Kanal Anarhija+, iz kojeg povremeno nastavljam da crpim ideje, demonstrirao je kreativnu primenu teorije igara na anti-etatistički pokret. Kao što sam više puta pominjala, teorija igara se ne koristi za dokazivanje, već samo kao alat za ilustraciju logike sopstvenih razmatranja.
Razmišljanje tamo otprilike glasi sledeće. Stalno nam podmeću neki Mad Max kao primer anarhije, a mi se na to ljutimo i pokušavamo da pokažemo da smo „beli i vazdušasti“ i da želimo nešto sasvim drugo. Predloženi model razlaže ishode rata anarhista sa državom prema jednostavnoj matrici, gde se naše željeno stanje anarhije ispostavi kao ishod „anarhizam je pobedio, država je izgubila“, dok je amorfnost kojom nas plaše ishod „država je izgubila, anarhizam je takođe izgubio“.
Na kraju članka ostaje nedorečeno pitanje šta upisati u kvadratić „država je pobedila, anarhisti takođe“. Ako definišemo državu kao sistem centralizovanog prisiljavanja, a anarhizam kao sistem distribuiranog kočenja, situacija win-win je od strane autora interpretirana kao neostvariva.
Naravno, panarhisti na to odgovaraju: ništa slično. Federalizacija, prelazak na sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija ili funkcionalnih preklapajućih konkurentskih jurisdikcija, upravo i označava traženi win-win. Država dobija jer se zadržava kao sistem centralizovanog prisiljavanja, pri čemu se njena legitimnost naglo povećava. Anarhizam dobija jer se država fragmentiše, uticaj građana na politiku se jača zahvaljujući drastičnom olakšanju promene jurisdikcije, a takođe se povećava podložnost države sistemima distribuiranog kočenja.
U razgovorima o tome kako postići stanje nenasilnog osuživotstva, često se iznosi argument da bez silovitog uvođenja principa nenasilja ionako ništa neće funkcionisati, jer će ostati ljudi koji neće dobrovoljno prihvatiti nenasilje. Ponekad se može stvoriti i potpuno pogrešan utisak da zagovornici nenasilja navodno žele iskoreniti nasilje upravo pomoću sile, odnosno nasiljem sa svoje strane, čime se sami predstavljaju kao kontradiktorni nasilnici koji napadaju slobodu ljudi koji ih okružuju. Naravno, to ne odgovara stvarnosti. Ali kako se ipak bez silovitog uvođenja može postići stanje nenasilja? Za to je potrebno razmotriti dva pristupa ovom pitanju.
Prvi pristup sastoji se u izravnavanju Balansa Potencijala Nasilja i on sam po sebi podrazumeva nemogućnost silovitog prisiljavanja (na primer, u formatu države), budući da apsolutno svaki subjekt može odbiti napad i naneti agresoru neprihvatljivu štetu. Samo agresivno nasilje kao fenomen može se iskoreniti dvema metodama. Prilikom korišćenja blaže metode, dovoljno je samo da žrtva napada može da obezbedi agresoru neprijatne i bolne senzacije pomoću neletalnih sredstava samoodbrane, i time smanji njegovu težnju ka ispoljavanju nasilnog ponašanja u budućnosti (ovakav pristup se čini najefikasnijim u slučaju uvođenja blagog BPN-a od detinjstva). To bi trebalo biti sasvim dovoljno da se spreči formiranje i reprodukcija hijerarhija dominacije (priznajmo iskreno — jedna od varijanti takve hijerarhije u ljudskom društvu je stacionarni bandit). Stroža metoda podrazumeva samoodbranu pomoću letalnih sredstava, a samim tim i likvidaciju svakoga ko je sposoban da počini čin napada, što će kod ljudi učvrstiti nenasilno ponašanje evolutivnim putem.
Drugi pristup podrazumeva korišćenje biotehnoloških metoda za razvoj i primenu genoterapije kako bi se reprodukovao rezultat dejstva prirodne selekcije kod naoružanih vrsta (ježevi, bodljikavci, neke otrovne zmije i insekti koji nisu sposobni da iniciraju intranasilje unutar vrste) bez direktnog uklanjanja agresora iz populacije, već uvođenjem u njihov DNK potrebnih varijanti gena pomoću virusnog vektora koji kod čoveka izaziva gađenje prema iniciranju nasilja. Ona se može promovisati na isti način kao i bilo koja druga vakcina protiv opasnih bolesti (a nasilje je sigurno čak i mnogo opasnije od njih).
Ali kako postići da ovakva genoterapija bude prihvaćena od strane svih bez silovitog uvođenja? Čak i ako se uspe ubeđuje mnogi da je prihvate dobrovoljno, i dalje će ostati oni koji to neće želeti. Međutim, i za ovaj problem postoji rešenje.
Prvo, ljudi koji su odlučili da prihvate genoterapiju mogu koristiti nenasilne metode pritiska (kao što su ostracizam ili finansijske sankcije) prema onima koji to još nisu uradili i pokazuju nasilne sklonosti. Na primer, bračni par je odlučio da se ne vakciniše i da ne vakciniše svoju decu, pri čemu se kod njih beleži mnogo slučajeva agresivnog ponašanja. U društvu u kojem je rasprostranjena podrška ideji nenasilja, biće im veoma teško pronaći školu za obrazovanje svoje dece, jer u takvim okolnostima malo ko će želeti da rizikuje primajući potencijalne huligane koji maltretiraju druge učenike. Ili, na primer, osobi može biti odbijena bankarska usluga, jer postoji rizik da, imajući patološku sklonost ka agresivnom nasilju, može početi da finansira terorističku ili bilo koju drugu nasilnu aktivnost, što bi odrazilo na reputaciju same banke, a potencijalno i dovelo do žrtava među njenim osobljem i rukovodiocima.
Drugo, strelice sa genoterapijom mogu se koristiti kao sredstvo samoodbrane. Napad na osobu naoružanu takvim strelicama značilo bi za agresora njegovu uspešnu vakcinaciju i oslobađanje od nasilnih sklonosti. Čak i ako osoba koristi plaćene agente za napad, oni se mogu vakcinisati, a bez njih on više neće predstavljati nikakvu pretnju.
Kao rezultat, vidimo da stanje nenasilja može biti postignuto različitim nenasilnim metodama, u potpunosti u skladu sa principom neagresije (NAP). To nije ideja koja zahteva uvođenje odozgo ili koja uopšte nema šanse da bude ostvarena u stvarnosti. S obzirom na koristi koje se dobijaju iskorenjivanjem nasilnih sklonosti u društvu, bilo bi razumno podržati realizaciju nekog od prethodno navedenih pristupa (ili čak svih odjednom).
Pročitao sam o ideologiji nenasilja i pojavilo se pitanje. U nekim „levim“ zemljama Evrope mešovite borilačke veštine su dugo bile zabranjene – smatrane su ne kao sport, već kao spektakl koji podstiče жестокость. Kako na to gleda Ankap-tjan? Jer je to, s jedne strane, zabranjujuća mera, a s druge, ideološki ispravna.
анонимный вопрос
Ovde vidimo određenu pomešanost uzroka i posledica. Razne brutalne igre ne podstiču brutalnost, već su jednostavno manifestacija već postojeće brutalnosti običaja, kao i u određenoj meri mode. Želja ljudi da „prodrmaju“ nerve ostaje, bolje poznato kao traženje uzbuđenja, ali za ogromnu većinu danas je važno da sve bude dobrovoljno i pomalo „za glumu“. Film-katastrofa, a ne stvarno spaljivanje Rima. BDSM umesto stvarnog mučenja. Sportske borilačke veštine različitih stepena brutalnosti umesto sudskih pojedinacaka. Cirque du Soleil umesto šapita sa nepromenljivim lavovima.
Šta će biti ako se u svakom kvartu otvori klub mešovitih borilačkih veština ili nekog drugog brutalnog fizičkog obračuna? Polovina će bankrotirati (u ruskom slučaju će potrčati državi da moli za subvencije za razvoj sporta). Četrdeset procenata će smanjiti intenzitet i prekvalifikovati se na uslovnu kapoeru. Tržište ne treba toliko brutalnosti. Ali neka količina je potrebna. Povodom toga sam davno napisala prilično zabavan post.
Bitarh (ovaj put u ulozi autora pitanja, a ne autora odgovora – napomena Ankap-čan)
U suštini, ovo pitanje se odnosi na deo društvenih normi kao što su zakoni i običaji ratovanja. Što je žestina konflikta veća, to je veća verovatnoća svesnog uništavanja neboraca.
Od čega zavisi žestina konflikta?
Daću malo paradoksalan odgovor. Konflikt će biti manje žestok što ga sve strane više doživljavaju kao neko prirodno stanje stvari. Upravo rutina rata tera ljude da prema njemu pristupaju polovično, da pokazuju revnost samo pred očima nadređenih, a redove sa suprotne strane fronta da doživljavaju kao iste nesrećnike koji su imali tu nesreću da uđu u ovo govno.
Jednog je pogodilo da se rodi kao Nemac, drugog kao Francuz, sada sede jedan protiv drugog u rovovima. Dosadno je, dođavola, možda da odigramo fudbal? Jednog je pogodilo da se rodi u SAD, drugog u SSSR-u, i sada prvi ima bunker u dvorištu, a drugi pored kapije fabrike. Proučavanje uništavajućih faktora nuklearne eksplozije je smrtna dosada, pa zašto prvi ne bi pročitao „Kapital“, a drugi ne bi pogledao neki holivudski akcioni film? Jednog je pogodilo da se rodi sa penisom, drugu sa vaginom, i sada im je ceo život pravo polje mina. Dakle, oni će se jebati, osećajući se kao špijuni u neprijateljskoj zemlji. Jedan je iz konzervativne porodice, drugi iz liberalne, i sada je njihova sudbina da se svađaju na društvenim mrežama. A onda ispostavi se da je o bejzbolu zanimljivije razgovarati, i da politika treba da ode u vetar.
Konflikt nije nestao, on je deo svakodnevnog života. Samo nije nimalo najvažniji deo. Zapravo, upravo je tako u SAD bilo prilično dugo vremena, a Tramp je svojom oštrom retorikom i grubom diplomatijom doprineo eskalaciji rata. Sada će konflikt neko vreme biti veoma žestok, i vest o isključenju sa respiratora vrlo lako može postati stvarnost. Za libertarijance to znači određeno polje mogućnosti, o čemu sam i navela u prethodnoj objavi.
Dakle, da li je iz perspektive libertarijanske etike dozvoljeno koristiti metode totalnog rata tokom žestokih konflikata? Da, dozvoljeno je. Ali nije baš pametno.
U savremenom svetu okruženi smo velikom količinom dobara, od kojih su mnoga rezultat visokotehnološke proizvodnje. Ova dobra nam omogućavaju da imamo toliko kvalitetan život kakav ranije niko nije imao, čak ni kraljevi i ekstremno bogataši. Možemo sebi priuštiti da konzumiramo više hrane nego naši preci, da manje bolujemo i da živimo duže zahvaljujući dostignućima u medicini, da se brzo i efikasno krećemo širom sveta i da na daljinu obavljamo poslove sa drugim ljudima. U perspektivi, razvoj tehnologije je jedino što može osigurati opstanak čovečanstva.
Međutim, sam po sebi teorijski razvoj različitih tehnologija je beskoristan bez organizacije proizvodnje odgovarajućih dobara. Što je ova proizvodnja složenija, to su proizvodni lanci povezani sa njom duži i zamršeniji. Štaviše, čak je i sam teorijski razvoj složenijih tehnoloških procesa često nemoguć bez praktične implementacije prethodnih, jednostavnijih dostignuća. To čini proizvodne lance još dužim i zamršenijim.
Uzmite najobičniji pametni telefon, koji je verovatno upravo pored vas, kompjuter ili televizor. Da bi se oni proizveli, potreban je rad miliona ljudi koji rudarite sve neophodne hemijske elemente, obrađuju ih, transportuju, vode evidenciju, bave se teorijskim razvojem, projektovanjem proizvodnih procesa i upravljanjem njima, upravljaju tehničkim sredstvima proizvodnje i održavaju ih (koja, zauzvrat, takođe zahtevaju prolazak kroz sve te procese), skupljaju pojedinačne delove krajnjih dobara, sastavljaju sama dobra od delova, i bave se još stotinama, hiljadama i milionima drugih pratećih procesa. Tako stoji situacija sa apsolutno bilo kojim visokotehnološkim dobrom. A s obzirom na činjenicu da takvih dobara takođe ima stotine, hiljade i milione, mislim da sada mora biti očigledno da je za održavanje visokotehnološke proizvodnje modernog nivoa potrebno milijarde ljudi, koje mi zapravo i imamo na planeti.
Iz ovoga je potrebno izvući nekoliko zaključaka. Prvo, postoji koncept o tome da povećanje populacije samo vodi do različitih problema, pa bi bilo bolje da se ona smanji na određeni broj koji bi navodno mogao biti obezbeđen obiljem svih neophodnih dobara, a time bi se smanjio i ekološki i resursni pritisak. Međutim, to je prilično apsurdan koncept. Regulisanje broja stanovništva, a još manje njegovo smanjivanje, primoralo bi na skraćivanje i pojednostavljenje proizvodnih lanaca. Moralo bi se proizvoditi manje dobara i ona bi bila lošijeg kvaliteta. Takođe bi postalo nemoguće dalje produžavanje proizvodnih lanaca, odnosno ne bi se mogla organizovati visokotehnološka i složenija proizvodnja. Društvo bi počelo da stagnira, ograničeni resursi bi se trošili potpuno uzalud, a pored toga, u tom slučaju bismo se garantovano postali taoci ove planete, pošto je proizvodnja svemirskih letelica jedna od najsloženijih proizvodnji od svih mogućih. Smrt čitavog čovečanstva u takvim uslovima bila bi samo pitanje vremena, i to verovatno ne veoma daljeg.
Problemi na koje se obično pozivaju prilikom odbrane stava o regulisanju broja stanovništva, rešavaju se upravo razvojem tehnologije. Tehnologija omogućava efikasnije korišćenje ograničenih resursa uz proizvodnju više dobara, takođe otvara puteve ka ekološkijoj proizvodnji bez smanjenja njenog obima. Ovi problemi se rešavaju samo onda kada se naučno-tehnički napredak usporava na veštački način, na primer, neadekvatnom i nasilnom politikom korumpiranih vlada koje jednostavno uništavaju povoljno okruženje za pojavu i razvoj novih inicijativa.
Drugo, ne smeju se potcenjivati pretnje koje mogu dovesti do smanjenja populacije. Ovo se posebno odnosi na pretnje koje proizlaze iz fenomena kao što je nasilje. Kao rezultat naučno-tehnološkog napretka, neizbežno je pojavljivanje efikasnih sredstava za uništenje. Pored toga, ona postaju sve dostupnija, što znači da nasilni potencijal pojedinačnih subjekata svakim danom samo raste. To je samo pitanje vremena kada će svako moći kod kuće da sintetizuje, recimo, veoma opasan i zarazan virus (neko od radnika laboratorije može čak i sada namerno izneti iz laboratorije ili nekorektno uništiti zaražene laboratorijske životinje). Ili će postati rasprostranjeni energenti velike gustine (na primer, čak i sada probušenjem akumulatora pametnog telefona mogu se dobiti teške hemijske opekotine, a sada zamislite da će u budućnosti postojati uređaji hiljadu puta funkcionalniji od današnjih pametnih telefona sa akumulatorima hiljadu puta većim kapacitetom, i da bi neko mogao da ih kupi u velikim količinama sa nasilnim ciljevima). Takođe, i sadašnja opasna sredstva koja su u rukama određenih organizacija i vlada, poput uzoraka virusa ili nuklearnog oružja, nose ozbiljne pretnje, jer ništa ne isključuje opciju njihove upotrebe od strane trenutnih vlasnika ili njihovog curenja u ruke manijaka i terorista.
Možemo sada videti čemu je dovela epidemija koronavirusa. Čak je i relativno nizak nivo zaraznosti i smrtnosti bio dovoljan da izazove globalni previranja i dovede svetsku ekonomiju do krize. A sada zamislite da će biti pušten opasniji virus, ili će biti upotrebljeno nuklearno oružje, ili će se desiti nešto drugo što će dovesti, recimo, ne do smrti čitavog čovečanstva, već do smrti 10-20% populacije planete. Čini se da to ne bi trebalo biti kritično, jer će većina ljudi ipak preživeti. Međutim, podsetimo se na dužinu, složenost i zamršenost proizvodnih lanaca. Nestanak tolikog broja ljudi doveo bi do ozbiljnog poremećaja njihovog rada; rudarjenje, obrada i isporuka mnogih resursa bi čak i prestali. Vrlo je verovatno da bi takav gubitak u uslovima savremenog sveta doveo do neviđenog krize, možda čak i do masovnog deficita osnovnih dobara neophodnih za opstanak, jer je za proizvodnju velike količine hrane za veliki broj ljudi (naročito gradskog stanovništva koje nema sopstvena poljoprivredna zemljišta) ipak potrebna duga proizvodna lanca.
Osim toga, mogu biti ugrožene i specijalizovane organizacije i stručnjaci. Na primer, šta će biti ako glavne kompanije koje proizvode centralne procesore za računarsku tehniku i deo njihovih stručnjaka ne prežive nesreću? Mnogi tehnološki procesi bi jednostavno bili izgubljeni i kada se poslednje zalihe proizvoda ovih kompanija potroše – čekao nas je povratak sa digitalne na analognu tehniku, odnosno povratak na nivo tehnološkog razvoja sredine 20. veka. I ne treba misliti da se svi procesi mogu brzo obnoviti. Naravno, prilično je lako obnoviti proizvodnju analogne tehnike – radio, mehaničku pisaću mašinu, fotoaparat na film, gramofon za vinilne ploče, magnetofon, pa čak i primitivni crno-beli televizor sa katodnom cevi možete sastaviti čak i u garaži, koristeći prilično jednostavne alate i komponente. Ali isti taj centralni procesor, bez kojeg je većina mikroelektronike samo gomila beskorisnog smeća, to već nije moguće. On se ne može reprodukovati čak ni naporima niza kompanija, jer zahteva prevelike proizvodne lance. I to se ne odnosi samo na centralni procesor, već i na mnoge druge tehnologije koje koristimo u svakodnevici ili od kojih imamo korist, uključujući lekove i đubriva za visokoproduktivnu poljoprivredu, bez kojih održavanje populacije planete na savremenom nivou postaje jednostavno nemoguće.
Gubitak visokotehnoloških proizvodnih procesa samo će pogoršati problem proizvodnje i isporuke osnovnih dobara za opstanak. U principu je nemoguće zamisliti kako bez savremenih informacionih tehnologija može se obezbediti isporuka iste hrane za više od 4 milijarde ljudi gradskog stanovništva na planeti, kao i proizvodnja i isporuka dobara neophodnih za održavanje proizvodnje te hrane. Sasvim je moguće očekivati čak i masovnu smrt ljudi i propast moderne civilizacije.
Zato je borba protiv fenomena kao što je nasilje kritično važna za sprečavanje katastrofe koja bi mogla oduzeti deo populacije planete, zbog čega bi počela užasna kriza koja bi mogla dovesti do pada moderne civilizacije. Ni u kom slučaju ne sme se potcenjivati pretnja nasiljem!
O situaciji u SAD već je napisano mnogo razmišljanja, od banalnih do vrlo dubokih, od strane prilično uvaženih ljudi. Pokušaću da pregledam stanje stvari malo sa strane.
Iz dva prethodna posta znate da je republika društvo ljudi koji su saglasni oko pitanja prava. U SAD trenutno nema ni približno saglasnosti oko pitanja prava, a to znači da ne može biti pravne procene ni za izborne procedure, ni za performans u Kapitolu, ni za naknadna čišćenja u info-polju. Ako obe strane sukoba ne priznaju jurisdikciju suda, onda sud ne obavlja funkciju rešavanja sukoba, a to znači da to uopšte nije sud, već manje-više ritualizovana odmazda. Ukratko, ja tumáčim stanje stvari u SAD kao građanski rat. U ratu izbori mogu samo da zabeleže koje će se tačno ličnosti naći na čelu dominantne grupe. To je i dalje legitimnija procedura od direktne vladavine vojnih komandanta, ali u stvarnosti, na federalnom nivou, izbori u SAD nisu bili između Trampa i Bajdena, već između Bajdena i Sandersa (sa republikanske strane izbora uopšte nije bilo). A nakon toga, pobednik na izborima Bajden je jednostavno preuzeo komandu nad vojskom tokom silovitog poraza republikanske strane sukoba.
U kom položaju se ankapovi nalaze u ovoj situaciji? U položaju trećeg koji se raduje. U sukobu žabe i poskokace, žaba je odnela pobedu, i sada se poskokaca privremeno nalazi na našoj strani. Savez između agorista, koji zastupaju slobodno tržište bez obzira na želje bilo kojih silovnih grupa, i onih koji nastavljaju da ponavljaju mantru o pravu i redu – to je potencijalno veoma snažna stvar. Jer sada će se govoriti o našem pravu i o našem redu.
Na primeru informacionog polja, to će značiti sledeće. Dobićemo ozbiljnu plaćenu potražnju za slobodnim društvenim mrežama, za slobodnim hostingom, za slobodnim registratorima domena, za slobodnim operativnim sistemima koji nam ne ometaju upravljanje korisničkim uređajima, za slobodan hardver bez hardverskih bekdoora, i za slobodan novac za plaćanje svega navedenog. Mrežni efekat – upravo ono što trenutno veoma nedostaje alatima slobode.
Danas je pitanje časti za svakog američkog republikanca – da proda sve svoje akcije Apple-a i Alphabet-a, a da ne govorimo o prokletom tviteru, uloži dobijeni novac u bitkoine, a na njih podržava one alate slobodnog tržišta koji će na najbolji način zadovoljiti njihovu klijentsku potražnju za slobodnom razmenom informacija, novca i robe, za samoodbranu, za izgradnju sveta i reda oko sebe, za uništenje imovine agresora, za provociranje razdora među njima, i za alate obezbeđivanja slepote države, bilo da je reč o anonimizaciji radnji na mreži ili paralizi volje nadzornika. Izvlačenje oka ciklopu – važan je deo strategije.
Savetujem da pogledate predavanje u kojem je Rodion jasnije i potpunije izložio svoje stavove. Mnogo toga se preklapa sa onim što ste razmatrali u snimku iz Sankt Peterburga.
Kako postići ravnotežu?
Iako me niko nije pitao, dozvoliću sebi da odgovorim.
Sa tačke gledišta republikanaca, anarhizam sam po sebi nije samovredan, to nije krajnji cilj, jer je anarhizam tek učenje koje iz određenih osnova negira legitimitet države, jednostavno zato što je država organizovana kriminalna grupa (Zašto je država OKG, pogledajte/setite se argumenata Spunera i Rotbarda. Nema smisla ih prepričavati u pristojnom društvu). Dakle, u političkoj filozofiji država kao unutrašnje kontradiktoran koncept je uklonjena i mrtva, ali kao fenomen političke stvarnosti ona nastavlja da postoji po inerciji kao nesporazum. Iz ove perspektive, etatisti u političkoj filozofiji su nešto poput sledbenika teorije flogistona u hemiji, a anarhisti koji se danas bave isključivo negiranjem države izmišljaju točak i rešavaju problem koji je već rešen u 19. veku, ne dodajući ništa novo.
U stvarnosti pak vidimo da anarhisti ne ostaju samo anarhisti, već proučavaju kako funkcioniše slobodno društvo i predlažu razna poboljšanja: Rotbard piše o privatnim bezbednosnim preduzećima kao osiguravčima koji se oslanjaju na prirodno pravo, shvaćeno kao neotuđivo pravo privatne svojine; Dejvid Fridman govori o razvoju konkurentnih pravnih sistema na slobodnom tržištu; naša mladež u poznatim grupama razmišlja o panarhizmu i kreira koncept ugovornih jurisdikcija bez obraćanja idejama prirodnog prava; ruski libertarijanci osnivaju partiju, pozivaju na učešće u politici, infiltraciju u organe vlasti i „anti-državnu diktaturu“ sa lustracijama i deregulacijama. Drugim rečima, svi ovi ljudi se bave projektovanjem i izgradnjom republike. Ostajući anarhisti, oni postaju republikanci. Na primer, saglasnost između ljudi oko postojanja prirodnog prava kao neotuđivog prava privatne svojine je poseban slučaj saglasnosti u pravnim pitanjima na kojoj se gradi republika. Dobrovoljno zaključeni ugovori su, ponovo, eksplicitno izražena saglasnost u pravnim pitanjima. Ali, sa tačke gledišta republikanaca, saglasnost u pravnim pitanjima i zajednost interesa ne moraju biti eksplicitno izraženi. Glavno je da oni postoje i da radite na zajedničkom delu (res publica).
Tako je ravnoteža zapravo u tome što su anarhisti u praksi republikanci. Ceo problem je samo u tome kakva je to res publica, kakvo je to zajedničko delo, kakvo je ono, sa kojim pravnim normama se slažete i u čemu besteht zajednost interesa, i sa kim imate tu zajednost. Komunisti takođe imaju svoju republiku i svoju saglasnost u pravnim pitanjima i zajednost interesa. Samo što se njihova saglasnost u pravnim pitanjima u velikoj meri razlikuje od saglasnosti u pravnim pitanjima, na primer, libertarijanaca.
Još nekoliko reči o razlikama između libertarijanizma i desnog republikanizma. Libertarijanci kod nas obično polaze ili od Rotbardove ideje prirodnih prava svojine, ili govore da su izvor prava i obaveza ugovori, a dok ugovora nema, postoje samo apsolutne slobode. Dalje sve zavisi od toga koliko ste „pokvareni“ i kako razumete reč „sloboda“. Za libertarijance sloboda je sloboda od nasilja i pljačkanja. Za nelibertarijance sloboda je sloboda da nasiljuju i pljačkaju. Dalje se pitanje rešava, na primer, kroz fizičko uklanjanje (physical removal) jednih od strane drugih. Dakle, u libertarijanizmu je sloboda ontološki primarna u političkoj filozofiji, to je prirodni poredak, šta god to značilo. U republikanizmu pak, sudeći po onome što Rodion govori u svojim predavanjima, ontološki primarna je nesloboda: u prirodi slobode nema, sloboda je kulturni fenomen i ne sreće se u svim civilizacijama, nisu svi ljudi upoznati sa slobodom, ne rađamo se slobodnim, već postajemo. Dakle, koliko ja razumem, polazne pretpostavke u libertarijanizmu i republikanizmu su principijelno različite. Moguće rešenje ovog protivrečnosti sastoji se u tome da se ne mešaju „fenomenalni svet prirodne nužnosti“ i „noumenalni svet ljudske slobode“, koristeći Kantov jezik. Sloboda i dobra volja su isključivo ljudske stvari u smislu u kojem Rodion govori o čoveku. Individua kao predstavnik biološke vrste Homo sapiens sapiens je deo prirode, životinja. Ako pak čoveka posmatramo kao projekat, kao ličnost, onda ga treba projektovati, njega treba izabrati, on treba postati: na primer, slobodan čovek slobodnog društva. I, kao što je poznato, čovek je slobodno biće u smislu da je sposoban da deluje ne samo u skladu sa prirodom, već i uprkos njoj. Činimo mnogo neprirodnih stvari. Ponekad su to postupci za opšte dobro, ponekad na štetu. Zato je važno ne biti varvari i delovati za dobro: graditi društvo slobodnih, imućih ljudi. Na pitanje kako je takvo društvo moguće, mislim da su libertarijanci i desni republikanci saglasni, i to je najvažnije.
U njemu je govornik jasno i koherentno izložio svoje stavove o političkoj filozofiji (i treba priznati njihovu dubinu).
Kako sam razumeo, glavni protivreč je između republike koju nudi g. Belković i tržišnog anarhizma AES u tome što su ekonomisti (uslovni termin) opterećeni prezirnim ličnim obogaćivanjem, dok strogi vitezovi republikanizma smatraju javno, a ne lično, kamenom temeljcem života pravog građanina. Kako pronaći ravnotežu?
Stepan Pavlov
Između republikanizma i tržišnog anarhizma praktično nema protivrečnosti, sve dok se i jedno i drugo sprovodi u skladu sa svojim principima. Republikanac priznaje pravo građanina na res privata, i naglašava da ga ne treba zanimati kako se on tačno samostaljuje u svojoj privatnoj sferi. Ankap priznaje slobodu udruživanja, odnosno pravo ljudi na res publica, i naglašava da ga ne treba zanimati kako se oni tačno samostaljuju u javnoj sferi.
Lično obogaćivanje nije prezirno za republikanca, samo je za njega kriterijum poređenja ljudi gloria – rezultat njihovog delovanja radi res publica. Politička delatnost nije prezirna za ankap, samo je za njega kriterijum poređenja ljudi to koliko dobro ispunjavaju lično njegove tržišne zahteve.
Čim javna sfera izvrši invaziju u privatnu, i republikanac i ankap se uzdignu na noge. Nijedan od njih se nije tako dogovorio. I obojica će zahtevati poštovanje svojih prava.
Da li treba pokušati da se postigne neka vrsta ravnoteže između ovih doktrina? Ona će se uspostaviti prirodnim putem ako ćete dosledno braniti vrednosti bilo republikanizma, bilo ankapa. Siromašan i nekompetentan neće stekti mnogo slave, što znači da treba više da ulaže u razvoj svoje privatne sfere kako bi mogao da polaže prava na nešto u politici i time stekne gloria. Bogat i tržišno uspešan će menjati svet oko sebe, jer se preduzetnička uspešnost zasniva na stalnoj budnosti, kako bi još bolje zadovoljio klijente. To znači da će on donositi svetu inovacije koje će uticati i na sferu javnog, a to je besmrtna slava. Poštujemo Edisona, pa čak i Gejtsa, iako je on u sferi javnog prava veliki levičar.
Nedavno sam uradio niz grafičkih materijala na temu nasilja i nenasilja. U njima su prikazani problemi fenomena kao što je nasilje, načini njegovog uklanjanja, kao i alternativni instrumenti za postizanje određenih ciljeva.
Sve slike su klikabilne, takođe je dostupan arhiv sa originalima materijala za štampanje u obliku letaka.
§1. Opisuje se Šumpeterova koncepcija preduzetničke funkcije i Hajekova koncepcija rasutaog znanja, kao i problemi koji nastaju u planiranoj ekonomiji koja je lišena pristupa tom znanju, budući da je ono sadržano u tržišnim cenama. Sve je prilično korektno, sa različitim zabavnim primerima iz života SSSR-a.
§2. Opisuje se Mizesov kalkulacioni argument, prema kojem u odsustvu tržišnih cena planarsko telo mora da ih određuje proizvoljno, što dovodi do toga da se resursi raspoređuju neoptimalno, tako da planirana ekonomija ispada rasipna i gubi u odnosu na tržišnu. Kao delimičan odgovor na pitanje kako je SSSR uspeo da opstane 70 godina, navodi se to što je imao priliku da „pogleda“ neke tržišne cene kod kapitalističkih suseda. Ni prema ovom pasusu nema zamerki.
§3. A ovde autor s jedne strane pokazuje da lavlji deo inovacija nastaje u malim startapima, ali s druge strane kaže da svetom već davno ne vladaju sitni trgovci već korporacije, te da je stoga klasični liberalizam san libertarijanaca. Prežalite, kaže on, i vratite se u stvarni svet iz svog omiljenog 18. veka. U suštini, navedeni činjenice su sasvim korektne, ali je nejasno autorov patos: to što današnja ekonomija nije u potpunosti tržišna, ne znači da je takvo stanje optimalno ili bar neizbežno. Jednostavno je takva kakva je sada.
1984
§4. Ovde autor ukazuje na to da i Mizesov argument kalkulacije i Hajekov argument o rasutom znanju zanemaruju empiriju. Pošto nije izgrađena svetska planirana ekonomija, ne može se proveriti da ona nije u stanju da vodi ekonomsku kalkulaciju. Pošto je sovjetska ekonomija sadržala neke oblike tržišta, a nije bila potpuno planirana, opet se ne može proveriti da planirana ekonomija nije sposobna da uzima u obzir to isto rasuto znanje. Ukratko, neproverljivost argumenata o nemogućnosti izgradnje planirane ekonomije potvrđuje se time što niko nikada nije uspeo da izgradi čistu planiranu ekonomiju. Rekla bih da je apsurdnost (dobro, recimo blaže – paradoksalnost) takve argumentacije prilično očigledna.
S druge strane, navodi se da su i Hajek u Putu ka ropstvu i Orvel u 1984 očigledno preterali sa pesimističnošću prognoza, jer neefikasnost totalitarnog društva brzo počinje da zahteva minimalno tržišno podmazivanje, i tek uz njegovo prisustvo ova planska mašinerija nekako uspeva da se kreće napred. Ponovo, kritika deluje čudno. Hajek kaže: ako budete dosledni u svom ludilu, ishod će biti ovakav. Dalje, Netesov tvrdi: pogledajte, sovjetsko društvo nije bilo dovoljno dosledno u svom ludilu, znači, Hajek je pogrešio. Pa, tako nekako…
§5. Ovde se kaže da je Hajek tvrdio: u sistemu centralizovanog planiranja svi planovi se spuštaju odozgo od strane jednog vođe. A to nije tačno: za izradu planova su izgrađene ogromne, glomazne strukture koje rade veoma loše, i ti planovi se ne izvršavaju kako treba. Razumljivo je da empirijski podaci treba da se donekle razlikuju od teorijskih: Sovjetski Savez nije bio idealan sistem centralizovanog planiranja, jer je takav idealan sistem prosto nedostižan, kao što je nedostižna apsolutna nula.
Ali, suštinski, autor je u pravu: Put ka ropstvu nije detaljan opis ni konkretnog SSSR-a, niti čak socijalizma kao sistema. To je samo politički pamflet, upozorenje britanskom društvu da ne igra previše igrice sa laburistima. Za proučavanje socijalizma, Hajekova knjiga je previše površan nivo; ako nekoga zanima, postoji mnoštvo uglednih sovjetologa, sa kojima autor predlaže da se upoznate.
Pohlepna pratilja
§6. Ovde autor prvo predlaže libertarijancima da se oslobode praksologija. Zatim počinje da raspravlja o tome da korporacija nije neki jedinstveni i nedeljivi preduzetnik, već mnoštvo ljudi, od kojih svaki deluje u sopstvenom ličnom interesu, koji nipošto ne mora da se poklapa sa nekim spekulativnim interesima korporacije kao celine ili čak njenog rukovodstva. Pita se: zašto uopšte treba odbaciti praksologiju ako se ona baš bavi razmatranjem pojedinačnih ljudskih interesa koji su mnogo širi od ekonomije?
Takođe se navodi da na korporaciju isto tako deluje Mizesov argument kalkulacije, koji se odnosi na nemogućnost ekonomskog obračuna u planiranoj ekonomiji. To jest, što je transferno određivanje cena unutar korporacije više odvojeno od tržišta, to se lošije raspoređuju resursi unutar nje. Dalje se pominju pozitivni i negativni efekti obima, koje je Mizes samo usput dodirnuo. Pa da, nije samo Mizes, u oblasti teorije firme je mnogo radio Ronald Koos, i pristalice AEŠ mogu savršeno da koriste njegove konstrukcije, one se uklapaju u opštu ekonomsku teoriju i ne krše principe praksologije.
Dalje u ovom prilično dugom pasusu idu razmišljanja o tome da efikasnost korporacije postaje još niža kada ona stigne do državnog hranilišta, dok se Mizesu zameraju što ignoriše tu okolnost. Ovde je samo mesto čudu, jer je čitav šesti deo Ljudskog delanja posvećen različitim izobličenjima koja vlada može uneti u ekonomsku aktivnost.
§7. Ovde, uz pozivanje na Uertu de Sotou, idu objašnjenja zašto superkompjuteri nisu sposobni da spasu plansku ekonomiju, a zatim ostaje u vazduhu pitanje šta sprečava da se isti argumenti primene na TNC. Pa, ništa ne sprečava. Centralizacija ima svoje troškove, decentralizacija svoje.
§8. Ovde autor ponavlja niz teza iz prethodnih pasusa, a takođe pominje da je Džozef Salerno dokazao: tržišne cene prenose preduzetnicima pouzdan signal samo pri proksimalnoj ravnoteži. On to koristi kao argument da je Hajek zastareo, a sa njim i cela AEŠ. Ali Salerno je takođe predstavnik AEŠ, tako da mi ovde vidimo razvijajuću školu, a ne mrtvu dogmu, pa što da ne?
§9. U zaključku Netesov nabraja razloge zbog kojih je, po njegovom mišljenju, naglo širenje uticaja ruskojezičkog libertarijanskog pokreta u poslednje vreme ozbiljno usporilo. Ovaj skup deluje kao niz slučajnih činjenica koje su upale u vidno polje autora, i služi meni lično kao upozorenje da ne radim isto, jer to spolja izgleda veoma smešno. Tamo se, bukvalno, kao razlozi za kraj zlatnog doba libertarijanstva u Rusiji navode izlazak feljtona sa 13 hiljada čitanja (prvi put sam za njega saznala iz Netesovog članka), slab nastup Usanova u debatama sa Vatoadminom i neuspeh Zelenskih reformi. A gde je moja prednovogodišnja depresija? I ja sam uticala na izbledjavanje interesovanja za libertarijanstvo u Rusiji!
Po mom mišljenju, problem je pre svega u tome što su skoro svi niski plodovi ubrane, a dalje, ako se želi nastaviti sa širenjem svoje ideologije istim tempom, potrebno je tražiti nove načine. Drugi problem su, nesumnjivo, covid ograničenja koja su potpuno odsekla sferu oflajn agitacije. Treći je nedavni raskol libertarijanske zajednice. Ipak, poslednja okolnost, naprotiv, može pružiti nove tačke rasta zahvaljujući jačanju konkurencije za nove umove.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
