Šta raditi ako imamo ankap i odjednom epidemija?

Mnogi liberalno nastrojeni građani kritikuju ruske vlasti zbog toga što nisu preduzele odgovarajuće sanitarne mere protiv korona virusa. Navode da u onom retkom trenutku kada je čvrsta ruka vlasti zaista bila potrebna, ona se nije pojavila, već je vlast zapostavljeno i neprofesionalno pustila situaciju da ide svojim tokom, uvodeći neke lokalne ograničenja, prepuštajući mere regionima i tako dalje, zbog čega se epidemija proširila do zastrašujućih razmera. Međutim, pri ankapu uvođenje bilo kakvih ograničavajućih opštih obaveznih mera je u principu nemoguće! Kako se sa tim nositi?

Minarhista

Na primeru trenutnog bedlama možemo vrlo jasno videti: države nisu sposobne da se nose sa pandemijom, jer za nekoga je rat nesreća, a za nekoga blagoslov – za političare, što je zbrka globalnija, to je pogodniji povod da se obogate na državnim nabavkama i pogodniji povod da ograniče slobodu građana. Ako ljudi sami kunju za čvrstom rukom, kako se tu odoleti da se ta čvrsta ruka zagura dublje u džep građanina?

Uporedimo situaciju sa ankapom, pri kojem države ne postoje, sva krajnja odgovornost za sopstveno zdravlje leži na ljudima, i ako ne pobrineš za sebe, moraćeš da kriviš sebe.

Neko je bio potpuno dobrovoljno osiguran od infektivnih bolesti i nesrećnih slučajeva, neko ko ima naslednike je osigurao i život. Ako ankap postoji na planeti dugo, takvih osiguranika je stabilan i značajan procenat. Ali pošto se desio takav problem da prilično mnogo ljudi počinje da se zaražava do tada nepoznatim virusom, to će stvoriti dodatnu potražnju za zdravstvenim osiguranjem, i cene takvog osiguranja će skočiti.

Različive osiguravajuće kuće mogu delovati različitim sredstvima. Neko jednostavno plaća lečenje po polisama u okviru iznosa premije osiguranja. Neko razume da će, ako se ništa ne preduzme, sve rezerve otići na isplatu premija i da može doći do bankrota – što znači da treba stimulisati klijente da se ne zaraze. Njima (naročito rizičnim grupama) počinju da nude isplatu za svaki dan samoizolacije, plus dostavu svega neophodnog na adresu. Treća grupa kompanija ulaže u razvoj protokola lečenja. Četvrte – u razvoj vakcina.

Ali osiguravajuće kuće nisu jedini igrači na tržištu. Farmaceutske kompanije i bez osiguravača razumeju da sada mogu zaraditi ozbiljan novac, i takođe počinju da traže sredstva protiv nove nevolje, ili povećavaju proizvodnju onih koje već imaju i koje dobro rade (preciznije, koje su tražene na tržištu, što u opštem slučaju nije isto).

Kratko rečeno, preduzetnička inicijativa, koju ne koče državne prepreke, oživljava sfere ekonomije povezane sa očuvanjem zdravlja. Šta se dešava sa ostalim sferama? A šta može da im se desi? Ko će zabraniti turistima da polete na odmor na neko mirno i prijatno mesto? Osigurali su se da ne bi lutali nepoznatim mestom u neizvesnosti gde i kako se ovde lečiti ako nešto zdeside – i poleteli. Ko će zabraniti restoranima da rade? Niko neće zabraniti. Istina je da ljudi sami idu sa oprezom – što znači da treba pokrenuti reklamu o tome koliko je naš objekat bezbedan: evo vam sredstvo za dezinfekciju ruku, evo vam stolovi na otvorenoj terasi, evo vam konobari u maskama.

I tako dalje. Šta ćemo dobiti kao rezultat? Jednostavno će pandemija u celom svetu proći otprilike kao u Švedskoj, samo možda malo bolje.

A, i naravno, niko neće moći da ometa istragu o tome odakle je virus potekao. I ako se ispostavi da su to spletke neke privatne laboratorije – oni će propasti od tužbi. Naravno, isplate neće dobiti svi, već samo oni koji su prvi stigli da podnesu tužbu – pa, niko im nije smetao da traže. Sve je pravedno. A druge laboratorije, shvativši da će ih sada svi početi sumnjati, biće primorane da uvedu veoma napredne standarde otvorenosti, inače ne mogu mirno da rade. A i šta skrivati, ako se intelektualna svojina pri ankapu ne ceni, što znači da treba raditi ne radi brzog patentiranja, već radi brzog primenjivanja, u uslovima gde se svi vide i svi od svih preuzimaju ono što mogu. To su potpuno poštene trke, i čudno je misliti da zbog nedostatka patenata u njima neko prestane da učestvuje.

– Vaša ancap-kafa
– Hvala vam puno
(u prevodu sa crnogorskog: Šta, zar je stvarno epidemija? Onda mi još jednu šoljicu.)

Knjiga o ankapu – završila sam drugi odeljak

Nastavljam da radim na svojoj knjizi. Dopisala sam odeljak o vlasti, razbijajući konačni dugački tekst na zasebne stranice radi veće uniformnosti dizajna, ali i da bi bilo lakše referencirati i komentarisati. Nova poglavlja su o meritokratiji i o anarhiji kao neka dva osnovna pristupa na koja se uslovno mogu svesti pokušaji rešavanja zadataka u društvu.

Takođe sam složila knjigu u epub format, i sada će najnovija verzija uvek biti dostupna na ovom linku.

Dalji plan rada se malo promenio, treći odeljak mislim da posvetim tržištu, i već od njega preći na ankap.

Kao i obično, očekujem vaše komentare i donacije za podsticaj rada. I, uzgred, ako neko ima želju da napravi korice za knjigu, rado bih pogledala vaše varijante. Zamyšljena tjan dobro ilustruje proces pisanja, ali za finalni proizvod definitivno nije pogodna.

Genoterapija za mozak – to više nije fantastika

Voluntarist, Bitarch

Polazeći od teorije Konrada Lorenca o inhibitoru (kočnici) intravršnog nasilja (Lorencov mehanizam ili LM), modela mehanizma inhibicije nasilja Džejmsa Blejra (VIM), kao i mnoštva potvrđujućih podataka teorije dokaza, uključujući neurofiziološke i genetske, može se sa sigurnošću reći da je sposobnost pojedinih ljudi da počine nasilje nad drugim ljudima rezultat patološkog poremećaja u radu urođenog inhibitora nasilja (LM/VIM). A pošto je to patologija, sa njom je potrebno boriti se kao i sa bilo kojom drugom patologijom, odnosno putem njenog lečenja [1].

Pošto poremećaj u radu LM/VIM ima genetsko poreklo, lečenje zahteva genoterapijsku intervenciju. Na neurofiziološkom nivou za funkcionisanje ovog mehanizma odgovaraju određene oblasti mozga, što znači da je potrebno sprovesti genoterapiju nad ćelijama mozga. Međutim, mogućnost sprovođenja takve genoterapije je osporavana. Takođe postoji mišljenje da se genoterapijom ne mogu ispraviti neurofiziološki poremećaji. Ipak, sve ove sumnje se vrlo lako mogu razvesiti, što ću sada i učiniti.

U prošlosti je genoterapija nad ćelijama mozga bila nemoguća zbog toga što virusni vektor sa genetskim materijalom nije mogao da prevaziđe hematoencefalnu barijeru – zaštitni filter između krvnog i nervnog sistema. Međutim, 2003. godine grupa istraživača uspela je da pronađe rešenje za ovaj problem, koje se sastoji u korišćenju vektora dovoljno male veličine kako bi on mogao da prođe kroz ovu barijeru [2]. Kasnije se pojavio veliki broj instrumenata za sprovođenje genoterapije nad ćelijama mozga, koji koriste različite vrste vektora i genetskog materijala koji oni transportuju [3].

Dobro, genoterapija se može sprovesti nad ćelijama mozga. Ali može li ona izlečiti neurofiziološke poremećaje? Pogledajmo na praktičnom primeru. Postoji nasledovna genetska bolest pod nazivom „Deficijencija aromatične L-amino kiseline dekarboksilaze“, čiji su simptomi: mentalna retardacija, nemogućnost potpunog kontrolisanja tela, smanjen mišićni tonus, napadi i mnogi drugi. Uzrokovana je mutacijom gena DDC, koja vodi do nedostatka ključnih neurotransmitera (dopamina i serotonina).

Međutim, pre skoro (odgovarajuće istraživanje je objavljeno 12. jula 2021. godine) stručnjaci su razvili genoterapiju za lečenje ove bolesti. Preparat sa virusnim vektorom, koji nosi ispravljenu verziju gena, ubrizgava se direktno u srednji mozak pacijenta, gde se on distribuira kroz tkiva, koja s vremenom postaju sposobna da proizvode nedostajuće proteine. Ova genoterapija je dokazala svoju bezbednost i efikasnost. Sedmoro pacijenata u uzrastu od četiri do devet godina, u periodu od 18 meseci nakon injekcije, oslobodilo se napada, počelo je da pokušava da govori, smeje se, a dvoje su čak mogli da hodaju uz pomoć, što se za ovakvu dijagnozu smatralo principijelno nemogućim [4].

Naravno, u ovom trenutku genoterapija predstavlja složenu i skupu tehnologiju koja zahteva dalji razvoj. Međutim, ne postoje apsolutno nikakvi razlozi za uverenje da je lečenje neurofizioloških poremećaja i obnavljanje funkcija nervnog sistema (uključujući i mozak) principijelno nerešiv zadatak. Aktuelna istraživanja naprotiv dokazuju mogućnost toga. A to znači da je argument o nemogućnosti lečenja disfunkcije LM/VIM, koji se zasniva na takvoj tvrdnji, netačan.

Izvori:

  1. Voluntarist (2021). Analiza intravršnog nasilja kao fenomena ljudske prirode: norma ili odstupanje?
  2. Ananthaswamy, A. (2003). Undercover genes slip into the brain;
  3. Ingusci, S. et al (2019). Gene Therapy Tools for Brain Diseases;
  4. Pearson, T. S. et al (2021). Gene therapy for aromatic L-amino acid decarboxylase deficiency by MR-guided direct delivery of AAV2-AADC to midbrain dopaminergic neurons.

Potrošačko kmetstvo

Sada mnoge kompanije, kao što su Apple, Tesla i John Deere, prave svoje proizvode tako da korisnik, u slučaju kvara, ne može da ih popravi, čak i ako zna kako. Na primer, neki deo u traktoru John Deere farmer može kupiti za 100$ i neće mu biti teško da ga zameni. Ali softver instaliran u traktoru će sprečiti takvu proceduru, i farmer će morati ili da plati 5000$ za servis proizvođača, ili da instalira piratski softver. U suštini, farmer nije vlasnik traktora, već ga samo uzima u besročni zakup.
Kako se libertarijanizam odnosi prema takvoj politici?

themouse1_ iz Bulbylenda

Navedeni primeri su posebni slučajevi platformne ekonomije. Isto tako, proizvođač aplikacija je primoran da se prilagodi zahtevima kompanije koja proizvodi operativni sistem za koji se aplikacija razvija. Isto tako, zaposleni radnik na plantaciji u nekom Brazilu pre veka bio je obavezan da kupuje proizvode samo u prodavnici koju je držao vlasnik plantacije, a u Sovjetskoj Rusiji je kolhoznik mogao da iskoristi svoje radne dane samo, ponovo, u konkretnoj seoskoj prodavnici.

Kratko rečeno, sve ovo nisu u potpunosti tržišni slučajevi. Mogu li se takve kvasi-monopolne situacije javiti u potpuno slobodnoj ekonomiji? Da, ali one su nestabilne. Pojava izvora profita koji je primetno iznad tržišnog proseka dovodi do pojave onih koji žele da imitiraju sličan uspeh, i ubrzo konkurencija izjednačava maržu: vlasnici platformi, takmičeći se za klijenta, počinju više trošiti na održavanje njegove lojalnosti.

Libertarijanizam predlaže uklanjanje politike iz ekonomije. Hoće li to učiniti kompaniju John Deere razumnijom? Ne odmah. Jednostavno više neće imati mogućnost da tuži farmera zbog instalacije piratskog softvera. Zato će, želeći da ovlašćeni servis ne propadne potpuno, smanjiti cene popravki. A tu će još neki japanski ili beloruski traktori početi da se uvoze bez carina, tako da će potrošač imati stvaran izbor i moći će da nabavi ono rešenje koje maksimizuje njegov, potrošačev, profit od eksploatacije traktora.

Slično tome, ne imajući mogućnost da primoraju radnika da jede skupu hranu u fabričkoj menzi, ne imajući mogućnost da zabrane instalaciju aplikacija koje nisu iz App Store-a na pametni telefon, ne imajući mogućnost da kazne vlasnika kioska zato što je prešao pod zaštitu druge obezbeđivačke firme – vlasnici svih ovih platformi će se suočiti sa tim da prakse reкета rade sve gore i da se moraju naviknuti da deluju u okvirima poštene konkurencije. Ništa, naviknuće se.

Dobar traktor, šta više treba

Izmišljamo bitkoin

Prijateljski kanal Bitcoin Translated, koji se specijalizuje za prevode važnih tekstova o bitkoinu, nedavno je objavio na svom sajtu finalnu verziju prevoda knjige Jana Pritzkera „Izumevajući bitkoin“. Prevod naslova mi se ne dopada – ne razumem način prevođenja ovakvih konstrukcija sa „-ing“ glagolima kao priloga, to ne zvuči prirodno, ja bih prevela kao „Izumimo bitkoin“. U ostalom, knjiga je dobra, razumljiva, ilustrovana i svakako spremna za konzumaciju mozgom.

Kako bih to olakšala pomoću telefona, formatirala sam knjigu u epub formatu, preuzmite i uživajte. Biću radostna donacijama kako od tima Bitcoin Translated, tako i od čitalaca.

Gušim pristalice nasilja metodama kojima su uspešno zdavljeni homofobi na Zapadu

Voluntarist, Bitarch

Uprkos tome što je samoごmali procenat ljudi zaista sposoban da počini brutalno nasilje, politički zagovornici ideja nenasilja su za sada u manjini. Većina pak, barem pasivno, smatra da je upotreba sile opravdana u realizaciji državne prisile, a neki ljudi čak aktivno pribegavaju korišćenju ovog instrumenta sile u ostvarivanju svojih ciljeva. I kako promovisati ideje nenasilja u takvoj situaciji?

Za to, hajde da razmotrimo kako su se promovisale neke druge ideje koje su bile veoma nepopularne u društvu, na primer ideje LGBT pokreta (pri čemu nije važno kako se vi lično prema tome odnosite, uostalom, ako smatrate da ovakve pokrete treba zaustaviti pribegavanjem nasilnim merama, onda ste jednostavno nasilnik – shvatite tu činjenicu i preispitajte svoje poglede na život). Naravno, u društvu ima prilično malo predstavnika ovog pokreta, što znači da jednostavno ne bi imali šanse da odjednom pobede sve svoje neprijatelje. Ali to zapravo i nije potrebno, nije neophodno razračunavati sa svima odjednom, dovoljno je izabrati jedan cilj. Recimo, neki konkretan biznis počne da sprovodi politiku diskriminacije predstavnika LGBT-a, ili se neko izrazi o njima u izuzetno negativnom tonu. Okupivši se zajedno, predstavnici pokreta će imati dovoljno snage da organizuju bojkot ili javni pritisak na jedan jedini subjekt. Naravno, taj subjekt, suočen sa jakim osuđivanjem, počeće da gubi svoju reputaciju; ako je u pitanju biznis, njegovi prihodi će biti ugroženi. Videvši to, drugi protivnici ideja ovog pokreta neće želeti da rizikuju svojim novcem i reputacijom, a samim tim će pristati na određene ustupke. Tako je LGBT pokret uspeo da promoviše svoju kulturnu agendu i ostvari priznanje u mnogim zemljama, štaviše, u većini razvijenih zemalja, gde su pre pola veka homoseksualci plašili čak i da prošetaju ulicom držeći se za ruke.

Sličnu strategiju bi se mogla koristiti i u promociji ideja nenasilja. Svi zagovornici nasilja se ne mogu pobediti odjednom, naročito s obzirom na to da se značajan deo društva, mada pasivno, i dalje nalazi na njihovoj strani (pri čemu oni sami nisu biološki sposobni da iniciraju nasilje, jer većina stanovništva ima snažnu varijantu mehanizma koji inhibira nasilje, ali to im ne smešta da imaju određene stavove i moralno podržavaju druge ljude koji su skloniji nasilju). Ali, ponavljam, nije potrebno boriti se protiv svih odjednom. Dovoljno je izabrati jedan subjekt koji zagovara nasilje i organizovati pritisak protiv njega, kao rezultat čega će on pretrpeti određene gubitke. Drugi subjekti, videvši to, pristaće na naše ustupke.

Jedna od konkretnih realizacija ove strategije može biti zaključivanje nenasilnih ugovora. Na primer, odlučivši da sarađuje sa određenom organizacijom ili licem, može se zahtevati unos tačke u ugovor prema kojoj, u slučaju spornih situacija, strane ne smeju pribegavati nasilnim merama uticaja, odnosno obraćati se državnim sudskim i policijskim strukturama. Umesto toga, rešavanje konflikta mora se odvijati isključivo u okvirima nenasilnog reputacionog i finansijskog uticaja. Ako druga strana pristane na takav uslov, to će stvoriti pozitivan presedan koji će mnogo pomoći u daljoj popularizaciji ideja nenasilja. Ako odbije, tada je može osuditi kao zagovornika nasilja prema gore opisanom modelu.

Na taj način, čak i sa malim brojem aktivnih zagovornika ideja nenasilja, može se efikasno razračunati sa određenim brojem zagovornika nasilja. A ostali će jednostavno odlučiti da pristanu na ustupke kako ne bi izgubili svoj biznis ili završili u socijalnoj izolaciji. Vremenom će agenda nenasilja postati priznata i opšteprihvaćena, čemu i težimo!

Zašto u Rusiji, a naročito u Republici Karelija, šume gore svake godine? Broj požara dnevno iznosi nekoliko desetina, a ove godine ih je već više od 250, dok su u susednoj Finskoj, Švedskoj ili Švajcarskoj to pojedinačni slučajevi.

OpenKoder

Korishteći priliku, želim da se zahvalim na redovnim repostovima mojih materijala na Twitteru)))

Što se tiče pitanja, smatram da je razlog otprilike isti kao i razlog zašto u Kaliforniji od zemljotresa pogine mnogo manje ljudi nego na Haitiju. Zbog siromaštva, koje, sa svoje strane, proističe iz loše organizacije društva.

Pričam ovde čak i ne o veličini države, jer je teško na prvi pogled reći u kojoj zemlji država više interveniše u živote ljudi – u Švedskoj ili u Rusiji, u Kaliforniji ili na Haitiju. Svako društvo ima utoliko veću državu koliko mu je ona lošije pružila otpor, i uglavnom u onim sferama gde je otpor bio posebno neefikasan.

U Rusiji je osnovna strategija otpora državi uvek bila bekstvo, zato su ovde ljudi efikasni u tome da nešto sakupe i brzo iskoriste – bilo da su to pečurke iz državne šume, bilo mašine iz državne fabrike za otpad – a posedovanje nekretnina je uvek zona ranjivosti, pa se za njih ne vezuju i ne čuvaju ih. Ko i zašto bi čuvao državne šume? Ko i zašto bi ih gasio?

U istoj toj Švedskoj ne možeš pobeći od države, i za zemlju se moralo držati. Zauzvrat, država je tamo efikasnija u prikupljanju poreza, jer svi uredno sede na svojim mestima, svi su izbrojani, svi su evidentirani. Život košta dosta i sve je isplanirano, ali zato šume ne gore.

Sada sam se preselila u zemlju gde je, s jedne strane, privatna svojina prilično zaštićena, pri čemu stvar nije toliko u državi, koliko u tome što su takvi interesi društva – ljudima je isplativo skupo prodavati je strancima. S druge strane, državno mešanje se trpi prilično nerado, i često ono samo stvara privid efikasnosti, legalizujući s vremenom ono što su ljudi sami uradili za sebe na sopstveni rizik. Šume ovde još uvek povremeno gore,yyyyyyyyyyy, ali postepeno beshoziažno blago postaje sve manje.

Ako razmišljamo baš o šumi, onda je za smanjenje broja požara veoma važno da ona ne bude samo privatna, već da pripada ne previše velikim vlasnicima. Veliki vlasnik će u najboljem slučaju napraviti kvartalne proseke, a ako ima sreće, će čak orati protivpožarne trake. Ako ima još više sreće, će vršiti selektivnu seču i uklanjati suvo drvo. Ali zapravo, za njega je efikasna koncentracija proizvodnje i kvadratno-gnezdo mišljenje. A mali vlasnik će sam živeti u šumi, i povući asfaltiran put do svog salaša. Takav put ne samo što će ispuniti ulogu protivpožarne trake, već će omogućiti gotovo trenutno dostavljanje sve neophodne tehnike bilo gde, kako bi se gasio požar. A pošto će gašenje požara biti ekonomski efikasno, onda će se i gasiti.

Šta da radi siromašan glup čovek na tržištu? Ako ne može da se adaptira ili ne želi.

Haegansn

Ne znam da li ću vas razočarati ili će ovo jednostavno biti hranjenje trola, ali za siromašnog i glupog, bilo u tržišnoj ekonomiji ili pri socijalizmu, postoje samo dva puta: osloniti se na nekoga ili se zaposliti na nekvalifikovanom poslu. Ako je uz to i lenj, ostaje samo prva opcija.

Osloniti se na nekoga je isplativije u zemlji sa tržišnom ekonomijom: na izboru su dobrotvorni prihvatilišta i kuhinje za siromašne, friganizam, besplatno smeštaj kod poznanika, poznanici koji su manje-više imućni (u tržišnoj ekonomiji će ih biti više), ili prosto prošenje. Pri socijalizmu je opcija manje: ko ne radi, ne jede, stoga ostaju samo poznanici i besplatni smeštaj (čak je i prošenje pri socijalizmu često bilo zabranjeno).

Nekvalifikovan rad je lakše pronaći pri socijalizmu, s obzirom na to da je pravo na rad jedno od najvažnijih pozitivnih prava koja socijalistički poredak garantuje. Korisnost takvog rada za ljude može biti nulta ili čak negativna, ali to zavisi od sreće. Pri slobodnom tržištu će nekvalifikovan rad verovatno biti intenzivniji, ali će i plaćanje biti više.

Konačno, postoje prelazni režimi, kojih je većina. Postoje režimi poput ruskog, gde nema prave socijalne zaštite, ali se ni na nekvalifikovanom poslu skoro ništa ne može zaraditi. Postoje socijaldemokratije koje troše liberalno nasleđe: tamo se može prilično dobro snaći na socijalnoj pomoći – međutim, takvih siromašnih, glupih i lukavih ljudi tamo ima veoma mnogo, oni formiraju geta, a poredak u njima se malo kome dopada.

Privatni monopoli vam ne prete ničime

Voluntarist, Bitarh

Jedan od prigovora slobodnom društvu kaže da se monopolom ionako ne može izbeći, jer postoje određena fizička ograničenja. Na primer, u jednoj zgradi teško mogu istovremeno raditi nekoliko kompanija koje se bave vodosnabdevanjem ili elektroenergetikom. Živeći na određenom mestu, u svakom slučaju ćete morati da se pomirite sa tim da određene usluge pruža samo jedan dobavljač, što znači da on može manipulisati cenama tih usluga i njihovim kvalitetom kada god poželi, jer ionako nećete imati mogućnost da odložite uslugu zbog nedostatka alternativa. Zbog toga je neophodna politička kontrola i regulisanje aktivnosti dobavljača određenih usluga.

Često ovaj argument zbuni mnoge pristalice ideja slobode, međutim odgovor je zapravo prilično očigledan. Hajde da razmotrimo šta će se desiti kada državna kompanija (ili privatna kompanija regulisana od strane države) i nezavisna privatna kompanija pokušaju da uvećaju cene svojih usluga i smanje njihov kvalitet.

Ako nije moguće jednostavno preći na alternativu, ljudi u takvoj situaciji obično počinju da bojkotuju nepoštenog dobavljača usluga. Oni prestaju da mu plaćaju, organizuju mitinge ispred njegovih kancelarija, blokiraju prolaze, ukratko, na sve načine ometaju organizaciju da nastavi svoju деятельность sve dok problem ne bude rešen. Kako zapravo bojkot utiče na rad različitih tipova kompanija?

Za kompaniju pod kontrolom države bojkot uopšte nije strašan. Ona uvek može dobiti od države subvencije za pokrivanje svih pratećih troškova. Verovatnije je da će se ljudi predati i pomiriti sa visokim cenama i lošim kvalitetom usluga, nego da će bojkotovana kompanija pretrpeti bilo kakvu štetu. Naravno, postoji šansa da ljudi svojim bojkotom mogu uticati na političku vlast, ali čak i u tom slučaju im promene na bolje ne mogu biti garantovane. Najverovatnije će umesto jednog političara doći drugi, koji će obećati poboljšanja kako bi smirio ljude, a zapravo neće uraditi ništa posebno.

Za nezavisnu privatnu kompaniju bojkot je prilično kritičan. Ona se može osloniti samo na sopstvene prihode, kojih u slučaju bojkota jednostavno neće biti. Subvencije nema od koga da dobije. Bilo kakva nevolja da se udovolji potrošačima može dovesti do bankrota. Na čelu kompanije morali bi biti potpuni idioti da ne reaguju na bojkot na odgovarajući način, jer bi u suprotnom došlo do gubitka profita. Ali čak i ako tamo zaista budu idioti – ta kompanija će jednostavno propasti, a na njeno mesto će doći druga kompanija sa već adekvatnijim rukovodstvom.

Kao što vidimo, privatne organizacije je prilično lako bojkotovati, čak i ako zauzimaju monopolnu poziciju, jer njihov profit i dalje zavisi od dobrovoljnih uplata klijenata i od toga da oni neće na bilo koji način ometati rad kompanije. Bojkotovanje kompanija pod kontrolom države je gotovo beskorisno, jer ih ne zanima ako ne ostvare profit na tržišni način – oni će ga dobiti iz vaših poreza.

Zaključak je jednostavan – prirodni monopoli koji nastaju u tržišnom okruženju vam ne prete, jer uvek imate mogućnost da bojkotujete njihove aktivnosti. Međutim, šanse da pobedite državni monopol i zahtevate od njega kvalitetno izvršavanje svojih obaveza su gotovo nikakve.

Knjiga o ankapu se polako piše

Čini mi se da sam dovršila prvi odeljak svoje knjige o ankapu, o osnovnim principima libertarijanizma. Podelila sam ga na pojedinačne главе, kako ne bi bio previše glomazan. Takođe, radi lakšeg snalaženja čitalaca, iznela sam sve brojne definicije termina koje dajem u tekstu na posebnu stranicu. Tamo ćete imati mogućnost da u koncentrisanom obliku steknete predstavu o tom čudnom pojmovnom aparatu koji koristim.

Takođe sam skicirala približno sadržao drugog odeljka, koji se za sada uslovno zove „Vlast“. Treći odeljak će verovatno biti posvećen međusobnoj povezanosti ankapa i libertarijanizma i igraće ulogu poslova nakon prvog dela knjige. Za dve druge dela knjige još uvek nisam skicirala strukturu.

Kao i ranije, ne isključujem razne ispravke, dopune i izbacivanja, naročito ako budete davali aktivan fidbek.