Vesti Montelibero, izdanje 5

Od poslednjeg informativnog izdanja prošao je otprilike mesec, vreme je da ukratko podelim izveštaj o urađenom.

To što smo kupili hektar Crne Gore konačno je zvanično uneto u propisane registre. Istina, nisam imala dovoljno mozga da se lično uverim u to na crnogorskom katastarskom sajtu, pa moram verovati na reč onima koji se razumeju u njegov funkcionalitet i zadovoljiti se skeniranim dokumentima. Kao deo nagrade za svoje učešće u projektu, rezervisala sam za sebe pravo otkupa dva ara po nabavnoj ceni, ali za sada još uvek svako ko želi može na isti način kupiti svoj komad – akcionari već prete da uskoro počnu prodaju novih zemljišnih tokena sa nadoknadom, ali još uvek nisu konačno doneli tu odluku.

Savladavanje zemlje ide u nekim aspektima živo, a u nekim jedva-jedva. Lokalni izvođač radova nikako da završi naručeni obim posla po grubom postavljanju trase za put. S druge strane, legalno nije dozvoljeno graditi put do 15. septembra, tako da je i pritužbe teško izneti. Međutim, naš desant se već aktivno bavi potpunim čišćenjem parcele od svakog nepotrebnog drvenog sitniša i uradio je otprilike četvrtinu posla. Za daljnje nasipanje i betoniranje puta, dovođenje struje i vode, iskopavanje kanalizacije, kao i za samu izgradnju – započeto je osnivanje posebne građevinske firme i potraga za specijalnom mehanizacijom za kupovinu, kako ne bismo zavisili u tom pogledu od nepouzdanih lokalnih izvođača.

Do danas se u Crnu Goru preselilo 11 učesnika projekta. Da ne bismo izgubili račun, na glavnoj stranici sajta projekta na samom dnu su čak postavili brojač. Trebalo bi još dodeliti redne brojeve doseljenicima, kao u Free State Project-u, kako bi mogli da se hvale. Ja bih, na primer, imala broj 3. Tako da, ako neko napravi cool dizajn knjižice (ili sličice) učesnika projekta, to bi bilo slatko, naročito u procesu uručivanja detetu dokumenta sa brojem 6.

Sa Titusom Gebelom, autorom knjige o čarter gradovima i osnivačem fonda za njihovu promociju, nismo u svoje vreme uspeli da se sastanemo – on je, zbog svojih titusovih poslova, tada prošao pored Crne Gore. Ali sada, sledeće nedelje, zakazan je novi zanimljiv sastanak – sa Verom Kičanovom, zaslužnom aktivistkinjom ruskog libertarianskog pokreta, koja je davno emigrirala i sada se, između ostalog, profesionalno bavi temom čarter gradova. Nadamo se da Britanija u poslednjem trenutku neće staviti Crnu Goru u crvenu zonu, da sastanak neće biti otkazan i da će biti dovoljno poučan za sve učesnike.

Jedan od ozbiljnih minusa Crne Gore za frilensere ispostavlja se kao veoma neprijateljska bankarska sfera. Kako bismo što ređe imali kontakta sa crnogorskim bankama, počeli smo da kreiramo mrežu horizontalnih veza koja omogućava razmene tipa „trebaju mi evri u gotovini u Baru, a kontragentu iz Budve trebaju rublje u besnalnom na Sber“. Za to se za sada uglavnom koristi specijalizovani telegram čet, međutim, nedavno je našim projektom pokrenut agregator privatnih oglasa u formatu sajta. Još nisam detaljno istražila funkcionalnost, ali već vidim koje opcije sajtu nedostaje: novi oglasi bi trebalo automatski da se prenose u čet, jer na Telegramu osoba dobija obaveštenja, a sajt se mora pratiti ručno, što je nezgodno. Ovo je, naravno, privremeno rešenje za prelazni period kako bismo prikupili likvidnost, kasnije će se moći i isključiti, naročito kada nestane potreba i za četom, osim za veoma složene višestepene transakcije.

Crnogorski hektar, koliko je stalo u kadar: levo netaknute šume, u centru posečeno, u prvom planu posečeno i isečkano na drva i otpad.

Nasilje i kulturni uticaj

Voluntarist, Bitarh

Polazeći od koncepta inhibitora intraspecijskog nasilja koji razmatramo (Lorencov mehanizam (LM), kako ga nazivamo zbog odgovarajuće teorije Konrada Lorenca, kao i mehanizma inhibicije nasilja (VIM) prema modelu Džejmsa Blejra), zaključujemo da je sposobnost čoveka da izvrši nasilje nad drugim čovekom odstupanje koje se sastoji u narušavanju rada urođenog LM/VIM-a. Dakle, nasilnici su ljudi koji pate od genetske i neurofiziološke patologije [1]. Ovom konceptu može se protivstaviti argument da se nivo nasilja u ljudskom društvu, od samog pojavljivanja čoveka do današnjice, smanjivao tempom koji je apsolutno nesrazmeran brzini učvršćivanja osobina u populaciji kao rezultat prirodne biološke evolucije. Takođe, kod različitih društvenih poredaka primećuje se različit nivo nasilja. Neću osporavati tačnost takvih tvrdnje, međutim, navodeći dva argumenta dokazaću da oni ne opovrgavaju koncept LM/VIM.

Prvo što treba razumeti je da osoba sa slabom ili disfunkcionalnom varijantom LM/VIM-a ne mora nužno izvršiti nasilje. Dobro vaspitanje, odsustvo okolnosti koje provociraju nasilje, prisustvo okolnosti koje ga sprečavaju, iako ne uklanjaju potpuno, u određenoj meri smanjuju takav rizik. Ovo je kompatibilno sa činjenicom da nasilje vrši manjina ljudi. Vojni dokazi pokazuju da samo do 2% ljudi ne oseća otpor prema ubijanju (a rat je okolnost koja snažno provocira nasilje). Analiza kriminaliteta u Ruskoj Federaciji utvrdila je da se u najgorem mogućem scenariju (a u stvarnosti može biti i bolje) u proseku na 695 osoba pojavi samo jedan novi nasilnik godišnje koji je počinio nasilnički zločin ne slabiji od nanošenja telesnih povreda.

Ako se okolnosti sredine promene tako da, na primer, godišnje umesto jedne osobe na 695 ljudi počnu da vrše nasilje dve, tada će nivo nasilja u društvu porasti najmanje dvostruko, a najverovatnije mnogo više, jer oni koji su ranije već vršili nasilje mogu početi da ga vrše češće. Posledice će biti značajne. Međutim, nasilje će i dalje poticati od ogromne manjine ljudi, tako da zapažanje takvih promena ne opovrgava koncept LM/VIM.

Pređimo sada na evolucioni argument. U prirodnim uslovima, biološka evolucija je zaista veoma spor proces. Međutim, ona se može ubrzati pomoću veštačke selekcije. I kulturni uticaj takođe može dovesti do takve selekcije, budući da on veštački menja socijalnu i fizičku sredinu u kojoj se odvija genetski odbor. To se naziva dvostruka nasleđenost ili geno-kulturna koevolucija.

Klasičan primer je razvoj tolerancije na laktozu, do koje je dovelo razvijanje mlečne privrede pre otprilike 5000 godina. Drugi primer: u periodu od 800. do 1700. godine, u kulturi jevrejskog etnosa Aškenazija praktikovalo se ograničavanje zaposlenja na ona zanimanja koja zahtevaju visok nivo inteligencije, što je stvorilo selektivni odbor u korist ljudi koji je poseduju. Zajedno sa genetskom izolacijom etnosa, to je verovatno dovelo do visokih IQ rezultata, kao i do niza nasledovnih genetskih bolesti kod njegovih pripadnika. Pored toga, kao rezultat teritorijalne ekspanzije u drugoj polovini prošlog milenijuma pojavile su se mešane rase. Čak i posledice urbanizacije i industrijalizacije, koje su počele pre 200-300 godina, već dovode do merljivih genetskih promena [2].

Na sličan način, kulturni uticaj može dovesti do jačanja LM/VIM-a. Rastuća kulturna neprihvatljivost nasilja stvara selektivni odbor u korist manje nasilnih ljudi, dok se nasilnici sve više eliminišu. Kultura zaista vrši uticaj na nivo nasilja u društvu, ali to nije u suprotnosti sa konceptom LM/VIM, već se zapravo u njega uklapa.

Izvori:

  1. https://panarchy.ru/2021/07/12/анализ-внутривидового-насилия-как-яв/;
  2. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/NBK210012/.

Ciklus sa pozitivnom povratnom spregom koji razmnožava nejednakost. Strašno.

Pogledala sam razgovor Grigorija Baženova sa predstavnicima Evropskog univerziteta na temu nejednakosti.

To nisam uradila odmah nakon objavljivanja snimka, jer mi se tema činila dosadnom i levističkom; svakome je jasno da, ako je nejednakost izazvana redistribucijom kroz pljačku (na primer, poreze) i prisilu (na primer, regulacije), onda se može istupati protiv posledice, ali bi bilo korisnije ukloniti uzroke. A ako je nejednakost izazvana time što ljudi dobrovoljno daju više novca Alisi nego Bobu, onda se može samo radovati za Alisu i razmišljati o tome može li se nešto preuzeti iz njene prakse kako bismo i mi dobili više. Ali potom sam imala malo slobodnog vremena, pogledala sam i nisam zažalila.

Tamo gde se nabrajalo da postoji nejednakost po prihodima, nejednakost po bogatstvu i nejednakost po broju ekstremiteta – to nije previše zanimljivo. Privukao me je jedan konkretan, snažan stav koji bih želela da prodiskutujem – u vezi sa nejednakošću izazvanom razlikom u vremenskoj preferenciji.

Njegov sadržaj je otprilike sledeći. Ako jedan ekonomski agent ima nižu vremensku preferenciju, a ekonomski agenti mogu međusobno pozajmljivati pod kamatu, onda će on, pri ostalim jednakim početnim uslovima na duge staze, sve ekonomske agente sa višom vremenskom preferencijom dovesti u dugovni ropstvo, sa daljom perspektivom gladi i smrti. Ovo je, razumljivo, matematički model, međutim, odmah sam se setila istorijskih presedana.

Antičke Atine su formirane savezom jonkih plemena naseljenih u Atici, sa početnim prilično visokim nivoom jednakosti. Vremenom je, međutim, slojevitost među građanima rasla i neki su postepeno upadali u dugovnu zavisnost od drugih. To je dovodilo do građanskih nemira, i kao rezultat Solonovih reformi svi stari dugovi su prisilno oprošteni, izvršena je redistribucija zemlje, a dugovno ropstvo je zabranjeno. Dakle, tržište je – zbog razlike u vremenskom preferenciranju – dovelo do krajnje neprijatnih posledica, koje su potom ispravljane isključivo etatističkim metodama.

Oslobađanje seljaka pod Aleksandrom II u Ruskom carstvu dalo je približno jednake početne uslove za sve članove određene ili druge seljačke zajednice. Međutim, ponovo, razlika u preduzetničkim sposobnostima i u vremenskoj preferenciji tokom pola veka dovela je do slojevitosti od kulaka do nadnajamnika, gde su ovi poslednji izgubili sredstva za proizvodnju i često završavali u kreditnom ropstvu. Zatim je usledio građanski rat, a nakon njega potpuna redistribucija imovine i brisanje starih dugova.

Postavlja se pitanje: šta anarhizam slobodnog tržišta može protstaviti ovom mehanizmu u savremenim tehnološkim uslovima? Jer ako odgovorimo sa „ništa“, to će značiti neodrživost anarhističkog modela – njega će neizbežno zameniti nešto mnogo levije, nakon čega će u najmanju ruku biti izvršena redistribucija imovine i brisanje dugova, a u najviše će uspešni preduzetnici i njihovi naslednici biti obesiljeni na bakljama.

Hajde da vidimo koje mehanizme je slobodno tržište pružalo za suzbijanje pomenutog efekta u dva prethodna primera.

Postati bezzemljac, prodati svoje ukućane i sebe samog u dugovno ropstvo nije bila jedina varijanta razvoja događaja u antičkom polisu za vlasnika zemlje sa višom vremenskom preferencijom ili onoga koji je iz nekog drugog razloga bio manje konkurentan. Takođe, kako se akumulirao broj takvih ljudi, polis je osnivao kolonije. Tamo su kolonisti sa malo zemlje u domovini dobijali znatno veće parcele, a sa njima i novu šansu za prosperitet. Takav ekstensivni put rešavanja problema nejednakosti doveo je do kolonizacije celog Sredozemlja od strane Helena. Dalje je između kolonija došlo do podele rada i uspostavila se živa trgovina. Sada je naš Atinjanin, umesto obrade komadića zemlje, mogao da se bavi, na primer, oblikovanjem amfora ili šivenjem jedara – što mu je takođe dalo novu šansu za prosperitet.

Slično tome, postati nadnajamnik nije bila jedina opcija za nesrećnog seljaka ni u Ruskom carstvu. Mogao je postati kolonista i preseliti se u Sibir, ili se preseliti u grad i postati radnik. U uslovima slobodnijeg tržišta u SAD, urbanizacija je apsorbovala ogroman broj bivših farmera bez ikakvih revolucija, a oni koji su ostali počeli su da obrađuju znatno veće površine uz pomoć znatno ozbiljnije tehnike, koja im je bila dostupna zahvaljujući mnogo bolje plaćenom radu njihovih bivših siromašnih komšija, nego što je bio rad nadnajamnika.

Stoga smatram da će anarhističko društvo pri slobodnom tržištu uspeti da izbegne scenario predviđen matematičkim modelom sa različitim vremenskim preferencijama, ali nepromenjenim tržišnim uslovima. Ako se pojavljivanje novih tržišta ne ograničava zakonodavstvom, onda će oni sa višom vremenskom preferencijom upravo težiti da iskoriste nove mogućnosti i ostvare brz profit – dok će oni sa nižom ostati u sigurnom, ali relativno niskomarkžnom biznisu, i svima će biti relativno dobro. Drugi faktor koji ublažava međuvremensku nejednakost je lična sloboda. Ti nisi član zajednice. Nisi vlasništvo glave porodice koji te može prodati u ropstvo da bi otplatio dug. Pripadaš samom sebi, imaš sopstvenu vremensku preferenciju, sopstvene sklonosti i talente. Nećeš propasti. U svakom slučaju, nisi osuđen na propast, i neka te zastrašujući matematički model ne plaši.

Ko ne stigne, taj će zakasniti

Voluntarist, Bitarch

Nasilje je veliki problem koji vodi do mnoštva negativnih eksternalija (uključujući i katastrofalne), kao i do održavanja nasilne hijerarhije dominacije u društvu (što samo dodatno pogoršava eksternalije nasilja). Upravo zato će borba protiv nasilja u bliskoj budućnosti postati jedan od vodećih pravaca u razvoju društva. I onaj ko reši problem nasilja dobiće šansu da značajno podigne reputaciju i popularnost svog kulturno-ekonomskog programa.

Postoje oni koji ne smatraju nasilje velikim problemom, a ako to nasilje poprima formu državnog silovite primoravanja ili generalno služi postizanju određenih ciljeva, onda ono po njihovom mišljenju postaje čak i blagi i koristan instrument. Obično je takav stav svojstven konzervatorima, mada nije ograničen samo na njih, već se u principu odnosi na sve pristalice nasilja kao instrumenta za postizanje ciljeva, uključujući i one koji podržavaju postojanje monopolne državne vlasti. Često čak i klasični liberali i zagovornici slobodne tržišne ekonomije nemaju ništa protiv silovnog instrumenta.

Ali koliko god oni negirali negativne aspekte nasilja, bilo bi glupo ne razumeti šta će se desiti ako se njegovim iskorenjivanjem pozabavi neko drugi. Recimo, da pristalice takve ideje, umesto da sarađuju sa konzervatorima ili tržištima koji u tome ne vide smisao, odu kod konvencionalnog Bila Gejtsa i uspeju da ga ubede u svoju pravu. Finansirajući ovu inicijativu i na kraju iskorenivši nasilje, on će dobiti ogromnu moralnu podršku društva, jer je za većinu ljudi nasilje najveće zlo. Kao levoliberal koji je stekao ogroman autoritet, biće mu dovoljno samo da izrazi svoje mišljenje kako bi ga poslušali. Ako kaže da se gejevima ne sme odbiti pečenje torti, ili da biznis mora biti društveno odgovoran i donirati značajan deo svojih prihoda u dobrobit društva, tako će i biti, jer će većina biti spremna da sledi uputstva takvog autoriteta.

Mnogima verovatno ne odgovara ovakav scenario, ali on je sasvim moguć. I ako neko ne želi da se ovaj scenario ostvari u stvarnosti, trebalo bi da podrži ideju borbe protiv nasilja svim mogućim načinima. Problem nasilja će u svakom slučaju biti rešen, uz pomoć konvencionalnog konzervatora ili bez njegovog učešća. Ali u drugom slučaju, njegov socijalno-ekonomski program će izgubiti značajan deo svoje podrške u korist stavova onih koji će učestvovati u rešavanju problema nasilja. Zato savetujem da požurite u ovom poslu i već sada počnete da promovišete ideje nenasilja, bez obzira na to ko i kakvih stavova zastupa.

Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših. Preuzimam štafetu prevoda i predstavljam poglavlje o starim Atinama.

Nadam se da niste previše zastekli zbog toga što je kanal neko vreme bio na pauzi – bila sam veoma zauzeta.

Pre više od godinu dana, Vladimir Zolotorev je u okviru svog Liberty Education Project-a počeo da objavljuje prevod knjige Dejvida Fridmana iz 2019. godine Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših – izuzetno detaljan odgovor na pitanje o tome kako bi sudovi mogli da funkcionišu ne samo pri ankapu, već uopšte u svim zamislivim uslovima. Ja sam, sa svoje strane, objavila kod sebe original i publicirala prevedena poglavlja. Međutim, u novembru 2020. godine, prevod je zastao nakon objavljivanja četiri poglavlja.

I evo da se nedavno sa mnom kontaktirao Dima Kovalenko, koji je prevodio tih četiri poglavlja, i predložio da nastavim rad umesto njega. Rado sam pristala. Za početak sam uzela relativno kratko poglavlje o pravnom sistemu mojih omiljenih Atina iz vremena klasične demokratije, i sada mi je drago da vam predstavim prevod ovog poglavlja. Takođe sam sastavila svih pet poglavlja u epub i takođe ih objavila kod sebe. Tamo trenutno nedostaju fusnote za četiri stara poglavlja – očigledno da nisu bile prevedene. Vremenom ću dodati i njih. Molim vas, testirajte da li se knjiga normalno čita kod vas – pokušala sam da je sastavim u novijem epub3 formatu, ali ako se ispostavi da ga vaše čitačice ne podržavaju dovoljno dobro, onda ima smisla ne komplikovati i vratiti se na epub2; knjiga ne sadrži složenu vrstaciju za koju bi novi format bio neophodan.

Takođe bih bila srećna ako bi se neko undertakingo da napravi korice za knjigu – za sada koristim originalne engleske, ali će za konačno izdanje očigledno biti potrebno nešto drugo.

Izlaz iz kobasičanskog libertarijanizma

Jedan beloruski libertarijanac, poznat u uskim krugovima, koji prilično često menja nadimke kako ne bi imalo smisla pamtiti ih, nedavno je na Telegrafu objavio kvalitetan članak o toj temi.

Kratak spisak teza članka od samog autora (kakav je pametan, pobrinuo se za sve):

1) Postoje etički libertarijanci i „kobasici“ libertarijanci

2) „Kobasici“ libertarijanci su beskorisni ili štetni za libertarijanizam i skloni su prelasku na druge političke poglede

3) Suprotnost „kobasici“ libertarijancu je etički libertarijanac

4) Etički libertarijanac se razlikuje od „kobasice“ po tome što poseduje libertarijanski mindset i libertarijanski okvir (framework)

5) Većina libertarijanskih aktivnosti u oblasti privlačenja novih članova fokusirana je na privlačenje „kobasica“ libertarijanaca i izgradnju libertarijanskog okvira, kao i na njegov prenos etičkim libertarijancima

6) Libertarijanski mindset se definiše u ranom uzrastu, i da bi se povećao broj etičkih libertarijanaca, trebalo bi ga kreirati kod tuđe dece putem praktika.

7) Naši neprijatelji se bave mindsetom tuđe dece, a libertarijanci se time ne bave

8) A trebalo bi

Drugim rečima, autor predlaže da prestanemo da se odričemo nagađanja da libertarijanci navodno vole decu i, štaviše, da osećaju ogroman interes baš za tuđu decu – već, naprotiv, da počnemo ta nagađanja da potvrđujemo, ali na svoj libertarijanski način. Tipa: svi su mislili da je „učenje“ samo eufemizam za „jebanje“, a on zapravo čini decu libertarijancima.

Ako nakon čitanja članka delite njegove zaključke, očekujem nalet libertarijanaca u decía sportske sekcije i kreativne studije (pa ne idu valjda u državne škole, šta vi to), organizovanje dečijih libertarijanskih izleta, zapošljavanje dece za honorarne poslove i druge korisne praktike.

Polni odbor protiv nasilja pomoću sajtova za upoznavanje

Voluntarist, Bitarch

Nedavno su neki američki sajtovi za upoznavanje došli do zanimljive ideje o tome kako podstaći ljude na vakcinaciju protiv koronavirusa. Odlučili su da dodaju mogućnost navođenja statusa vakcinacije u svom profilu, pri čemu će određeni bonusi biti dodeljeni onima koji to urade što je ranije moguće. Shodno tome, sada pri traženju partnera na takvim sajtovima može se saznati da li je osoba vakcinisana, što za mnoge može služiti kao pokazatelj odgovornosti i razumevanja opasnosti nekontrolisanog širenja virusa SARS-CoV-2. To će zapravo stimulisati korisnike sajtova za upoznavanje da se vakcinišu.

Naravno, ova ideja nekome može delovati kontradiktorno. Prvo, može se reći da je to samo pokušaj kontrole ljudi, ograničavanja njihove slobode i lepljenja robijanskih etiketa. Ali konkretno u slučaju koronavirusa, tako govoriti bilo bi preterivanje – to je privremeni problem, i kada bude rešen, a društvo počne da tretira kovid isto kao i sezonski grip, ovakav status će prestati da bude aktuelan i neće biti potražnje za njim. Drugo, može se dovesti u pitanje sama efikasnost takve inicijative – nema razloga za verovanje da mnogi ljudi ozbiljno shvataju vakcinaciju protiv koronavirusa, odnosno da im je stalo. Štaviše, neki se prema njoj odnose potpuno negativno.

Ali ova ideja se može koristiti u borbi protiv nasilja ako se kombinuje sa konceptom polnog odbora. Borba protiv nasilja postaće prilično laka ako ljudima sklonom nasilju budu odbijene veze, a kao posledica toga — i nastavak roda. Ako ovakva ideja stekne popularnost u društvu, broj nasilnika i nivo nasilja će se već u sledećoj generaciji drastično smanjiti. I zajedno sa propagandom iskorenjivanja nasilja može se koristiti status koji označava sklonost ka nasilju.

Tako, osoba može proći određene testove koji će potvrditi njenu nenasilnost (preciznije — postojanje snažne varijante Lorencovog mehanizma koji inhibira nasilje) i iskoristiti rezultate za postavljanje odgovarajućeg statusa u svom profilu. A ako se pojavi genoterapija protiv nasilja, onda će se moći napraviti status koji ima isto značenje kao i status vakcinacije protiv koronavirusa na američkim sajtovima za upoznavanje. To će biti naročito korisno ljudima koji su u prošlosti pokazali nasilje, kao potvrda da se nasilju više nikada neće vratiti.

Svakako ne treba sumnjati u neophodnost i korisnost takve inicijative, jer je to još jedan način borbe protiv nasilja koje dovodi do raznih negativnih posledica, uključujući i katastrofalne. I efikasnost ove metode bi trebalo da bude visoka, jer većina ljudi neće želeti da ima posla (a naročito bliske odnose) sa nekim ako unapred budu znali da je ta osoba definitivno sklona nasilju ili potencijalno sklona sa velikom verovatnoćom, budući da se nije udostojila da potvrdi svoju nenasilnost u vreme kada su drugi to učinili. Na taj način će svi koji žele vezu, porodicu i decu imati stimulans da potvrde svoju nenasilnost ili da se bore protiv sopstvenih sklonosti ka nasilju. A oni ljudi koji imaju takve sklonosti, ali ih pritom ne smatraju problemom, izgubiće takvu mogućnost i neće moći da prenesu nasilno nasleđe dalje.

Izvor: https://arstechnica.com/science/2021/05/covid-19-vaccinations-are-sparking-14-more-matches-on-okcupid/

Šta raditi ako imamo ankap i odjednom epidemija?

Mnogi liberalno nastrojeni građani kritikuju ruske vlasti zbog toga što nisu preduzele odgovarajuće sanitarne mere protiv korona virusa. Navode da u onom retkom trenutku kada je čvrsta ruka vlasti zaista bila potrebna, ona se nije pojavila, već je vlast zapostavljeno i neprofesionalno pustila situaciju da ide svojim tokom, uvodeći neke lokalne ograničenja, prepuštajući mere regionima i tako dalje, zbog čega se epidemija proširila do zastrašujućih razmera. Međutim, pri ankapu uvođenje bilo kakvih ograničavajućih opštih obaveznih mera je u principu nemoguće! Kako se sa tim nositi?

Minarhista

Na primeru trenutnog bedlama možemo vrlo jasno videti: države nisu sposobne da se nose sa pandemijom, jer za nekoga je rat nesreća, a za nekoga blagoslov – za političare, što je zbrka globalnija, to je pogodniji povod da se obogate na državnim nabavkama i pogodniji povod da ograniče slobodu građana. Ako ljudi sami kunju za čvrstom rukom, kako se tu odoleti da se ta čvrsta ruka zagura dublje u džep građanina?

Uporedimo situaciju sa ankapom, pri kojem države ne postoje, sva krajnja odgovornost za sopstveno zdravlje leži na ljudima, i ako ne pobrineš za sebe, moraćeš da kriviš sebe.

Neko je bio potpuno dobrovoljno osiguran od infektivnih bolesti i nesrećnih slučajeva, neko ko ima naslednike je osigurao i život. Ako ankap postoji na planeti dugo, takvih osiguranika je stabilan i značajan procenat. Ali pošto se desio takav problem da prilično mnogo ljudi počinje da se zaražava do tada nepoznatim virusom, to će stvoriti dodatnu potražnju za zdravstvenim osiguranjem, i cene takvog osiguranja će skočiti.

Različive osiguravajuće kuće mogu delovati različitim sredstvima. Neko jednostavno plaća lečenje po polisama u okviru iznosa premije osiguranja. Neko razume da će, ako se ništa ne preduzme, sve rezerve otići na isplatu premija i da može doći do bankrota – što znači da treba stimulisati klijente da se ne zaraze. Njima (naročito rizičnim grupama) počinju da nude isplatu za svaki dan samoizolacije, plus dostavu svega neophodnog na adresu. Treća grupa kompanija ulaže u razvoj protokola lečenja. Četvrte – u razvoj vakcina.

Ali osiguravajuće kuće nisu jedini igrači na tržištu. Farmaceutske kompanije i bez osiguravača razumeju da sada mogu zaraditi ozbiljan novac, i takođe počinju da traže sredstva protiv nove nevolje, ili povećavaju proizvodnju onih koje već imaju i koje dobro rade (preciznije, koje su tražene na tržištu, što u opštem slučaju nije isto).

Kratko rečeno, preduzetnička inicijativa, koju ne koče državne prepreke, oživljava sfere ekonomije povezane sa očuvanjem zdravlja. Šta se dešava sa ostalim sferama? A šta može da im se desi? Ko će zabraniti turistima da polete na odmor na neko mirno i prijatno mesto? Osigurali su se da ne bi lutali nepoznatim mestom u neizvesnosti gde i kako se ovde lečiti ako nešto zdeside – i poleteli. Ko će zabraniti restoranima da rade? Niko neće zabraniti. Istina je da ljudi sami idu sa oprezom – što znači da treba pokrenuti reklamu o tome koliko je naš objekat bezbedan: evo vam sredstvo za dezinfekciju ruku, evo vam stolovi na otvorenoj terasi, evo vam konobari u maskama.

I tako dalje. Šta ćemo dobiti kao rezultat? Jednostavno će pandemija u celom svetu proći otprilike kao u Švedskoj, samo možda malo bolje.

A, i naravno, niko neće moći da ometa istragu o tome odakle je virus potekao. I ako se ispostavi da su to spletke neke privatne laboratorije – oni će propasti od tužbi. Naravno, isplate neće dobiti svi, već samo oni koji su prvi stigli da podnesu tužbu – pa, niko im nije smetao da traže. Sve je pravedno. A druge laboratorije, shvativši da će ih sada svi početi sumnjati, biće primorane da uvedu veoma napredne standarde otvorenosti, inače ne mogu mirno da rade. A i šta skrivati, ako se intelektualna svojina pri ankapu ne ceni, što znači da treba raditi ne radi brzog patentiranja, već radi brzog primenjivanja, u uslovima gde se svi vide i svi od svih preuzimaju ono što mogu. To su potpuno poštene trke, i čudno je misliti da zbog nedostatka patenata u njima neko prestane da učestvuje.

– Vaša ancap-kafa
– Hvala vam puno
(u prevodu sa crnogorskog: Šta, zar je stvarno epidemija? Onda mi još jednu šoljicu.)

Knjiga o ankapu – završila sam drugi odeljak

Nastavljam da radim na svojoj knjizi. Dopisala sam odeljak o vlasti, razbijajući konačni dugački tekst na zasebne stranice radi veće uniformnosti dizajna, ali i da bi bilo lakše referencirati i komentarisati. Nova poglavlja su o meritokratiji i o anarhiji kao neka dva osnovna pristupa na koja se uslovno mogu svesti pokušaji rešavanja zadataka u društvu.

Takođe sam složila knjigu u epub format, i sada će najnovija verzija uvek biti dostupna na ovom linku.

Dalji plan rada se malo promenio, treći odeljak mislim da posvetim tržištu, i već od njega preći na ankap.

Kao i obično, očekujem vaše komentare i donacije za podsticaj rada. I, uzgred, ako neko ima želju da napravi korice za knjigu, rado bih pogledala vaše varijante. Zamyšljena tjan dobro ilustruje proces pisanja, ali za finalni proizvod definitivno nije pogodna.

Genoterapija za mozak – to više nije fantastika

Voluntarist, Bitarch

Polazeći od teorije Konrada Lorenca o inhibitoru (kočnici) intravršnog nasilja (Lorencov mehanizam ili LM), modela mehanizma inhibicije nasilja Džejmsa Blejra (VIM), kao i mnoštva potvrđujućih podataka teorije dokaza, uključujući neurofiziološke i genetske, može se sa sigurnošću reći da je sposobnost pojedinih ljudi da počine nasilje nad drugim ljudima rezultat patološkog poremećaja u radu urođenog inhibitora nasilja (LM/VIM). A pošto je to patologija, sa njom je potrebno boriti se kao i sa bilo kojom drugom patologijom, odnosno putem njenog lečenja [1].

Pošto poremećaj u radu LM/VIM ima genetsko poreklo, lečenje zahteva genoterapijsku intervenciju. Na neurofiziološkom nivou za funkcionisanje ovog mehanizma odgovaraju određene oblasti mozga, što znači da je potrebno sprovesti genoterapiju nad ćelijama mozga. Međutim, mogućnost sprovođenja takve genoterapije je osporavana. Takođe postoji mišljenje da se genoterapijom ne mogu ispraviti neurofiziološki poremećaji. Ipak, sve ove sumnje se vrlo lako mogu razvesiti, što ću sada i učiniti.

U prošlosti je genoterapija nad ćelijama mozga bila nemoguća zbog toga što virusni vektor sa genetskim materijalom nije mogao da prevaziđe hematoencefalnu barijeru – zaštitni filter između krvnog i nervnog sistema. Međutim, 2003. godine grupa istraživača uspela je da pronađe rešenje za ovaj problem, koje se sastoji u korišćenju vektora dovoljno male veličine kako bi on mogao da prođe kroz ovu barijeru [2]. Kasnije se pojavio veliki broj instrumenata za sprovođenje genoterapije nad ćelijama mozga, koji koriste različite vrste vektora i genetskog materijala koji oni transportuju [3].

Dobro, genoterapija se može sprovesti nad ćelijama mozga. Ali može li ona izlečiti neurofiziološke poremećaje? Pogledajmo na praktičnom primeru. Postoji nasledovna genetska bolest pod nazivom „Deficijencija aromatične L-amino kiseline dekarboksilaze“, čiji su simptomi: mentalna retardacija, nemogućnost potpunog kontrolisanja tela, smanjen mišićni tonus, napadi i mnogi drugi. Uzrokovana je mutacijom gena DDC, koja vodi do nedostatka ključnih neurotransmitera (dopamina i serotonina).

Međutim, pre skoro (odgovarajuće istraživanje je objavljeno 12. jula 2021. godine) stručnjaci su razvili genoterapiju za lečenje ove bolesti. Preparat sa virusnim vektorom, koji nosi ispravljenu verziju gena, ubrizgava se direktno u srednji mozak pacijenta, gde se on distribuira kroz tkiva, koja s vremenom postaju sposobna da proizvode nedostajuće proteine. Ova genoterapija je dokazala svoju bezbednost i efikasnost. Sedmoro pacijenata u uzrastu od četiri do devet godina, u periodu od 18 meseci nakon injekcije, oslobodilo se napada, počelo je da pokušava da govori, smeje se, a dvoje su čak mogli da hodaju uz pomoć, što se za ovakvu dijagnozu smatralo principijelno nemogućim [4].

Naravno, u ovom trenutku genoterapija predstavlja složenu i skupu tehnologiju koja zahteva dalji razvoj. Međutim, ne postoje apsolutno nikakvi razlozi za uverenje da je lečenje neurofizioloških poremećaja i obnavljanje funkcija nervnog sistema (uključujući i mozak) principijelno nerešiv zadatak. Aktuelna istraživanja naprotiv dokazuju mogućnost toga. A to znači da je argument o nemogućnosti lečenja disfunkcije LM/VIM, koji se zasniva na takvoj tvrdnji, netačan.

Izvori:

  1. Voluntarist (2021). Analiza intravršnog nasilja kao fenomena ljudske prirode: norma ili odstupanje?
  2. Ananthaswamy, A. (2003). Undercover genes slip into the brain;
  3. Ingusci, S. et al (2019). Gene Therapy Tools for Brain Diseases;
  4. Pearson, T. S. et al (2021). Gene therapy for aromatic L-amino acid decarboxylase deficiency by MR-guided direct delivery of AAV2-AADC to midbrain dopaminergic neurons.