Рубрика: Aleks Murin

Autorova kolumna (arhivirano)

Nezaposlenost i ankap

Šta učiniti sa uništenjem nisko kvalifikovanih radnih mesta? Da li čovek treba da ulaže svoje vreme u sticanje profesija koje je teže savladati? Hoće li biti dovoljno mesta, s obzirom na to da visoko kvalifikovanog posla uvek ima manje? Nezaposlenost će povećati krađe, za napad se može zatvoriti, ali to može slomiti ljude, a „popravljanje“ je još besmislenije, jer je krađa prinudna

Maksim Barbuhin

Odgovara Aleks Murin

Pre svega, hajde da razjasnimo koja radna mesta i gde nestaju? I koliko će automatizacija uticati na sve slojeve života. Radna mesta nestaju u gradovima na velikim proizvodnim pogonima. Samo veliki preduzetnik može sebi da priušti proizvodne novitete. Većina preduzetnika je kao što je koristila ručni rad, tako nastavlja da ga koristi. Pekar peče hleb, čistač metla dvorište, u kiosku sedi prodavac. Uglavnom većinu radnih mesta stvaraju mali preduzetnici koji ne teže i ne mogu potpuno automatizovati proizvodni proces. Ako ne bude države sa gomilom licenci, poreza, taksi, provera, onda mala preduzeća neće imati one prepreke koje postoje sada. A to znači da će sve biti regulisano potražnjom i ponudom. Potražnja će biti veća – čovek neće morati da daje polovinu prihoda državi koja će stvarati opšte dobro. Tako će se razvojem malog biznisa nosioci tereta, prodavci nigde ne nestati, biće mnogo farmera, malih proizvodnji koje peku hleb, prave nešto od prirodnih proizvoda koje proizvode lokalni farmeri. Ne treba očekivati globalnu automatizaciju u ovoj grani.

Još jedna važna stavka – savladavanje novih profesija. Mnogo toga savladavamo prirodnim putem. Ako je devedesetih godina računar bio retkost i za rad sa njim je bilo potrebno profesionalno obrazovanje, sada je on u svakom domu, a osnovni posao poput kucanja teksta može da uradi i dete. Učenje ide prirodnim putem. Oni kojima je teško, naravno, ostaće autsajderi. Oni koji žele da se usavršavaju, neće se baviti dobijanjem samo papira i provoditi sate na časovima za specijalnosti koje nisu potrebne za savladavanje, oni će učiti ono sa čime će morati da rade. Mnoge specijalnosti se uz pomoć modernih metoda učenja mogu savladati u znatno kraćem roku nego što je to 5 godina univerzitetske klupe.

U vezi sa „da li će biti dovoljno mesta“ – to je posebno pitanje. Značajno će biti smanjen broj knjigovođa, sekretara, službenika u administraciji, stručnjaka za obradu dokumenata. Administracijama jurisdikcija i opština će teško moći da priušte da drže ogroman kadar i dele dužnosti onako kako se to radi sada. Elektronsko upravljanje dokumentima je već danas moderna stvar. Države ne žele da koriste mnoga moderna rešenja jer će morati da smanje broj veoma velikog broja komunalnih službenika. I neće biti nikoga ko će brinuti o sekretaru direktora odeljenja unutrašnje politike, jer verovatno neće ni biti tog odeljenja. Šta će svi ti ljudi raditi? Učiti tražena zanimanja, otvarati mali biznis. Peći palačinke ili pite, uzgajati krompir i kupus ume svako. To je prilično oštra odluka, ali ako se ona ne prihvati, moraćemo prisilno oduzimati prihode svima ostalima kako bismo spasili način života činovnika. I da, biće smanjene one profesije koje se uopšte ne uklapaju u savremeni svet. Tako nam više ne trebaju telefonisti, radioti, kočijaši. Ali svi ti ljudi neće ostati bez posla.

Ko će rešiti problem nezaposlenih? Slobodno tržište. Već sada postoje agencije za zapošljavanje koje za određenu naknadu nude spisak traženih radnih mesta. One takođe mogu pomoći u pregovorima i organizaciji sastanaka sa poslodavcem. U suštini, Centar za zapošljavanje stanovništva je državna agencija za zapošljavanje. I svoje usluge ne pruža uopšte besplatno. Mi finansiramo njegovo delovanje iz naših poreza. I to svi zajedno. I oni koji tamo dolaze jednom godišnje, i oni koji čak i ne znaju adresu te ustanove. Ko će plaćati naknade nezaposlenima? Privatni fondovi. Ali ne samo novac za izdržavanje takozvanog „profesionalnog nezaposlenog“, već onima koji zaista žele da se preobučavaju i otvore svoj biznis ili pronađu novi posao. Odakle fondovi će uzeti novac? Od onih kojima su potrebni radnici. Platite fondu, oni će za vas pronaći i naučiti ljude. Pri tome ne filozofiji, antičkoj književnosti ili teologiji, već proizvodnji kobasica, uzgajanju krompira i onim zanimanjima koja su potrebna konkretnom poslodavcu. Ali opet, nije sve tako glatko. Nestao će društveni fenomen kao što je „profesionalni nezaposleni“. Na državnoj berzi se može dugo vreme primati mizerna naknada, zatim malo raditi, dati otkaz i ponovo primati. Naravno, bilo koji privatnik će takvog klijenta poslati da traži pomoć na drugom mestu.

I još jedna važna stvar: ako je sada sva slobodna zemlja u opštinskom ili regionalnom vlasništvu, bez države svako će moći da zauzme parcelu na koju niko ne polaže pravo. A samim tim, čovek će moći legalno da živi od prirodnog gospodarstva, da stvara udruženja kako bi bilo lakše obrađivati zemlju, bez plaćanja taksi i poreza.

Povodom krađa, pitanje je složeno. Ali takozvanog prisilnog krađanja ne postoji. Krađa je u svakom slučaju zločin protiv imovine. Da li je čovek umirao od gladi ili je kradao iz ljubavi prema umetnosti – on je i dalje lopov. Pošten čovek može zamoliti ili uzeti nepotrebno, bačeno, ono što raste prirodno. Tako da su hapšenja lopova sasvim prirodna stvar. Takve ljude treba ili izolovati, ili ponovo vaspitati. Ako se čovek nađe u jurisdikciji u kojoj je sve izgrađeno na visokim tehnologijama i ne može da nađe posao, može otići u poljoprivrednu zajednicu i živeti tamo. Najčešće u selu nema viška radnih ruku. Ako to ne učini dobrovoljno, završiće u zatvoru koji će ga poslati u takvu zajednicu kako bi zaradio za hranu, kao i platio usluge suda, konvoja i nadzora. Bolje je otići dobrovoljno.

I još jedna stvar povodom „viška ljudi“. Stanovnici gradova više ne vole da imaju mnogo dece. Najčešće u gradovima srednja klasa u porodicama ima po 1 do 2 dece, stanovništvo opada ili se teško održava brojnost. Nasuprot tome, u razvijenim agrarnim naseljima ima mnogo dece. I svima se pronalazi posao. Trenutno država, pomoću programa kontrole stanovništva, pokušava da polomi prirodni razvoj događaja. Višedecoj deci u gradovima se obezbeđuje socijalni stan i isplate. Pritom država ne može precizno da uzme u obzir smanjenje broja radnih mesta u industrijskim gradovima. Upravo zbog grešaka službenika mi smo prinuđeni da na početku plaćamo poreze za socijalne dodatke višedecoj deci, a zatim plaćamo poreze za dodatke nezaposlenima. Tržišni mehanizmi bi mogli da prerasporede ove ljude tamo gde bi pronašli mogućnost da zarade za sebe ili uzgoje hranu.

Kao što se kaže, znam pornografiju koja je tako počela

Kako odrediti, na šta postoji privatna svojina? Zašto onda ne mogu da zahtevam odštetu od ljudi koji su skinuli moju fotografiju i koriste je?

Maksim Barbuhin

Odgovara Aleks Murin

Obično ljudi dogovore između sebe šta je privatna svojina. U komunizmu se ljudi dogovore da privatne svojine neće biti. Kod različitih varijanti demokratije, privatna svojina može biti stvar, pokretna i nepokretna imovina, i sve što kupite od države kojoj po automatizmu pripada sve što je ničije ili javno. Libertarijanstvo podrazumeva ili potpuni odlazak države ili smanjenje njene uloge na minimum. Shodno tome, privatna svojina može biti sve o čemu su se ljudi dogovorili unutar posebne ugovorne jurisdikcije. Obično se podrazumeva da čovek ne može biti svojina, jer sticanje čoveka kao svojine najčešće je povezano sa kršenjem osnovnog principa – zabrane agresivnog nasilja. Iako neki anarko-kapitalisti smatraju dete kao svojinu svojih roditelja do potpune emancipacije.

Što se tiče autorskih prava, većina libertijanaca se protivi samom konceptu intelektualne svojine. Tako se istorijski сложиło. Ovaj koncept se prvi put pojavio u Velikoj Britaniji početkom 18. veka. I štitio je ovo pravo samo interese izdavača. Vremenom se zakonodavstvo u ovoj oblasti menjalo. Osmišljavani su različiti koncepti o tome zašto je to korisno autorima. U stvarnosti, to pravo je ostalo kao zaštita interesa izdavača. Ne gubite ništa ako neko odjednom preuzme vašu fotografiju. Prilikom kopiranja informacija, one ne nestaju kod onoga ko ih je kopirao.

Ali libertijanci takođe zastupaju princip slobode ugovora. Niko vam neće smetati da prodajete fotografije, knjige, uključujući i elektronske, muziku. Takođe, niko nema pravo da vam spreči da stvorite zajednicu, jurisdikciju ili opštinu, gde ćete se lokalno dogovoriti o priznavanju autorskog prava i intelektualne svojine i poštovati ugovor među sobom.

Zaštita autorskih prava po automatizmu najčešće dovodi do nastanka veštačkih monopola. To se već više puta dešavalo kada su autori bili primorani da sarađuju samo sa određenim izdavačem, koji je plaćao toliko da bi autor jedva preživeo. Ili se različiti izumi jednostavno nisu pretvarali u serijski proizvod, jednostavno zato što to nije bilo profitabilno određenim monopolistima na tržištu.

Dopuna od Ankap-tjan

Naravno, možete tražiti odštetu od onoga ko je preuzeo i koristio vašu fotografiju. Za to ćete morati da pronađete osobu koja je to učinila i da je tužite. Na sudu ćete morati da dokažete da je tuženi zaista preuzeo i koristio baš vašu fotografiju, kao i da obrazložite zašto iznos odštete koji tražite ima baš tu visinu. Sudija će, s druge strane, utvrđivati pod kojom licencom je fotografija distribuisana, kakvu je korist donelo njeno korišćenje, i da li zaista sa vaše strane nije došlo do prenosa fotografije tuženom uz pravo na proizvoljno korišćenje. Nije sigurno da će iznos odštete koju na kraju dobijete pokriti troškove sa kojima ćete se morati suočiti u ovom slučaju, ali šta ne bi čovek učinio zarad principa!

Međutim, ogromna većina ljudi, nađavši se u situaciji u kojoj ne postoji država koja bi štitila njihovo pravo na kontrolu kopiranja informacija, jednostavno će ignorisati tako teško ostvarivo pravo i afirmisati se na drugi način.

Tužno je živeti bez patenta na privilegiju…

Kako će libertartanci graditi RNG (Rusku nacionalnu državu)? Kako ona treba biti uređena i u kojim granicama? I čemu to služi?

idea

анонимный вопрос

Odgovara Aleks Morin

Nisi svi libertarijanci koji planiraju da grade Rusku nacionalnu državu. Ali princip ugovornih jurisdikcija ili zajednica ne isključuje izgradnju takve.

Pre svega, princip federalizma podrazumeva konfederaciju i dobrovoljnost. Brojnu zajednica sklapaju ugovore o dobrovoljnosti pridruživanja i izlaska iz konfederacije. A ljudi vraćaju sebi prirodno pravo da žive po pravilima koja su sami sebi smislili.

Oni koji žele da grade RND (Rusku nacionalnu državu) mogu se udružiti, kupiti zemlju, ili objediniti svoja imanja, izabrati sebi oblik upravljanja, stvoriti tamo zakone. Da bi se jurisdikcija smatrala libertarijanskom, oni moraju odustati od iniciranja agresivnog nasilja („ne napadaj me“), priznati slobodu ugovora (svako može postati građanin RND-a po dogovoru sa ostalim učesnicima jurisdikcije, i svako može prestati biti građanin RND-a, izvršivši sve obaveze po imovinskim ugovorima). Granica će se definisati granicama poseda vlasnika-učesnika RND-a i vlasnika pravnih lica – ugovornih jurisdikcija. A ono što odlučite unutar jurisdikcije, to je već vaše pravo, kao slobodnih ljudi koji su se udružili sa zajedničkim ciljem, sve dok ne steneš na rep nekog zatrebanog zmija (druge zajednice-jurisdikcije).

Komentar Ankap-tjan

Počevši od 2014. godine, Putin ubija ideju ruskog sveta. Ruske nacionalne države neće biti. Libertarijanci je svakako neće graditi.

Postoji mnoštvo drugih ideja i interesa oko kojih će se ljudi udruživati. Jedino rusko što ima smisla oko čega će se udruživati sada i u vidljivoj budućnosti – to je oko ruskog jezika, negde za granicom. To nešto olakšava komunikaciju, iako daleko nije uvek olakšava razumevanje.

A nacije… Zabeleite već na nacije, smešni, dirljivi, mali hitleri.

Miša je pametan, budite kao Miša.

Ankap-sama, čini mi se da intelektualno pravo nije tako velika glupost kao što se može zamisliti, i da problem leži najviše u terminologiji („pravo“ → „privilegija“).

Pa, na primer, prilikom korišćenja usluga striminga sa korisnikom se sklapa sasvim slobodan ugovor u kojem je navedeno kako se sadržaj može koristiti. Ako ti se ne dopada — ne ulazi u taj ugovorni odnos! Problem je možda samo kod kupovine fizičkih medija, jer tamo nisam video ugovore (ali tamo se obično navode odgovarajući zakoni, koji su, grublje rečeno, isti taj ugovor, jer je stvar dobrovoljna). Umesto zaključivanja — zar neću moći prilikom ankapije, nakon što izdam knjigu, da zabranim čitaocima, recimo, da je čitaju na ulici danju? Gde se ne bi složio?

Atomski tramvaj

Odgovara Aleks Morin

Počnimo od toga kako se trenutno štiti autorsko pravo. To je čitav 4. deo Građanskog zakonika. Da biste pravilno upravljali plodovima svog stvaralaštva, potrebno je poznavati zakone. Trenutno zakon zabranjuje kopiranje bez dozvole, pretpostavljajući da autor inicijalno nije dao takvu dozvolu. Takođe pretpostavlja da vaše interese, bez vašeg znanja, može štititi neka organizacija, poput Rusko autorskog društva. Zakon štiti i vaše potomke koji nisu napisali ni jednu notu niti jedan kilobajt koda.

Niko ne namerava da ograničava slobodu ugovora prilikom ankapije. Ako vam se takav ugovor dopada, onda ga predložite korisniku ili novom vlasniku da ga zaključi. Neka vam napiše papir da je zaista pročitao, sve razumeo, da mu se uslovi dopadaju i da je platio. Ako smatrate da se vašu knjigu ne sme čitati danju na javnim mestima, napišite o tome i dobijte saglasnost od kupca. Ne u obliku „otvaranjem linka priznajem da sam od sada večni rob izdavača koji je autoru kupio dva piva i time stekao ekskluzivna prava na delo“, već tražite da izvrši svestan čin: da napiše papir ili elektronski dokument i potpiše ga. I izuzetno je poželjno da to bude bez skrivenih zamki, kako bi kupac razumeo šta radi. I bez državnog lobiranja, pri kojem se stvarni autor nađe u rupavim cipelama u hladnoj šupi.

I da, moraćete sami da pronađete sud koji će vas primorati da dobijete odštetu, a ne da predajete tri stotine rubalja Okružnom sudu Ust-Labinskog, po čijem nalogu će bezobraznika uhvatiti, dovesti u lisicama i smestiti u kavez sa razbojnicima. Ako vam se sviđa autorsko pravo, potrudite se da ne postavljate zamke prilikom izvršenja takvog ugovora, jer bi neko to mogao smatrati direktnim napadom. Dobrovoljnost mora biti zaista dobrovoljna, a ne jama u koju će upasti korisnik koji nije pritisnuo pravo dugme. Ili onaj čija će država pronaći pesmu koja mu je ostala u kešu pretraživača, čak i ako je nije slušao.

Dopuna od Ankap-tjan

Ovde nemam šta posebno da prigovorim na ovu strogu opomenu. Da, možeš zahtevati od potrošača svog sadržaja određena ograničenja u njegovoj upotrebi, ali ćeš morati sam da plaćaš sprovođenje tih zahteva. Zato je bolje deset puta razmisliti pre nego što postavite bilo kakve zahteve, jer će mnogo pouzdanije biti osvojiti lojalnost potrošača, nego pokušavati da im nametnete svoju volju. Recimo, neki Kiril Jeskov ili Pavel Usanov pišu novu knjigu, izdaju je i upozoravaju čitaoce: ljudi, hajde da omogućimo izdavaču da zaradi, neka knjiga tri meseca bude dostupna samo u štampanom izdanju, a onda ću ja sam objaviti tekst besplatno, pa nećete morati da se bavite piratskim tehnologijama. I to funkcioniše! A onda, kada tekst postane slobodan, zahvalni čitaoci čak šalju i donacije. Jer ne treba biti kreten, to se ne isplati.

  • Naučnici su pametni, budite kao naučnici!

O smešnim sporovima kod ankapacije

Pretpostavimo da vlasnik privatnog vrta sa drvećem podnosi tužbu jednom od komšija sa zahtevom da komšija udiše kiseonik koji proizvode drveća iz vrta, ali ne plaća za njega, i zahteva da plati za taj kiseonik po ceni od 1 ankcapodolar po litru. Kakvu će odluku verovatno doneti sud koji sledi libertarijanske principe?

Odgovara Aleks Morin

Najverovatnije će reputacija pohlepnog tužioca teško постраdati, a sud će ga kazniti zbog pokušaja da se obogati preko suda. Teret dokazivanja leži na tužiocu. Shodno tome, tužilac će morati da dokaže da tuženi zaista udiše njegov kiseonik. Na primer, da pronađe molekule kiseonika koje su njegova biljka proizvele u telu tužioca. Ne da to pretpostavi, već da iznese stvarne dokaze. Pošto niko nije naručio uslugu, niti obećao da će je platiti, tuženi nije imao zlu nameru da dobije imovinu tužioca u vidu kiseonika. Tužilac nije preduzeo odgovarajuće mere za očuvanje svoje imovine, na primer, nije postavio kupolu nad svojim vrtom. Takođe, i sam tužilac diše, i to vazduhom koji sadrži kiseonik ne samo iz njegovog vrta. Tužilac je na neki način dobio ugljen-dioksid koji je potreban za fotosintezu. Da li je gas koji je dobio jeftiniji od onog koji je izbacio u zajednički prostor?

Za svakog tužioca koji voli da dovede stvari do apsurda, naći će se sudija koji to može dovesti do još većeg apsurda: naterati ga da ogradi svoj vrt kupolom i prestane da ispušta svoj skupoceni kiseonik u zajedničku atmosferu i bezobzirno krade ugljen-dioksid.

Važna stavka: udeo kiseonika u atmosferi od vlasnika par hektara šume je zanemarljiv, a hermetička kupola nad par hektara zemlje je veoma skupa zabava.

Dopuna od Ankap-čan

Važan faktor je to što je sud o imovinskom pitanju između dva komšije, sa svom očiglednošću, arbitražni. Njegov zadatak nije formalno razmatranje zahteva, već rešavanje konflikta. Ovim ljudima će još dugo živeti jedno pored drugog, i ako između njih počinju ovakve smešne tužbe, ima smisla otkriti u čemu je stvarni zahtev, u čemu je stvarni konflikt – i već na osnovu toga pokušati da reši pitanje tako da konflikti više ne budu nastajali.

Po mom mišljenju, odluka suda bi idealno trebalo da izgleda otprilike ovako: 1) izvršiti međusobnu kompenzaciju isporuka kiseonika koji proizvodi tužilacov vrt i ugljen-dioksida koji proizvodi tuženikov dah; 2) obavezati tuženika da tužioca uključi u broj pozvanih lica prilikom organizovanja roštilja u svom dvorištu u svrhu kontrole dodatne emisije ugljen-dioksida tokom pečenja mesa na ćumuru; 3) obavezati tužioca da tuženiku nadoknadi dodatnu emisiju ugljen-dioksida od roštilja isporukom proizvoda iz vrta.

Dišite dublje, drveću je potrebno više sirovina za fotosintezu!

Pitanje u vezi sa lekovima za retka oboljenja.

Kakve postoje garancije da će se prilikom ankapije ljudi koji boluju od retkih bolesti (koje boluje manje od 200.000 ljudi) ostati bez lekova zato što im jednostavno neće biti isplativo da se razvijaju i prodaju (tako malom broju potrošača)?

Odgovara Aleks Morin

Najčudnije pitanje koje sam ikada sreo. A zašto je državama isplativo da finansiraju naučnike koji vode takva istraživanja? Možda zato što je uopšte isplativo finansirati naučnike? Oni prave korisna otkrića, pri čemu su u poslednjih 100 godina ona sve češća, sve korisnija i zanimljivija.

Firma koja razvija novi lek dobija slavu. To je trenutno najbolja reklama za farmaceutsku kompaniju koju se može zamisliti. Možete angažovati stotinu PR stručnjaka koji će pisati da su vitamin C i lekovito bilje ove kompanije najbolji na svetu. Ali mnogi prodaju vitamin C i biljne preparate. Tako će PR stručnjaci većinu vremena proizvoditi informacioni smeće. A možete angažovati još desetak naučnika koji će razviti lek za retku bolest. Novinari mnogih izdanja će se okupiti da vide i ispričaju o otkriću, naziv kompanije će dospeti u vrh vesti svih sajtova na par dana, a još na mesec dana u vrh specijalizovanih izdanja. Pored te retke tablete, kompanija pravi i stotine drugih, manje retkih. Otkriće znači nove klijente, poštovanje lekara, pažnju njihovih pacijenata.

Što se tiče prodaje: prodaja lekova je uvek isplativa. I kao što je bilo isplativo u primitivnom društvu, kada bi lovac doneo šamanu najbolji komad mesa za lonac magičnog napitka, tako je i u postindustrijskom, kada stotine farmaceutskih kompanija proizvode aspirin, a milioni apoteka ga prodaju. Možda retki lek neće biti isplativo držati u apoteci, ali niko ne sprečava da se on naruči. Trenutno ograničenja u internet trgovini lekovima postavljaju države.

Koja je uloga države u proizvodnji lekova za retke bolesti, još uvek nije baš očigledna. U finansiranju naučnika? Njih mogu finansirati dobrotvorne fondacije i osiguravajuće kuće. Osiguravaču je uvek isplativo da njegov pacijent bude zdrav i redovno plaća premije, a ne da leži na samrti.

Inače, čuvenu EU direktivu 141/2000 (smanjenje regulativa pri razvoju orphan lekov) usvojena je upravo zahvaljujući privatnoj inicijativi, a ne po predlogu bilo koje od država. EURORDIS, asocijacija za podršku bolesnicima sa retkim bolestima, jedna je od organizacija koja je doprinela razvoju i usvajanju takve inicijative.

Veoma retke tablete

Kako je to sa ženskim obrezivanjem u Prelepoj Rusiji budućnosti?

Odgovara Aleks Morin

Žensko obrezivanje, kao i bilo koja prisilna medicinska procedura izvršena bez neophodnosti, predstavlja zločin protiv čoveka. Glavni problem je u tome što je ona najčešće počinjena od strane rođaka nad maloljetnom devojčicom. U Rusiji su slučajevi ženskog obrezivanja zabeleženi u Dagestanu. Ako pokušamo da to analiziramo sa stanovišta NAP-a (Principa neagresije), to je napad na osobu sa ciljem nanošenja telesnih povreda, pri čemu je njen život ugrožen. Obrezivanje se najčešće izvodi u kućnim uslovima, i to od strane ljudi koji nemaju čak ni minimalno medicinsko znanje.

Princip neagresije podrazumeva zaštitu osobe u bilo kom uzrastu. Shodno tome, rođaci devojčice u Prelepoj Rusiji Budućnosti snosiće odgovornost: bilo u vidu naknade štete, bilo u vidu odbitaka od prihoda stečenih u privatnom zatvoru.

Smatram da je stav koji posmatra dete kao vlasništvo njegovih roditelja neodrživ; dete i roditelj su u odnosu starateljstva. Namerno nanošenje štete pod starateljstvom je zločin strašniji od agresivnog nasilja nad osobom koja bi mogla da se odbrani. Uz to, logično bi bilo da sud prizna starateljstvo od strane takvih rođaka nelegalnim. Žrtva, koja nije sposobna da se sama izdržava, ima pravo da izabere dostojnijeg staratelja ili da živi i uči u ustanovama koje finansiraju privatni fondovi.

Vremenom će ta tradicija otići u prošlost. Trenutno se ona održava zahvaljujući nekažnjivosti onih koji su izvodili operaciju. Razlog ove nekažnjivosti je totalno kumstvo u onim regionima gde je ova praksa rasprostranjena. Tamo dete jednostavno nema kome da se obrati za zaštitu. Policija neće prihvatiti prijavu za nanošenje teške telesne povrede jer je tamo tako običaj. Nezavisni sud opštine ili arbitražni sud će sa većom verovatnoćom stati na stranu žrtve kako bi potvrdili svoju reputaciju.

Ova tradicija teško da će naći podršku kod osiguravača. Veoma često kod ženskog obrezivanja dolazi do infekcije. Najčešće komplikacije ovakve procedure su: upale, stvaranje ožiljaka, otežano mokrenje i izbacivanje menstrualnih izlučevina. Osiguravači će morati da plaćaju lečenje svakog neuspelog slučaja. Još jedan motiv koji će zaustaviti rođake biće višestruko povećanje troškova osiguranja.

Takođe, na iskorenjivanje tradicije može uticati i narušena reputacija onih koji praktikuju takvo maltretiranje. Ako sada ne možemo na bilo koji način uticati na silovce i vođe klanova Severnog Kavkaza, bez državne podrške oni će morati da se pomire sa opštom praksom primene zakona u celoj zemlji, inače ljudi neće pristati da žive u njihovim jurisdikcijama.

I da, postoji možda izuzetak. Ako žena želi na taj način da dobije određeni status, poštovanje među muslimanima koji se pridržavaju takve tradicije, ona ima pravo da se obrati klinici i dobrovoljno prođe proceduru. Prilično je teško sprečiti je, ona je gospodarica svog tela.

Dodatak od Ankap-tjan

U situaciji kada je slična praksa sveprisutna u nekoj zajednici (pri čemu obrezivanje može biti i muško, što nije ništa manje odvratno), besmisleno je pokušavati na sudu da se oštećeno dete oduzme roditeljima i preda drugim rođacima, jer će oni verovatno imati slične stavove. Još besmislenije je pokušavati da se kažnjavaju roditelji novčanim kaznama, jer oni imaju zajednički budžet sa detetom, pa će dete, pored invaliditeta, biti kažnjeno i novcem.

Ali, kada odraste i stekne samostalnost (a u PRB čak i tradicionalno društvo će biti primorano da ženi pruži tu samostalnost), žena tada može tužiti roditelje za svoj invaliditet na sudskom putu; možda će postati poznata kao nezahvalna skotina, ali će odbraniti tu verziju pravde koju sama deli.

Država, naravno, takođe ume da se nosi sa tradicionalnim društvom, ali je takav lek gori od same bolesti. U libertarijskom okruženju, tradicionalno društvo će se rastapanje dešavati mnogo brže i pouzdanije, kroz bunat pojedinaca.

Kako maksimalno približiti ankap u zemljama sa postkomunističkom ekonomijom?

U SAD-u sve izgleda prilično glatko, ali u bivšem SSSR-u uslovi su drugačiji. Često gubitna državna preduzeća, monogradovi, zavisnost ekonomije od vojno-industrijskog kompleksa, mikro-naselja u izgradnji ometaju individualizam i nemešanje države — uklanjanje ili minimiziranje države i zatvaranje gubitnih preduzeća u kratkim rokovima dovešće do nezaposlenosti i izumiranja svih zaposlenih u državnom sektoru, dok će preživeli okačiti reformatore, bez obzira na NAP. Postoji li šansa za uspešne libertarijanske reforme u Rusiji?

Odgovara Aleks Morin

A zašto žuriti? Ankap i libertarijanstvo je ideologija. Ako ljudi dele tu ideologiju, oni će njome rukovoditi. Ako je ne dele, neće. Ne može se naterati ljudi da žive bez države. To su slobodni ljudi, oni sami odlučuju kako će živeti. Samo u monogradovima, u gubitnim državnim preduzećima, ljudi brže dolaze do pomisli da im vlada nije prijatelj. Umesto prodavnica sa lepim izlogima počinju da se pojavljuju štandovi sa jeftinim pivom, umesto akciznog rakije narod prelazi na domaću rakiju. Umesto da kažu „ja sam pošten poreski obveznik“, ljudi radije biraju da kriju prihode i vrše transakcije u gotovini bez dokumentacije.

Visoka gradnja, gde komšije nisu upoznate jedne s drugima, a pojam „svoje“ se završava na pragu stana — to je ozbiljan problem za slobodno društvo. Dok ljudi ne postanu vlasnici svoje zemlje, dok ne shvate da je njihova kuća tvrđava koja pripada samo njima, teško je govoriti o slobodi i samoupravljanju. Ali mi imamo drugi faktor koji nam ide na ruku — siromaštvo. Čovek koji nema šta da izgubi će pre prestati da podržava onoga ko ga iz godine u godinu pljačka, nego čovek koji ima svoju kuću, firmu, koji se ne stidi da kaže „moj deda i otac su glasali za republikance, ja takođe podržavam“. Postoji mnogo puteva do slobodnog društva, mi smo sami izabrali put kroz siromaštvo i ekstremnu društvenu nejednakost. I ne bih želeo da navodim rokove, želeo bih da naznačim pravac.

Dodatak od Ankap-tjan

U periodu raspada države, svi bi trebalo da uzimamo primer iz Venecuele. Dok je zvanična propaganda tamo slavila pobede socijalističke ekonomije, a inflacija obarala rekorde, ljudi su ulagali u ono što državi nije pod kontrolom – u bitcoin. Obim transakcija sa bolivarom na servisu localbitcoins značajno premašuje, na primer, obim transakcija sa evrom. Uostalom, Rusi ne trebaju previše moje savete, jer obim transakcija u rubljama na localbitcoins takođe premašuje obim transakcija u evrima. Dakle, čak i kada država pokazuje ekstremnu neefikasnost, nije uopšte neophodno da zbog toga izgubite sve. Kada se pojavi šansa da se nešto promeni u zemlji, bolje je imati resurse nego što ih nemate.

Naravno, bitcoin nije jedina moguća investicija koja nije pod kontrolom države. Još važnije su investicije u horizontalne veze. Možete i ne biti civilno društvo ako smatrate da su političke metode u ovom trenutku neefikasne, ili ako prezirete političke metode kao takve. Ali kao atomizovani pojedinci, nećete preživeti bez države. Dakle, poznati komunistički slogan sa pozivom na ujedinjenje svetskog proletařijata takođe vredi uzeti u obzir i kreativno preraditi za sebe, jednostavno izbacujući ograničenja o klasnoj sastav vašeg zajedništva.

Konačno, čak i ako ste iz nekog razloga državni službenik i primate sitniš za besmislen i neefikasan rad za državu, glupo je odvratiti vas od tog posla – sami biste odavno napustili taj posao da ste mogli. Ali ne treba se fokusirati samo na njega. Kažu da su u kasnom Sovjetskom Savezu, koji se sastojao od državnih službenika skoro u potpunosti, neobičnu popularnost imali termini koji nedostaju u socijalističkoj političkoj ekonomiji, kao što su šabaška, kalim i slične nazive za kontraekonomske fenomene. Dakle, i sada – dobar levičar u socijalizmu ne jača brak, već lični budžet. Platu možete primati i od države, a glavne snage je bolje usmeriti na dodatne poslove.

Može li se hvaliti tiranin da bi se spasili životi?

Na primer, hvaliti i promovisati Putina kako biste dobili mogućnost postojanja svog dobrotvornog fonda, gde ćete spasavati živote. Da li ovde postoji kršenje NAP-a?

Predstavljam vam mog novog koautora, on će povremeno odgovarati na vaša nagomilana pitanja, a tamo gde poželim nešto da dodam, uradiću to. Dakle, odgovara Aleks Morin.

Princip odbacivanja agresivnog nasilja podrazumeva samo odbacivanje agresivnog nasilja. Sve što pišete, govorite, ne odnosi se na NAP. Ali NAP je osnovni, a ne jedini princip. Postoji još princip slobode ugovora, institucija reputacije, javno mnjenje, tradicije. Uopšte, postoji mnogo različitih faktora koji nemaju veze sa NAP-om. Ako sve svedemo na NAP, možemo se jednostavno izgubiti u logičkim i pravnim konstrukcijama. Ne vredi to raditi.

Sa tačke gledišta NAP-a, hvaliti Putina kako biste dobili novac za dobrotvorstvo ili javnu organizaciju je dopustivo. Vi ne napadate ljude da biste ih ubili ili opljačkali.

A zatim postoji reputacijski momenat: ubeđujete ljude u to da je sistem koji trenutno postoji u Rusiji jedini moguć, da zemljom upravlja čovek koji je vodi ka prosperitetu. Ako u to ne verujete, već želite da od toga dobijete novac za realizaciju humanitarne misije, onda sami sebe osuđujete. Niste napali, niste ubili, niste opljačkali. Napisali ste ili izgovorili reči koje ćete kasnije na neki način ponoviti. Ljudi koji vas nisu videli, sudit će o vama na osnovu tih reči. Hoće li želeti da primaju pomoć od osobe koja veliča sistem koji ih je odgurao na dno života? Sve navведено u pitanju nema nikakve veze sa zabranom agresivnog nasilja. Ako, po vašem mišljenju, lažete, a zatim činite dobra dela kako biste okupili sopstvenu krivicu, onda radite dvostruki posao. Ako verujete u to da je Vladimir Vladimirovič čovek kojeg vredi uzdići, a pritom činite dobra dela, onda je „blagosložen onaj koji veruje“, vaša savest je čista. Ako tako zarađujete novac, vaš sudija je vaša savest. Ukratko: to nema veze sa NAP-om, na osnovu definicije. Ali NAP je osnovni, a ne jedini princip.

I da, ne bih koristio trikove baptističkog propovednika da utičem na vaše mišljenje, to bi bilo nepošteno.