Автор: Анкап-тян

„Lavina“ Nila Stivensona

Pročitala sam subjekat, dugo razmišljala. Zašto sam morala dugo da razmišljam? Idemo redom.

„Lavina“ je klasično delo u žanru sajberpanka, odnosno high tech low life. Karakteristična (iako nisam sigurna da je neizbežna) crta sajberpanka je slabost države u poređenju sa korporacijama. Konkretno kod Stivensona, to se izražava u najširem rasprostranjenju ugovornih korporativnih teritorijalnih jurisdikcija – teritorija SAD je podeljena na mnoštvo objekata, kojima se upravlja po određenom modelu, širenim po principu franšize. Federalci takođe opstaju kao veoma čudna, postepeno izumiruća korporacija, koja je već izgubila kontrolu nad vojskom, flotom, obaveštajnim službama, zakonodavnim procesom, sudskom vlašću – i koja zarađuje samo kroz nekontrolisanu emisiju novca, privatizaciju ostataka federalne imovine, kao i kroz implicitno iznajmljivanje izuzetno neefikasne radne snage preostalih državnih službenika, čija je lojalnost postojećem poretku meni lično najfantastičnija. Po svemu sudeći, apsurdnost ove motivacije je svesan narativni potez. Na kraju krajeva, i u Rusiji postoje sasvim lojalni bibliotekari, muzeološki radnici, vaspitači u vrtićima i drugi nisko plaćeni ljudi koji rade za državu. Razlika je u tome što federalci kod Stivensona ne pružaju nikakve usluge ljudima i potpuno se kuvaju u sopstvenom soku.

Zahvaljujući čemu u svetu „Lavine“ postoji hajtek? To je, u suštini, jasno. Bez ikakvih poreza. Bez ikakvih zabrana. Bez ikakvih regulacija. Prvi smisli nešto novo – stigneš da uvedeš. Uveo si – dobiješ zaradu. Zato vidimo ozbiljan progres i u IT-u, i u tehnologiji oružja, i u transportu, i u genetskom inženjeringu, i u kibernetici. A gde ga ne vidimo? Ne vidimo progres u proizvodnji hrane (i to uprkos uspesima u genetskom inženjeringu). To jest, napraviti radioizotopskog psa čuvara nije problem, ali radioizotopska ćelijska kultura koja bi sintetisala ukusnu i korisnu organiku iz vode i kamenog praha pomoću te energije – iz nekog razloga jeste problem.

Ostalo je razumeti odakle u ovom svetu dolazi lojlajf. To je postalo predmet mog dugog razmišljanja, kao rezultata kojih sam formulisala hipotezu o tome koja tačno fantastična pretpostavka rađa baš takav svet. Pretpostavka se odnosi na ljudsku motivaciju i glasi: vrednosti slobode i, naročito, samoizražavanja su neuporedivo više od vrednosti bezbednosti.

To objašnjava sve. Pojavio se novi narkotik sa nepoznatim nuspojavama? Jebote, dajte dva! Potrebno je obezbediti dostavu pice bilo gde za pola sata? Kreirati gustu mrežu kuhinja – to je za slabolike, mi ćemo jednostavno unajmiti najbolje vozače i dostavljaćemo picu trkačkim bolidima, inače nije sportski. Plaćaju sitniš, jebu mozak, primoravaju te da radiš stvari čiji smisao ne razumeš? Pa to je fenomenalna uloga, ja sam idealni federalni službenik, sveštenik kulta države, naravno da pristajem na ovaj posao! Potrebno je dostaviti mali paket od tačke A do tačke B u najkraćem roku? Ko je rekao „dronovi“? Bacite ga kroz prozor. Naši kuriri će voziti na skejtbordovima po stazama, kačeći se za kamione. Pojavila se kompanija koja angažuje skejtere da dostavljaju razne sitnice? Odlično, hajde da zovemo kurire za svaku sitnicu, tako su kawaii! Baš me briga za internet, želim da pošaljem čestitku potpisanu ručno.

A pošto razmišljanja o samoočuvanju praktično nisu kočnički faktor za ljude, oni će stalno narušavati tuđe granice radi postizanja sopstvenih ciljeva. U sredstva neposrednog samoizražavanja ulagivaće izuzetno mnogo. U sredstva postizanja ciljeva samoizražavanja, bez obzira na mišljenje okoline – još više. U sredstva održavanja egzotičnog poretka koji si uspostavio u svojoj jurisdikciji – nesrazmerno mnogo. A trošiti se na to da se elementarno pojede – bože, kakva dosada! Radije ću sačekati špic i naručiti picu. Ne zato što mi se užasno jede pica. Već zato što želim da ona ne stigne da stigne za pola sata, i da se meni lično mafijaški šef izvini zbog kašnjenja isporuke. To je uzbuđenje! To je vest!

Ukratko rečeno, nizak nivo života u sajberpanku, prema našim pojmovima, to je svestan izbor njegovih stanovnika. Otprilike isti kao svestan izbor turista da žive u šatorima ili pustinjaka u usamljenoj kolibi. Nema nikakvih objektivnih kontraindikacija da u okviru istog tog sveta ljudi žive mirnim, dosadnim, imućnim i bezbednim životom. Jednostavno im to ne treba, takvi su ti sajberpankovi. Uzgred, ne bih se čudio ako negde na Floridi u svetu „Lavine“ postoji mnoštvo franšiza koje starcima obezbeđuju baš takav miran i umeren život – to ni na koji način ne protrečuje kanonu.

Ograde uz Ankapu

Šta ako tvoju kuću okruže ogradom dok si išao u Minarkhit po novu kožnu kožicu? U tom slučaju nema nikakvog pokušaja ubistva, i čovek je imao pravo da izgradi ogradu, baš kao što si ti imao pravo da izgradiš svoju kuću pre toga.
Šta uraditi u tom slučaju?
Imaš li pravo da polomiš ogradu da bi prošao?
Da li je to kršenje NAP-a?
A ako takvu betonsku ogradu budu izlivali svaki dan?

Mrzim

Kako održati slobodu izlaska iz zajednica kod ankap-a?

Anonimno pitanje

Za početak predlažem da ponovo pročitaš poglavlje iz Mehanike slobode o trgovini u uslovima anarhije. Ukratko, tamo se govori o Šelingovim tačkama – nekakvim posebnim položajima sistema koji se iz nekih razloga čine onima koji imaju posla sa njim jedinstvenim, pa stoga postoji veća verovatnoća da će na njih pasti na pamet nekoliko potencijalnih ugovornih strana istovremeno u uslovima odsustva prethodnih dogovora. Šelingove tačke, konkretno, pomažu u postavljanju prirodnih granica, čije održavanje štedi napor stranama.

Taj ili neki drugi spontano formirani status kvo je sa svih strana očigledna Shellingska tačka, a njegovo narušavanje će, naravno, nailaziti na određeni otpor. Ako u zajednici muškarci obično pružaju ruku jedni drugima, a žene se grle međusobno i sa muškarcima, onda će žena koja pruži ruku biti dočekana sa sumnjičavostem i vrlo je verovatno da će pokušati da je zagrle. Ako je u zajednici uobičajeno slobodno kretanje kroz tuđe posede, označavajući svoje granice maksimalno neupadljivo, ne zaključavati vrata, svraćati u goste, ostavljati poštu na pragu i tako dalje – onda će pokušaj podizanja gluvog ograde već biti dočekan sa napetom zbunjenošću. A ograda koja izoluje tuđi plac od spoljnog sveta je već otvoreno nepristojno; takav neprijateljski komšija dobiće čitavu delegaciju koja će pokušati da mu objasni da se to ovde ne radi tako. A ako je, naprotiv, uobičajeno zatvarati se ogradama, puštati opasne pse u dvorište i pucati u vazduh pri bilo kakvom pokretu blizu granice, onda će se nova ograda koja onemogućava pristup kući morati posmatrati jednostavno kao neizbežan fakaop: neko je morao toliko da pogreši i ne primeti da je komšija uspeo potpuno da te opkoli svojom teritorijom. Sada će morati da baci neku toksičnu zarazu preko svojih dronova, a tek nakon toga mogu početi mirni pregovori sa komšijom.

Slično je i sa izlaskom iz zajednice. Ako je to uobičajena stvar, da neko stalno ulazi i izlazi, tada se upravo takav otvoren red pristupa doživljava kao prirodan, i za tu tačku će Šeling držati se. A ako nikada nije bilo takvih presedana, tada će sam pokušaj izlaska biti doživljen kao nešto izvanredno, moraćete da se objašnjavate, dokazujete svoje pravo i, možda, nekako nadoknadite onima koji ostaju svoj odlazak. To je, inače, ne tako neverovatna situacija. Zamislite, na primer, radnu grupu koja je planirala obim poslova do određenog roka – i onda vi iznenada odlučite da napustite zajednicu. Mogu vas prosto ne pustiti dok posao ne bude završen, ili vam nametnuti ozbiljnu ugovornu kaznu jer će oni koji ostanu sada morati naporno da rade, a to nisu planirali.

Pokušaj da se progura svoj stav uprkos statusu quo, kakav god on bio, nesumnjivo će naići na otpor, pri čemu on može biti nesrazmerno ozbiljan, čak i ako je zahtev za ustupanje koji se čini beznačajnim. Razlog je jasan: ako jednostavno popustite, novi status quo će biti taj da vi ustupate pod pritiskom. Takve stvari su dobro vidljive pri susretu predstavnika različitih kultura, kada je za jednog ustupanje u sitnicama lep manir i garancija da će vam i drugi u budućnosti izaći u susret – a za drugog ustupanje znači da treba pritiskati dalje dok ne slomite protivnika – jer se protivnik već povukao, treba ga dokrajčiti.

Sada ćemo pričati o receptima. Šta uraditi da ti ne bi oduzimali parcelu, da bi te puštali iz zajednice i tako dalje. Izgradite sebi potrebnu reputaciju. Inače, imali smo veoma dobar video o tome, pogledajte ga ponovo.

Ako imate reputaciju osobe koja, čim vidi ogradu, krene da je ruši bez gledanja, to je baš loša reputacija. Vi rušite ogradu, pucaju u vas, a onda objašnjavaju zainteresovanim licima da je ovaj lud počeo da upada na moju teritoriju, nije slušao upozorenja, pa je moralo da se puca u sklopu samoodbrane. Šteta što je odmah pogubio, nije baš lepo ispalo. Mnogo korisnije je imati reputaciju osobe za koju će se gomila ljudi zalagati. Takođe nije loše imati reputaciju osobe koja može doneti veliku korist, pa je bolje biti njen prijatelj. Ukratko, rad na reputaciji može učiniti čuda.

I za kraj želim da preporučim jedan veoma simpatičan crtani film Klaus. Tamo je baš o tome kako promeniti status quo u situaciji kada je ograditi tuđi dom ogradom, kako ne bi pustio vlasnika, samo nevinčka nestašluk.

Navaljni u svaki dom (o predstojećim masovnim represijama)

Navaljijev tim, kao odgovor na početak procedure proglašavanja njih ekstremističkom organizacijom , poziva da se udari poslednje i odlučujuće kinesko upozorenje režimu. Kažu, hajde da izađemo na miting ogromnom gomilom, kao Belorusi, a zatim ih pobedimo na izborima, kao Belorusi. Ako su u nas pucali iz pušaka, – navodi rukovodstvo FBK, – a mi smo hrabro išli napred, onda sada, kada otvaraju mitraljeze, još više moramo čvršće spojiti naše redove, sve ne mogu da upucaju. Glavno je da sami ne postanemo poput njih i da ne otvaramo mitraljeze.

Zaista, sudski sistem u RF ima određenu krajnju brzinu pretvaranja slobodnih ljudi u stanovnike kolonija, i u slučaju zvaničnog proglašavanja bilo kakvog političkog delovanja nesaglasnog sa režimom krivičnim delom, tom istom sistemu će morati prilično dugo da radi u režimu maksimalnog učinka – koji se, međutim, lako optimizuje (googlaj trojke).

A sada hajde da pogledamo jednu jednostavnu dijagramsku skicu. Ovo je dinamika promene broja zatvorenika tokom tri Putinova i jednog Medvedevljeva mandata. Kao što vidite, u ruskim zatvorima i kolonijama je u ovom periodu nastalo najmanje 360 hiljada slobodnih mesta. Na miting kod Navaljnog se već prijavilo 440 hiljada ljudi, a nezvanična masovna akcija se planira kada se prijavi 500 hiljada. Šta reći o tome? Zaista, sve ih zatvoriti će biti teško. Možda ćete se naći među tih 140 hiljada srećnika koji se neće smestiti u zatvore, pa će stoga dobiti uslovnu kaznu. Navaljni je takođe počeo sa uslovnom kaznom.

Nažalost, ne mogu da ponudim nikakvu razumniju alternativu od toga da pobegnete iz zemlje upravo sada. Jednostavno zamislite da živite, na primer, u SSSR-u, a da je napolju, na primer, 1968. godina. I po nekoj neverovatno srećnoj slučajnosti imate mogućnost da se fizički nađete izvan zemlje. Možete otići, možete ostati, a režim će pasti tek 1991. godine. To je otprilike takva slika koju danas imamo.

Panarchy svet

Postu je prethodila donacija u iznosu od 0,00004388btc

Ispostavilo se da libertarijanska partija još od 2008. godine je imala jutjub kanal, i to prilično brojnu publiku. Zatim je, tokom jedne od raskola, kanal otišao iz partije, preimenovao se u RLN (russian libertarian network) i u tom obliku je postojao još mnogo godina. Sada je Telegram kanal RLN prešao u vlasništvo projekta Montelibero, a jutjub kanal je dobio ime Panarchy World.

Danas je tamo izašao video sa objašnjenjima o tome šta je to panarhija.

Po mom mišljenju, Libertarian Band je u svoje vreme uspeo isto tako prilično dobro, ali ja sam pristrasna.

Ipak, za mene je saradnja sa Libertarian Band već prošlost, dok će se sa Panarchy World, vrlo verovatno, uskoro uspostaviti. Tako da možete unapred pretplatiti kanal, navesti u komentarima da ste došli od Ancap-chan, i to će biti signal vlasnicima kanala da ima smisla da me pozovu. Naravno, ne ekskluzivno, već jednostavno kao jednog od autora sadržaja.

12. aprila

Kada sam pre par godina čestitala čitaocima Dan astronautike, spominjala sam da je država u svemiru možda nešto upropastila, ali je tržište tamo stupilo ozbiljno i na duže vreme, i više ga neće moći odavde izbaciti. Od tada se u svemiru dogodilo mnogo toga zanimljivog, ali najperspektivniji se, naravno, čini Ilonov Starship.

I ko šta ne priča, a ankapovi o potiskivanju države. Dozvoliću sebi jednostavnu ekstrapolaciju. Mask dovodi Starship do savršenstva i organizuje manje-više redovne veze sa Marsom. Orbitalna stanica, baza na površini, snabdevanje te iste baze, deo stanovništva radi po principu smena, deo se naseljava na duže staze. Ništa ne sprečava Maska da proglasi da njegova privatna kolonija ima sopstvenu jurisdikciju, takav-takav pravni kodeks, ugovorno građanstvo, ambasadu na Zemlji u gradu Starbase i ostalu državnu atributiku.

Kakvi, zapravo, osnovi će druge države imati da tome protivreče? Hoće li SAD izneti zahteve za površinu Marsa po činjenici da ga kolonizuje američka kompanija? Teško da će to proći kroz UN. Hoće li SAD pokrenuti krivično gonjenje against Maska zbog secesije? To je loš pir, a uz to, Kina im uzima pete, i dok ti stavljaš šipke u točkove američkom preduzetniku, crvenu planetu će prisvojiti crveni Kinezi.

Ali ako se na Marsu formira nezavisna suverena ugovorna država, većina njenih građana biće Zemljani koji nikada nisu napustili Zemlju. Formalno će, na primer, čekati u redu za preseljenje, imati boravišnu dozvolu i sa njom povezan bilo koji širok spisak građanskih prava. Čak će i porez plaćati, na primer, u vidu fiksnih redovnih uplata kao pretplatničke naknade za zastupanje njihovih interesa putem diplomatskog predstavništva pred državama na Zemlji. Ukratko, svi atributi države će biti prisutni, ali će njena jedina funkcija za građane biti pružanje pravnih normi, dok će u ostalom vladati potpuna sloboda preduzetništva. A to znači da će kosmički ofšor početi brzo da raste brojem građana, dok će države ostati pred perspektivom da ostanu u besparici.

Zašto mislim da bi nešto slično moglo biti potpuno ostvarivo? Zašto da ne, i to je razlog. Mask je već više puta pokazao da za njega „tako nije običaj“ nije argument. Ideja oslobađanja od državnog diktata lebdi u vazduhu, baš kao i ideja kosmičke ekspansije. Ne vidim zašto plemeniti don ne bi spojio dve perspektivne ideje.

Čime se zajednica (ili jedna od jurisdikcija u panarhiji) razlikuje od države?

Obično odgovaraju da je razlika u pravu slobodnog izlaska. Ali pravila života u zajednici mogu se toliko razlikovati od zahteva spoljnog sveta da će izlazak praktično biti nemoguć. Gde će otići neko ko je napustio amiš zajednicu, ili komunističku? On nije prilagođen životu.

Gde je garancija da neka zajednica neće pripremati agresivni rat protiv ostalih? Gde je garancija da će iz zajednice pustiti svakoga ko to želi? Gde je garancija da će onaj ko je izašao biti prihvaćen na drugom mestu?

Anonimno pitanje

Države su teritorijalne zajednice koje su rukovodioci drugih sličnih teritorijalnih zajednica priznali kao suverene nad svojom teritorijom. Takođe mogu postojati teritorijalne zajednice koje nisu priznate kao suvereni. To su, na primer, kondominijumi. Tamo mogu postojati sopstveni običaji, ali država ostaje suveren nad tom teritorijom. Mogu postojati i ekstrateritorijalne zajednice. To je, na primer, crkva. Jedina crkva koja ima i sopstvenu državu je katolička. Ona se može posmatrati i kao ekstrateritorijalna jurisdikcija sa suverenitetom nad malom teritorijom, i kao država sa veoma moćnom dijasporom u inostranstvu.

Slobodan izlazak nikako ne odvaja zajednice od države, on ovde uopšte nema veze sa tim. Mogu postojati države sa slobodom odricanja od državljanstva. Mogu postojati bilo koje druge teritorijalne i ekstrateritorijalne zajednice sa slobodnim izlaskom. I, analogno, isto to može postojati i bez slobode izlaska. Sloboda izlaska je onaj obeležje po kojem možemo suditi o tome da li je zajednica kompatibilna sa libertarijanskim poretkom.

Vaše zabrinutosti u vezi sa garancijama o tome koliko će biti pristojni redovi u određenim zajednicama, i koliko će ti redovi biti opasni kako za članove zajednice, tako i za okolinu, potpuno su opravdane, budući da trenutne suverene teritorijalne zajednice, odnosno države, upravo ne mogu dati takve garancije i redovno pokazuju da su slične zabrinutosti utemeljene.

Danas država može biti primorena na pridržavanje pristojnosti na tri načina: pretnjom napada drugih država, pretnjom prekida međudržavnih ekonomskih veza i pretnjom unutrašnje nestabilnosti režima. U svetu bez država, analogično tome, zajednica koja je opasna po okolinu imaće iste te motive da se ponaša pristojno. Zašto onda uopšte ukidati države?

U principu, nema razloga. Ako će ogromna većina ulagati stalne aktivne napore kako teritorijalni suvereni ne bi kršili lična prava, to će biti sasvim pristojan svet. Ali u takvom svetu države neće imati mogućnosti da se bore protiv onih koji žele da se udruže na drugačiji način, na primer, u okviru ugovora. Tako će svet minimalnih država neizbežno biti razređen ekstrateritorijalnim udruženjima ljudi koji unutar sebe održavaju pravila koja nisu vezana za teritoriju.

A što se tiče straha da će ljudi koji su napustili veoma egzotičnu zajednicu ispasti potpuno nesposobni za život u globalnom svetu, čini mi se da su ta strepnja preuveličane. U svetu postoji ogroman broj migranata koji se prilagođavaju životu u novim uslovima, i to lakše što im ti novi uslovi više odgovaraju. Tako da upravo tog faktora ne treba da se plašite. Migranti su opasni samo ako postanu instrument politike. Čisto ekonomski odnosi donose korist svim svojim učesnicima.

Ako su amishi takvi neprilagođeni ljudi, zašto su tako imućni?

Stefan Molinyu. Praktična Anarhija. Poglavlje 6

Nije prošla ni godina kako sam se vratila prevodu ove knjige. Sledeće poglavlje se skromno zove Jedno lično priznanje i predstavlja feeriju poetskih metafora iz kojih saznajemo mnogo o sabranjima i ramenima, o ribama i pustinji, o kraljevima i o kupusu…

Nešto slično – opis ličnog osećaja autora o neverovatnoj vrednosti stečenog znanja – sreće se kod mnogih libertarijanskih autora; ni ja nisam izuzetak. A na kraju poglavlja je prilično precizno opisano zašto se selim u Crnu Goru i šta želim tamo da gradim.

Poglavlje je prevedeno uz finansijsku podršku Bitarcha u iznosu od 0.00110501btc.

Erik Mack. Libertarijanstvo. Prevod poglavlja o Spenseru.

Nakon duge pauze, tokom koje sam se bavila doterivanjem izdanja Mehanike slobode, vraćam se drugim dvama projektima prevoda libertarijanske literature koji mi stoje započetim. Pošto za prevod Stefana Molinjua trenutno ne stižu donacije, a za Erika Maka su stigle dve donacije od po 500 r, objavljujem poglavlje iz Maka. Ne zaboravite da podržite proces prevoda.

Pripovetkom o stavovima Herberta Spensera Erik Mak završava prvi deo svoje knjige posvećen pretečama libertarijanizma; očekuje se da će se dalje on približiti glavnoj temi svog dela.

Razmatra se Spenserov rani i ne baš poznat rad, koji je on prilikom ponovnog izdanja delimično revidirao u pravcu veće umerenosti i prihvatanja status kvo. U njemu on kao primarni princip pravde uvodi Zakon jednake slobode, koji je i danas aktivan među libertarijancima – u smislu da je svako slobodan da radi sve što želi, sve dok ne narušava analogičnu slobodu drugih ljudi.

Ono što je meni lično delovalo vredno pažnje, jeste Spenserova direktna naznaka da pravo svojine definiše saglasnost društva da zadovolji odgovarajući zahtev. To je skoro identična formulacija koju ja koristim definišući bilo koje pravo kao zahtev koji se toleriše.

Takođe, što je važno, Spenser se približava prihvatanju principa metodološkog subjektivizma, kada primećuje da za kretanje u okviru principa najveće sreće nema potrebe upoređivati čija je koncepcija sreće viša, dovoljno je da svako ima mogućnost da aktivno teži svojoj sopstvenoj.

Tjan, a može li još jedna recenzija za Grad, Puža i Piknik?

Koristio sam pretragu i našao sam recenziju na Radugu. Iz ovog ugla je nisam još video! Ispostavilo se neočekivano prijatan intelektualno-svrbi stereoskopski efekat

Semarg (Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0,1 dash)

Tako ću pre ili kasnije upoznati praktično celo nasleđe Strugackih. Za početak sam pročitala „Piknik na rubu puta“, i sada ću izneti svoje mišljenje o tome, a vremenom ću stići i do dve druge naručene novele.

Ono što me neprestano raduje kod Strugackih – njihov svet je prilično psihološki verodostojan, a pošto ekonomija u velikoj meri nastavlja psihologiju, onda se i ekonomski ispostavlja neprotivrečnim. Tako je, na primer, prilično tačno primećeno da koliko god spuštao gvozdeni veo, nijednu Zonu ne možeš potpuno izolovati, ona će ipak postati deo svetske trgovine, donoseći prosperitet i sebi i spoljnom svetu, dok će paranoičari iz specijalnih službi morati to da prihvate.

Ali, naravno, Zona nije samo metafora strašne i nerazumevene inostranice, već istovremeno i metafora, recimo, sfere naučnog saznanja. U „Teško je biti bog“, Strugacki su prikazivali nauku kao kutiju. Naučnik uvuče ruku unutra i izvuče neku glupost. Misli da će je sada koristiti ovako, a ispostavi se da drugi počinju da je koriste onako. U „Pikniku“ je slično. Stalker vuče iz zone neobjašnjivu robu, koja se zatim prilagođava za upotrebu na nepredvidiv način. To što će rezultat biti nepredvidiv nije razlog da se ne vuče, jer se rizik isplati.

I, pošto smo već počeli da pričamo o nauci, ne mogu a da ne primetim da se jedini predstavnik SSSR-a u knjizi bavi, uslovno rečeno, proučavanjem uticaja filoloških karakteristika reči „beton“ na probadajuća svojstva pogleda. Sva transformacija čuda Zone u čuda tehnologije prepuštena je pohlepnim kapitalistima. Stalkerima pak služe kao neka vrsta startapa koji skupljaju klimavce sa novih tržišta, ali postepeno ustupaju mesto bogatim korporacijama koje ne osvajaju hrabrošću i umetnošću, već investicijama i metodičnošću. Kao i obično, ogromna većina startapa propadne.

Za kraj ću napomenuti da je čovečanstvu u svetu „Piknika na ivici puta“ neverovatno prijalo. Najvažnija stvar kod posete Zemlji od strane vanzemaljaca bio je sam čin posete. Čovečanstvo nakon toga jednostavno nije imalo mogućnost da nastavi da zatvara oči i glumi kao da je samo u univerzumu. I naše čovečanstvo je sa visokom verovatnoćom u 2017. godini došlo u kontakt sa vanzemaljskom sondom, ali je radije izabralo da se pretvara kao da se ništa posebno nije dogodilo, jer je priznavanje samog činjenica kontakta sa vanzemaljskom civilizacijom psihološki nepodnošljivo. Reč je o poseti Sunčevom sistemu objekta po imenu Oumuamua i izvršenju negravitacionih manevara unutar sistema. Tako živimo kao da se ništa nije desilo, kao da Posete nikada nije ni bilo.

Pilmanov radijant

Osiguranje transakcija, dopuna

Želim da dopunim jučerašnju objavu Voluntarist o osiguranju transakcija.

U komentarima na Telegramu sasvim su pravedno istaknuli nekoliko stavki.

Prvo, klasično individualno osiguranje uvek se zasniva na statistici i verovatnoći, pa će se primenjivati pre svega tamo gde su transakcije tipične, a rizici dovoljno slučajni. Prilično je teško zamisliti, recimo, osiguranje banke od namernog neotplaćivanja kredita od strane kreditora, uz zabranu osiguravajućoj kući da izvrši prinudnu naplatu tog istog kredita. Da se takva usluga osiguranja pružala, zaposleni u banci bi imali prilično jak iskušenje da organizuju šemu davanja nenamenskih kredita firmama „lažnim kompanijama“ za mito, a zatim da banka dobije osiguranje kada taj kredit ne bude vraćen.

Drugo, primena escrow računa se obično nameće učesnicima transakcije od strane vlasnika platforme koji postavlja pravila trgovine. Ako transakcije prolaze bez posrednika, upotreba escrow šeme je malo verovatna, naročito ako se predviđa dugotrajno zamrzavanje sredstava, kao što je slučaj sa ugovorima o participativnoj izgradnji.

Treće, podsetili su me na moju godinu staru objavu o, iznenada, juvenilnom pravosuđu, gde sam navela određene poteškoće sa osiguranjem odgovornosti.

U vezi sa tim želim da pomenem još jedan praktičan način za smanjenje rizika neispunjavanja ugovora, koji nije povezan sa nasilnim prisiljavanjem. To su oni stari, dobri osiguravajući krugovi, odnosno drevna arhaična kolektivna odgovornost. U stara vremena, za čoveka je odgovarala cela njegova porodica, pleme, klan, zajednica – kraće rečeno, grupa rođaka i, eventualno, komšija. Zbog toga nije bilo potrebe previše brinuti o ličnoj reputaciji, već se o čoveku sudilo na osnovu toga odakle potiče.

Naravno, u društvu bez države nema potrebe da se nužno obnavlja zajedničko postojanje, iako će faktor pripadnosti osiguravajućem krugu biti težak razlog za grupisanje na taj način. Druga stvar je što danas zaista nema potrebe da se organizujemo baš po rodočlanstvu, jer danas ulogu roda igraju prijatelji i srodne mislioci. Ali ja sada želim da diskutujem ne o grupama po interesima, već o tome na koji još način se mogu smanjiti rizici u poslovima.

Preduzetnici koji žele da steknu poverenje potencijalnih ugovornih strana mogu formirati udruženja. Prijem u takvo udruženje može se vršiti po različitim kriterijumima. Neko će biti primljen zbog već utvrđenog dobrog imena. Neko zbog obećanja da će voditi posao besprekorno pošteno i uz veliki depozit. Neko pod garancijom uvaženih članova udruženja. Za spoljne ugovorne strane, udruženje nastupa kao grupni garant za poslove svojih članova.

Svaki član udruženja, sa jedne strane, zainteresovan je za rast njegovog broja, jer to znači da u slučaju nastupa kolektivne odgovornosti gubici svakog od članova udruženja smanjuju. Sa druge strane, svaki je zainteresovan za to da u udruženje ulaze samo pošteni i pouzdani preduzetnici koji osiguravaju druge, a ne koji parazitiraju na kolektivu. Udruženje će pokriti troškove od raskida ugovora ne samo po klasičnim osiguravajućim slučajevima, već i u slučaju više sile, pa čak i ako se ispostavi da je član udruženja prevarant. Ali, naravno, u poslednjem slučaju to će za takvog preduzetnika značiti crnu listu.

Na kraju, napomenut ću da dokazana opštepoznata nepoštenost preduzetnika nipošto ne znači da će on umreti u kanalu jer mu niko ništa neće prodati i niko ga nigde neće zaposliti. Jednostavno mu neće verovati na reč, i sve transakcije za njega će se odvijati po principu „novac unapred“.

Bilo kakvi pokušaji da se bezdržavno društvo predstavi kao nešto totalno kanibalističko podrazumevaju ili neverovatnu oskudicu resursa zbog kojih ljudi moraju da grickaju jedni drugima grla, ili posttotalitarni sindrom potpune međusobne neverice. Naravno, postepeno odumiranje nenasilnih praksi uopšte, a države posebno, ne može biti praćeno takvim katastrofalnim simptomima.

Intervju za prijem u udruženje agroproizvođača