Pogledala sam vaš kanal, ima zanimljivih misli, pretplatila sam se, iako je po mom ukusu previše repostova, materijali izlaze previše često, a i opšti sadržaj je više o polarnoj lisici nego o novcu. Tako da ću možda nakon nekog vremena otpratiti, kada se zasitim. Malo je čudno da ekonomisti i finansisti, koji nisu stranci čitanju materijala Simona Kordonskog i koji repostuju brojke godišnjeg rasta bitkoina, za donacije radije traže upravo broj bankovne kartice, iako se to može uraditi u bitkoinima, bilo on-chain, bilo preko Lightning-a. Ali potencijalni donator ima pravo na svoje kaprice, pa sam na stranicu donacija dodala formu za slanje rubalja.
Od zanimljivih misli na kanalu podsetiću na poslednju. Grafikon povrata od obrazovanja, koji pokazuje rast povrata devedesetih godina, koji je zamenjen padom tokom dvehiljaditih. Vi i neki vaši čitaoci pretpostavljate da je stvar u smanjenju ekonomske slobode, kada je lojalnost zauzela mesto kompetencije. Drugi vaši čitaoci ukazuju na to da stvar može biti u opštem izumiranju visokog obrazovanja, jer je svet postao previše brz za dugo učenje. Nisam videla sličan grafikon za recimo SAD, bilo bi zanimljivo uporediti, po glasinama, tamo su i kod njih slični problemi. Ukratko, ovde ima o čemu razmišljati.
Takođe želim da primetim misao koja luta iz posta u post o tome da smanjenje stvarnih raspoloživih prihoda građana, koje se primećuje skoro svake decenije, nije samo veštačkog karaktera, već i svesnog. Podanici moraju biti siromašni kako bi razmišljali o hlebu današnjem, a ne postavljali čudna nematerijalna pitanja poput promene režima. Uz to, nizak nivo zarada obezbeđuje zemlji bar neku investicionu privlačnost, uprkos ugrađenim rizicima države. Ovo je zanimljivo teorijsko zversko razmišljanje koje objašnjava uočene činjenice, ali nije potkrepljeno nikakvim curenjem tajnih instrukcija i sličnim stvarima kojima se, zapravo, i može potvrditi teorije zavere.
Prijateljski kanal Anarhija+ objavljuje višedelni longread o tome kako prisustvo radikalnog krila spremnog na nasilne akcije utiče na tok protesta. Za sada je izašlo pet delova, a biće ih još. U serijalu se otkrivaju razne suptilnosti, poput toga kako se razlikuju efekti kada je radikalno krilo u prijateljskim odnosima sa umerenim, a kada između njih nema koordinacije – i slično. Očekuju se još dva-tri dela, koji će zatim biti sastavljeni u jednu celinu, ali ja sam odlučila da ne sačekam kraj jer se pojavio zanimljiv praktičan primer.
Najznačajniji protest prošle godine bila je, naravno, Belorusija. Na osnovu njegovih ishoda, politolozi su ili tiho žalili što se režim, koji se oslanja na kompaktno lojalno bezbednosno jezgro, pokazuje kao stabilan uz bilo kakvo nezadovoljstvo ostatka stanovništva, što potvrđuju već dva primera – Venecuela i Belorusija – ili su bili ogorčeni prema demonstrantima, rekavši da, skidajući papuče pre nego što stanu na klupe, pokazujete psima režima svoju potpunu bezubost i dajete kart blanš za represije, čija je žestina direktno proporcionalna broju manifestacija.
I ovde mi podmeću link ka veoma zanimljivom kanalu, koji se koristi za promovisanje upravo nasilnih akcija u Belorusiji, i to u izuzetno oštrom obliku. Pročitajte ga pažljivo, prilično je mlad, pa se može sav sadržaj obraditi. Ukratko: kanal planira da pokrene punopravan gerilski rat protiv režima. Taktika koja se pritom nudi daje do znanja: autori kanala, ko god oni bili, veoma dobro znaju kako rade sudovi u ankap režimima, kao i da odlično razumeju onaj uticaj radikalnog krila na protest u celini.
Pokušala sam da približno formulišem čime se vode ovi anonimni organizatori decentralizovanog nasilnog protesta:
Danas je ogromna većina nezadovoljnih režimom zaista nespremna za otvoreni oružani bunt, ali su mnogi izuzetno iznervirani potpunim odsustvom ustupaka od strane režima kao odgovora na mirne akcije.
Nespremnost za otvoreni bunt kod nekih je uzrokovana principijelnim neeluderanjem eskalacije nasilja, dok je kod drugih uzrokovana neeluderanjem podnošenja ozbiljnih troškova.
Čovek ume da razvije navike i veštine. Počevši od malih stvari, on se uvlači, i dalje se može postepeno istrenirati za ozbiljno nasilje.
Nasilje se ne sme heroizovati. Heroji skidaju papuče pre nego što uđu na klupe. Terorom se bave otpadnici. I društvo ima zahtev za pojavljivanje tih odvratnih likova koji će ratovati protiv režima iz najnižih motivacija.
Za socijalističku zemlju, uzlični niski motiv je – novac. Najbolje je ako će zbog novca druge sluge režima ubijati druge sluge režima. Ali odgovaraju i bilo koji drugi lumpeni.
Koliko plaćati za koje akcije? Ko će plaćati? A to neka tržište odluči, to je posao kanala – opis poslovnog modela koji kasnije može usvojiti bilo ko poželjan.
Šta možemo izvući iz ovih materijala?
Prvo, pamteći da je Belorusija za ruski režim nešto poput probnog polja, može se pretpostaviti da i u RF nas može čekati nešto slično, pa zašto ne pratiti pažljivije i mračnu stranu protesta, unapred isprobavajući to na sebi.
Drugo, u kanalu se daje niz praktičnih saveta za anonimizaciju koji će biti korisni i mirnim agoristima.
Treće, vidimo očiglednu potvrdu toga da tržišni odnosi odlično funkcionišu i u borbi protiv države, što znači da će tržište preživeti i bez države. Nije da je ovde reč o nekom velikom otkriću, ali i to povezujemo u celinu.
Ispostavilo se da postoji prilično velika „sekta“ pristalica Borisa Bojaršinova, koji negira opasnost oružja masovnog uništenja (OMU). On konstantno ponavlja otprilike ovakvu „mantru“ o beskorisnosti nuklearnog oružja (NO). Njegov profil je fizika, pa se većina razmišljanja odnosi konkretno na NO, ali ponekad govori nešto slično i o virusima (sećam se da je Mihail Svetov direktno pitao Bojaršinova o ideji virusnog OMU, a Boris je odgovorio otprilike u istom duhu kao i za NO).
Glavna poruka njegove teorije je da nijedno od trenutno postojećih OMU nije sposobno da uništi čovečanstvo, pa čak ni neki određeni geografski region. On tvrdi da veličina razaranja od nuklearne eksplozije raste kao kubni koren snage naplata (tj. pri povećanju broja „megatona“ bombe, razaranja rastu veoma, veoma sporo), da je nuklearna zima greška u proračunima i da je neće biti u stvarnosti, a da se virusi mogu zaustaviti vakcinom i da ih je nezgodno čuvati spremne za upotrebu.
Dakle, Bojaršinov i njegovi pristalice ne razumeju samu suštinu teorije odvraćanja i mešaju oružje sudnjeg dana (OSD) i oružje masovnog uništenja (OMU). Potonje se ponekad naziva i strateškim oružjem odvraćanja.
OSD u bukvalnom smislu je uređaj koji je sposoban da potpuno uništi celo čovečanstvo ili učini planetu nepodobnom za život.
OMU je oružje odvraćanja koje funkcioniše po teorijsko-igračkom modelu koristi/troškova. Niko od pristalica nuklearnog/virusnog odvraćanja nikada i ne tvrdi da OMU treba da ubije celo čovečanstvo u direktnom smislu, kao što se to razume u slučaju OSD. Čak i na vrhuncu hladnog rata, kada su SSSR i SAD imali desetine hiljada termonuklearnih naplata, eksperti su govorili o nanošenju neprihvatljive štete, ali nikako o potpunom uništenju planete. Koncepcija M.A.D. („Mutual Assured Destruction“) je varljiva u svom nazivu – to uopšte nije potpuno uzajamno uništenje kao što mnogi misle, već samo nanošenje neprihvatljive štete.
Ipak, za odvraćanje agresora u formi države, OMU je sasvim dovoljno. To odlično pokazuje primer severnokorejskog Kima, na kojeg se boji napasti čak i najmoćnija država sveta — SAD. O razornoj sili severnokorejskih raketa ne treba ni govoriti — kao što kažu eksperti, u najboljem slučaju doleće samo 1-2 rakete sa najjednostavnijom nuklearnom bojglavom, koja će raznesti nekoliko blokova gusto zgrađenog područja u gradu kao što je Njujork. Postoje i suprotni primeri — Kadafi i Husejn nisu imali OMU i svi odlično znamo šta se s njima desilo.
Iz etologije životinja je poznato kako je uređena hijerarhija dominacije kod vrsta životinja koje je formiraju (sam čin formiranja takve hijerarhije je greška [lokalni ekstremum] evolucije, koja nastaje zbog narušavanja ravnomernosti balansa potencijala nasilja [kod životinja je to odsustvo urođene naoružanosti]). Dakle, u takvoj hijerarhiji dominant („alfa“) može primeniti nasilje nad submisivnim jedinkama („omega“), a one uopšte nisu sposobne da mu nanesu uzvratnu štetu. Ako jesu sposobne — hijerarhija dominacije ne nastaje.
Uopšteno govoreći, sve države su, u odnosu kako na sopstvene građane, tako i na druge, slabije države, sposobne da primene nasilje bez rizika da dobiju uzvratnu štetu. Donoseći odluku o napadu na Husejna, vlada SAD-a je uzela u obzir rizike od uzvratnog udarca i, razumevši da je maksimum koji Sadam Husejn može učiniti to da ubije deo vojnika koji su tamo poslati dobrovoljno i spremni na rizik, lako se odlučila na agresiju.
Situacija sa severnokorejskim Kimom je potpuno drugačija — primiti čak i slabu bombu na Njujork je neprihvatljiva šteta, birači to neće razumeti i politički sistem SAD-a rizikuje da se raspadne, što vlast nikako ne sme dozvoliti.
Sada razmotrimo suočavanje stacionarnog bandita i pojedinca. Kako mislite, možete čak i primeniti ovo lično na sebe, da li bi društvo pristalo da sedi u karantinu dve nedelje kako bi dozvolilo državi da primeni nasilje čak i nad osobom koja vam je najneprijatnija, kao što je manijak-pedofil? Želite da pogubite jednog manijaka — dobrodošli na dvonedeljni karantin! Veoma sumnjam da biste pristali na to.
Država može primoravati pomoću nasilja samo onda kada ne sledi barem minimalni uzvratni udar pomoću OMU, inače „birači neće razumeti“. Tako da za odvraćanje moderne države NO ili virusi 4. stepena opasnosti su čak i previše. Dovoljan je i slab virus gripa, koji se u bukvalnom smislu može razmnožiti „u garaži“ koristeći najjednostavnije dostupne materijale, kao što su kokošja jaja i inkubator, a sam uzorak virusa za razmnožavanje može se bez problema nabaviti u bilo kojoj bolnici. Glavna stvar je neizbežnost uzvratnog udarca pomoću takvog OMU u slučaju „nabutillivanja“, što se može realizovati kao „sistem mrtve ruke“ ili „tržište ubistava“ („assasination market“). Nakon nekoliko takvih epizoda, zemlja će se brzo vratiti u stanje pojedinačnih predržavnih društava, gde je maksimum što su mogli uraditi sa prestupnikom bio ostracizam. O tome je dobro rekao filozof Stiven Pinker: „Osveta je rizičan posao, jer, ako je neprijatelj toliko opasan da ti je nanio štetu, malo je verovatno da će prihvatiti kaznu bez otpora.“. U pitanjima primoravanja na pokornost naređenjima („zakonima“) stacionarnog bandita — analogno je (o tome smo pričali u videu „Nenasilna država“). Postojanje čak i najjednostavnijeg OMU kod potencijalne žrtve države čini iniciranje nasilja „političkim samoubistvom“ za vlast. Doći će do toga da će društvo, umorno od neprekidnih karantina i prepunih bolnica, pritisnuti državu njenim sopstvenim silama da iskoreni agresivno nasilje (sada je teško u to poverovati, ali život će naterati).
Libertarian Band nas je iznenadio bonus novogodičkim videom, u kojem razmatra pitanje iz naslova. U timu se očigledno pojavio obožavalac Baženova, jer se analiza vodi iz pozicija ekonomskog mejnstrima. Na taj način, veći deo videa čine razmatranja o tome koliko su praznici isplativi za državnu ekonomiju, što ima veoma indirektnu vezu sa ankapom. U svakom slučaju, takav video je očigledno bolji od mog jučerašnjeg sumornog rezimea godine, a i zaključci u videu su sasvim korektni.
Određeni oblici nasilja se često legitimišu kao alat neophodan za održavanje društvenog poretka. To se posebno odnosi na progon ljudi koji su ranije počinili akte nasilja ili čak jednostavno na neprocenjivanje određenih sporazuma nenasilnim putem, kao i na prinudnu primenu sila radi nadoknade štete i kažnjavanja. U prvom članku ovog ciklusa već smo razmatrali kako se pitanje nadoknade štete i kažnjavanja kriminalaca može rešiti bez primene sila. Međutim, neki ljudi, uključujući i pristalice slobodnog bezdržavnog društva, mogu smatrati da je nasilje ipak neophodno ili, barem, dopušten alat u određenim situacijama. Jedan od argumenata koji im se mogu suprotstaviti jeste taj da primena sila vodi ka obnavljanju nasilne hijerarhije dominacije u obliku države sa neospornom i monopolskom vlašću. To predstavlja još jednu negativnu eksternaliju nasilja.
Za realizaciju sila u odnosu na ljude neophodno je postojanje organa ili subjekata koji imaju mogućnost da im neometano (ili sa minimalnim preprekama) primenjuju nasilje. U suštini, neko mora imati pravo i mogućnost da naruši Balans Potencijala Nasilja (BPN) – važnu komponentu slobodnog društva, bez koje njegovo stabilno i dugoročno postojanje u principu nije moguće.
Nedovoljna ravnomernost BPN-a u slobodnom društvu može biti uzrokovana time što predstavnici društva u većini ne žele na bilo koji način da se brane od akata nasilja, odnosno da ih pitanje bezbednosti u principu ne zanima, te su spremni da trpe agresore i dobrovoljno im se pokoravaju. U tom slučaju teško se može šta učiniti osim širenja sredstava za samoodbranu i popularizacije ideje o neophodnosti odbrane. Međutim, ako se slobodno društvo postigne polazeći od trenutnog stanja, takav scenario je malo verovatan, jer je izravnavanje BPN-a ovim metodama jedna od ključnih komponenti tog procesa. A postizanjem slobodnog društva putem izravnavanja BPN-a, stvorićemo uslove u kojima u principu ne bi trebalo da bude moguće postojanje organa sa pravom na neometanu primenu sile.
Ipak, može se pretpostaviti da je ipak došlo do stanja nedovoljne ravnomernosti BPN-a. Na primer, eliminisali smo nasilnu monopolističku vlast, ali smo odlučili da se ne rešimo primene sila, već da tu funkciju prebacimo na različite nezavisne agente, obezbeđujući im pritom određene prednosti u odnosu na sve ostale, što će im omogućiti da neometano bave se takvim aktivnostima. U tom slučaju, može mi se otvoriti samo jedno pitanje: šta bi tim agentima sprečilo da u jednom trenutku prestanu da ispunjavaju svoje obaveze prema sporazumima i počnu da primenjuju nasilje u sopstvene svrhe, uključujući i uspostavljanje sopstvene prinudne i monopolske vlasti nad ljudima i subjektima koji nemaju mogućnost odbrane?
Očigledno je da ih ništa neće sprečiti. Na taj način će nasilna i monopolska politička vlast biti ponovo stvorena. Upravo zato pristalice slobodnog društva ne mogu biti dosledne u svojim stavovima ako se pridržavaju legitimizacije i dopuštenosti određenih oblika nasilja u različite svrhe, uključujući i slučaj progona radi prinudne kazne i iznude kompenzacije, jer će to, ponovo, zahtevati postojanje organa ili subjekata koji imaju veći potencijal nasilja od svih ostalih, a samim tim i sposobnost da u bilo kom trenutku uspostave sopstvenu vlast.
Godina je bila užasna. Kanal skoro da nije dobio nove pratioce, objave su postale ređe, i uopšte se počeo osećati krizni period žanra. Video kurs o libertarianizmu na kanalu Libertarian Band zapeo je još u proleće, i ubrzo je prekinut usred rečenice. Na pitanja sada odgovaram prilično nevoljno, jer sam u suštini na sve već odgovorila, a ne želim da se ponavljam. Komentarisanje aktuelnih događaja iz svoje perspektive je jedini izduvni ventil, ali to je prilično sekundaran proizvod i ne bih želela da se potpuno fokusiram na to. Ostaju prevodi, ali je štetno prehraniti pratioce i njima.
U takvoj situaciji, naravno, treba započeti neki novi projekat, po mogućnosti uz očuvanje postojećih priprema.
Najočiglednije je sistematizacija onoga što je već napisano, u obliku jedinstvenog povezanog teksta o libertarianizmu. Projekat ima jasan minus. Takvih knjiga je već napisano mnogo, među njima nema nijedne idealne, i moja očigledno neće postati takva.
Drugi pravac – umesto knjige napraviti viki, kako bi se čovek za svaki termin ili pojam mogao uputiti na konkretnu adresu, i time presekli većina sporova o definicijama. Minus – takve aktivnosti nije veoma zgodno osvetljavati na kanalu. Drugi minus – viki je engine za decentralizovano kreiranje sadržaja, tako da će ili ići sporo i turobno u samoće, ili će ovaj prank brzo izmaći kontroli.
Mnogi se takođe žale na ozbiljan nedostatak libertarianske beletristike, i to je potencijalno veoma bogato polje. Istina, plašim se da ću to raditi još veštački nego Ajn Rend. Treba pokušati.
Ukratko, završavam ovu godinu u potpunom kreativnom rastroju, i najviše me čudi što se i dalje nalaze neki ludaci koji mi doniraju. Sa donacijama se zaista radi mnogo veselije, ali je veoma čudno kada neko veruje u tebe više nego ti sama.
Pre ot mesec dana dobio sam mali donat za prevod Erika Meka. Nisam baš žurila sa ovim prevodom, ali nisam želela ni da potpuno ignorišem činjenicu da je neko smatrao važnim da malo ohrabri proces. Tako da evo vam je novo poglavlje, pretposlednje u delu posvećenom filozofskim pretpostavkama za nastanak libertarijanizma. Sa prevodom sam se morala pomučiti: Džon Stuart Mil je pisao prilično zamršeno.
Poglavlje je posvećeno utilitarianističkim argumentima u korist slobode, drugim rečima, pokušajima da se opravda njena neophodnost ne samo takozvanim prirodnim pravima (to uopšte nije opravdanje, već jednostavan postulat, da postoji takvo pravo i tačka), već i društvenom koristi. Naravno, sa prelaskom na metodološki subjektivizam, direktna razmišljanja o opštem dobru počela su da izgledaju kao određeni anahronizam, ali ne u potpunosti, što me je donekle iznenadilo. U suštini, u svojim utilitarianističkim razmatranjima, iz kojih se po želji lako izvodi bilo koja totalitarna doktrina, Mil dolazi do naše stare poznanice samovlasništva, primata individualne bezbednosti i ostalih liberalnih atributa.
Sa naše trenutne perspektive, to naravno izgleda kao pokušaj silom opravdanja nečega što ne odgovara. Mill je a priori bio uveren u vrednost individualne slobode, a dalje je njegov zadatak sveden na odabir argumentacije zašto je ona potrebna radi obezbeđivanja najvišeg zajedničkog dobra. Da je a priori bio uveren u vrednost šerijatskih normi ili potrage za vanzemaljskim razumom, mogao je na potpuno isti način izgraditi argumentaciju koja dokazuje da su za postizanje najvišeg zajedničkog dobra upravo te izuzetno važne stvari.
Ne zaboravite da ohrabrite proces prevođenja svojim donacijama.
Zagovornici etatizma i primene silom pokretanih mera generalno dele nasilje na nelegitimno, odnosno loše nasilje protiv kojeg je neophodno boriti se, i navodno „legitimno“ nasilje, koje je dobro i koje je dozvoljeno, pa čak i neophodno primeniti. Legitimnim se može proglašavati nasilje radi postizanja određenih ciljeva koji, prema uveranjima etatista, vrede toga da se ljude posmatraju samo kao bezdušni resurs u rukama „mudre“ vlade. Legitimnim se može proglašavati nasilje radi osvete i silom pokretanog kažnjavanja onih koji su počinili čin nasilja u prošlosti ili čak samo prekršili neki dogovor nenasilnim metodama; navodno je to neophodna mera u borbi protiv kriminala, a takođe omogućava sprovođenje neke vrste „društvene osvete“, odnosno ispuštanje besa na one koji su u nečemu oklevali.
Naravno, polazeći od različitih etičkih modela i pogleda na društveni poredak, može se pokušati legitimizovati bilo koji oblik nasilja. Oni se čak mogu legitimizovati i na osnovu određenih praktičnih razmatranja, ali samo u veoma ograničenom smislu, izbegavajući posmatranje pune slike konačnih rezultata. Međutim, ako prestanemo da se bavimo čisto subjektivnim teorisanjem i u potpunosti sagledamo rezultate nasilnih praksi, možemo videti da nasilje samo vodi ka katastrofi, bez obzira na to da li se naziva legitimnim ili ne.
Da biste razumeli u čemu je stvar, hajde da zamislimo jednu situaciju. Konkretna osoba je optužena za izvršenje nekog krivičnog dela, sud joj je utvrdio krivicu i naložio da isplati odštetu ili da se potčini nekim drugim merama (na primer, odlazak u zatvor). Međutim, ona odbija da to učini. Naravno, može se koristiti čitav niz nemilitantskih metoda pritiska na nju, naročito raznovrsni reputacioni i finansijski instrumenti. Ali, to vas ne zadovoljava i želite silom da postignete svoje? Onda hajde da vidimo koliko ste spremni da odete, naročito imajući u vidu da živimo u modernom visokotehnološkom svetu, u kojem destruktivni potencijal pojedinca svakim danom samo raste.
1) Koristeći to ili ono oružje za samoodbranu, osuđenik uništava agente koji su došli u njegov dom i koji ga pretnjama nasiljem prisiljavaju da se potčini.
2) Koristeći eksploziv unapred postavljen u stambenu zgradu ili na prepunom mestu, osuđenik zahteva da ga ostave na miru, inače neće imati izbora nego da ga aktivira (ili da ne spreči eksploziju po unapred podešenom tajmeru, ako je već uhvaćen i ne nameravaju da ga puste), i time ubije veliki broj ljudi.
3) Koristeći unapred postavljen kontejner sa bezopasnim virusom (na primer, gripom ili koronavirusom), osuđenik po istom šemi zaražava nekoliko ljudi u gradu i time primorava vlasti da uvedu strogu dvonedeljnu karantinu u celom gradu (zamislite da će vama lično biti zabranjen izlazak iz kuće tokom tog karantina).
4) Koristeći unapred postavljenu „prljavu bombu“, on pretvara veliki grad u drugu Pripyat, dolazi do potpune evakuacije stanovništva, a mnogi umiru od karcinoma. Sva nekretnina i deo pokretne imovine stanovnika grada nestaju bez povratka (postaju neupotrebljivi zbog radioaktivnog zagađenja).
5) Koristeći unapred postavljeni kontejner sa ranije izolovanim ili sintetisanim veoma opasnim virusom (što će, sa napretkom tehnike, takođe prestati biti veliki problem), osuđenik pokreće pandemiju koja dovodi do masovnog karantina širom zemlje na dug period, velikog broja žrtava i kolapsa ekonomije.
6) Koristeći termonuklearne rakete (osuđenik je dovoljno imućan da ih proizvede) ili visokokapacitetne nosioce energije (koji, kao i sintetizatori virusa, mogu postati prilično dostupna, pa čak i uobičajena sredstva u svakodnevici), on pretvara čitavu planetu u izgorenu pustinju nepodobnu za život i uništava civilizaciju onakvu kakva trenutno postoji. Mali deo preživelih se vraća u kameno doba.
Mislim da je najveći rizik na koji ste spremni ono što je opisano u prvoj stavci, jer bi inače posledice bile katastrofalne. A u slučaju postizanja Balansa Potencijala Nasilja (odnosno opšte naoružanosti), ova opcija će obavezno završiti likvidacijom agenata snaga, zbog čega će prisilna egzekucija u principu postati nemoguća!
Pred kraj godine Libertarian Band je ipak izbacila finalni video iz ciklusa o nasilju. Ispao je pomalo opušten i ohrabrujuć, baš ono što treba krajem decembra. Kaže se, da, nasilje jeste, naravno, problem, ali to je za mnoge problem, i mnogima je isplativo da ga reše. A pošto tehnički izgleda rešivo, pošto već postoje i cilj i sredstva, onda će se, naravno, ono i rešiti.
Imam dve glavne primedbe na ceo ciklus. Prvo, on je prilično apstraktan. Problem nasilja uopšte je kao problem siromaštva uopšte. Ljude više brine lična bezbednost i lično blagostanje, a ako se raspravlja o makroparametru, to značajno smanjuje uključenost. Drugo, postulisano razdvajanje samoobrane i osvete je u velikoj meri veštačko. Shodno tome, govoriti o tome da je prvo božanski, a drugo ne – neizbežno će izazivati rasprave: zašto, zapravo, ne, i gde je granica. Evo, neko me udari, ja uzvratim, a meni kažu da nisam u pravu, osveta je loša, treba delovati nenasilnim metodama. Ja izjavim da je to bila samoobrana, a meni odgovore kako to može biti samoobrana ako su me već udarili. Zašto je razlika u vremenu razmene udaraca od jedne sekunde u redu, a od jednog dana nije?
Ipak, lična bezbednost je u korelaciji sa opštim nivoom nasilja, kao što je lično blagostanje u korelaciji sa opštim nivoom siromaštva, a i nenasilne metode rešavanja konflikata su u ogromnom broju slučajeva veoma efikasne. Tako da će mi zagovornici pristupa koji se promoviše u ovom ciklusu za sada ostati saveznici. Zapravo, tačno do trenutka kada opšta fascinacija ovim pristupom ne umanji moju ličnu bezbednost, a do toga je još veoma daleko.
Naravno, mogu. Najupečatiji primer tome je Britanska Istočnoindijska kompanija. Zato se na pitanje zapravo mora odgovoriti: „kako ne dozvoliti korporacijama da to učine?“
Politički filozofi već dugo pretražuju srodno pitanje o tome kako ne dozvoliti vladi da sklizne u tiraniju. Predložena rešenja se mogu podeliti u dve kategorije. Prva su tehnološka. To su različiti modeli podele vlasti i ostalo institucionalno građenje. Druga su ideološka. To je propaganda spremnosti da se pruži otpor bilo kakvim pokušajima skliznuća u tiraniju.
Otprilike isto je i sa korporacijama. Mogu se graditi modeli o tome kako će se upravo u distribuiranom režimu rešavati konflikti u okviru ankapije. Na primer, potpuno mi je privlačna Fridmanova, ili joj srodna Molinjijeva šema. A može se jednostavno postulirati da, prvo, upravo sam čovek uvek odlučuje da li će poštovati taj ili onaj ugovor ili izaći iz njega, a drugo, da je upravo čovek mera svih stvari, i ako on smatra da vidi nepravdu, onda je na njemu da odluči da li će pomoći u njenom uklanjanju. Ne postoji nikakav magični ugovor o nenapadanju koji je obavezan za opšte poštovanje, već postoje privatna uverenja o onome što je ispravno. Da li je korporacija prešla granice? Korporaciju treba kazniti.
Anarhija nije održiva bez stalne spremnosti ljudi na direktne akcije u odbrani pravde. A određene strukture, poput organizacija za rešavanje sporova, jednostavno omogućavaju korišćenje podele rada. Mala i ujedinjena korporacija zla sposobna je da zastraši mali teritorij i iscedi sve iz njega. Ali u uslovima anarhije, ona ima malo šanse da razvije uspeh i proširi se izvan određenog limita: akumulacija kritične mase koordinisano delujućih neprijatelja oduzimaće toj korporaciji sve snage na njihovo obuzdavanje.
Dakle, da sam pri ankapu želela da se potvrđujem kroz prisilu i oduzimanje tuđe imovine, to bih radila kao mala grupa, anonimno, i nestala bih u noći čim bi se protivnik opomestio. U razvijenom informacionom svetu to bi, najverovatnije, značilo hakerske napade – nakon napada na fizičke objekte teže je obrisati tragove. Da, kriminal ove vrste je kod ankapa sasvim moguć, pa čak i održiv. Ali svi oni hipotetički slučajevi u duhu „tvoj deda je instalirao piratski Windows pre pola veka, od tada su se nakupile kamate za kašnjenje, i zato je odlukom našeg džepnog suda pretvoren u ugovorno robljstvo na trideset godina“ – to je pokušaj da se zamisli anarhija u kojoj su svi bez izuzetka pogođeni etatiističkim bolestima mozga. Dokle god su pogođeni, anarhije jednostavno neće biti, a kada se bolest uspe prevazići, takvi slučajevi će postati nemogući.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
