda bila bolja od njenog odsustva. Ali kada nauka već zakoračila dovoljno daleko napred, anestezija čekićem može biti potrebna samo u veoma egzotičnoj situaciji. Tako je i sa sprečavanjem rođenja deteta. Da li treba zabraniti njegovo hirurško uklanjanje iz organizma bez šanse za opstanak ploda? Sve dok pod rukom nema manje varvarskih metoda, postoji ogroman broj situacija u kojima je bolje tako. Ali kada nam nauka pruža širok izbor sredstava za kontracepciju, hirurški abort postaje mnogo ređa procedura nego što bi mogla biti.
Kako se odnositi prema onima koji iz principa primoravaju da se ne zaštite i da rađaju? Predložite im lečenje upaljenog slepog creva bez anestezije.
Veoma je glup onaj konzervativista koji ostvaruje svoje snove o etničkoj čistoći i tradicionalnom poretku života kroz državno nasilje po nalogu prema celom društvu. Ali glup će biti i progresivista koji će iskoristiti istu tu metodu u promovisanju multikulturalne i LGBT agende. A sve to zato što, bez obzira na to koje se ideje promovišu tom metodom, neophodno je stalno koristiti i održavati u „ratnoj pripravnosti“ instrumente nasilja.
Ali vlast ne može biti večna. Ne postoji metoda da se zauvek ostavi vlast u rukama jedne grupe interesa, jednostavno zato što u društvu uvek postoje različite grupe. I kada neka od grupa stekne dovoljno snage i popularnosti da smeni prethodnu grupu, zajedno sa tim se odmiču i prethodni interesi.
Da bi bilo jasnije, hajde da kao primer postavimo jedno pitanje, posmatrajući trenutno stanje stvari u zapadnom svetu. Evropski i američki konzervativisti su krajnje nezadovoljni time što njihovu decu prisiljavaju da u školama uče multikulturalizam i što im se promoviše tolerancija prema LGBT zajednici. Ponekad čak dolazi do toga da služba za zaštitu dece može oduzeti decu konzervativnim roditeljima ako oni odluče da ih zaštite od takvog obrazovanja. Takođe su nezadovoljni time što im se kroz oporezivanje oduzimaju sredstva za pomoć i obezbeđivanje dodatnih privilegija manjinsama i immigrantima.
Ali ko je kriv za to? Progresivisti? Možda, jer koriste silovite instrumente. Ali i sami konzervativci su krivi. A sve zato što su podržavali i negovali instrument nasilja. I čemu se ovde čuditi što je taj instrument vremenom jednostavno prešao u ruke drugih interesnih grupa? Čemu konzervativci treba da se čude nakon što su u prošlosti ubijali, zatvarali ili prisilno lečili iste predstavnike LGBT zajednice, a zatim su njihovu decu počeli obavezno da uče toleranciji prema vrednostima te vrste? Da su se konzervativci oslobodili instrumenta nasilja, da ga nisu koristili u progonjenju svojih ciljeva, niko im ne bi mogao nametati svoje poretke. Da, oni im toliko mrzni pristalice multikulturalizma i predstavnici LGBT zajednice i dalje bi postojali. Ali ne bi mogli silom da im ukazuju kako da žive.
Moral ove priče može se izraziti jednom poslovicom – šta sejesi, to ćeš i požinjeti! Ako budeš sejao nasilje – sam ćeš postati njegova žrtva, to je neizbežno, nikada ne računaj na to da je instrument nasilja tvoj i samo tvoj. Bolje nemoj doprinositi razvoju takvog instrumenta – tada ga niko neće moći primeniti protiv tebe.
U prošlosti (pre 150-200 godina i ranije) zakoni su bili mnogo primitivniji nego danas. Mnogi aspekti života uopšte nisu bili regulisani, mnogih definicija termina nije bilo (na primer, „svi su obavezni glasno da se mole ujutru“ – koliko glasno i gde je granica jutra?), mnogi momenti su prepušteni subjektima prava i onima koji primenjuju pravo. Uz to, svako je imao pravo na nošenje oružja, a poreski teret je bio prilično primitivan. Može li se smatrati da je tadašnje društvo bilo mnogo bliže ankapu nego današnje? I ako jeste, zašto smo skrenuli u pogrešnom pravcu?
анонимный вопрос
O ovoj temi bi trebalo za početak ponovo pogledati jedan naš video o stacionarnom banditu, gde izlažemo ovu jednostavnu teoriju i pokazujemo kako se prirodna država pretvorila u onu čudnu apsurdnost koju imamo sada.
Konkretno, u videu je navedeno gde smo skrenuli u pogrešnom pravcu. Skretali smo u pogrešnom pravcu svaki put kada smo menjali slobodu za bezbednost. U slučaju proto-ankapa Irske ili Islanda, radilo se o spoljnoj osvajaličkoj akciji prilično očiglednih „rupa u zemlji“, tako da se tamo još može reći da je potpuno nebitno šta su izabrali starosedelački stanovnici, zapravo nisu imali izbora, odlučivala je gruba sila. Ali u SAD-u se već ne može pozvati na faktor spoljne osvajanja, baš su rat za nezavisnost uspeli da dobiju u režimu anarhije. Ali nakon toga je usledio upravo preokret u pogrešnom pravcu. Na slobodnom tržištu potrošaču je korisna konkurencija proizvođača. A proizvođaču je, naravno, korisan monopol. Potrošača je više, ali su oni slabije organizovani. Sjedinjena manjina sposobna je da sebi obezbedi nesrazmerno veliki uticaj. Tako je u SAD-u počela da bubri federalna vlada koja uvodi ekonomske regulacije, i stanje u državama je sve manje podsećalo na ankap. Državi su stavili prst u usta, a ona je odsekla do lakta.
Malo sa drugih pozicija, ali mnogo detaljnije, ovaj proces je razmotren u knjizi Rodiona Belkoviča Krv patriota koju sam nedavno „piratizovao“ (ne zaboravite da donirate CRI-ju nakon čitanja, jer autor ne voli pirate, treba ga prevaspitati). U Evropi su isti procesi tekli uz još veću popustljivost društva, jer tamo nisu stigli ni da pomirišu miris stvarne anarhije, pa su pokušavali da izmisle nerealnu, zasnovanu na negiranju privatnog vlasništva.
Zatim pogledajte naš drugi video o uslovima održivosti anarhije.
Tamo pričamo o glavnom uslovu bez kojeg ništa neće uspeti. Ako gledamo na makronivou, stvar je u dominantnim vrednostima. Vrednost slobode ipak mora biti viša od vrednosti bezbednosti, inače skretanje ka ankapu neće biti moguće, a čak i ako se uspe stići do njega, bez lične zaštite sopstvenih prava lako se može vratiti u ropstvo.
Ali kako sloboda može ostati vrednija od bezbednosti ako vrednost ljudskog života raste? Stvar je u tome što i na strani agresora postoje živi ljudi, i oni takođe cene bezbednost. Spremnost da se prilikom odbrane napadaču nanese neprihvatljiva šteta je osnova doktrine odvraćanja, o kojoj smo takođe snimili video, kojim predlažem da završimo današnju temu.
Stalno čujem kritike na račun ideje o uklanjanju agresivnog nasilja iz društva pomoću biotehnologije (razvojem genoterapije). Skeptici govore da je sklonost nasilju veoma složena, da je određuje mnoštvo gena i da njihovo određivanje nije moguće. Zapravo, to je zaista tako, ali samo ako tražimo upravo gene sklonosti ka nasilju, iako za rešavanje postavljenog zadatka to uopšte nije potrebno. Istraživanja Lorenca opisuju evolucioni put kojim su mnoge vrste životinja stekle „urođeni moral“ neagresivnosti prema jedinkama sopstvene vrste (u stvarnosti, to nije moral u uobičajenom filozofskom smislu, već instinkt ponašanja). Mnogi na to iz nekog razloga nisu obratili pažnju, ali Konrad Lorenc jasno ukazuje u svojim radovima da vrste sa urođenim moralom osećaju snažan osećaj gađenja (tj. aktivira se određeni mehanizam kočenja agresije) kada žele da nanesu štetu telu svog srodnika (radi jednostavnosti, dalje ćemo to nazvati „Lorencov mehanizam“ po imenu autora koji ga je otkrio). To značajno kontrastira sa običnim razumevanjem „sklonosti ka nasilju“. Na primer, ježevi su prilično agresivni u uobičajenom smislu (jer su predatori), ali nisu sposobni da nanesu fizičku štetu svojim srodnicima.
Iako je sam Lorenc pisao da je kod čoveka „urođeni moral“ veoma slab, ipak, njegovo prisustvo može se primetiti kod znatnog dela društva, možda čak i kod većine. Verovatno ste obraćali pažnju na scene u filmovima gde neko želi da se osveti za neku uvredu, uzme oružje u ruke, priđe nenaoružanom protivniku, usmeri cev u njega, ali iznenada napadaču zadrhte ruke, postane mu loše i ne uspe da pucaju. To je upravo obrazac ponašanja vrsta sa jakim variantom Lorencovog mehanizma, ali je kod ljudi on prilično varijabilan (za razliku, na primer, od ježeva i zmija kod kojih svi jedinci u populaciji imaju jaku varijantu ovog mehanizma zbog pritiska prirodne selekcije). Shodno tome, ovu osobinu određuju aleli jednog ili više gena (različite forme jednog i istog gena, smeštene na istim delovima hromozoma). S obzirom na viski stepen varijabilnosti jake/slabe varijante Lorencovog mehanizma kod različitih ljudi, određivanje konkretnih gena i njihovih pravih (nama potrebnih) alela je prilično jednostavno čak i na savremenom tehnološkom nivou.
Može se definisati okvirni plan istraživanja. Aktivisti otvoreno pokazuju provokativno ponašanje, na primer, pokazujući svoju pripadnost LGBT zajednici na mestima gde se obično nalaze homofobi, vređaju ih, ali, što je važno, ne primenjuju prema njima nikakvo fizičko nasilje. Ako je vidljivo da je osobu uvreda snažno pogodila, ali je ona ipak jednostavno otišla (idealna varijanta — nameravala je da udari, ali na kraju nije mogla), obavestimo je da je to bio naučni eksperiment, da je brava što se suzdrжала i uzmemo joj uzorak DNK, označavajući ga kao „miran“. Ako je pokušala da udari aktivistu — odmah zaustavimo napad pomoću paprenog spreja i uzmemo uzorak DNK, označavajući ga kao „agresor“. Ponavljamo ovo više puta kako bismo kreirali uzorke dovoljnih dimenzija.
Zatim šaljemo prikupljeni materijal u laboratoriju gde se vrši dekodiranje (sekvenciranje) DNK. Može se poslati u Silikonsku dolinu — tamo će neki od brojnih bioteh-startapa sigurno biti srećan da primi uzorke koje smo prikupili, jer oni u samoj Kaliforniji ne mogu vršiti uzimanje uzoraka DNK na tako „agresivan“ način. Na osnovu poređenja dva uzorka određuju se konkretni geni odgovorni za snagu Lorencovog mehanizma i aleli koji su nam potrebni (koji kodiraju jaku varijantu). Nakon što se oni odrede, može se, na primer, kreirati genoterapija za odrasle i genetski test za trudnice (koji će ženu naterati da ozbiljno razmisli o tome da li vredi nastaviti trudnoću).
Razmisliću malo na temu ugasenog protesta i nadam se da ću nakon toga dugo da se distanciram od teme Navaljnog.
Šta nam je rekao Volkov na strimu 4. februara? Da su, naravno, predvideli mogućnost zatvaranja, i za taj slučaj imaju plan: zaplenjivati imovinu Putinovog okruženja u inostranstvu, izazivajući time raskol među elitama i približavajući Tabakerov scenario (ili konačno pretvaranje RF u Belorusiju, kada okruženje diktatora ne pokazuje nos u inostranstvu, ali ovde prepušta sebi do daske).
Na to je reagovao Svetov, izjavivši da je prekid uličnih akcija dobra ideja, ali da bi bilo još bolje da ih se uopšte i ne započinju: samo doći u Rusiju i tiho se zatvoriti u zatvor.
I tu već ne mogu a da se ne razbesnim. Zašto se uopšte ikada zatvarati? Zar se zadatak oduzimanja imovine Putinovog okruženja nije mogao rešiti bez zatvaranja jednog Navaljnog i šesnaest hiljada onih koji su se bunili zbog njegovog zatvaranja? Bez toga se ne može nastupiti pred Evropskim parlamentom ili Kongresom SAD? Pa zapravo obrnuto, zatvaranje tome samo smeta, moraju nastupati kolege. Bez zatvaranja se ne mogu objaviti novi razotkrivajući snimci? Pa ne, snimci sa Aleksejem su očigledno živahniji nego bez njega. Ili bi video snimak o palati pogledalo manje ljudi, ako ne bismo organizovali promo-turu od Berlina do Kremljevskog centrala? Da, možda manje. Oko deset miliona. Je li to toliko kritično?
Ukratko, Volkov me nije ubedio, i i dalje smatram da je Navaljni uzalud strahovao da će u inostranstvu izbledeti i postati nikome zanimljiv kao političar. Svojim odlaskom u zatvor stvorio je mnogim dobrim ljudima mnoge poteškoće, i da, to je čisti viktimblejming sa moje strane, u tako kratkoj suknji nije trebalo leteti u tako opasnu zemlju.
Naravno, postoji određena verovatnoća da strane elite nisu previše poverovale Bellingkhatovoj istrazi o Naválnijevom trovanju, i da je samožrtvovanje postalo samo finalna demonstracija: da, gledajte, oni su tamo zaista poludeli, sada živite sa tim i borite se ako možete. Ako je to tako, to definitivno baca senku na besprekorne moralne kvalitete dede Bajdena i babe Merkel i prikazuje ih kao kanibale.
Ali dobro. Putin je uspešno preživeo još jednu krizu povezanu sa izlaskom desetina hiljada demonstranata na ulice, silovci su se razmrdali nakon kovida, sada su radosni, veseli i spremni da pritvaraju sve vikendom čak i bez ikakvih masovnih akcija. Pritvaranima se propisuju novčane kazne, oni šalju račun FBK-u, a zatim to sve tuže u Strazburgu, ali to je proces koji ne ide brzo. A ljudi su tek što su osetili taj zamah, i sada pričaju o izdaji upravo zato što je sva kakva aktivnost veoma iznenada prestala, a oni su se tek što probudili nakon godinu dana kovida i dremke.
Izvinite, ali FBK vam ovde nije pomoć. To je mašinerija za sprovođenje i promovisanje antikorupcijskih istraga. FBK će nastaviti da deluje metodama FBK-a. Ni Navaljniji štabovi vam neće pomoći. To je electoralna mašinerija. Oni će i dalje koristiti doktrinu pametnog glasanja. Ako želite nešto više, a ne samo da izlazite na ulicu kada vas pozovu, a u ostalo vreme da donirate i lajkujete – moraćete sami da se organizujete. Ovde je glavno ne juriti ni za slavom, ni za masovnošću. Jednostavno lepo provodite vreme u društvu pouzdanih prijatelja koje ste stekli u nekoj drugoj situaciji. A onda čitate u vestima: „nepoznate osobe su ukrasile zgradu opštine svežim grafitima“ ili „nepoznate osobe su probušile gume automobilu sudije“. Pa vidi ti to, – šaljete vest prijateljima, – kakve čudne vesti, šta im je to auto zamerio?
Često čujem prigovore protiv agorizma, kripto-anarhizma, bitkoina, platformi u darknetu, TOR-a, VPN-a i svega ostalog što omogućava borbu protiv stacionarnog bandita („države“) nenasilnim metodama na mreži. Kritičari kažu da državi nije teško sve to zabraniti i blokirati.
Zaista, čisto teorijski, država je sposobna sve to blokirati jednim pokretom prsta, samo što, kao i uvek, u igru ulazi odnos koristi i troškova. Trenutno je povezanost u mreži toliko visoka da će blokiranje jedne IP adrese, protokola, ili čak nekog potpisa putem DPI sredstava neizbežno dovesti do prateće štete.
Roskomnadzor (RKN) je pokušavao da blokira Telegram, ali je na kraju odustao od te ideje jer su usled pokušaja blokiranja prestale da rade sasvim drugi servisi: onlajn prodavnice, obrada plaćanja MasterCard, kurirska služba, čak i sajt Odnoklassniki. Zabraniti VPN takođe neće uspeti — koriste ga kompanije. Zabraniti ga privatnim licima, ali dozvoliti kompanijama, deluje kao potpuni ludilo — pojava 140 miliona pravnih lica u Rusiji to je DDoS napad na ceo birokratski sistem. Možda napraviti „kao u Kini“, moćan firewall sa DPI-jem? To takođe nije opcija — svi donekle pristojni VPN servisi pružaju alate za njegovo zaobilaženje.
Neko će još reći za bele liste, kada se blokiraju svi resursi osim dozvoljenih. To takođe neće proći — veoma mnogo uvozne industrijske i medicinske opreme zahteva pristup mreži radi povezivanja sa serverima proizvođača. Govoriti o „uvozu zameni“ opreme te klase je zapravo smešno. I šta da se krije, vlastima je potrebno da razvijaju još neke „vunderwaffe“, a za to je potreban pristup mnoštvu različitih „piratskih“ resursa tipa Sci-Hub gde se objavljuju naučni članci iz inostranih izdanja.
Takođe se ponekad provuče prigovor da država može jednostavno zastrašiti kripto-anarhiste represijama u stvarnom životu. U stvarnosti, možete zastrašiti samo Vasju koji igra „piratski“ Call of Duty. Idejni borci protiv statičnog bandita, što je većina agorista i kripto-anarhista, brzo će pronaći načine za zaobilaženje nadzora i blokada. Oni će se još više razbesaniti na državu i, umesto nevinih nestašluka na internetu, preći na razvoj sasvim opipljivih alata za suzbijanje agresije tiranije, poput dronova, laserskih uređaja koji slepe i čak oružja masovnog uništenja, s obzirom na to da imaju dovoljno veština.
I tako ispada da je blokiranje aktivnosti kripto-anarhista teoretski moguće, ali će se u praksi to pretvoriti, na primer, u otkazivanje tomografa i sistema za održavanje života u bolnicama, uz zastanak mnogih industrijskih preduzeća i kolaps ekonomije. Hoće li država ići na takve gubitke? Ne mislim!
Nakon objavljivanja jučerašnje objave, susrela sam zanimljiv prigovor Antona Epihina, voditelja kanala RLN.Today. Tvrdio je da moja ideja o privatizaciji profitabilne državne kompanije nije najbolja stvar koja se može uraditi za ukidanje države. Ukratko, razmišljanje je sledeće. Ljudi su navikli na to da postoji određeni skup javnih dobara koja obezbeđuje država, i odbijanje države da ih isporučuje izazvalo bi široko ogorčenje, pa bi se situacija brzo vratila unazad. Zato je čisto politički prilično teško oduzeti od države neke uobičajene funkcije poput policije ili sudova, čak i ako ona te usluge pruža skupo i veoma niskog kvaliteta. S druge strane, može se pokušati prodati građanima ideju da te usluge pružaju akcionarska društva, gde su akcionari svi građani. Ali AD „Sud“ takođe nije baš očigledna ideja. Međutim, ako početi od državne investicione kompanije, zašto da ne, takav oblik državnog vlasništva svakako nije obavezan, i ideja prenošenja istog na građane bi imala uspeha. Umesto da je prodate na aukciji privatnim licima, sa naknadnom raspodelom prihoda među građanima, akcije kompanije se mogu ravnomerno raspodeliti među građanima. Kompanija će nakon promene nominalnih vlasnika nastaviti da radi u istom režimu, samo će umesto isplate dividendi jedinom akcionaru — državi — isplaćivati njih novim akcionarima — građanima.
Na to sam razumno prigovorila da zar nije svejedno. Ljudi će, nakon što dobiju akcije, svakako i dalje sami odlučivati šta će sa njima – držati ih, prodavati ili otkupovati od drugih kako bi stekli veliki paket. Sa istim uspehom moglo se prvo prodati onima koji žele, a onda neka prihode troše gde god žele. Ali ne, – odgovara Anton, – razlika postoji. Uverivši se na primeru visoko likvidnih državnih imovina da se one mogu preneti u vlasništvo građana, građani će se upecati i sa većom verovatnoćom će nakon nekog vremena zahtevati da se ova operacija ponovi i sa drugim imovinama, uključujući vojsku i policiju. A da je investiciona kompanija samo prodata i novac podeljen, bilo bi mnogo lakše reći za druge državne strukture da ne razumete, to je nešto drugo, i to drugo ćemo finansirati iz poreza.
I dalje mi se čini da nema naročite razlike. Preciznije, nema je sa tačke gledišta ekonomije, a koja će se odluka, sa tačke gledišta psihologije i političke retorike, lakše „prodati“ ljudima, i nakon koje će sa većom verovatnoćom uslediti dalji koraci ka deetatizaciji društva – to mi je teško reći. Tako da samo opisujem ovu tačku gledišta, možda je ona zaista opravdana, i tada bi Singapurci koji se nalaze među mojim čitačima, naravno, trebalo da insistiraju upravo na takvoj varijanti reorganizacije Temasek Holdings.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
