Ideju opšte naoružanosti i naoružane samoodbrane često pokušavaju predstaviti kao neodrživu prihvatajući argument prednosti napadača. Koja je na kraju razlika, naoružana li je žrtva ili ne, ako je napadač svakako bolje pripremljen za sukob, budući da je upravo on njega isplanirao, dok žrtva ništa ne očekuje. Uopšte, malo koji napadač će rizikovati susret sa jačim protivnikom, oni će radije birati slabu žrtvu, a jaku će zaobići. Napadač uvek ima prednost, najčešće je jači, a sloboda naoružavanja će mu dati samo još veću prednost, jer će moći slobodno da se naoruža.
Za početak treba primetiti da upravo ograničavanje slobode naoružavanja daje napadaču prednost. Zabrana važi samo za poslušne građane. Ako uzmemo statistiku iz SAD, 94% masovnih pucnjava dešava se u zonama bez oružja, i 80% naoružanih kriminalaca je svoje oružje nabavilo nelegalnim putem, najčešće na crnom tržištu, a ne jednostavno kupovinom u običnoj prodavnici oružja; osim toga, 57% kriminalaca se u većoj meri plaši naoružanih građana nego policajaca. Svi ovi činjenice direktno ukazuju na to da upravo regulacija i zabrana naoružavanja daje napadaču dodatnu prednost.
I čak i ako nakon toga napadač i dalje ima neku prednost nad žrtvom, generalno to i dalje ništa ne rešava. Napadač ne može sebi garantovati uspeh, u najboljem scenariju za njega njegova šansa za uspeh je samo veća nego šansa njegove žrtve. Ali rizik njegovog neuspeha u slučaju naoružane žrtve je takođe visok, i on će se pri svakom napadu izlagati tom riziku. Pobeda u jednom pojedinačnom sukobu neće ga učiniti pobednikom u celini, ubrzo će se suočiti sa neuspehom koji ga može koštati čak i sopstvenog života. A nasilni kriminalci čine ogromnu manjinu stanovništva, kao što pokazuje analiza ruske kriminalnosti, u najgorem slučaju imamo jednog nasilnog kriminalca godišnje na 695 osoba (i to uzimajući u obzir ne samo ubistva, silovanja i nanošenje teških fizičkih povreda, već i, na primer, nanošenje batina). To znači da silovnici čisto statistički nemaju nikakve šanse da pobede naoružano civilno stanovništvo, niti uopšte da nanesu bilo kakvu ozbiljnu štetu društvu.
Ideju izjednačavanja balansa potencijala nasilja (BPN) sa ciljem da svaka osoba može da suzdrži i odbije napade raznih vrsta nasilnika i manijaka, kao i radi osiguravanja nemogućnosti ponovnog uspostavljanja nasilne hijerarhije dominacije u formi države koja nameće svoj monopol na nasilje, često se kritikuje pokazujući primer SAD kao društva sa opštom naoružanošću. A pošto u SAD postoji država i tamo su veoma česti slučajevi vršenja akata nasilja, to govori o nefunkcionalnosti ove ideje. Ali, da li u SAD zaista postoji ujednačen BPN?
Naravno da ne. Anketiranje Pew Research Center pokazuje, da samo 30% Amerikanaca poseduje oružje, a još 11% živi sa nekim ko ga ima. Među vlasnicima oružja, 72% ima upravo ručno vatreno oružje, na primer pištolj. Od njih, 11% stalno nosi oružje sa sobom, 26% povremeno, a 57% samo retko. Ako izvučemo zaključak na osnovu ove statistike, dobijamo da među svim Amerikancima samo 2,4% ljudi stalno ima oružje uz sebe, još 5,4% povremeno, a 12,3% retko.
V ovo treba dodati da je raspodela naoružanosti u SAD veoma neujednačena. Prvo, različite države i okruzi (country) imaju različite zakone o oružju. Dok ćete u državama Men i Luisijana moći lako da nabavite oružje, u Njujorku, Kaliforniji ili Masačusetsu ćete morati mnogo da se potrudite da to postignete. Drugo, u poslednje vreme predstavnici manjina dobijaju dozvole za skriveno nošenje oružja mnogo češće nego belo stanovništvo zemlje. Na primer, u poslednjih 10 godina u Severnoj Karolini broj dozvola izdatih crnima porastao je dvostruko u poređenju sa belcima.
U celini, 7,3% Amerikanaca ima dozvolu za skriveno nošenje oružja. Naravno, ako uzmemo u obzir da je u 16 država dovoljno samo legalno posedovati oružje da bi se imalo pravo na njegovo skriveno nošenje, kao i pretpostavivši da neki ljudi poseduju i nose oružje ilegalno, broj vlasnika i nosilaca oružja ionako ne bi trebalo da bude toliko veći, s obzirom na to da, prema mišljenju 60% Amerikanaca, zakoni o oružju treba da budu još strožiji.
Kao što vidimo, u SAD ne postoji nikakva apsolutno opšta naoružanost, odnosno ravnomerna ravnoteža potencijala nasilja. A naoružanost koja postoji raspoređena je veoma neujednačeno. Iz tog razloga, primer SAD nam ne može reći ništa o tome kako opšta naoružanost utiče na društvo.
U vezi sa incidentom kod Krasnojarska Bitarh je obnovio svoja razmišljanja o izravnavanju ravnoteže potencijala nasilja i objavio članak BitTorrent za oružje, u kojem navodi da je jedan od najočiglednijih načina da se postigne praktično potpuno naoružanje – učiniti cenu oružja nultom. A pošto je pri današnjem nivou tehnologije to neostvarivo, onda makar maksimalno niskom, kako bi volonteri mogli bukvalno da dele oružje svima koji žele, a da pritom ne potroše previše.
On razmatra sledeće tehnološke porodice:
Kompaktno projektilno oružje, gde se slaba energija pucnja kompenzuje hemijom. Čime tačno isporučiti element koji pogađa, a koji je napunjen toksinom – stvar je ukusa i tehnološke mašte.
Slepljujući laseri
Oštećenje protivnika mlazom tečnosti ili sprejem (gasni baloni, vodeni pištolji i slično)
U sledećoj belešci on navodi jednostavnu šemu flamera na bazi vodenog pištolja, ne navodeći, doduše, koliko je šema funkcionalna, dometljiva, precizna i bezbedna. Video snimak sa sklapanjem i testiranjem slične stvari izgledao bi mnogo efektnije, i nadam se da će se i takvi snimci pronaći.
Šta mogu reći povodom predloženog mehanizma izravnavanja RPN?
Nenatalno oružje za samoodbranu – dovoljno razvijena industrija u kojoj se mogu pronaći rešenja za svaki ukus, novčanik i zakonodavni okvir. Konkretno, za Rusiju se kao skoro jedina bez alternativa, optimalna po bezbednosti i ceni, pokazuje gasni sprej. On kombinuje prednosti kompaktnosti i cene – ali što je najvažnije – za njegovu upotrebu ne prijete nikakve ozbiljne sankcije od strane države.
Bitarh više fantazira o nenatalnom napadačkom oružju, poput onih zaslepujućih lasera. Njih je smisleno koristiti izdaleka i protiv zbijenog protivnika, zbog čega se koriste tokom uličnih protesta. Isto tako, upravo za ulične proteste potrebni su ogromni gasni boce iz protivpožarnih aparata, razne improvizovane bacače plamena i slično. Ovde bi odlično odgovarale i razne baliste sa katapultima, koje su pre način za razonodu mašte nego način da se pobedi u uličnom ratu.
U krajnjevskom incidentu, glavni saveznik napadača bila je iznenadnost napada. Oružje ne bi pomoglo. Da je na strani žrtava postojala ozbiljna brojčana prednost, ili da su im imali pri ruci par traumatičnih pištolja, protivnik bi mogao jednostavno sačekati da zasnu i onda zapaliti šatore. Dakle, ako do ovakvih sukoba dođe u nekom tajga corneru, odbrana je ili u javnosti, ili u tome da se identifikuje naručilac i da se on dovede u strah.
Ideja besplatne distribucije oružja od strane volontera je pokušaj da se počne malo na pogrešnom mestu. Oružje je ionako jeftino i praktično ga svako može priuštiti. Stvar je u prioritetima. Potrebni su pre svega inspirativni primeri upotrebe oružja – i tek nakon toga, na talasu hajpa, treba gurati ideju o naoružavanju u masu. A ono što ljudi dobiju besplatno, ne cene.
Jer ako sam samo mali preduzetnik, sve mi može oduzeti neka organizovana kriminalna grupa iz kraja. A takvih kriminalnih grupa će postati nezamislivo mnogo zbog prostačke ljudske prirode i nevolje da se radi. Šta da radim, da se oslanjam samo na pištolj u džepu?
Tigrica
Veoma detaljno sam analizirala ovu temu u scenariju za video Libertarian Band o uslovima održivosti anarhije, možete čak i da ne čitate dalje, već samo da pogledate video i na tome završite.
Ako ste imali tu nesreću da se nađete u siromašnom društvu gde je pljačka znatno isplativija od mirnog rada, onda ćete vi, mali preduzetnik, zaista morati da se oslanjate i na svoj pištolj i na dobru zaštitu – trošićete na zaštitu na jedan ili drugi način prilično značajan deo svojih prihoda, a cena vašeg nepoverenja prema svima će biti ugrađena u cenu robe koju prodajete, što će potrošači morati da plate. Tako će vaš život biti siromašan i opasan, a mirnim komšijama ćete ozbiljno zaostajati u produktivnosti rada – i tako sve dok određena kritična masa ljudi u društvu ne izroni iz blata siromaštva: novac daje sigurnost u sutra, odnosno povećava vidik planiranja ljudi. Tako će prestati da žive po principu „ti umri danas, a ja sutra“ i preći u režim „dajmo jedni drugima da živimo“.
U svakom slučaju, kakvi god bili vaši početni uslovi, mirnom održivom bezdržavnom zajednici moći ćete da pređete tek kada se pojavi vaša spremnost da lično branite svoju individualnu slobodu. To jest, kao što ste potpuno ispravno primetili, da se oslanjate na pištolj u džepu. Pištolj u sefu, koji ne odlučujete da upotrebite u strahu da se nešto ne desi, vam nikako neće pomoći.
Izbor privatnog predstavnika? Naoružano stanovništvo je odlično, ali tenkovi, avioni i rakete, kome ih prodavati, i kome kupovati, a samim tim i čuvati? I, očigledno je pitanje, kako će privatnik od toga imati profit? Donacijama? Ili će nuditi zaštitu određenom delu stanovništva? Prilično čudno. Vojnici će otići, recimo, u razne PMB, i biće plaćenici, ali šta je sa oružjem odvraćanja? Plate privatniku spolja, i to je to. Kaput. Kosmopolitizam je kul, ali ova opcija je sasvim realna. Opet, teroristički napadi koji se izvode sa ciljem zastrašivanja, ili zbog neslaganja sa stanovništvom po nekim kriterijumima. Ko će ih istraživati? Privatne obezbeđivačke organizacije koje se bave poslovima obezbeđenja? Ljudi kojima će se ono što se desilo biti interesantno? Sasvim je verovatno. Šta je sa vatrogascima, koji bi trebalo da dođu naknadno? Doći će oni, a vlasnika kuće nema, ili ga uopšte nema, jer se zemljište nalazi na napuštenom mestu. Neka gori? A grad spašen od požara će im platiti donacijama? Donacija je gruba reč, ali u suštini, ako ljudi nisu obavezni da plate za to, onda će radije platiti osiguranju, a da li će osiguravajuća društva to raditi? Shodno tome, svako osiguravajuće društvo će imati svoje veze sa vatrogascima i slično. Okej, sam sam odgovorio. Ali što se tiče oružja masovnog uništenja i teške vojne tehnike, još uvek nije jasno.
Royal hacker
Prilično je teško odgovarati na tako opširna pitanja, pa ću se fokusirati na prvi deo.
Zaista, postoji prilično specifična usluga koju bi čoveku, čini se, može pružiti samo država: to je usluga predstavljanja pred drugom državom. Države ne smatraju građane drugih država subjektima ugovora. One se dogovaraju sa drugim državama, dok građani i kompanije nastupaju kao objekti sporazuma. To se odnosi na trgovinske carine i regulative, na režim viza, na isporuku kriminalaca. Kako na takvo nepristojno ponašanje može odgovoriti tržište?
Srećom, države mogu donositi odluke u vezi sa strancima ne samo u bilateralnom, već i u autarkijskom režimu. Na primer, izdati naredbu da se proizvodi koji su dobili određene sertifikate ne opterećuju carinom. A to znači da ništa ne sprečava kompaniju koja izdaje sertifikate da sarađuje sa grupama uticaja u onim zemljama koje su interesantne kao tržište prodaje. Slično tome, neki konzorcijum turističkih agencija može sarađivati sa lobistima u vezi sa režimom bez vize za kupce određenih turističkih paketa. Ukratko, zadatak izgleda složeno, ali rešivo, iako mi se verovatnije čini dobijanje viza putem kupovine nekog pogodnog državljanstva (a što je na tržištu više imućnih apatrida koji žele da putuju, to će se razne male ostrvske države više takmičiti oko njih, i zahvaljujući masovnosti, cena pitanja će prilično brzo pasti na sasvim prihvatljiv nivo).
Teže je sa progonom kriminalaca. Jednom sam pisala o funkcijama zatvora u ankapu, tvrdeći da je on kriminalcu potreban pre svega kao utočište od odmazde. Ako kriminalac ima mogućnost da pobegne na teritoriju države, on zapravo dobija isto to utočište, samo bez zatvaranja u četiri zida. S druge strane, država u smislu zaštite je zatvor za siromašne. To jest, zaštita kao da postoji, ali je čisto nominalna. Dakle, ako se ipak uspe pronaći onoga ko se skrio na teritoriji države (a to je sasvim izvodljiv i legalan zadatak za privatne detektivske agencije, koji oni odlično mogu da obavljaju na teritoriji države), onda se dalje može ili pregovarati sa njim, ili ga na neki način eliminisati, jer je malo verovatno da će državne strukture uspeti, niti će želeti, da ga zaštite. Konačno, kriminalcu se može pretiati ne odmazdom, već deportacijom u onu državu čije je državljanstvo stekao kako bi prešao granicu, a tamo ga može suditi sam državni sud. To nije baš najbolje rešenje, ali zapretiti da će se jedan bandit predati na odmazdu drugim banditima ako ne nadoknadi štetu – to je manje-više prihvatljivo.
Ostatak vašeg dugog pitanja posvećen je uglavnom pitanjima upotrebe i prodaje teškog naoružanja. Ništa ne sprečava privatnu kompaniju, radeći na bezdržavnoj teritoriji, da proizvodi oružje i legalno ga isporučuje na teritorije država, ako su zaključeni odgovarajući ugovori sa kompanijama kupcima (oni mogu biti i ministarstva odbrane). Naravno, u nacionalnim armijama obično važe standardi, i ako je jedan konkretan model tenka primljen u naoružanje, nametati odluku o kupovini drugog modela je pravi problem. Ali to su pitanja koja se već sada rešavaju bez državnog patronaže, tako da će i u ankapu oružane kompanije to uspešno odraditi, nisu male.
Što se tiče kupovine teškog naoružanja od strane nekih hipotetičkih ankapovskih privatnih vojnih kompanija, ja lično ne verujem u tržišnu opravdanost takvih nabavki, ali ne mogu da navedem jasne argumente. Možda će se nekoliko PMK na bezdržavnoj teritoriji potpuno naoružati, na kraju krajeva, tenkovski biatlon će biti sasvim monetizovan šou, umesto da se bave nečim drugim u vreme mira.
Da li će zaista svi biti na ivici živaca i spremni da se odmah brane (oružjem), uništavajući svu zabavu?
анонимный вопрос
Prilično sočnu sliku onoga kako je nesrećnim pranksterima u društvu gde su svi na ivici živaca i spremni da se odmah brane, nacrtao je Aleksandar Rozov u svojim nedavnim knjigama iz beskrajnog Meganezijskog ciklusa. Tamo su pranksteri ozbiljno protraćivali, ali pošto je slika toga kako su protraćivani išla uživo, njihovi rejtingi su samo rasli, zajedno sa monetizacijom. Čudan način zarade, ali ljudi idu u potrazi za zabavom, kao i za ozbiljnijim čudностima.
Uopšte gledano, smisao za humor je sposobnost uživanja u neskladu onoga što se posmatra i onoga što se očekuje (definicija nije moja, gde sam je pročitala, ne sećam se). U društvu gde su svi na ivici živaca, zaista će biti teško sa smislom za humor u situacijama kada imaš sve razloge da smatraš postupke subjekta napadom, a on se na kraju ispostavi da je samo šala. Ali već poznati prank sa Vejderom i uličnim toaletom sasvim je pogodan za reprodukciju u bilo kom naoružanom društvu. Čak i da je devojka sa skrinšota umesto torbe imala mitraljez, verovatno ne bi otvorila vatru, ali bi naravno mogla da podigne oružje kako bi videla kako tim momcima ide uzvraćeni prank i da li se Lord Vejder ozida u gaće.
Razumem da se ovo može regulisati u okviru ugovornih jurisdikcija, ali kako postupati u opštem slučaju? Na primer, ako vidim da osoba izvlači oružje na javnom mestu, mogu li ja pucati prvi, dok još nikome nije naškodio?
Han Solo
Veoma dobro razumem vašu želju da skinete odgovornost sa sebe za izbor najboljeg načina postupanja u ekstremnoj situaciji. Nažalost, to ne funkcioniše tako.
Vidite kako neko izvlači oružje na javnom mestu. Možete i vi izvući oružje i pucati prvi, ili ne možete to da uradite. Ne znate koja će odluka biti ispravna jer ne raspolažete potpunim informacijama o situaciji. Mogu se navesti stvarni primeri iz života kada je osoba izvlačila oružje da bi se zaštitila od napada, ali su prolaznici odlučili da upravo ta osoba napada i pucali u nju. A šta ako ta osoba sama izvlači oružje da bi se zaštitila od nekoga van vašeg vidokruga?
Zato se kao bezbednija praksa smatra da, pre nego što u nekoga pucate, viknete sakramentno „Stoj, pucam!“ – to se radi prvenstveno da bi se obavestili svedoci da niste vi započeli napad i da računate na mirno rešavanje konflikta. To se, inače, uči na kursevima bezbednog rukovanja oružjem, tako da ovde ne otkrivam Ameriku.
Da, svako odlaganje pre pucanja nosi rizik da ne budete prvi koji puca. Ali niko bolje od vas u konkretnoj situaciji neće odlučiti koji je rizik poželjniji: pucati bez upozorenja i odgovarati za to što ste napali, ili upozoriti i primiti metak.
U drugom delu svog hoplofobičnog videa, TrashSmash je ipak uspeo da kaže jednu pametnu rečenicu, citiram:
Jedini preostali ubedljivi argument za olakšavanje pristupa oružju je lična sloboda.
43:09-43:15
Za libertarijanca ovaj argument zaista prevazilazi sve ostale. Pravo vlasništva, pravo na njegovo korišćenje za samoodbranu, sport, lov, kolekcionarstvo i druge mirne aktivnosti – iznad je svih statističkih proračuna i drugih pozivanja na društvenu korist.
Zato, umesto da se zakopavate u lavirinte razbacanych podataka, prikupljenih upitnim metodama sa manipulativnim ciljevima na račun poreza, i koristite ih za rasprave sa još jednim apologetom razoružavanja građana, jednostavno ga namamite.
Samo ga nemojte voditi u lov sa pijanim tipovima, bolje ga odvedite u streljanu, neka posluša uputstva o bezbednosti, ispuca nekoliko desetina metaka, i na kraju čuje „Hvala na bezbednom pucanju, dođite ponovo“. I kada se njegovi strahovi smire, možete čestitati sebi: bilo je manje hoplofoba u svetu.
To toliko približava ljude!
A šta vi mislite?
Как правильнее либертарианцам вести оружейную политику в современной России?
Poznati videobloger TrashSmash objavio je dug i patetičan video o tome koliko je državni militarizam loš i kako svi mi u ime mira moramo biti ogoljeni, rešavajući se građanskog oružja i testosterona.
Nedavno sam odgovarala na pitanja koja se tiču oružja: o posledicama legalizacije i o psihopatima. Tamo sam svuda ukazivala na logičke pretpostavke da će naoružavanje građana smanjiti kriminalitet, kao i na to da se to potvrđuje praksom na postsovjetskom prostoru.
Upravo sada u Sankt Peterburgu traje predavanje poznatog libertarijanskog eksperta za oružje Vladimira Popova, voditelja kanala Don’t tread on me. Tamo on upozorava protiv pokretanja propagandnih igara sa statistikom, jer na kriminalitet utiče mnoštvo mnogo značajnijih faktora, i nikakva korelacija između nivoa ubistava i nivoa naoružanosti građana u svetu se ne može uočiti.
Nije da je to direktno odričanje moje teze, ali dopuna je sasvim značajna.
Dobro, neću vas ometati, samo gledajte prenos zajedno sa mnom.
