Тег: prevod

Panarhističko rešenje problema svetskog raskola

Autor: Nicky Reid
Prevod: Aegis Mirijam
Urednik: Ankap-tjan
Izvorni tekst: The Panarchist Solution to a World Divided

U današnje doba epskog kolapsa, kada se uspostavljeni poredak stvari brzo raspada pred našim očima, čini se da se čovečanstvo razdire na delove i sve više teži ekstremno desnim ili ekstremno levim ideologijama. A zašto da ne, dođavola? Siromašni ljudi širom sveta umorni su od lažnih obećanja i drske laži takozvanih umerenih. Jedino u čemu se ratujući ekstremni tabori čini da slažu jeste to da je masovna demokratija neoliberalnog globalizma — grandiozna prevara. Varalica u kocki gde samo kazino ostaje u dobitku. Ali sada i samo kazino gori.

Tako posmatramo spektakl populizma kako sa leve, tako i sa desne strane. Rekordan broj mladih ljudi prihvata nekada osramoćenu etiketu socijalizma, ali istovremeno različite vrste pećinske ksenofobije, koje su nekada tiho odjekivale samo u zaboravljenim crkvenim parohijama, sada postaju mejnstrim kojim se otvoreno maše poput Hermana Gerringa svojim revolverom. Upravo u takvo vreme mi sada živimo, ali slično se dešavalo i ranije. Svaki put kada imperije propadaju, utegnuti tržišta državnog kapitalizma su u opasnosti. Ljudi koji nameravaju da najviše profitiraju od kataklizme nalaze se na suprotnim uglovima ringa. Staljinisti i nacisti. Antifa i alt-right. Upravo u takvim trenucima, glas Semjuela L. Džeksona, proročkog DJ-a iz Spajkova Lijevog filma „Do the Right Thing“, klasične analize gradskih nereda, odjekuje mi u ušima. „Možemo li živeti zajedno?! Možemo li zajedno da živimo?!!“ Provela sam ceo svoj život tražeći odgovor na ovo egzistencijalno pitanje. Čini mi se da mu se približavam.

Uvek sam se nalazila u dalekom levom uglu, čak i kada je proletariat još uvek bio opijen iluzijama progresa koje su došle sa prvim crnim predsednikom i robnim fetišizmom Apple Store-a. U detinjstvu sam otkrila Marksa, a malo kasnije Homskog. Lavlji deo moje mladosti potrošen je na igranje sa karuselom libertarijanskih socijalističkih ideologija, Homskim sindikalizmom, komunizmom radničkih saveta Roze Luksemburg, sapatizmom subkomandanta Markosa. I sve to uz oštar soundtrack Bilija Brega, Džoa Stramera i Zaka de la Roša.

U kasnom mladanstvu bila sam pod uticajem etatističkijih oblika leve ideologije, što je bilo izazvano neočekivanim preporodom bolivarijanizma u Venecueli Huga Čavesa i Boliviji Evo Moralesa. Na kraju sam pala u zagrljaj komunizma trećeg sveta kao uporišta demokratskih socijalnih eksperimenata protiv napada sa strane Severne Amerike. Došla sam do zaključka da su stroge nedemokratske mere Fidela Kastra za zaštitu kubanske revolucije nakon Kenidijeve terorističke kampanje protiv nje jedino rešenje problema imperijalizma. Ali moj ukus za istoriju ne bi mi dozvolio da dugo držim iluziju. Nakon daljih istraživanja, došla sam do toga da je država sama po sebi rak, i nije bitno koliko su njeni vođe dobronamerni. Ona je oduvek bila zlonamerno prilagođavanje, namenjeno da ugnjetava druge i na kraju pojede samu sebe. Vratila sam se anarhizmu, ali su me kontradikcije nastavljale progoniti.

Najveći problem skoro svakog levog pravca je njegovo skoro mesijansko pretpostavljanje da se čovečanstvo može ujediniti u internacionalističkoj harmoniji pod zastavom jedinstvenog puta. Koliko god da sam verovala da je moj sopstveni postmarksistički sindikalizam idealan model za istinski demokratsko društvo, bilo mi je teško da ubedim sebe da će čovečanstvo ikada dostići specifičnu kolektivnu svest i spojiti se u jedinstven savez. Iskreno govoreći, kao antiimperijalistkinja, uvek sam osećala nelagodu zbog takvih predstavljanja o internacionalizmu.

Pretpostavka da su neki fabrički radnici iz 19. veka u industrijskoj zapadnoj Evropi imali sve recepte za moje prijateljske susede primitiviste iz amiš zajednice, a da ne govorimo o plemenima Borneo ili Kalahari, jednostavno smrdi na kolonijalizam. Kada je svet toliko prelep u svojoj složenosti, kako uopšte može postojati samo jedan put? To je ličilo na istu zamku zbog koje su naši Oci osnivači postavili put za neoliberalni pakao globalnog kapitalizma, samo što je naša zamka bila povezana sa Manifestom o jednakosti. Veoma snažno sam verovala u ideale Murraya Bookchina i Rudolfa Rockera, ali zbog ovih kontradikcija, čak sam i sopstveni anarhizam mogla smatrati ničim više od dalekog, ostvarenog sna. Sve dok nisam otkrila filozofiju panarhije.

Jedna od najvećih zabluda u vezi sa anarhizmom jeste ona da se on definiše nedostatkom vlade. Takvo predstavljanje je očigledno apsurdno. Vlade su uvek postojale, postoje i dalje će postojati. Vlada je bilo koje okupljanje ljudi koji su se saznali kako bi doneli kolektivne odluke. Sa tehničke tačke gledišta, tri prokleta cimera koji raspravljaju o dodacima na pici su vlada. Anarhija se definiše nedostatkom države, stalne vlade kojom upravlja klasa profesionalnih političara, bilo da su to članovi upravnih odbora korporacija, kongresmeni ili monarsi. Samo postojanje ove upravljačke klase čini običnu vladu državom. Anarhija u svim svojim oblicima teži da uništi tu hijerarhiju i zameni je potpuno građanskom vladom. Panarhija je, pak, priznanje da u našem svetu, u ovom raznolikom kulturnom pejzažu poznatom kao čovečanstvo, ne postoji jedinstven odgovor na takvu katastrofu kao što je država. Anarhija može postojati izvan manifesta i pank-rok scena tek kada je slobodna da prihvati bilo koji oblik, sa bilo kojim pridevima uz reč „anarhija“, sve dok se to dešava dobrovoljno i bez prisile.

Globalizam nije doneo ništa osim kolosalnih supersila. Tiranija velikih dimenzija, velika vlada, veliki biznis, veliki narod, velika religija. Ovaj problem se ne može rešiti preuzimanjem ovih sistema i rebrendiranjem u ključu internacionalizma. Jedini pravi protivotrov za ovu tiraniju masa je lokalizam, i upravo u tome leži panarhija, ideja da vlada treba da se zasniva samo na istim osnovama kao i bilo koji drugi odnosi, putem dobrovoljnih ugovora sa mogućnošću raskida, čija je glavna ideja voluntarizam i neagresija prema svima ostalima. To mogu biti društva uzajamne pomoći, autonomne komune, demokratski sindikati, plemenski poredak, krpica beskrajnih utopijskih eksperimenata, koji mirno konkurišu za pravo da zaštitite svoje građane – uz očuvanje prava pojedinaca da odbiju ove usluge i prava novih kolektiva da se u bilo kom trenutku uključe u takvu konkurenciju. U idealu, ove vlade bi trebalo da postoje kao društveni klubovi koji pružaju određene prednosti, potpuno ne vezane za geografiju. To čini sasvim mogućim postojanje šest bezdržavnih nacija na jednom stepeništu.

U čemu je kvaka, upitaćete se? Kvaka uvek postoji. Problem je u tome što sloboda društva postoji po istim principima kao i sloboda govora. Panarhija ne štiti samo ona društva koja vam se sviđaju, već i ona koja mrzite. U skladu sa glavnim ugovorom o Ustavu Konfederacije, ljudi će biti slobodni da grade društva zasnovana na bilo kojoj ideologiji, sve dok ostanu mirna i dobrovoljna. To znači društva zasnovana na mutuelizmu, sindikalizmu, kapitalizmu i komunizmu. Ali to takođe vrlo verovatno znači i mirne nacije vođene ideologijama kao što su religijski fundamentalizam, geografsko jedinstvo, pa čak i rasni separatizam. Dozvoliti takvim društvima da postoje ne znači pristati na njih više nego što sloboda govora znači pristati na podsticanje mržnje. Moraćemo se pomiriti sa realnošću da prava sloboda znači poštovanje odluka drugih, čak i ako su pogrešne, da žive dobrovoljno kako god im se padne na pamet, pod uslovom da to čine mirno, poput mojih amiških komšija sa njihovim tradicionalnim društvom, koji mirno koegzistiraju sa grešnim engleskim tranzovima kao što sam ja.

Ova filozofija osuđuje današnju kulturu, kako ekstremno levu, tako i ekstremno desnu, čija se suština, čini se, svodi na glasan protest protiv samog postojanja svih ostalih. Ali ja posmatram gore opisanu zamku kao rešenje problema proletarijata, koji će uvek biti razdiran kulturnim agendom. Kada desnim fašistima nedostaje elegantni štit žrtve progona, oni teže da izgube svoju privlačnost za mase. Svaki put kada neko od tih malih kurčaca dobije po glavi od antifa, prodaja njihovih knjiga uzleti do prokletih nebesa. Verujem u Kropotkinovu teoriju da će slobodna međusobna pomoć evolucionim putem dovesti levčake do društva jednakosti. U uslovima mirne konkurencije, agresivnije kulture zasnovane na strahu će se smanjivati, dok će one otvorene za saradnju napredovati. Lepota je u tome što ultradesniasi slobodno mogu verovati u isto to u vezi sa mojim plemenom kvir-sindikalista. Oni dobijaju priliku da mi dokažu da grešim, baš kao što ću i ja njima, ali svi ćemo biti previše mali da bismo trošili našu energiju na borbu. Za mikro-nacije, svaki dugotrajan rat znači uzajamno garantovano uništenje. Koegistencija postaje jedini održiv način postojanja.

I verujem da je upravo tako način na koji možemo živeti zajedno: komunisti i nacionalisti, ideolozi topljenog lonca i izolacionisti – zajedno možemo živeti. Iza svake apokalipse krije se mogućnost za utopiju. Panarhiista pita: a zašto ne za hiljadu? Zaista, zašto da ne? Na kraju krajeva, sada je najpogodnije vreme…

На изображении может находиться: 1 человек, улыбается, часть тела крупным планом
Nicky Reid je agorafobični anarcho-genderqueer gonzo bloger iz centralnog Pensilvanije

Mehanika slobode, poglavlja 2.11-2.13

Objavljujem još tri poglavlja Mehanika slobode Dejvida Fridmana.

Da li je Vilijam F. Bakli zarazna bolest? Vilijam Bakli je konzervativac koji je 1965. godine vodio glasnu, ali neuspešnu kampanju za gradonačelnik Njujorka, napisao knjigu o tome, u kojoj je, raspravljajući o problemima grada, pomenuo narkomaniju kroz metaforu epidemije. Debatujući protiv takvog stava, Fridman zastupa legalizaciju sa etičkih i utilitarianističkih pozicija.

Ovo je moj život. U ovom poglavlju Fridman zastupa deregulaciju u farmakologiji i prehrambenoj industriji, ukazujući na to da oprez ubija mnogo više života nego neprovereni lekovi ili nekvalitetni proizvodi.

Prava dece. Ovde se pokazuje da je besmisleno sprečavati prevremnu emancipaciju deteta, i da u uslovima u kojima se roditeljsko vaspitanje pokazalo neprihvatljivim za dete, sloboda može biti bolji vaspitač.

Prevod Mehanike slobode. Poglavlja 2.8-2.10

Objavljujem još tri poglavlja Mehanika slobode.

Prvi korak. Radi se o optimalnom pristupu decentralizaciji upravljanja u velikim gradovima.

Kontraatak. Poglavlje je posvećeno privatnom arbitraži – čemu je bolja od državnih sudova, kako funkcioniše u trenutnim uslovima i kako bi mogla da funkcioniše bez države.

Kako bi moglo biti. Fascinantna fantazija o privatnom svemiru, kakav bi mogao biti da nije bilo glupe svemirske trke sa SSSR-om.

Čestitam svima Božić! Ako zadržim trenutni tempo, do Nove godine ću završiti ceo drugi deo knjige, ostaće samo malo – još četiri dela.

Prevod Mehanike slobode. Poglavlja 2.7 i 4.9

Malo sam zakasnila sa objavljivanjem prevoda Mehanike slobode, moram da nadoknadim. Predstavljam vam par svežih poglavlja.

Poglavlje 99% spremnosti ima pre svega istorijski interes. U njemu je Dejvid Fridman krajem šezdesetih godina izumeo nešto između blablakara i minibusa kako bi rešio specifične probleme sa javnim prevozom u američkim gradovima, sa njihovom snažnom pendularnom migracijom iz predgrađa u poslovni centar i obrnuto.

A poglavlje Anarhistička politika: o Libertarijanskoj partiji može se učiniti prilično zanimljivim upravo u savremenoj Rusiji, pošto ovdešnja libertarijanska partija takođe počinje da prolazi kroz procese koji u minijaturi podsećaju na ono što je opisao Fridman. Izvinite što nije po redu: tako je ispalo.

Mehanika slobode, deo 2, poglavlje 6. Prodajemo ulice.

U još jednom poglavlju Mehanike slobode, koju bih danas želeo da vam predstavim, Dejvid Fridman iznosi niz predloga koji očigledno idu u suprotnost sa urbanističkim idejama kako svog vremena, tako i sadašnjeg, ali su sasvim sposobni da reše mnoge probleme gradskog saobraćaja. Naravno, za Rusiju su pomenuti problemi 1969. godine bili potpuno neaktuelni zbog nedostatka privatnih vozila u količini koja bi izazvala gužve, ali sada ih u punoj meri doživljavamo, zbog čega bi ova knjiga mogla doći baš u pravi trenutak.

Mehanika slobode, deo 2, poglavlje 5

Danas je u Moskvi Hans-German Hope držao predavanje. Kažu da je došlo oko hiljadu petsto ljudi, i to je veoma kul: uskoro će se na libertarijanska predavanja okupljati stadioni. Ja objavljujem prevod još jednog poglavlja Mehanike slobode Dejvida Fridmana.

U poglavlju pod nazivom Otvaramo kapije Fridman govori o tome da SAD treba odmah da se vrate politici neograničene imigracije (naravno, uz napuštanje socijalne pomoći i minimalne plate). Na taj način, on se direktno suprotstavlja gorepomenutom Hopeu, koji je zastupnik prava građana na samoizolaciju od neurednih stranaca.

Rado bih gledala debatu ove dve borbene starce. Može čak i u ringu, radi veće spektakularnosti. Imigrant Hope, koji zastupa zatvorene granice, protiv rođenog Amerikanca Fridmana, koji zastupa otvorene. Svet je pun paradoksa, i upravo zato je predivan!

Mehanika slobode, deo 2, poglavlja 3-4

Objavljujem prevod još dve poglavlja „Mehanike slobode“ Dejvida Fridmana, posvećenih kritici i konstruktivnim predlozima za reformu univerziteta (spojler: univerziteti će postati ekstremno elitistički, iako, naravno, takva reč još nije izmišljena sedamdesetih godina prošlog veka).

Takođe, malo sam izmenila strukturu numeracije poglavlja u drugom delu knjige, jer je ranije moj epigraf imao broj 2-1, kao da je to samostalno poglavlje. Sada je to stranica 2-0.

Dakle.
Poglavlje 3. Nerazrešivi problem univerziteta
Poglavlje 4. Adam Smitov univerzitet

Mehanika slobode. Deo 2, poglavlja 1-2

Posle duge pauze, konačno sam stigla da se pozabavim lekturama nakupljenih prevoda pojedinih poglavlja „Mehanike slobode“.

Drugi deo Mehanike slobode, „Libertarijanski deriban, ili kako prodati državu na komadiće“, posvećen je različitim idejama liberalnih reformi koje za svoj pokret ne zahtevaju ukidanje države, ali suštinski smanjuju njenu ulogu.

Rimac „Paranoja“, koji ide kao epigraf ovom delu knjige, bio mi je prilično težak zbog svog košmarnog ritma. Naravno, sa pozicije akademskog pristupa, trebalo bi da izbegnem psovke u rimama, već da ostavim tri tačke kao autor, rimujući potrebnu reč, na primer, sa krevetom. Ali, pošto sam feministkinja, ograničavam upotrebu reči „jebati“ samo na idiome, poput „jebati vola“ ili „jebati mozak“, što se tiče dobrovoljnog seksa između ljudi – onda je samo „jebati se“, i ni na koji drugi način. To ne ulazi u ritam, pa je reč skrivena u sredinu reda, što je, sa svoje strane, zahtevalo njenu eksplicitnu upotrebu. Tako je politička korektnost pobedila pristojnost)))

U poglavlju „Prodajemo škole“ Fridman iznosi koncept školskih vaučera, koji je od trenutka svog prvobitnog iznošenja bio prilično široko promovisan, ulazeći, između ostalog, u program Libertarijanske partije Rusije, ali se čini da nigde nije u potpunosti implementiran – država očajnički čvrsto drži svoje pravo da j*** deci mozak.

U poglavlju „Radikalna kritika američkih univerziteta“ Fridman je skratio posao i potpuno prepustio kritiku poznatom ekonomisti iz 18. veka, Adamu Smitu. On je, ukrcavši se u vreme i prostor, sišao na nivo molbe i detaljno iskritikovao američke univerzitete sredine 20. veka.

Anarhija, panarhija i etatizam

John Zube (John Zube), 1986

Sažetak od Aegis Mirijam

Kompletni engleski tekst preuzet je sa sajta panarchy.org – najveće biblioteke tekstova o panarhiji.

Anarhija i Panarhija nisu dva suprotna oblika društvene organizacije. Zapravo, Panarhija je prvenstveno metod rešavanja problema društvene organizacije i pomoću tih metoda anarhija, kao i etatizam ili komunizam, ili bilo koji mogući društveni model, može biti implementiran i sproveden od strane onih koji dele tu ideju.

Panarhisti pozivaju na slobodu delovanja za etatiste, kao i za sve ostale. Svako bi mogao imati onaj režim i uslove koje je izabrao, u tom slučaju više ne bi morali da se plaše i bore jedni protiv drugih. Nema više prisilnih „brakova“ sa bilo kojom vladom, vojskom, sindikatom ili školom. Svaki pojedinac mora biti slobodan da se odvoji od bilo kog od njih, izdavanjem jednostranih izjava, i da se pridruži ili uspostavi bilo koje alternative koje mu se dopadaju, uvek o sopstvenom trošku i na sopstveni rizik.

Panarhizam nije ništa drugo do sloboda razdvajanja i povezivanja, dosledno primenjena u sferama gde do sada nije implementirana, a to su politički, ekonomski i društveni odnosi.

Libertarijanci kažu: Neka oni koji veruju u religiju imaju religiju; neka oni koji veruju u vladu imaju vladu; ali neka oni koji veruju u slobodu imaju slobodu i ne primoravaju ih da prihvate religiju ili vladu koju ne žele.

Anarhisti ne bi smeli da prete njihovoj veri uništenjem, međutim, mogu pokušati da im prenese svoje poruke svojim rečima ili sopstvenim zajedničkim i konkurentnim primerima života.

Nema razlike između doslednog libertarijanizma i anarhizma. Njihova zajednička osnova su dobrovoljnost, samostalnost, prirodna prava i slobode, individualni suverenitet, slobodan izbor. Reč je samo o potrošačkom suverenitetu u odnosu na takozvane „državne usluge“.

Potpuno

Suprotstavljanje partijske politike i partijske vlasti ne zahteva suprotstavljanje političke, ekonomske, socijalne i vojne politike individualnom separatizmu, već naprotiv, zahteva takvo dosledno suprotstavljanje teritorijalnom etatizmu i eksteritorijalnoj autonomiji. Samo puna eksteritorijalna autonomija za sve neslaganje može uspostaviti mir, pravdu i slobodu za sve.

Panarhizam nudi mogućnost odbijanja vojne službe iz savesti, obaveznog oporezivanja, sindikata i pohađanja škola i drugih konkretnih prisilnih praksi, ali takođe i od sveobuhvatnih, protiv svih, prisilnih, isključivih, teritorijalnih, političkih, ekonomskih i socijalnih sistema, institucija i praksi. Praksa panarhizma podrazumeva individualni secesionizam i ličnu ili neteritorijalnu pravnu organizaciju na dobrovoljnoj osnovi, bez obzira na to da li su secesionisti i dobrovoljni partneri anarhisti ili etatisti.

Panarhisti će takođe grešiti i ponavljati greške. Ali oni će to činiti sa odlučujućom razlikom:

Njihove greške će se vršiti samo na sopstveni račun, a ne na račun političara, birokrata i vladajućih partija, i u velikoj meri na račun drugih ljudi, čak i onih koji misle drugačije.

Panarhija se takođe oslanja na puno priznanje svih individualnih prava – u onoj meri u kojoj su ona poznata, objavljena i razumljiva. Pošto individualna prava nude samo opcije ili sfere slobodnog delovanja, koliko god one bile prirodne za potpuno odrasle i prosvetljene ljude, ona ne obavezuju ljude da ih koriste u punoj meri.

Ciljeve i sredstva panarhista moglo bi se sažeti izjavama kao što su: etatizam za etatiste, anarhija za anarhiste, slobodna trgovina za trgovce, protekcionizam za protekcioniste, ne насиlje za pacifiste, odbrambena sila za one koji vide svoje opravdanje protiv inicirane agresije, kapitalizam među saglasnim odraslima i bilo koja vrsta socijalizma za one koji ga žele za sebe.

Panarhija, čim bude shvaćena, daće anarhistima mogućnost da uživaju u anarhističkim odnosima međusobnim, direktno ovde i sada, bez smetnji od strane etatista. Štaviše, čim anarhisti prihvate panarhističku toleranciju, imaće zajedničku platformu sa etaristima i svim ostalim grupama manjina koje žele da održavaju ili realizuju različite ideale međusobno, prateći panarhiju.

Mehanika slobode. Poglavlje 10

Rubrika „Dnevni Friedman“ je ponovo sa vama! Objavljujem završno desetog poglavlje Mehanike slobode „Nemam nikakve potrebe“. U njemu David Friedman govori o štetnoj ideji izdvajanja posebne klase potreba koje imaju beskonačnu vrednost, jer to umanjuje vrednost cele ideje slobode.

Za neko vreme biće spremljena objedinjena datoteka sa prvim delom knjige u epub formatu, a za sada najnestrpljiviji mogu pročitati tekst i sa sajta.