Тег: prevod

Mehanika slobode. Poglavlja 38-40 i postscriptum prvom izdanju.

Poglavlje 38, Ekonomija krađe, ili odsustvo vladajuće klase, daje ekonomsku analizu industrije krađe, pokazuje da konkurencija u ovoj sferi vodi ka osiromašivanju društva, i da je ova industrija, u suštini, neisplativa čak i samim lopovima. Sličan sistem argumenata pokazuje da ni država, kao vrsta krađe, nije isplativa čak ni najvišim političarima, pošto njihovi troškovi ispadaju veći od profita. Naravno, ovaj argument deluje paradoksalno, jer mu se lako mogu suprotstaviti brojni kontraeemplari, međutim, glavni zaključak poglavlja ne odnosi se na poricanje mogućnosti individualne koristi kroz državu, već na ukazivanje na to da se iza postupaka države ne vidi nikakav jedinstven klasni interes.

Poglavlje 39, Desna strana zamke javnog dobra, govori o veoma zanimljivom paradoksu, povezanom sa tim da se javna dobra uvek nedovoljno proizvode u odnosu na potražnju za njima, usled nepogodnosti pri njihovoj monetizaciji. Kod države, takvim javnim dobrom ispostavljaju se dobri zakoni koji život čine jednostavnim, udobnim i bez tereta, nasuprot lošim, koji raspoređuju troškove na sve, a profit donose malima. Međutim, kod anarhije je sve upravo obrnuto: pošto se zakoni u određenom smislu kupuju na tržištu, dobri zakoni ispostavljaju se kao privatno dobro i proizvode se do potpunog zadovoljenja potražnje, dok se loši ispostavljaju kao društveno zlo: spremni su samo retki da troše na njihovu proizvodnju radi sopstvenog profita, a njihovo uvođenje mogu sabotirati svi, i to veoma jeftino. Na taj način, ako se uspe nekako preći sa države na anarho-kapitalistički poredak, on će se pokazati potpuno otpornim na pokušaje povratka države.

U Poglavlju 40, Kako stići odavde tamo, Fridman mi kaže da sam odličan i da ispravno razumem strategiju izgradnje ankap-a, a Mihailu Svetovu predlaže da smiri žegavost u izgradnji vertikale vlasti u libertarijanskoj partiji i fokusira se na lične prosvetiteljske projekte. Hvala, Dejvide!

U Postscriptumu za perfekcioniste Fridman objašnjava koje teme nije obradio u knjizi i zašto.

Ovde se završava prvo izdanje Mehanike slobode. Svaki sledeći delovi su pisani za drugo i treće izdanje knjige

Najavljujem nove prevode

Još sam prilično daleko od završetka lekture Friedmanovog prevoda, a u međuvremenu su se u odeljku Prevođenje na sajtu pojavila još dva dugoročna projekta. Obe knjige još nisam pročitala i pročitaću ih tek tokom procesa uređivanja prevoda, tada ću i formirati svoje mišljenje o njima.

  1. Stefan Molinju, Praktična anarhija. Prevod je pokrenuo kanal Antidrugarstvo, a ja sam samo preuzela inicijativu i predložila da se za prevod koristi radni proces koji je već isproban na Friedmanu.
  1. Erik Mak. Libertarijanizam. Sama knjiga je preporučena za čitanje od strane Mihaila Požarskog. Nije bilo dostupnog engleskog teksta na slobodnom pristupu, pa sam morala da ga kupim na Amazonu, a zatim da ga skoro „piratujem“ kao u eri papirnih knjiga: napravim snimke ekrana i prepoznam slike. Tako da engleski tekst ne može da se pohvali dobrim slaganjem, već ćemo sređivati sam prevod.

Za ubrzanje rada na prevodima, veoma će pomoći vaše donacije na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo

Prevod Mehanike slobode. Poglavlja 35-37

Juče je Devid Fridman proslavio 75. rođendan. Nažalost, nisam imao dovoljno vremena da pripremim ceo prevod za njegov jubilej, pa objavljujem naredne tri poglavlja.

Poglavlje 35. U čemu se prognoza svodi na spekulaciju. Ovde se Fridman priznao pred nama da je opisao samo jednu od mnogih varijanti anarho-kapitalističkog društva – agorističku, koja je podjednako strana i komunama i korporacijama, ali teži samozapošljavanju i malim agencijama frilensera (awww!). Istovremeno se ispostavilo da reč agorizam nije izmislio Konkin, već Robert le Fevr, o kome, nažalost, ništa ne znam.

Poglavlje 36. Zašto baš anarhija? U ovom poglavlju Fridman mora da objasni zašto mu ideja ograničene države toliko ne odgovara i zašto tako uporno zastupa baš ideju anarhije. Nažalost, autor odgovara: ograničenu državu smo već probali: ne uklapa se u nikakve okvire, uporno nam se zaklanja na lice.

Poglavlje 37. Revolucija – najgori izbor. Ovde se Fridman ne polemiše toliko sa ankapima, koliko sa klasičnim anarhistima koji su uvereni da se država može ukinuti samo revolucionarnim putem. Argumentacija ne blista originalnošću, ali je prilično jasna.

Prevod Mehanike slobode. Poglavlja 31-33.

Objavljujem još nekoliko poglavlja Mehanike slobode Davida Friedmana

Poglavlje 31. Da li je anarho-kapitalizam libertarijanski? U ovom poglavlju Friedman postavlja pitanje u formulaciji koja je mnogima prilično neobična. Navikli smo da smatramo da je anarho-kapitalizam najradikalniji i najdosledniji libertarijanizam, ali za Friedmana to nije sasvim tako. Njegov libertarijanizam je zasnovan na samoposedovanju i principu neagresije, dok je anarho-kapitalizam zasnovan na decentralizaciji prava i slobodnom tržištu. Zato mu je potrebna dodatna argumentacija kako bi pokazao: anarho-kapitalističko društvo je zaista libertarijansko.

Poglavlje 32. I, kao besplatan bonus. Ovo je malo poglavlje u kojem se electoralni proces poredi sa tržišnim, naravno u korist ovog drugog.

Poglavlje 33. Socijalizam, ograničena država, anarhija i bikini. Ovde Friedman duhovito objašnjava da je socijalizam sličan težnji da se sve devojke primoraju da nose isključivo bikini, jer vreme pod pretnjom streljanja mora biti sunčano.

Anarhija i njen raspad

Prevod članka Džeka Hiršlejfera

U poslednje vreme, uz blagoslov profesora Ouzana, počela sam da se pozivam na neke misteriozne uslove održivosti anarhije prema Hiršlejferu. Ali pošto je ovaj koncept postao učestao u diskusijama, bilo bi dobro da ga malo detaljnije istražimo.

Zato se Andrej Meškov odlučio da prevede (a ja da uredim prevod) članak profesora Kalifornijskog univerziteta Džeka Hiršlejfera Anarhija i njen raspad, u kojem se uvode ti uslovi. Željotni takođe mogu da se upoznaju sa originalom članka (na primer, može ih zanimati lista literature koju nismo odlučili da uključimo u prevod).

U članku je opisan matematički model anarhičkog sistema, osnovni mehanizmi interakcije u njemu – i doneti su zaključci o ponašanju modela. Naravno, ovi zaključci su tačni u odnosu na stvarno društvo samo u meri u kojoj model odražava društvo, ali to važi za sve metode matematičkog modelovanja. Hiršlejferov model nije jedini, samo se smatra najnaprednijim u današnje vreme, a pritom dovoljno jednostavnim da bi bilo praktično koristiti ga.

Podsećam da su svi prevodi u kojima sam učestvovala prikupljeni u odgovarajućoj sekciji na sajtu.

Džek Hiršlejfer

Mehanika slobode, poglavlja 3.2 i 3.3

Poglavlje 3.2, Policija, sudovi i zakoni na slobodnom tržištu, prevelo je davno Jelena Makeeva po nalogu LPR-a. Sada sam je konačno redigovala; vremenom ista sudbina očekuje i preostala četiri poglavlja prevedena za LPR.

U ovom poglavlju razmatra se centralni deo Friedmanove slike društva u anarho-kapitalizmu — koncept privatnih konkurentskih agencija za zaštitu prava, koje će preuzeti ulogu policije i delimično osiguravajućih društava. Takođe je opisana interakcija takvih agencija sa privatnim arbitražnim sudovima.

Poglavlje 3.3, Problem stabilnosti, bavi se pitanjem da li će čitav ovaj lepi sistem privatnih agencija za zaštitu prava biti održiv, ili će oni neizbežno formirati državu. Naravno, Friedman tvrdi da je sve održivo, jer u suprotnom nema smisla ni započinjati to, a zatim navodi obrazloženja za tu tezu.

Takođe sam revidirala sadržaj u skladu sa Friedmanovom unutrašnjom numeracijom poglavlja, jer je kod njega bilo tako da ovde numeriše, tamo ne numeriše, ovde stavlja nasumičan tekst…

Mehanika slobode, poglavlje 3.1

Obično, kada počnem da radim na prevodu sledećeg dela Mehanike slobode Davida Fridmana, dugo posle počinjem. Svaki deo on prethodi pesničkim opusom sopstvenog autorstva, gde se duhovitost sadržaja kompenzuje nespretnošću forme. Srećom, ovog puta sam sa stihovima uspeo da završim relativno brzo. U njima se David naivno čudi kako svetski poredak uspeva da postoji u takvoj harmoniji, uprkos vladinom zanemarivanju tih stvari, i kako same vladine usluge izazivaju samo osmeh: kao da to neko društveno dobro nije baš najbolje dobro.

Šta je anarhija? Šta je država? U ovom poglavlju Fridman daje definiciju onome što namerava dalje da kritikuje tokom celog dela, a objašnjavanje svake filozofske mutne priče prepušta Lisandru Spuneru.

Mehanika slobode, poglavlja 2.17 i 2.18

Dobijamo drugi deo Mehanike slobode Dejvida Fridmana.

Zagađenje. Govori se o tome koje bi mere smanjenja državne regulacije štetnih emisija mogle dovesti do poboljšanja ekološke situacije, a svakako i do pravednijeg poretka odgovornosti za zagađenje.

Odbijamo napade prijatelja socijalizma. U ovom završnom poglavlju drugog dela knjige, Fridman ispaljuje nekoliko argumenata koji pokazuju pravedniju prirodu kapitalizma u poređenju sa socijalizmom. Svaki od njih nije dovoljan za zasebno poglavlje, pa su, očigledno, tako i prikupljeni. Razmatra se argument o tome koji mehanizam distribucije obezbeđuje veću jednakost, koje je društvo manje sklono korupciji, gde su bolji uslovi u proizvodnji i koji je sistem manje kritično zavisan od idealnih ljudi.

Mehanika slobode, poglavlja 3.7 i 5.8

Povodom rata koji se nikada nije dogodio između SAD i Irana, a kojem je iz nekog razloga pripisivan status svetskog rata, objavljujem vanredni prevod dva poglavlja iz Mehanike slobode Dejvida Fridmana, posvećenih problemu vojske i odbrane u bezdržavnom društvu.

Nacionalna odbrana: ozbiljan problem. U ovom poglavlju, napisanom ubrzo nakon invazije sovjetskih trupa na Čehoslovačku, nacionalna odbrana se posmatra iz perspektive ekonomije javnih dobara, mnogo pažnje se posvećuje tome zašto je u ovoj oblasti izražena efektivnost „vozača bez karte“ (free rider), i zaključuje se da, iako postoje određeni preduslovi da bezdržavno društvo može samo sebe da zaštiti, ako se ispostavi da je to nemoguće bez neke minimalne države koja se bavi isključivo pitanjima odbrane, veštac je spreman da prihvati to manje zlo.

Ozbiljan problem, deo II. Posle četrdeset godina, Fridman se ponovo osvrnuo na ovu temu, i ovog puta je mnogo optimističniji. U poglavlju se zagovara pristup „ko nije služio, nije čovek“ (koji bi devojke trebalo da pokazuju) i druge totalitarne trikove, jer totalitarizam znači kada se sve radi dobrovoljno, besplatno i uz pesmu. Na samom kraju, autor se takođe skeptično nasmejao povodom vojnog potencijala Irana, što formalno uvodi temu u dnevni red početka 2020. godine.

David Friedman, Mehanika slobode. Poglavlja 2.14-2.16

Objavila je još nekoliko poglavlja Mehanike slobode.

Pužući kapitalizam. Autor primećuje uspeh taktike socijalista koji su oteli dobro zvučnu reč liberalizam i sami sebe nazvali liberalima. Dalje on predlaže da se iskoristi ista taktika: prestati da se ratuje protiv socijalizma i početi da se on poboljšava, sve do tačke potpune neprepoznatljivosti od pravog klasičnog liberalizma.

Ako vam je to potrebno, samo kupite. Ovde Friedman navodi jednostavne proračune koji pokazuju da nema nikakvih razloga zbog kojih radnici u okviru važećih poretaka u SAD ne bi mogli da obezbede sebi puno pravo socijalističko radničko samoupravljanje, ako im to bude potrebno – jednostavno kupovinom svojih kompanija iz sopstvenih plata. Za to bi bilo potrebno mnogo manje sredstava nego za krvavi socijalistički revoluciju.

Retki – znači, potrošivi. U ovom poglavlju Friedman napominje da ne treba mešati ekonomski termin „retki resursi“ sa svakodnevnim razumevanjem reči „retki“. Detaljno se razmatra zašto u eri potpune automatizacije ipak neće nastati preduslovi za nestanak institucije vlasništva, koliko god naši levoanarhistički prijatelji želeli suprotno.