Автор: Анкап-тян

Prevencija nasilja (ne, ovo nije Bitarhov članak)

Jedna od centralnih ideja ankapizma je da se svi nastali problemi i nesuglasice moraju rešavati naknadno – putem suda (recimo, da sudovi u ankapizmu rade sasvim normalno, tu nema pitanja). Ali, stvarne probleme je lakše sprečiti nego se baviti „uklanjanjem ruševina“, a za to bi mogle biti potrebne zabrane. Šta kažete na taj račun? Tužiti za odštetu i gomilu penala je, naravno, dobro, ali zar to ne podseća na čuvenu frazu „kad ubiju, onda dođite“? Možda bi, barem radi mogućnosti preventivnih mera (ali onih koje ne ugrožavaju adekvatna prava i slobode!), trebalo imati barem minimalnu državu-krov?

Minarhista

Centralna ideja ankapizma je pre svega u tome da se problemi čije je rešavanje danas uzurpirala država rešavaju privatno, i to samo onda kada postoji tržišna potražnja za njihovim rešavanjem. To znači da se isti problem u različito vreme, na različitim mestima i u različitim situacijama može rešavati na različite načine. U jednom slučaju kondominijum finansira rad policijskih patrola, u drugom slučaju osiguravajuća kuća nadoknađuje žrtvi troškove napada, u trećem slučaju ljudi računaju na uspeh samoodbrane, a nemaju nameru da troše na osiguranje ili obezbeđenje. Svaki put situacija počiva na mnoštvu individualnih izbora i, u suštini, nije važno da li su iza njih stajali ekonomski proračun, religijske predrasude ili etičke preferencije.

Nema ničeg užasnog u tome da određena zajednica obezbedi sebi rešenje niza tipičnih zadataka uz pomoć države-kišobran. Užasno je ako ta država to radi prisilno, po teritorijalnom principu. A sve dok se usluge države pružaju u okviru individualnih ugovora, koji podrazumevaju slobodan izlazak iz njih – pa za ime sveta.

Štaviše, ako nečija kultura podrazumeva niz zabrana čije se poštovanje očekuje od svih, uključujući i one koji nisu deo nje, onda će za nosioce takve kulture biti sasvim prirodno da sprovode prevenciju na privatni način. Primer je ispod na slici.

Druga stvar je što kod ankapije uloga zatvora donekle drugačije odudara, ali to je već sasvim druga priča

Anonimnost na mreži, recepti od Libertarian Band

Libertarian Band je izdao drugi video iz serijala o agorizmu, a pošto ja sada više ne učestvujem u produkciji, sama sam veoma radoznala šta će sledeće da snime.

Snimljen je video o metodama obezbeđivanja anonimnosti. Sudeći po detaljnosti izlaganja, konsultant je bio Bitarh. Skup recepata deluje još strože nego u Svetovom videu na sličnu temu.

Po mom mišljenju, video izgleda kao neka vrsta šeme „kako sastaviti prsluk za zaštitu od metaka klase pet“, sa naznakom da prave momci zapravo sastavljaju tenk, ali da je i ovo dovoljno za početak. Dakle, jasno je da se po želji može veoma dobro osigurati, ali nije baš jasno kako se u tome šeta gradom. Možda je trebalo malo drugačije strukturirati materijal: evo kakve klase pretnji mogu postojati, i evo kakve su preporučene zaštite za svaku pretnju, čime može da se ugrozi ako se preporuke zanemare, i kolika je verovatnoća da se snosi posledica.

U tom smislu, Svetov je čisto scenaristički postupio pametnije, jer nije pričao o apstraktnoj anonimnosti na mreži, već se povezao sa konkretnim slučajem Čečena koji je tukao kosmonaute na mitingu. Možda je i u ovom slučaju imalo smisla povezati se sa slučajem istog tog Bitarha. Kao da kažu: ako želite da ne štedite rečima dok komunicirate na mrežama, a da vas za to ništa ne košta – evo vam set alata za zadovoljenje te hitne potrebe.

Tako je to, trebalo je samo pogledati materijal omiljenog kanala sa strane – i umesto reklame dobije se kritički pregled.

Perspektive političkog delovanja u Rusiji

Demokratija u Rusiji je formalno još uvek nije potpuno uništena. Ni u jedan zakonodavni organ iznad opštinskog nivoa ne može se izabrati bez dozvole aktuelnog režima, jer im neće dozvoliti čak ni da uđu u listić za glasanje. Ali na opštinskom nivou, nezavisni kandidati još uvek ulaze u listić. Upravo iz tog razloga, tokom poslednjih nekoliko godina, priličan broj opozicionara se izabrao za opštinske deputate.

To je veoma slabo uticalo na to kakve se odluke donose na nivou opština. Nezavisni deputati su obično u manjini. Obično ih ne puštaju u bilo kakve značajne komisije. Ne daju im reč na sednicama. Praktično, oni mogu nešto isključivo u onim okruzima u kojima su izabrani, ali su ovlašćenja deputata na tom najnižem nivou potpuno neznatna. Uz to sve, kao rezultat svake dovoljno velike protestne akcije, deputati zajednički odlaze iza rešetaka, jer su ili učestvovali u njoj, ili su pozivali na učešće, ili su mogli da pozivaju na učešće.

Danas su se u Moskvi opštinski deputati iz preko pedeset regiona okupili na forumu „Opštinska Rusija“ sa ciljem da se upoznaju, druže i diskutuju o mogućnostima horizontalne interakcije. Sada, umesto u konferencijskoj sali, oni izvršavaju predviđeni program u transportnim vozilima za hapšenje i policijskim stanicama.

Svaki pokušaj bavljenja neovlašćenim političkim aktivnostima u legalnom ili ilegalnom polju danas u Rusiji režim tumači kao zločin protiv režima i kažnjava prilično proizvoljno – od preventivnih zadržavanja bez sastavljanja zapisnika do ubistava. Iz nejasnog razloga, mnogi opozicionari tvrde da bi, da nisu herojski suzdržavali napad Leviatana, sada bilo još gore. Ova tvrdnja je u očiglednoj protivrečnosti sa uočenom stvarnošću, u kojoj se zaostavljanje režima odvija striktno kao odgovor na protestne nastupe. Potiskivanje aktivnosti sa dna je resursno zahtevna aktivnost, i oni koji bi radije trošili resurse ne na pendle, već na palate, angažuju nosioce pendli isključivo po potrebi. U odsustvu protesta, trošili bi na palate otprilike isto toliko, ali ne bi razmnožavali toliko pripadnika silovnih struktura i toliko zakona koji omogućavaju silovcima bilo kakav razboj.

Najbolje što možemo da uradimo u ovoj situaciji jeste da odemo iz zemlje i uspemo na novom mestu. Režim u Rusiji to nikako neće srušiti. Na vaše mesto će dovesti pokornog Uzbeka – njih ima osamdeset miliona, i kod njih je još gore, to je dovoljno da popuni slobodna radna mesta. Ali to nije važno. Ako ste za volanom, vodite se principom tri „D“ i dajte put ludaku. Dajte tim ludacima put u politici. Ako budete trubili – oni će vas pregaziti i nastaviti dalje. Imamo šansu samo ako smo u većini. Dakle, treba se koncentrisati tamo gde je tu većinu lakše obezbediti. Upravo zato smo izabrali malo naselnu Crnu Goru.

Sada ću dovoljno redovno pričati o tome kako napreduje projekat stvaranja libertarijanskog utvrđenja na Balkanu. Izvinite, ali meni se to čini daleko važnijim od pokušaja političkog delovanja u Rusiji.

Političko delovanje u Rusiji izgleda ovako

Uticaj FSP-a na Nju Hempšir

Autor: Dennis Pratt. Prevod: Dirk Diggler. Urednik: Ankap-tjan

Nakon najave pokretanja projekta okupljanja libertarijanaca u Crnoj Gori radi usvajanja iskustva Free State Project-a, pored ruskojezičnog, kreiran je i engleskojezični čet. Tamo je, između ostalih, došao Dennis Pratt, koji se predstavio kao Chef de Village Porkfest-a, što je očigledno nešto poput komandanta. Malo smo se plašili da će početi neki čudni sukobi zbog toga što smo preuzeli njihov naziv, ali ne, naprotiv, momak nam je čestitao i poslao svoj članak, napisan pre više od godinu dana pod utiskom sopstvenog preseljenja u New Hampshire. Smatrali smo da bi bilo zanimljivo da ga prevedemo, pa sa zadovoljstvom objavljujem prevod na svom sajtu. Nadam se da će ovo omogućiti ljudima da otprilike zamisle u kom pravcu bi naš projekat mogao da se kreće.

8. marta

Sa ovim praznikom ispada prilično zanimljivo. Počeo je pod sloganima ravnopravnosti. Potom se u Sovjetskom Savezu postepeno pretvorio u dan viteštva i džentlmenstva. A sada ponovo postaje datum kada je uobičajeno braniti žensku ravnopravnost, dok vitezi i džentlmeni pendreci razbijaju ženske ulične akcije.

Ne mogu reći da su me ovi problemi mnogo uznemirili, jer živim u najboljem od svetova – na internetu. Ovde je ravnopravnost ugrađena u samu osnovu postojanja i ne može biti drugačije. I to ostavlja svoj otisak na odnos prema nejednakosti u fizičkom svetu. Ona mi se doživljava sa etnografskom radoznalošću. Kao da, vidiš, u oflajnu majku maloletne dece ne može se izložiti administrativnom pritvoru, kakvo zanimljivo starosedelačko obyczaj. Istina, ponekad se izloži. Verovatno se sudije tako bore za ravnopravnost. Pa, neka ih to to pogodi.

U našem čudesnom svetu ljudi imaju sredstva za postizanje nezavisnosti. Oni kojima je nezavisnost važna, obično mogu da je postignu. I obično mogu dobiti pomoć u tome. Zato je najvažnije što se može uraditi za postizanje ravnopravnosti, po mom mišljenju – to je sopstvenim primerom pokazati drugima da, da, tako se moglo. Da i njima poželi. Da i oni potraže kako se to radi. Da pokušavaju sve dok ne uspeju.

A ovo me je moj omiljeni bot čestitao. Bitcoin je, inače, odlično sredstvo za postizanje nezavisnosti.

Ponedeljak počinje u subotu

O Strugackima je mnogo komentarisano, posebno na Fejsbuku, pa ću, po mogućnosti, napisati još o jednoj njihovoj knjizi koju sam uspela da pročitam od vremena prve recenzije. Reč je o kultnoj povesti za naučne radnike mlađeg uzrasta, „Ponedeljak počinje u subotu“.

U knjizi se koristi jednostavna alegorija magije kao nauke. To oživljava radnju, omogućava umetanje raznih folklorističkih elemenata, a istovremeno autorima daje mogućnost da bezbedno iznesu blagu kritiku sovjetskog sistema naučno-istraživačkih instituta. I nešto u toj kritici mi se učinilo prilično zanimljivim, pa čak i simptomatičnim.

Ko su u knjizi negativni likovi? To su gotovo isključivo oni čarobnjaci koji pokušavaju na neki način da uvedu dostignuća magije u narodnu privredu. Kod njih to ispada nakrivo, jer su svi oni beztalentni i cinični ljudi sa dlačavim ušima, koji pokušavaju da se nakače na jednu jedinu temu i beskrajno je iskorišćavaju, i tako dalje. A ko su pozitivni likovi? Oni koji istražuju duboka fundamentalna pitanja, poput veze prodirućih svojstava pogleda sa filološkim karakteristikama reči „beton“, dok se uvođenjem naprednih tehnika bušenja betona u proizvodnju kategorično ne žele da oskrnevuju. I u tome je sva suština sovjetske nauke, koja ne poznaje reč „startap“ i smatra da je nauka način zadovoljenja lične radoznalosti naučnika na račun države, što sam, ne znam čije je autorstva, od naučnika čula nebrojeno puta.

Usled toga nema ništa čudno u tome što u svetu „Ponedeljka“ magija u svakodnevnom životu običnih ljudi potpuno izostaje. To je ono čime se bave mudraci u istraživačkim institutima od slonovače. I kod kuće se mogu malo time baviti, ali obični građani od magije dobijaju isključivo štetu, usled nesrećnih slučajeva na ispitivanjima i prosto nemarnosti čarobnjaka.

Takođe, čarobnjaci ne podnose štampu. Naravno, ona pokušava da ljudima saopštava bilo kakvu korist koju magija donosi, i usled toga uglavnom ima posla sa oportunistima koji se infiltriraju, dok zanemaruje filološke karakteristike reči „beton“. Naravno, takva povratna informacija ne može a da ne uvredi pravog čarobnjaka.

A šta, će li pod Ankapom postojati samo primenjena magija? Zar uopšte neće biti fundamentalne? Naravno da će, i to kako. Želileri da zadovolje svoju ličnu radoznalost dobijaće grantove za zadovoljenje lične radoznalosti iz fondova osnovanih ljubiteljima tuđe radoznalosti, ili će je dobijati direktno. Tako je poštenije. Tako ima manje besmislenog birokratskog posla, koji svi samopoštovani čarobnjaci toliko ne vole. I tako će se manje mučiti sa depilacijom ušiju.

Ovaj post je osmišljen u subotu, a objavljen u ponedeljak, sve po kanonu.

Pozitivni heroj koji je došao da ukrade vredan aparat – stalni je leitmotiv kod Strugackih, o čemu sam već pomenula u recenziji na Daleku Radugu.

Predatorske stvari veka i njihova digitalna besmrtnost

Napisala sam, usled trenutnog raspoloženja, kratku recenziju tri knjige Strugačkih, među kojima je bila Zverske stvari veka. U toj knjizi je, između ostalog, opisano svojevrsno tajno društvo mecenasa koji su uživali u tome da iz muzeja iznose neka remek-dela, a zatim ih u svečanoj atmosferi tajno uništavaju. Strugački su u šezdesetim godina prošlog veka uspeli prilično dobro da predvide savremeno društvo. I evo, juče sam na kanalu MyGap naišla na gotovo doslovnu realizaciju tog istog društva mecenasa u našem svetu.

Blockchain kompanija u direktnom prenosu spaljuje sliku vrednu 95 hiljada dolara. U čemu je razlika u odnosu na ono što su predvideli sovjetski fantastičari? U tome što je, naravno, kompanija sliku pošteno kupila i nije imala potrebu da je spaljuje u tajnosti, naprotiv, to je postalo javni događaj. Šta se može reći, posedujući neverovatnu intuiciju za društvene trendove, Strugački su uspevali veoma dobro da se snalaze u ekonomiji.

Spaljivanje slike sa naknadnim izdavanjem jedinstvenog tokena, koji sadrži njenu digitalnu kopiju i označava pravo vlasništva nad njom, pokazuje kako vrednost nastaje iz retkosti. Da je token bio vezan za neuništenu sliku, mogao bi se jednostavno odbaciti, a zadovoljiti se stvarnim vlasništvom nad slikom, bez ikakvog sertifikata. Upravo činjenica da je token ostao sasvim sam, daje mu vrednost, a bez toga bi bio samo nepotrebna etiketa.

Lako mogu da razumem kako sve ovo ruši šablone adeptima materijalne proizvodnje, koji su uvereni da je čovečanstvo palo žrtva digitalnih obmana. Ali ništa se ne može učiniti: u samim stvarima ne sadrži se supstanca vrednosti. Vrednost je u svesti. A svest je promenljiva, brzo gubi interesovanje za rutinu, lepi se za sve novo, retko i neobično. Što je svest sofisticiranija, to joj je teže da pronađe to retko. Što je društvo obilnije, to je teže namamiti svest sablasnim nedostatkom, kako bi se nagovestilo da je upravo ta suština retka i vredna. Tako smo dočekali i mecenase. Šta je kod Strugackih sledeće po planu? Sleg?

Malo ekonomskog likbeza u slatkoj animaciji

Šta misliš, koliko je korisno ovo** prevesti na srpski?

L29Ah

Tamo je na nekim mestima prilično veliki obim teksta, tako da će samo titlovi verovatno biti nedovoljni, morao bi se ponovo crtati slike. Ali snimci su zaista prijatni, bilo bi sjajno ako bi se neko preuzeo za to. Prva dva objavljujem onakva kakva jesu, a treći, o kejnzijanstvu, jedan od mojih stalnih čitalaca i donatora, Viktor Parhomets, je u međuvremenu uspeo da opremi ruskim titlovima.

https://youtu.be/ODJPUdnRY8M

U Crnu Goru sa libertarijanizmom

Na sajtu panarchy.ru objavljen je manifest o startu projekta za preseljenje evropskih libertarijanaca u Crnu Goru – analogu američkog Free State Project. Neočekivano za sebe, pristala sam da uđem u ovaj projekat u ranoj fazi. Ako se ništa ne izgubi zbog nekih novih covid ograničenja, u aprilu nameravam da otputujem u tu zemlju i počnem da se smeštam.

Kada govorim o ranoj fazi – to znači bukvalno sam početak, jer je u okviru projekta do sada u zemlju preselila bukvalno samo jedna porodica, dok ostali potencijalni učesnici još uvek diskutuju o perspektivama u telegram-čatu, koji se odvojio od glavnog čata panarhijista, i koji je prvobitno bio posvećen sistidingu.

Tako će moj kanal, koji je do sada bio pretežno teoretski, za neko vreme steći odlike travel-bloga. Naravno, daleko sam od misli da ću čim stignem učiniti da cela zemlja krene ogromnim koracima ka libertarijanizmu. Pre će biti potrebno da ja nekako naučim da preživim na novom mestu, pošto su troškovi života tamo ipak veći nego u mojoj trenutnoj zapadnjaci. Ali ako onima koji će se preseliti posle mene bude malo lakše zahvaljujući meni – to će već značiti da se nisam uzalud pokrenula.

Možete li da analizirate ovaj snimak?

Vaš ljubazni komšija iz LPR

Hvala, veoma dobar kanal, zapratila sam. Sada o snimku.

Zapravo, ubedljivo i sa ilustracijama nam je demonstrirano da se moderne korporacije malo razlikuju od država, i obrnuto. Megakorporacije, sposobne da se efikasno šire, ne postaje svaki biznis, već onaj koji obavlja funkciju platforme za druge biznise. Troškovi skaliranja platformskog biznisa su relativno mali, a profit prvenstveno zavisi od mrežnog efekta. Zato korporacije starog tipa, poput nekog Gazproma, neće promeniti stanje na novom globalnom tržištu, ali onaj isti Yandex – to je ozbiljan igrač sa perspektivama daljeg rasta, naročito ako mu uspe da proguta Rusku Federaciju koja mu se mota pod nogama.

Ali šta se dobija. Zapravo, zaposlenih u takvim korporacijama ima relativno malo. Ali razvoj platformi je faktor koji doprinosi uspehu malog biznisa, pa čak i frilansera koji zarađuju na tim samim platformama. Sa svakom novom platformom biva sve više ljudi koji na njima zarađuju. Same platforme imaju, naravno, neuporedivo više, ali šta, žao nam je li?

Ne, nije žao, sve dok igra izgleda pošteno. U snimku se upravo govori o nekoliko slučajeva kada je igra bila žestoka, pri čemu su igrači bili u znatno različitim težinskim kategorijama. Korporacije, postajući uporedivi sa državama po snazi, sasvim mogu sebi da priušte i metode koje su pre više prikladne za kriminalne grupe. Da li treba da očekujemo da će stari dobri teritorijalni bandita dati lekciju mladom, drskom i eksteritorijalnom? Da li treba da se bojimo novog bandite više od starog?

Sve je moguće. Sasvim je moguće zamisliti zle korporacije na slobodnom tržištu, kakve nam je Holivud u mnoštvu nacrtao. Ali oko takvih kompanija se ipak vidi neki prizvuk teatralnosti. Mnogo je lakše zamisliti korporaciju koja je srasla sa klasičnom državom u simbiozi, koristeći političke metode za uklanjanje konkurencije kada je zgodnije brute force, i ekonomsku moć kada je zgodnije blaži pristup. Takve korporacije vidimo već sada, jedu predsednike SAD za doručak. Ali vidimo i snagu građanskog otpora protiv prljavih trikova, čemu primer je nedavna istorija sa GameStop-om.

Prateći autora snimka, i ja u ovoj objavi mnogo putujem rukama, okrećući se, jer vidimo da se pravila menjaju bukvalno pred očima i nije potpuno jasno kako će tržište to tačno rešiti. Ali za sada mogu da dam opreznu pretpostavku da će tržište države sve više potiskivati u stranu, kako ne bi smetale, a vlasnici raznih platformi će, kako tržište zasićuje, sve manje biti uznemireni i sve više ceniti predvidljivost pravila. A za to će i sami morati da ih poštuju. Pritom, pod pravilima mislim na ono što vlasnik platforme zahteva od svojih korisnika – već na ono o čemu su se sami vlasnici platformi dogovorili. A sa pojavom prava, konflikti se rešavaju mnogo lakše i nanose mnogo manju štetu.