Libertarian Band je objavio treći video iz serijala „Agoristička knjiga kuvanja“, ovog puta posvećen tome kako izbeći vojsku. Video je dug, više od 15 minuta, ali ima vremenske oznake (timecodes). Možete odmah preskočiti na odeljak „Praktični saveti“ na 5:23, jer pre toga ide dug istorijski uvod o tome kakva je bila mobilizacija u vreme Ochakova i osvajanja Krimа, a taj uvod nema nikakve veze sa daljom detaljnom i korisnom praktičnom instrukcijom.
Savetima ponuđenim u videu dodaću i svoj. Može se ne pokušavati zloupotrebljavati sistem sudovima i ne preklinjati za pravo na alternativnu civilnu službu, već jednostavno unapred otići iz zemlje. Crna Gora, u koju ja odlazim, nije jedino mesto; postoji mnogo drugih mesta gde ruski čovek živi slobodnije i bogatije nego pod jurisdikcijom Moskve.
Upravo je to najagorišćiji način izbegavanja vojne službe. Upravo je taj način opisan kod Aйн Rand u njenom najpoznatijem delu. Naši preci, raspadanjem Sovjetskog Saveza, ostvarili su za nas najvažniju slobodu: slobodu odlaska. Da su oni imali tu slobodu, koliko se Rusa ne bi ubilo u 20. veku od ruke sovjetske države! Zato nemojmo umanjivati značaj ovog najvažnijeg postignuća. Trenutno nam nije ostala druga mogućnost da glasamo za bolju budućnost za sebe, osim nogama.
Prvo, želim da zahvalim Andreju Ševčovu, koji je brzo napravio PDF na osnovu teksta objavljenog na sajtu. Sada zainteresovani mogu da se poigraju sa samizdatom i odštampaju svoju tvrdu kopiju.
Drugo, pored pridruživanja audio zapisa svakoj od poglavlja pojedinačno, prikupila sam ih i u plejliste radi lakšeg slušanja uzastopno, bez potrebe za listanjem stranica.
Evo engleske verzije.
[cue id=“7475″]
A evo ruske, ona će se dopunjavati kako budu čitana naredna poglavlja.
[cue id=“7371″]
I, konačno – veoma ste tražili da olakšam navigaciju između poglavlja. Za prevod sam je napravila, možete testirati. Za original još uvek nisam uradila, jer je to veoma naporan posao pošto se sve mora zapisivati ručno.
Srećna sam što mogu da vas obavestim da sam završila prevod knjige Dejvida Fridmana Mehanika Slobode i konačno je objavljujem u jednom fajlu za čitanje na e-čitačima. Preuzimajte, delite knjigu sa onima koje smatrate dostojnim i obavezno svratite na stranicu za donacije kako biste izabrali veličinu „lajka“.
Takođe se postepeno nastavlja kreiranje audio-knjige na osnovu prevoda; danas je ceo prvi deo knjige u potpunosti snimljen, a počeo je i drugi. Tekst čita Oleg, i ako želite da mu na neki način zahvalite, pošaljite mu privatnu poruku na Telegramu da vam pošalje podatke za uplatu. Ili koristite bot za plaćanje u dash-u i pošaljite mu kriptovalutu direktno preko njegovog imena na Telegramu.
Šta mislite, da li su socijalna pravda, demokratija, opšte blagostanje, razvijeni feminizam, prava LGBT osoba, juvenilna pravda, tolerancija, pouzdana zaštita ljudskih prava, sloboda, jednakost i bratstvo – dobro ili loše, i zašto?
U klasičnom liberalizmu država se smatra zlom, neophodnim za zaštitu prava privatnog vlasništva. U libertarijanizmu se ona ne smatra neophodnom za obavljanje te funkcije, međutim, sve dok se ograničava samo na to, njeno postojanje se može smatrati opravdanim. U uslovnom evropskom liberalizmu država se posmatra kao alat za usaglašavanje interesa različitih slojeva društva, koji je praktičniji od alata slobodnog tržišta.
U čemu je prednost moderne liberalne države u poređenju sa klasičnom liberalnom? Uglavnom u tome što lično odgovaranje za sopstveni život predstavlja prilično zastrašujući nivo odgovornosti za veoma mnoge. Na tržištu morate samostalno odlučivati o tome koje objekte vlasništva, gde i pod kojim uslovima treba osigurati, koliko i kada odlagati za nepredviđene okolnosti ili čak za sasvim predvidljivu starost, koje zahteve komšija zadovoljiti, a protiv kojih aktivno nastupiti, i ako nastupiti, to učiniti samostalno ili u koaliciji. To je malo komplikovano, bolje je trošiti svoje neograničene intelektualne resurse na veštine koje donose novac, a sve gorenavedene zadatke po mogućnosti prepustiti onima koji se u tome više razumeju.
U složenom svetu u kojem sarađuju usko specijalizovani stručnjaci, neizbežno će se koristiti ogroman broj tipičnih rešenja i znatno manji broj — prilagođenih (custom) rešenja. Država je tipično rešenje za bilo koja pitanja gde nije sasvim jasno na koga ih prebaciti. A pošto se takva pitanja neprestano množe, funkcija države — čak i one koja se sastoji od potpuno dobronamernih liberalnih birokrata, potpuno lišenih koruptivnih interesa — neizbežno će se širiti.
Ali sa širenjem države neizbežno raste i njena neefikasnost. Švajcarski nož sa par stotina oštrica odlično izgleda u izlogu prodavnice, čovek baš i poželi da kupi tu sjajnu igračku, ali u svakodnevici je apsolutnoj većini zgodniji jedan veoma jednostavan nož za većinu tipičnih zadataka, uz još par-tri usko specijalizovana koja se retko koriste, ali kada se upotrebe, drugi su izuzetno nezgodni. Čvrst kombinezon sa gomilom džepova izgleda izuzetno pametno projektovano, ali u opuštenom okruženju čovek oblači šorts i majicu. Kao da bi želeli da možete pozvati 911 i rešiti bilo koje pitanje, ali u praksi će to značiti da ćete se izmoriti boreći se sa robotskim automatskim odgovorom, birajući stavke menija, i na kraju će vas ipak usmeriti ka pogrešnom stručnjaku.
Čini se da što je okruženje agresivnije, to institucije moraju biti strože i pouzdanije. Zato je na malom jahtu usred mora sasvim prikladno jedinstvenstvo komandovanja i jasne funkcionalne obaveze svakog člana posade, a na plaži je dovoljno samo da oni koji žele da igraju odbojku ne sapću o one koji se sunčaju, a u ostalom neka vlada potpuna anarhija i niko nikoga neće ni primećivati. Ali država ne može tako. Ona je izrasla iz vojnih potreba i liči na lika koji se vratio sa fronta, pati od posttraumatskog sindroma i izuzetno je ogorčen što ljudi na plaži nisu zakopčani do poslednjeg dugmeta, ne hodaju u koloni i ne upućuju pozdrav. Ako mu dopustite da uvodi svoje redove, čak i bez neustavnih odnosa svima će biti teško. A nije ni bolje kada država liči na inženjera bezbednosti. Odbojarsko igralište – ograditi! Zone za kupanje podeliti prema polovima i uzrastima! Svi moraju da obuče prsluke za spasavanje! Organizovati isporuku sladoleda i limunade! Ali sladoled mora biti topao da niko ne bi prehladio, a limunada bez šećera, i briga ih što je sladoled sa šećerom. A onda država vidi neki kovid, i uopšte cela plaža propadne jer svi moraju da sede kod kuće i peru ruke.
Bitarku je važno da niko nikoga ne napada. Jer jedan krene pesnicama, a drugi prvi nakašlje, i ceo svet umre od virusa. Da niko ne bi smeo nikoga da napada, poželjno je da svako bude naoružan, a oni koje sight oružja u tuđim rukama ne zaustavlja, neka budu zaustavljeni na neki drugi način. Može i metkom u trenutku napada, ali je humanije – naterati ih da se predomisle, bar, recimo, medicinski. Srećom, Bitarku od ljudi treba samo poštovanje NAP-a, inače bi bio neprepoznatljiv od adepta države-kovidborca. Zaradi toga da bi živeo u bezbednom društvu, on je spreman dobro da plati.
Meni je važno da i ja i ljudi oko mene budemo bogati i slobodni. Za to je potrebno da ljude ne pljačkaju i ne ograničavaju, kao i da im ne iznude novac za razne nepotrebne gluposti. Za to je potrebno da pljačkanje i ograničavanje bude opasno, neisplativo i neprestižno. I ja, kao civilizovana i dobronamerna osoba, naravno, preferovaću da ljude sprečavaju u pljačkanju i regulacijama razlozi neprestižnosti, ili u najgorem slučaju neisplativosti. Ako ću morati da im obezbedim i pretnju, to će me zamarati.
Izvinjavam se zbog nedostatka direktnog nabrajanja, tipa, prema socijalnoj pravdi se odnosim ovako, prema demokratiji onako, i tako dalje po spisku.
Skoro sam završila sa slaganjem Mehanike slobode u jedan jedinstveni fajl koji je pogodan za čitanje, istovremeno radeći finalnu redakciju (brzina rada je skoro kao kod Šulman, koja je pregledala Pinkera). Zapravo, složila sam sve što već postoji na sajtu, i sada se bavim drugom od tri aplikacije gde on preporučuje raznu prijatnu i korisnu literaturu. I tamo sam naletela na ovakav opis:
J. Neil Schulman, Alongside Night (New York: Avon, 1987), The Rainbow Cadenza (New York: Simon and Schuster, 1983). Dva očigledna libertarijanska romana. Prvi opisuje libertarijansku pobunu u bliskoj budućnosti, drugi – društvo u kojem je odnos muškaraca i žena deset prema jedan, gde se žene šalju u prostitucijske korpuse po pozivu. Za prvi se trenutno snima film u kojem bih ja trebalo da igram malu ulogu.
Oj, mislim, kako je zanimljivo, film je sigurno već snimljen, moram da potražim. Našla sam. To je prokleti remek-delo! Niskobudžetni proizvod sa veoma niskom ocenom, zbog čega je Nil Šulman odlučio da odustane od pokušaja da ga proda – i postavio ga u javni pristup na jutjub. Ceo film se sastoji gotovo potpuno od memova i „easter egg“-ova, tako da sam ga dugo gledala, stalno pritiskajući na pauzu. Veoma preporučujem da pogledate; uz odgovarajuće raspoloženje, sigurno ćete izvući ogromno zadovoljstvo iz ove umetničke samodelke.
Fridman igra veoma skromnu ulogu kralja Švedske u filmu.
Misteriozna organizacija Građansko društvo, o kojoj sam bar malo informisana samo u pogledu aktivnosti frakcije panarhista, ne sastoji se samo od nje. Čini se da u njoj ima anarchy-balls svih vrsta i boja; konkretno, juče me je kontaktirao predstavnik frakcije transhumanista. I ako ste očekivali da mi ponude članak o genoterapiji, onda ne, ne u ovoj zemlji. U ovoj zemlji je u dnevnom redu zabrana prosvetiteljstva, zbog čega zajednica orijentisana na nadogradnju čoveka ne može a da ne bude zabrinuta.
Transhumanisti pretpostavljaju, da se usvojeni zakon o zabrani prosvetiteljskog rada još uvek može osporavati na nivou Saveta Federacije, a zatim nastaviti da pomno prate usvajanje raznih vladinih akata bez kojih novi zakon ostaje prazna ljuštura.
Pretplatite se na kanal frakcije, ako vas zanima da s vremena na vreme saznate kako možete doprineti naučno-tehnološkom progresu.
Leonid Volkov, zamenik šefa za političke tehnologije, više puta je najavljivao nešto neviđeno što priprema za spasavanje šefa, i evo, objavio je. Zapravo, izmislio je Free State Project. Tamo se prvo vodila provera onih koji žele da se pridruže projektu, i tek nakon što se skupi dvadeset hiljada voljnih da se preselimo u obećanu zemlju, počinje preseljenje. Tako je i u našem slučaju. Svima koji nameravaju da se pridruže obredu molitve za oslobađanje Navaljnog iz tamnice, predlaže se da se prvo prijave na sajtu, i tek kada ih bude pola miliona, biće određen datum obreda i ostali detalji.
Kažu da je sajt skoro odmah pao zbog naleta zainteresovanih, ali u trenutku kada sam stigla do njega, jedino što je odavalo veliko opterećenje bio je neispravan brojač. Tako da se red veličine mogao proceniti samo prema krugovima na mapi (mada je stigao izveštaj – pređena je granica od 200 hiljada prijava). Da biste se registrovali, potrebno je navesti svoju adresu (možete samo kliknuti na tačku na mapi) i važeću e-mail adresu. Nakon provere e-maila, glas onoga ko se prijavio se računa – barem se broj pored moje kuće na mapi povećao za jedan.
Mogućnost povlačenja glasa nije predviđena, tako da ako se datum izlaska na ulicu pokaže kasnijim od datuma mog odlaska u Crnu Goru, neću moći da obavestim organizatore da neću moći da dođem.
Šta mogu reći o perspektivama akcije? Da je zadatak bio baš oslobađanje Navaljnog, onda bi trebalo uzeti nekog talanca, recimo Katerinu Tihonovu, i zahtevati momentalno oslobađanje Alekseja, preteći smrću ove žene. A izabrani instrumentarij je pogodniji pre svega za okretanje čamca. Pa, u redu, okrenućemo ga, iako mi je već dosta toga. Navaljnom to nikako neće pomoći, ali on je odrastao dečak i znao je šta radi.
Svi znate tu staru priču o malim miševima koje je svako maltretirao i jeo bez razloga. Tada su miševi otišli kod mudre sove i pitali je šta treba da urade kako ih više ne bi maltretirali.
– Miševi, – rekao je mudri sova, – postanite ježevi. Ježevi imaju bodlje, niko ih ne maltretira.
Miševi su se obradovali, a onda su se zapitali i rekli:
– Kako onda da postanemo ježevi?
– Ostavite me na miru, to je taktika, a ja se bavim strategijom, – odgovorio im je mudri sova.
Ali vam još niko nije rekao šta se desilo dalje. Pa, slušajte.
Rekao im je, dakle, sova o strategiji, rugajuće je huknuo, pojeo jednu mišku i odleteo u svoje šuplje stablo, a miševi su u strahu pobegli kućama. Posle su se malo smirili i zaključili: zapravo, ježevi imaju bodlje, niko ih ne maltretira. Hajdemo kod ježa.
Došli su miševi kod ježa i rekli:
– Ježe, mi smo mali miševi, svi nas maltretiraju. A ti si takav, sa bodljama, niko te ne dira, uzmi nas za žene.
Jež je frknuo i odgovorio:
– Ja sam jež, ponosna ptica. Ježa ne možeš ni da dotakneš. Taj vaš društveni teret mi nije potreban. Ja tebe ne diram, i ti ne diraj mene! Jesam li jasno objasnio?
Miševi su mahali šapicama, trzali brkovima i pisali:
– Ježe, nemoj tako misliti, mi nismo besplatnjaši, kod nas je sve pošteno. Možda i tebi nešto treba? Možemo ti doneti nekih zrna.
– Uh, od vaše ugljikohidratne dijete, – promrmlja jež, – evo, par crva bih mogao da pojedem.
Ovde su se miševi skupili u gomilu, prošaputali, pomerali repovima, a onda se okrenuli i svečano objavili:
– Jež! Imaćeš crviće! I skakavce, i razne druge muve. Mi to ne jedemo, ali ćemo za tebe nabaviti. A ti nas ne ostavljaj na milost i nemilost. Dogovoreno?
Ni jež nije bio lud da aprove za svaki priliku, ali je tada razmišljao: to je to, nema više zamornog noćnog lova, hrana sa dostavom na kućni prag, koliko će se samo slobodnog vremena osloboditi!
– Dogovoreno, – kaže.
I tako je jednom lisica izašla da lovi miševe. Pronašla je rupu, osetila miris miševa, obradovala se, misleći da će je odmah iskopati. A odatle je jež ispravio bodlje i tako udario!
Lisica je počela da zavija: nos me boli, šape me bole, i ništa ne mogu da uradim. Zavijala je, zavijala, pa je odohla na hrampanje da traži lakši i nezaštićeniji plen. A miševi su ostali da žive sa ježem, da se slažu i da stekaju bogatstvo.
I to je kraj bajke, ali dalje počinje priča. Šuma je počela da odzvanja glasovima, i druge životinjice su takođe počele da pomažu jedna drugoj u odbrani od predatora. Ranije su se, nekada, skrivale ili razbežavale, pa bi predator uzeo jednog za ručak i time bio zadovoljan. Ali sada im više nisu dozvoljavali takvu pljačku bez posledica.
Neki predatori su zauvek pobegli iz šume, drugi su se nekako prilagodili i prešli na skromniju dijetu. Jedno je pratilo drugo: privatna svojina, podela rada, slobodna trgovina i doktrina obuzdavanja. Život zajedno postao je praktičan, isplativ i bezbedan. Tako smo postepeno izgradili naš Zveropolis.
Sa tačke gledišta teorije svetskog sistema, civilizacija stalno prolazi kroz iste cikluse: uspehija novi centar svetske poslovne aktivnosti, novac ide kod novca, naduvava se ogroman balon, u centru balona ubrzo bilo koja proizvodnja postaje neisplativa, i novac počinje da se pravi direktno od novca, putem prometa raznih hartija od vrednosti. Na kraju, balon pukne, i ubrzo počinje da se naduvava novi, oko novog centra. SAD će puknuti kao svetski hegemon, i Kina će izaći na scenu.
Nikakvi pokušaji imitiranja svetskog hegemona više ne mogu biti uspešni: uzalud je pokušavati povećati sopstvenu investicionu privlačnost, otvarati tržišta, smanjivati carine i graditi institucije – iz statusa periferije u fazi naduvavanja finansijskog balona je nemoguće izaći.
Kriptovalute su postale potpuno ista takva precenjena finansijska imovina, i kada balon pukne, one će isto tako izgubiti lavlji deo svoje vrednosti.
Deficit grafičkih kartica, uzrokovan povećanom potražnjom sa strane rudarima, ne može se pokriti proširenjem proizvodnje, jer era globalizacije se završava, počinju trgovinski ratovi, a lokalnom kineskom tržištu nije potrebno toliko grafičkih kartica, bojte se, pošteni gejmeri, sedićete na petogodišnjoj starini.
Odgovoriću kratko po tačkama.
Koliko god to čudno zvučalo, akcije nisu samo cifre na berzanskim računima. To su investicije koje odlaze kompanijama koje su izdale akcije, a one, sa svoje strane, nipošto ne troše sve na bonuse menadžmentu i otkup akcija (buybacks) – nešto se zaista ulaže u proizvodnju – i to na periferiji, tamo gde je jeftinije. U tom trenutku, periferijskim zemljama je važno da budu privlačne za te same investicije.
Ako je besmisleno imitirati hegemon, onda zahvaljujući čemu će se pojaviti novi hegemon? Ako teorija svetskog sistema dovoljno adekvatno odražava stvarne procese, onda neko mora pokrenuti novi ciklus sa sobom u centru. To znači da postoji mehanizam napuštanja periferije. I logično je pretpostaviti da za to zaista ne treba samo imitirati hegemonu. Ne treba imitirati hegemonu u njegovom trenutnom umirućem stanju, već se orijentisati prema onom vremenu kada je bio mlad i zdrav – ali, naravno, prilagođavajući se trenutnim tehnološkim realnostima.
Šta znači puknuće balona? Mnogo kompanija naglo gubi na ceni i ispostavlja se da nisu u stanju da pronađu kupca za svoju robu. Potražnja je uglavnom usmerena na potrošačku robu, koja postaje skuplja u odnosu na kapitalnu. Ponosni vlasnik kriptovaluta, koji se ranije bavio rudarenjem, počinje da ulaže u krompir, prvo prodajući rudarice (koje gube na vrednosti), a zatim i samu kriptovalutu (čija cena takođe pada). Tržište postaje zasićeno jeftinim polovnim grafičkim karticama, potražnja za novim se smanjuje, njihova proizvodnja prestaje da bude isplativa, i nisu potrebni čak ni trgovinski ratovi, gejmeri ostaju sa petogodišnjom starošću. Napomenaću samo da će rudarice i kriptovalute u fazi otplinjavanja balona jeftinjeti u odnosu na uslovni krompir, ali u odnosu na uslovni dolar – to nimalo nije izvesno, on može potpuno da ode u spiralu hiperinflacije.
Da li će se time završiti globalizacija? Za pristalice teorije svetskog sistema, čudno je raspravljati o tome. Odakle će se pojaviti novi globalni hegemon ako ne bude globalizacije? Bez nje će i hegemon biti lokalni. Dakle, pošto se kod vas sve vrti u krug, ni svetska razmena robe neće nigde nestati.
Ovde ne pokušavam da sudim o tome koliko je sama teorija tačna. Teorija je relativno mlada, manje-više objašnjava uočene činjenice i daje proverljiva predviđanja. Kako se bude otkrivalo koja su predviđanja lažna, na nju će se ili dodavati zakrpe, ili će se taj pravac razmišljanja smatrati zastojnim i koristiće se teorija koja polazi iz potpuno drugih premisa, zašto da ne.
Ekaterina Shulman u svojoj emisiji uvodi razliku između vesti, odnosno onoga što privlači pažnju, i događaja, odnosno onoga što ima posledice. Na primer, kada sam najavila debatu Litreva i Milova, to je bila vest, ali debata se nije ni održala jer se Navaljni vratio u Rusiju i svima su te sitnice postale nebitne.
Nešto kasnije sam najavila duplet predavanja Alekseja Nefedova i Aleksandra Kotova u okviru uralskog libertarijanskog lektorija. Prenos predavanja na dan održavanja nije bio, i ubrzo sam ih uspešno zaboravila. Ali taj događajje imao posledice: nakon izvesnog vremena na kanalu libertarijanaca sa Urala tiho su objavili snimke predavanja, i ja sam ih konačno pogledala.
U predavanju je najpre bilo razrađeno zašto se u ljudskim zajednicama uopšte pojavljuje novac, koju funkciju on nosi, koji novac dobija širu rasprostranjenost, a koji opstaje samo na državnom prisilu. Dalje je ukratko opisano kako je Bitcoin dizajniran i zašto ova konstrukcija omogućava njegovu široku rasprostranjenost i rast cene. Na kraju je objašnjeno zašto Bitcoin zapravo nije postao novac, već se umesto toga pretvorio u zaštitnu finansijsku imovinu.
Tamo gde je bilo o ekonomiji, bilo mi je dovoljno jasno i zanimljivo. Tamo gde je bilo o tehnologijama, nisam se previše upuštala, pokušavajući da se ne uplašim fraza poput „kvantna superpozicija“. Saznala sam pojedine nove detalje za mene, poput toga na koji način dolazi do promene pravila rada bitkojn mreže, ili kako je na osnovu modela stock-to-flow izgrađena prognoza cene.
Delovalo mi je da bi imalo smisla malo šire otvoriti temu altkoinova, ali Aleksej je bitkojn-maksimalista i, očigledno, smatra da će oni sami otići ako se o njima ne govori.
Nadala sam se da ću u predavanju čuti gotove recepte, ali se ono ispostavilo više filozofskim nego praktičnim. Zanimljivo je da Aleksandar smatra da delovanja države nisu uzrok problema kao što je, recimo, cenzura na društvenim mrežama, već da su to čisto društveni problemi. Čini mi se da bi ipak, u odsustvu države, ovi problemi bili bar manje oštri, jer su pokušaji ućutkivanja protivnika povezani upravo sa zadatkom političke dominacije, a to je ipak državni fenomen. Ipak, u predavanju je odjeknulo nekoliko zanimljivih recepata, na primer, o moderaciji na velikim društvenim mrežama, koja bi značajno smanjila društvenu napetost – putem pretplate na agencije za rejting, koje bi delovale nezavisno od administracije društvene mreže, a pružale usluge direktno njenim klijentima.
Predavanje je bilo prilično razbuktavajuće, postalo mi je mnogo jasnije sa čim je povezana tako niska penetracija decentralizovanih društvenih mreža u masu, i sada više nisam uopšte sigurna da li sama želim da se bavim time – barem dok centralizovana rešenja obezbeđuju bar neki prostor za manevrisanje.
Pred kraj, Aleksandar je demonstrirao kako radi hardverski novčanik, to je bilo radoznalo, ali ne baš jasno, mada se vidi da je to prilično paranoičan uređaj koji teško da će dozvoliti korisniku da izgubi svoj novac na previše glup način. Ja, nažalost, nemam toliko novca da bih se toliko opčinjeno bavio bezbednošću, ali bilo je zanimljivo pogledati.
