Sloboda govora — u odnosu na sve, osim fizičkog nasilja

Voluntarist

U kontekstu nedavnih blokada konzervativnih grupa i resursa od strane zapadnih korporacija, kao i zbog starijih prigovora upućenih meni povodom toga što sam pozivao na učešće u blokadi Jutjub kanala propagandiste Vladimira Solovjova, želeo bih da iznesem svoje mišljenje o svom, kao i generalno libertarianskom/voluntarističkom stavu u vezi sa slobodom govora.

Kao što znamo, ideja voluntarizma sastoji se u tome da se iskoreni svaki oblik nasilja i silom nametne prisile u odnosima između ljudi, odnosno da se dostigne stanje maksimalne slobode delovanja, dogovora i asocijacije. Odmah se može reći da blokada sadržaja bilo koje vrste od strane bilo koje platforme nije nasilna radnja, a samim tim to nije ono protiv čega voluntarista može biti. Međutim, u savremenom svetu se stvorila takva situacija da su velike društvene platforme u velikoj meri zavisne od država, one su sa njima u bliskoj saradnji (naročito sa policijom i tajnim službama), a takođe često od njih dobijaju monopolne privilegije i subvencije. De facto, one u određenoj meri rade od sredstava poreza oduzetih od ljudi, i sve dok to ostane tačno, one, po mišljenju mnogih ljudi, ne mogu biti ništa drugo do javnih servisa na koje bi sloboda govora trebalo da se primenjuje u apsolutnoj (ili skoro apsolutnoj, uz male ograde) meri. Takođe se često susrećem sa mišljenjem da čak i u uslovima slobodnog društva je potrebno vršiti pritisak na sve velike društvene platforme kako bi i one kod sebe podržale potpunu slobodu govora.

Međutim, ne zaboravimo da je za nas najglavnji problem nasilje. Protiv njega se mora boriti. I u toku te borbe ni u kom slučaju ne sme se dozvoliti širenje i popularizacija nasilničkih ideja, jer će to samo provocirati nove akte nasilja, što će dovesti do mnoštva negativnih eksternalija (o kojima sam mnogo pričao u materijalima svog kanala i javne stranice) i u budućnosti može se za sve nas završiti kao potpuna katastrofa (neko ko želi da reši svoje probleme putem nasilja može čak koristiti oružje masovnog uništenja, na primer, pustiti na slobodu veoma opasan virus).

Razumevanje ovoga nam će omogućiti da formulišemo odgovor u vezi sa tim kakva politika treba da se primenjuje sada na takozvanim javnim društvenim platformama, kao i koja je neophodna pri vršenju pritiska (osim silovnog, koji je naravno nedopustiv) na bilo koje platforme takve vrste uopšte. I to je – sloboda govora je dopustiva u svim slučajevima, osim u slučajevima pozivanja na nasilje.

Ideje u čijoj je osnovi silovno nametanje ne smeju biti dopuštene za objavljivanje na takvim platformama. Ljudi koji pozivaju na iniciranje nasilja prema bilo kome moraju biti blokirani, prema njima se takođe može primeniti opšti ostracizam sve dok ne odluče da odustanu od nasilničkih težnji. Takođe su nedopustivi pozivi na kažnjavanje ljudi od strane državnih organa, pošto se takva kažnjavanja realizuju silovnim metodama. Naravno, ovo se ne odnosi na pozive za samoodbranu svim sredstvima u slučaju iniciranja nasilja od strane bilo kog agresora, pošto je ova radnja usmerena na prekid akta nasilja koji se već vrši i uklanjanje povezanih negativnih eksternalija.

Zaključak: nasilnike je potrebno podvrgnuti ostracizmu, a nasilničke ideje ne treba dopustiti za objavljivanje i širenje na društvenim platformama. Takođe je potrebno vršiti pritisak (naravno nenasilan) na bilo koje društvene platforme s ciljem da se od njih izdejstvuje blokada ljudi i materijala koji pozivaju na nasilje. U slučaju materijala druge vrste – sve se rešava privatnim putem, svaka platforma sama odlučuje šta će objavljivati, a šta ne, i svaki čovek odlučuje da li će koristiti tu ili drugu platformu, i da li će prema njoj uvesti personalne sankcije ako mu se ne sviđa sadržaj koji se na njoj objavljuje.

Da li treba aktivno da uvodimo BPN odozdo?

Da li treba aktivno da promovišemo radnje koje doprinose NPN-u (neorganizovanom narodnom protivljenju) u okviru važećeg zakona? Na primer, kupovina lovačkih pušaka ili gasnih pištolja, treninzi borilačkih veština (i kakvih?), formiranje dobrovoljnih družina za suprotstavljanje kriminalnom nasilju itd.? Da li to uopšte znači da svaki „idejni“ libertarijanac treba da ima bar neko oružje ili borilačke veštine?

Nastaviću o samoorganizovanim narodnim družinama. Ako je cilj njihovog delovanja hvatanje aktera neorganizovanog nasilja (huligani, bandit i sl.) i njihovo predavanje državi, da li se oni mogu smatrati uspešnim primerom prvog koraka ka NPN-u u okviru etatizma?

Moskovac

Ukratko, da, treba, i da, mogu. A sada detaljnije.

Ključni uslov održavanja anarhičkih društvenih poretaka je masovna spremnost da se lično ostvaruju svoja prava i nespremnost da se ona delegiraju bilo kome bez ozbiljne koristi. Stoga, naravno, veštine obezbeđivanja kako lične, tako i društvene bezbednosti kroz kooperaciju veoma snažno pomažu u izbacivanju iz glave ideje države kao nečeg vitalno neophodnog.

Sada ćemo proći kroz konkretne aktivnosti.

Borilačke veštine – ne razumem se u njih previše, ali glavna korist od njih je uklanjanje psihološke blokade pre nego što naneseš bol drugome, i straha od toga da će bol tebi biti nanet.

Nož. Najefikasniji alat za kuhinjske obračune, a sumnjivo efikasan na ulici u ravnopravnom okršaju. Suštinski je namenjen za iznenadni napad ili improvizovanu samoodbranu onim što padne pod ruku. Zbog toga posebno treniranje sa nožem verovatno nije previše aktuelno, ako se sama spremnost za udarac može razviti na bilo koji drugi način.

Bokar za gas. U uslovima zabrane kratkog naleva – prvo sredstvo ulične samoodbrane, radi čak i protiv nabudženog pripadnika specijalne policije, kao što smo videli 23. januara. Veštine upotrebe su jednostavne. Efekat se lako može proveriti čak i na sebi: posledice su trenutne, dugoročna šteta po zdravlje ne postoji.

Civilno vatreno oružje. Ne sme se koristiti protiv ljudi, ne sme se trenirati na ljudima, pa je jedino čemu je pogodno – razvijanje veština na metu, uz pretpostavku da te veštine mogu biti korisne u trenutku kada postane svejedno šta je „zabranjeno“. Dodatni minus posedovanja legalnog oružja je to što se oduzima zbog dve administrativne kazne, koje se mogu dobiti bukvalno zbog bilo čega, što znači da prisustvo oružja motiviše da sediš tiho i ne praviš probleme – a upravo ta veština je štetna za izgradnju ankap-a.

Družine. Odličan legalan način da se steknu veštine timskog borbenog delovanja, bez ozbiljnog rizika po zdravlje, bez pada prihoda, zarađujući stvaran autoritet kod komšija. Ako družinici hvataju stvarne agresore, a ne kršitelje javnog morala, onda u takve udruženja, naravno, vredi stupiti. Ponovo, ne u svakom slučaju ima smisla predati zadržane državi. Sudeći po pojedinačnim objavama, samoproglašena udruženja za očuvanje reda u onim dalekim krajevima, gde su policajce poslednji put viđali u prošlom veku, obično teže da rešavaju stvari na licu mesta, a iz te tradicije će se neizbežno razvijati i pravni normativi. Ankap je decentralizacija prava, tako da su družine upravo ono što je lekar prepisao.

Očigledna mana družina je odvratan miris zvaničnosti već od same fraze „dobrovoljna narodna družina“. Ovde bi, naravno, bilo dobro organizovati sve tako da se manje praktikuje dvomišljenje, ali to je teško garantovati.

Kako bi družinici voleli da izgledaju
I kako to u najboljem slučaju izgleda

Zar je počelo?

Današnji mitinzi su razveli moju melanholiju. Izašao je veliki broj ljudi, narod narod narod was zol i vesel. Policajci su bili mnogo više nego prethodnih godina. Radili su bez žestine, ali dovoljno odlučno. Ljudi su u hodu učili kako se povezuju, pokušavali su da odbrane svoje. Plakata i zastava je bilo malo, nisu izlazili da se cure, ali da pritiskaju masom.

Posebno motivišu video snimci gde policajce prskaju biberom, gađaju snežkama ili jednostavno tuku po licu. Malodušno sam izbacila sprej iz džepa pre polaska, ali sledeći put ću ga obavezno poneti. I, možda, ću čak tražiti povod da ga primenim. Oseća se da će ovog puta, ako dođe do krivičnih prijava, one više neće biti izmišljene, ne zbog plastičnih čaša, već pošteno. I imam čudan osećaj da će takve krivične prijave pre podgrejati narod, nego što će ga zastrašiti. Da, naravno, ovo zapisujem sada dok su još vreli sledeći, dok su adrenalinova sećanja sveža. Ali ljudi se već sada moralno pripremaju da izađu za nedelju dana, ako ne ranije, i njima su takođe adrenalinova sećanja sveža. Tako da je eskalacija sa strane protestujućih sasvim verovatna, a to je upravo ono što je potrebno za pojavljivanje šansi za njegov uspeh.

Posebno hvala onom, i dalje mi nepoznatom, mladom čoveku koji je sprečio moje hapšenje, zgrabiivši me uz vik: „ajde, skloni ruke, to je moja devojka!“. I policajac je, što je karakteristično, sklonio ruke. Tako radi homested)))

Ovo je Moskva, čini se. Kod nas nije bilo takvih ohrabrujućih kadrova, nažalost.

Preopterećenje stacionarnog bandita

Bitarh, Voluntarist

Ponekad se kao argument o nemogućnosti realizacije bilo kakvih ozbiljnih pokušaja da se postigne slobodno društvo, čak i uz postojanje nasilne državne vlasti, navodi činjenica da će državni bezbednosni agenti (tj. stacionarni bandit) jednostavno zaustaviti svu delatnost povezanu sa tim. Upravo zbog toga je, konkretno, nemoguće praktikovati agorizam – svi agoristi će biti uhapšeni i zatvoreni kao privrednici koji izbegavaju plaćanje poreza i bave se „nezakonitim“ preduzetništvom. A bez prakse agorizma nije moguće izgraditi društvene institucije koje su alternative državnim, odnosno stvoriti početnu infrastrukturu slobodnog društva. Takođe, to neće omogućiti izravnavanje Balansa Potencijala Nasilja – silovnici će jednostavno zatvoriti one koji proizvode i distribuiraju oružje za samoodbranu još na samom početku tog procesa. A bez BPN ne može biti ni reči o suprotstavljanju stacionarnom banditu. Međutim, ovaj problem ima rešenje: potrebno je učiniti tako da država ne može da koristi silu, a jedan od načina da se to postigne je organizovanje preopterećenja njenih silovnih struktura, po analogiji sa DDoS napadom na onlajn servise.

Za početak je ipak neophodno pozabaviti se pitanjem oružja za samoodbranu. Naravno, za njegovu proizvodnju i distribuciju biće potrebni finansijski resursi, čak i ako se koriste najjeftinije i najdostupnije varijante takvog oružja. Njihovo prikupljanje se može obaviti putem krandfatinga, takođe je moguće pojavljivanje anonimnih mecena koji su van domašaja državnih bezbednosnih službi. Uz prisustvo dovoljnih sredstava, proizvodnja i distribucija naoružanja neće biti problem. Pogledajmo, na primer, situaciju sa proizvodnjom i distribucijom narkotika. Uprkos progonima od strane vlasti, oni se sasvim regularno proizvode, makar i ilegalno, a takođe stalno postoje oni koji žele da ih ostavljaju na skrivenim mestima – mnogi ljudi se ne boje kazne od strane statičnog bandita. Ovaj primer nam pokazuje da je baviti se ilegalnom proizvodnjom oružja za samoodbranu i pronaći voljne da ga distribuiraju sasvim realno.

Dalje, oružje za samoodbranu dospeva u ruke ljudi. Naravno, neće odmah biti moguće obezbediti celokupno stanovništvo, mada će biti dovoljno čak i malog procenta ljudi, naročito ako se oni pažljivo biraju. Najbolje će odgovarati oni koji najverovatnije mogu postati žrtve progona i nasilja od strane drugih ljudi ili koji već jesu žrtve.
Do čega će to dovesti? Do naglog porasta broja povređenih i poginulih progonitelja i nasilnika. Policija će biti zatrpana slučajevima ove vrste. Pored toga, sami predstavnici bezbednosnih struktura mogu postati žrtve ako pokušaju da primene silu na ljude, jer postoji velika verovatnoća da mogu naići na vlasnika oružja za samoodbranu. I ne zaboravimo povremene proteste i mitinge, gde će i pripadnici bezbednosnih snaga stradati ako odluče da napadnu naoružanu gomilu.

Sve to će jednostavno preopteretiti bezbednosne strukture statičnog bandite. Oni će izgubiti sposobnost da efikasno obavljaju svoje dužnosti. Zbog preopterećenosti, biće im daleko čak i do ekonomskih kriminalaca – agoristi će moći mirno da vode svoju delatnost i proširuju agorističku infrastrukturu. Čak ni pokušaj uvođenja totalne kontrole nad građanima neće pomoći – to će samo udariti na ekonomski položaj vlasti i smanjiti njene bezbednosne kapacitete.

Naravno, neko će reći da će i sami ljudi od toga stradati, jer više neće biti nikoga ko bi ih branio, uključujući i iz pravnog aspekta, jer će državni sudovi, ponovo, biti preopterećeni. Ali to je već pitanje agorističke aktivnosti, u toku koje se mogu organizovati mere samoodbrane i nezavisni instituti za rešavanje konflikata. Inače, u slučaju neefikasnosti rada države usled preopterećenosti njenih struktura, mnogi ljudi će u potrazi za zaštitom sami odlučiti da se pridruže ovim alternativnim rešenjima, što će samo proširiti agorističku aktivnost i infrastrukturu.

Htela sam da napravim ekstremistički post, ali nešto nije uspelo

Godine 2017. Navaljni je objavio film o Medvedevu, koji je neočekivano postao hit i omogućio izlazak na ulice ogromnom broju novih lica. Tada su mnogi čekali da će uskoro izaći najvažniji film – o Putinu. Moralo se čekati skoro četiri godine, ali sada imamo odmah dupli udarac – i o Putinovoj palati, što je veoma efektno i sposobno da privuče novu publiku, i o otrovancima iz FSB-a, što je proizvelo ozbiljan efekat čak i na stare pristalice.

23. januara ću, kao i većina mojih ruskih čitalaca, izaći na ulicu kako bih demonstrirao svoje neslaganje sa tim da se Navaljni drži u zatvoru. Ovo je jednostavno upozorenje da granica između krajnje nepoželjnog i potpuno neprihvatljivog danas prolazi negde u okolini „bacanja u zatvor bez pravde, uživo, javnog političara međunarodnog nivoa“. Upotreba nasilja prema ljudima u uniformi ili državnoj imovini nije deklarisana. Ali se takođe naglašava i nevolja da se sam izlazak u bilo kom obliku uskladi sa predstavnicima režima.

Sa svoje strane, režim za sada opravdano pokazuje da ne priznaje naše pravo na takvu demonstraciju i da se, najverovatnije, neće slušati. To se manifestuje kroz preventivne hapšenja svih koji, pretpostavlja se, ne samo da nameravaju da izađu na ulicu, već su i sposobni da učestvuju u koordinaciji protestnih akcija. Administrativno zavisnim se masovno izmišljaju neke obaveze za subotu, studenti se upozoravaju na isključenje, lojalisti izmišljaju strašne priče o policijskoj pucnjavi do smrti, RKN-tjan izbacuje stranice sa VKontakta i video snimke sa TikToka – uopšte gledano, smer rada je otprilike jasan.

Faktički, sada smo na raskrsnici između ukrajinskog i beloruskog scenarija. I ja bih, naravno, više volela ukrajinski, ali mi se beloruski čini verovatnijim. Ne znam koje još karte ima Navaljov tim u rukama, ali sumnjam da su najjače već odigrane, a za ukrajinski scenario je potrebna mogućnost da se uloge značajno podignu. Ukratko, sutra idem sa teškim srcem i bez naročite nade, ne samo za pobedu, već bar za neko minimalno poboljšanje situacije. Ako se ne dese neprijatna iznenađenja, sutra ću pokušati da u još jednom postu reflektujem na to čemu je to ličilo. Tako, kanal o teoriji se pretvara u glasnik nekog sitničavog mlataranja…

Stilistika 2021 se primetno razlikuje od 2020: sve manje se osvrću na pravila

Što dalje idem, više se čudim što još uvek postoje ljudi uvereni u to da država donosi korist građanima jer stvara norme i time povećava predvidljivost života. Ali ako u nečemu možemo biti sigurni, to je u tome da država stalno krši sopstvene norme, a povremeno ih i menja kako bi te prekršaje legalizovala. Igra je moguća i na druge golove: ako ljudi masovno i svesno krše normu, ona će na kraju biti ublažena ili ukinuta – ali do tada će pokvariti život ogromnom broju ljudi, a kada se norma promeni, neće se potruditi da se čak i nakratko izvinu.

Stalno te ograničavaju smešne, neostvarive norme spuštene odozgo, i ti to ili trpiš – ili se boriš (ovo drugo se naziva „bavljenje politikom“). Ako se boriš, norme te ograničavaju još jače. Nije važno da li si mali zubić državne mašine ili potpuno privatno lice: svoje smešne norme će se naći za svakoga. Samo ćeš, u zavisnosti od tvog uticaja u društvenoj hijerarhiji, morati da ulažeš različite napore kako bi nekazno izbegao izvršenje neke neprijatne norme ili je ukinuo.

Danas je najpogodniji način za državu da uvodi proizvoljna ograničenja, naravno, kovid. Može se zatvoriti bilo koji biznis, zabraniti bilo kakva oflajn aktivnost, ljudima nametati proizvoljne troškove ili čak povezati pasošku kontrolu, pritvor i sud. Troškove samog kovida snose milioni, a troškove zabrana povezanih sa kovidom snose milijarde. Ali patnja milijardi nipošto ne pomaže u spasavanju miliona, oni jednostavno pate u prilici.

Pročitali ste tri pasusa jecanja, što znači da me situacija sa Navaljnim dovela u šok. Potrebno je bar skicirati odgovor na pitanje „šta činiti“. Navaljni tvrdi da najbolje funkcioniše izlazak na ulicu. A kako to funkcioniše? Ti izađeš. Udare te. Ti izađeš. Kazne te. Ti izađeš. Zatvore te. Svi oko sebe raspravljaju o slamanju protesta. Zemlja postaje izopštena, ekonomija škripi, a oni koji biva bitkovani, kažnjavani i zatvarani, još brže siromaše. Tako traje oko dvadeset godina, zatim se desi čudo i režim postane dovoljno poljuljan da se sruši. Do tog vremena u zemlji ostaju samo najinertniji i nekompetentniji, a sposobni su se odavno smestili u inostranstvu.

Naravno, svaki opozicionar bi radije želeo da se sve reši što pre. Mirni miting se iznenada pretvori u nemirni, Rosgvardiju oteraju sa trgova, naredba o uvođenju tenkova bude sabotirana, i evo premijer već objavljuje da je predsednik preminuo iznenada, i poziva opoziciju da zajedno formiraju vladu nacionalnog pomirenja. Ali za sada se takve stvari ne pozivaju naglas: nivo oštrine još uvek nije dovoljan. Kod nas se i dalje odbijanje od odobravanja mitinga smatra validnim razlogom da se on otkaže.

Ako planirate da promenite situaciju u zemlji protestima, onda bar proširite krug učesnika. Da li je čovek već postao „smešarik“? Ostavite ga na miru, potražite nekog novog. Prijatno je videti poznata lica u masi, ali mnogo je korisnije videti nova. Ako je odobravanje protesta odbijeno zbog kovida, to je povod da protestujete i protiv uvođenja kovid ograničenja. Ali, naravno, bolje je principijelno ne obaveštavati vlast o nameri izlaska na ulicu. Neka prate društvene mreže, umesto da se nadaju da će im sve dobrovoljno reći.

I, naravno, ako planirate da postanete stalni učesnici protestnih akcija, moraćete da se rešite nekretnina, automobila i bankovnih računa – svega što se može zapleniti zbog odbijanja plaćanja kazne. Ili nameravate da plaćate kazne? Really? Želite li da oborite režim – ili da ga hranite? Za još neko vreme će početi masovni pokušaji otpuštanja učesnika protesta. To je povod da odigrate preventivno, obrativši se poslodavcima sa molbom da vas otpuste i zaposle na isto mesto „na crno“.

Naravno, možete i ništa od ovoga ne raditi, već samo tiho gunđati i ne isticati se. Tada će važiti inercijalni scenario opisan u pasusu o dvadeset godina.

Loš sam političar, nikada nisam umela da motivišem ljude na podvigove…

Kada je legalno nelegalno, bolje je obratiti pažnju na senku

Moral i oružje

Voluntarist

Nedavno sam se upoznao sa poglavljem „Moral i oružje“ iz jednog od dela etologa Konrada Lorenca. On je napravio prilično zanimljiva zapažanja o tome kako se različite vrste životinja ponašaju u unutarvrstnim sukobima. Iz njih se mogu izvući važni zaključci o nasilju, što će biti u skladu sa drugim materijalima koje objavljujem na svom kanalu. Pun tekst poglavlja je objavio Bitarh, možete se upoznati sa njim klikom na ovaj link. Sada ću vam ukratko opisati njegovu suštinu.

Obično se o nasilnim sklonostima životinja sudi na osnovu međuvrštnih odnosa. Tako se često prave analogije između toga kako je predator, na primer lisica, uhvatio i ubio zečа, i toga kako je jedan čovek ubio drugog. Iako je ovo poređenje apsolutno neuporedivo, mnogo je tačnije porediti lov predatora na druge životinje sa lovom čoveka na životinje. Ako se gleda kako se životinje ponašaju u unutarvrstnim sukobima, može se primetiti prilično visok nivo suzdržanosti u njihovom ponašanju.

Naravno, ako uzeti slabije naoružane vrste, kod njih je takva suzdržanost ne tako izražena. Jednom je Lorenc ostavio dve golubice (vrstu golubova) u jednom kavezu i otišao do sledećeg dana. Nije od te odluke očekivao ništa loše, iako ove jedinke nisu bile u dobrim odnosima, svakako se od golubova teško moglo očekivati naročito razornost. Međutim, po povratku zatekao je kako jedna jedinka dokrajčuje drugu. A problem je bio u tome što druga jedinka jednostavno nije imala gde da pobegne. Pre toga, Lorenc je posmatrao sukob zajecova i sasvim logično pretpostavio da bi se mogao završiti isto tako, kada bi se stvar odvijala u kavezu, a ne na otvorenom livadu. Slabije naoružane vrste su često prilično svirepe u ispoljavanju nasilja, ali to obično ne dovodi do loših posledica, jer ne mogu brzo i efikasno da nanose štetu svojim srodnicima, a oni, sa svoje strane, uvek imaju mogućnost da pobegnu. Ali ako su toliko svirepe, šta se može očekivati od bolje naoružanih vrsta? Moglo bi se pretpostaviti još užasnije i krvavije sukobe, ali nije bilo tako.

Posmatranja vukova i pasa pokazala su da oni tokom sukoba ne nanose jedni drugima smrtonosne povrede. Kada jedna strana gubi, umesto da se svim silama nastavi da se brani, ona naprotiv – izlaže ranjiva mesta, na primer vrat, čiji je jedan ugriz dovoljan da je ubije. Međutim, druga strana to ne može da učini, zaustavljaju je određeni unutrašnji kočničari. Slično tome, ptice sposobne da nanesu veliku štetu svojim kljunom, ne koriste u potpunosti svoj potencijal u sukobima. Postoji poslovica da vrana vrani oko ne iščupa, i ta poslovica je apsolutno istinita. Čak i kada se vrane tuku, na primer oko hrane, nikada im ne padne na pamet da eliminišu protivnika najefikasnijim, ali najverovatnije najsmrtonosnijim načinom – jednim preciznim udarcem iščupati oko. Pored toga, ptice su veoma pažljive prilikom čišćenja perja svojih pripadnika istog vrste, naročito u blizini mesta kao što su oči; one ne koriste kljun istom snagom kao pri samom obedovanju. Zašto su se razvili takvi kočničari – naravno, zato što bi inače predstavnici ovih vrsta jedan drugom pregrizli grla, iščupali oči i svi zajedno izumrli.

U tom smislu, čovek je bliži golubicama i zečevima nego vukovima i vrani. On je prirodom slabo naoružan. Ali vremenom je postao najnaoružanije biće na svetu. To se dogodilo prilično brzo, nije imao vremena za razvoj prirodnih kočničara. I, s obzirom na to da preživljavanje vrste nije moguće ako njeni predstavnici uništavaju svoje pripadnike, postavlja se važno pitanje koje je Lorenc formulisao ovim rečima:

Doći će dan kada će se dva neprijateljska tabora naći licem u lice, pred opasnošću međusobnog uništenja. Može doći dan kada će se celo čovečanstvo podeliti na dva takva tabora. Kako ćemo se ponašati u tom slučaju – poput golubica ili poput vukova? Sudbina čovečanstva će zavisiti od toga kako će ljudi odgovoriti na ovo pitanje. Moramo biti budni!

Ako agresor ubije vlasnika imovine, da li imovina prelazi njemu?

Neko

Vlasništvo je, kao što je sada modno objašnjavati, snop ovlašćenja. Pri čemu se tih ovlašćenja može izumeti đavoliku količinu: što su pravni odnosi u društvu složeniji, to je tih ovlašćenja više, što ih je teže razlikovati i što se snažnije prepliću. Tako, mogu otići u posetu prijatelju i sedeti da radim za kompjuter koji on iznajmljuje zajedno sa stanom od novca svojih roditelja, pri čemu pristup kompjuteru plaćam poljupcem. Koristim piratski operativni sistem i kucam tekst članka koji je obećan klijentu, a za koji sam primio avans. Mogu li u vezi sa tim roditelji prijatelja, vlasnik stana sa kompjuterom i zaposleni proizvođača operativnog sistema takođe da zahtevaju od mene poljubac, i koliki tačno udeo od tog poljupca? Mogu li umesto poljupca poslati momka svom klijentu, kako bi on sam njega ljubio, pošto mu je hitno pa ja moram da radim bilo gde u neparno vreme? Odgovori na ova pitanja čine se očiglednim samo ako u glavi imamo neka približno ista predstavljanja o onome što je ispravno.

Ali predstavljanja o onome što je ispravno prilično zavise od konteksta. Ako ubijem protivnika u video igri, a igra podrazumeva mogućnost pljačkanja leša, tada prelaz vlasništva nad pokojnikom na mene ne izaziva velike rasprave. Ako ista pravila važe u živoj igri uloga, onda i moje vlasništvo nad imovinom ubijenog može biti sasvim legalno. Konačno, ako učestvujem u tako neprijatnoj varijanti igara uloga kao što je pravi rat, onda i tamo prisvajanje oružja, municije i raznih suvenira sa tela ubijenog ne izaziva neshvatanje okoline.

Štaviše, ratni plen se ne može svesti samo na stvari sa leša. Ako Navaljni sutra ubije Putina, on bi itekako mogao da polaga prava na nasleđivanje predsedničke funkcije u Rusiji, i pokažite mi onog čudnog čoveka koji bi to osporio. Propisujte mu trostruku dozu fantazije.

Ali čim pređemo u kontekst u kojem se ubistvo ne smatra načinom rešavanja konflikta, ono prestaje da bude i legitimni način sticanja imovine ubijenog. Nakon toga, čitav paket ovlašćenja za ubicu će se skupiti na samo stvarno posedovanje onoga što je uspeo da skine sa ubijenog, i to samo dok mu se ne oduzme.

Madam predsednice, izaberite, molim Vas, jelo na koje ćete staviti Vaš trofej tokom inauguracije.

Rodion Belkovič. Krv patriota

Pre nekog vremena, Rodion Belkovič je dolazio u Novosibirsk sa promocijom svoje knjige „Krv patriota“. Kada sam se raspitala da li se planira objavljivanje teksta u elektronskom obliku, odgovorio je da se ne planira, jer poznaje nas, libertarijance, da ćemo kupiti jedan primerak i staviti ga u javnu upotrebu. Pa, ako je tako, onda je tako. Morala sam da nabavim jedan štampani primerak, skeniram ga, složim – i sada stavljam u javnu upotrebu. S obzirom na to koliko ima fusnota u knjizi, to je bila prava zabava. U tekstu se nalazi moj link za donacije, za slučaj da odlučite da me zahvalite na objavljivanju. Mogao bi stajati i link samog autora knjige, ali on ne drži svoje podatke u javnoj upotrebi, i to je njegov izbor.

Кровь патриотов: введение в интеллектуальную историю американского радикализма

Debate Litreeva i Milova

23. januara na Aleksandrovom Jutjub kanalu održaće se debate Aleksandra Litreeva i Vladimira Milova na temu poslednjih događaja u SAD i različitih ideoloških interpretacija onoga što se dešava.

Aleksandar Pljušev je voditelj Eha Moskve, koji je nedavno na potpuno bezobrazno tehničkom nivou organizovao debatu Mihaila Svetova i Maksima Kaca na istu tu temu, a sada, očigledno, želi da uzme revanš koristeći softver za organizaciju strimova za više osoba.

Aleksander Litreev je estonski IT preduzetnik, poznat po kreiranju mobilne aplikacije Crvena кнопka i servisa Vee VPN. Član je Čajnog kluba, uz tehničku podršku kojeg će se debate održavati, pa se nadam da će Pljušev moći da se fokusira na šou, a ne da se bori sa zvukom.

Vladimir Milov je ekonomski komentator kanala Navaljni Live, takođe vodi sopstveni Jutjub kanal. U prošlosti je bio zamenik ministra energetike. Koautor izveštaja Putin.Rezultati i još nekoliko drugih, kao i ekonomskog dela Navaljnog predsedničkog programa. Fan Baraka Obame, zbog ljubavi prema kojem je spreman da voli čak i pokojnog Džoa Bajdena, koji je služio kao potpredsednik za vreme Obame.

Povod za debatu je postao Milov tvit o tome da je tviter ipak privatna kompanija, i zašto, navodno, libertarijanci gnušaju zbog blokiranja Trampa. Litreev je odgovorio, da je tviter u potpunosti u svom pravu, a da svi mi imamo pravo da budemo ogorčeni blokiranjem sa aspekta morala. Vladimir je parirao pitanjem, da li bi imao pravo da ubije Aleksandra ako bude predvodio privatnu vojnu kompaniju koja ima monopol, a drugima ostane samo da budu ogorčeni zbog toga sa aspekta morala. Aleksandar je ostao zatečen takvim izvrtanjem činjenica i pozvao Vladimira na debatu. Ovaj se prvo izbegavao, pozivajući se na to da sa Svetovom nije prošlo najbolje, ali je zatim promenio stav i pristao. A kada je Svetov, sa svoje strane, počeo da se nameće da izađe umesto Litreeva, Milov je odgovorio da stavljate se u red, mladi čoveče.

Hvala Čajnom klubu na molbi da promovišem događaj, ušla sam na tviter da istražim odakle je šta došlo, i bilo je uzbudljivo, ali odakle vam toliko vremena da sedite tamo stalno?