Nadajm se da će konferencija Ustav slobode, koju je Centar Adama Smitha najavio za predstojeću nedelju, biti praćena prenosom, kako bih mogao da gledam i komentarišem uživo. A ako ne, sačekaću snimak. U svakom slučaju, drago mi je što obrazovni deo libertarianske agende u Rusiji nije potpuno pojeden političkim, mada bih u budućnosti voleo da vidim slične konferencije kod sebe u Crnoj Gori, naravno)))
Nedavno sam razmatrao pitanje morala u kontekstu koncepta mehanizma inhibicije nasilja (VIM) – kognitivnog mehanizma koji suzbija nasilno ponašanje kod čoveka. Zdrava osoba, koja ne pati od disfunkcije VIM-a, nije sposobna da počini akte nasilja prema drugim ljudima. Manifestacija direktnog brutalnog nasilja je uspešno inhibirana (suzbijena) kod više od 98% ljudi. Sposobnost vršenja nasilja je odstupanje i patologija, a ne norma ljudske prirode.
U okviru ove teme, poseban interes izaziva pitanje sposobnosti čoveka da razlikuje prekršaje moralne i socijalne (obične) prirode (moral/conventional distinction). Moralni prekršaji sastoje se u nanošenju štete čoveku, dok se socijalni prekršaji sastoje u kršenju utvrđenih normi. Tuknje, na primer, će naravno biti moralni prekršaj, dok je odlazak učenika iz učionice bez dozvole nastavnika samo prekršaj obične prirode.
Kada se čovek suoči sa iskustvom koje mu pokazuje moralne prekršaje, signali za pomoć sa strane njihovih žrtava, kao što su tužan izraz lica ili plač, dovode do aktivacije VIM-a i pojave reakcije odbacivanja. Kod čoveka se stvara asocijacija moralnog prekršaja sa signalima za pomoć i naknadnim odbacivanjem, kao rezultat čega on postaje sposoban da razume i definiše moralne prekršaje analizirajući određene postupke.
Takva asocijacija ne nastaje u slučaju socijalnih prekršaja, jer oni u startu ne dovode do aktivacije VIM-a kod čoveka. I ljudi sa disfunkcijom VIM-a, na primer psihopate, ne mogu razumeti razliku između moralnih i socijalnih prekršaja, jer sa neurofizioločke tačke gledišta ona za njih zaista ne postoji – oni ove prekršaje doživljavaju isto, preciznije, moralni prekršaji su im percepcija ista kao i socijalni.
Činjenica da psihopate i ljudi sa nasilnim sklonostima zaista nisu sposobni da razumeju ovu razliku je potvrđena ogromnim brojem svedočanstava i istraživanja. Setimo se i činjenice da je nasilnost odstupanje od norme prirodnog ljudskog ponašanja. Zapravo, moral nenasilja je biološki predisponiran za čoveka, o čemu smo saznali sprovođenjem istraživanja ljudske prirode. Na taj način, ovaj moral se može svrstati u moralni realizam.
Ali ovde ne završavamo, jer vredi pomenuti još nešto – osoba sa funkcionalnim VIM-om (što je, kao što je već rečeno, norma ljudske prirode) postaće sposobna da prepozna prekršaje moralne prirode, što znači da će kod nje razviti i odgovarajući moral nenasilja potpuno nezavisno od toga da li uopšte zna nešto o sopstvenoj prirodi. Ako nije upoznata sa konceptom VIM-a i pojmom moralnog prekršaja – moral nenasilja će percepcija doživljavati kao nešto intuitivno, jasno samo po sebi. Kod ogromne većine ljudi će se ovo intuitivno razumevanje poklopiti i po pitanju nasilja će se složiti oko jedinstvenog stava da je vršenje akata nasilja nedopustivo, bez sprovođenja bilo kakvih istraživanja i bez pokušaja formiranja bilo kakvih logičkih zaključaka (nasilni stavovi će dolaziti samo od nasilne manjine). Ovakvo opšte intuitivno razumevanje morala odnosi se na moralni (ili etički) intuicionizam.
Kao što vidimo, urođeni moral nenasilja je istovremeno i objektivna činjenica ljudske prirode, koja se odnosi na moralni realizam, i intuitivno razumljiva norma, koja se odnosi na etički intuicionizam. Naravno, možemo videti da drugo proizilazi iz prvog, odnosno da intuitivno razumevanje čoveka proizilazi iz njegove objektivne biološke prirode. To znači da urođeni moral nenasilja jednostavno ujedinjuje ove pristupe moralu, istovremeno odgovarajući oba i izvodeći jedan iz drugog.
Krenula sam sa četvrtim odeljkom knjige Erika Maka Libertarijanizam, koji je posvećen ekonomskoj pravdi i pravima svojine. Kao i treći, on se sastoji od kratkog uvoda i dva poglavlja koja prikazuju poglede Nozika i Hajeka na ovu temu – očigledno, za Maka ne postoje drugi libertarijanci vredni pažnje po ovom pitanju (iako je ovde verovatnije reč o tome što Mak piše knjigu o filozofiji, a ne o istoriji, ekonomiji ili pravu, otuda i izbor autora koje razmatra).
U poglavlju o Noziku analizira se kako je on kritikovao pristalice distributivne pravde, pokazujući da bi oni, radi postizanja nekog idealnog krajnjeg stanja, morali pokrenuti mehanizam permanentne revolucije, a radi primene nekog jedinstvenog distributivnog modela – pretvoriti sve u delimično ropstvo. Nozik ovakvom redistributivnom ekstazu suprotstavlja dobro nam poznati libertarijanski pristup, prema kojem pravda određenog prava svojine zavisi od procedura zahvaljujući kojima je ono stečeno, a ne od veličine imovine ili, recimo, stepena lojalnosti korisnika partijskoj liniji.
Izražavam duboku zahvalnost svima koji su poslali donacije za prevod ovog poglavlja, sada možemo početi da prikupljamo za sledeće. A dok se skuplja novac za Maka (ili za Molinju, volite ga Molinju, zar ne?), ponovo ću se vratiti Fridmanu, očekuje nas poglavlje o zakonima Kineskog carstva.
Od poslednjeg informativnog izdanja prošao je otprilike mesec, vreme je da ukratko podelim izveštaj o urađenom.
To što smo kupili hektar Crne Gore konačno je zvanično uneto u propisane registre. Istina, nisam imala dovoljno mozga da se lično uverim u to na crnogorskom katastarskom sajtu, pa moram verovati na reč onima koji se razumeju u njegov funkcionalitet i zadovoljiti se skeniranim dokumentima. Kao deo nagrade za svoje učešće u projektu, rezervisala sam za sebe pravo otkupa dva ara po nabavnoj ceni, ali za sada još uvek svako ko želi može na isti način kupiti svoj komad – akcionari već prete da uskoro počnu prodaju novih zemljišnih tokena sa nadoknadom, ali još uvek nisu konačno doneli tu odluku.
Savladavanje zemlje ide u nekim aspektima živo, a u nekim jedva-jedva. Lokalni izvođač radova nikako da završi naručeni obim posla po grubom postavljanju trase za put. S druge strane, legalno nije dozvoljeno graditi put do 15. septembra, tako da je i pritužbe teško izneti. Međutim, naš desant se već aktivno bavi potpunim čišćenjem parcele od svakog nepotrebnog drvenog sitniša i uradio je otprilike četvrtinu posla. Za daljnje nasipanje i betoniranje puta, dovođenje struje i vode, iskopavanje kanalizacije, kao i za samu izgradnju – započeto je osnivanje posebne građevinske firme i potraga za specijalnom mehanizacijom za kupovinu, kako ne bismo zavisili u tom pogledu od nepouzdanih lokalnih izvođača.
Do danas se u Crnu Goru preselilo 11 učesnika projekta. Da ne bismo izgubili račun, na glavnoj stranici sajta projekta na samom dnu su čak postavili brojač. Trebalo bi još dodeliti redne brojeve doseljenicima, kao u Free State Project-u, kako bi mogli da se hvale. Ja bih, na primer, imala broj 3. Tako da, ako neko napravi cool dizajn knjižice (ili sličice) učesnika projekta, to bi bilo slatko, naročito u procesu uručivanja detetu dokumenta sa brojem 6.
Sa Titusom Gebelom, autorom knjige o čarter gradovima i osnivačem fonda za njihovu promociju, nismo u svoje vreme uspeli da se sastanemo – on je, zbog svojih titusovih poslova, tada prošao pored Crne Gore. Ali sada, sledeće nedelje, zakazan je novi zanimljiv sastanak – sa Verom Kičanovom, zaslužnom aktivistkinjom ruskog libertarianskog pokreta, koja je davno emigrirala i sada se, između ostalog, profesionalno bavi temom čarter gradova. Nadamo se da Britanija u poslednjem trenutku neće staviti Crnu Goru u crvenu zonu, da sastanak neće biti otkazan i da će biti dovoljno poučan za sve učesnike.
Jedan od ozbiljnih minusa Crne Gore za frilensere ispostavlja se kao veoma neprijateljska bankarska sfera. Kako bismo što ređe imali kontakta sa crnogorskim bankama, počeli smo da kreiramo mrežu horizontalnih veza koja omogućava razmene tipa „trebaju mi evri u gotovini u Baru, a kontragentu iz Budve trebaju rublje u besnalnom na Sber“. Za to se za sada uglavnom koristi specijalizovani telegram čet, međutim, nedavno je našim projektom pokrenut agregator privatnih oglasa u formatu sajta. Još nisam detaljno istražila funkcionalnost, ali već vidim koje opcije sajtu nedostaje: novi oglasi bi trebalo automatski da se prenose u čet, jer na Telegramu osoba dobija obaveštenja, a sajt se mora pratiti ručno, što je nezgodno. Ovo je, naravno, privremeno rešenje za prelazni period kako bismo prikupili likvidnost, kasnije će se moći i isključiti, naročito kada nestane potreba i za četom, osim za veoma složene višestepene transakcije.
Polazeći od koncepta inhibitora intraspecijskog nasilja koji razmatramo (Lorencov mehanizam (LM), kako ga nazivamo zbog odgovarajuće teorije Konrada Lorenca, kao i mehanizma inhibicije nasilja (VIM) prema modelu Džejmsa Blejra), zaključujemo da je sposobnost čoveka da izvrši nasilje nad drugim čovekom odstupanje koje se sastoji u narušavanju rada urođenog LM/VIM-a. Dakle, nasilnici su ljudi koji pate od genetske i neurofiziološke patologije [1]. Ovom konceptu može se protivstaviti argument da se nivo nasilja u ljudskom društvu, od samog pojavljivanja čoveka do današnjice, smanjivao tempom koji je apsolutno nesrazmeran brzini učvršćivanja osobina u populaciji kao rezultat prirodne biološke evolucije. Takođe, kod različitih društvenih poredaka primećuje se različit nivo nasilja. Neću osporavati tačnost takvih tvrdnje, međutim, navodeći dva argumenta dokazaću da oni ne opovrgavaju koncept LM/VIM.
Prvo što treba razumeti je da osoba sa slabom ili disfunkcionalnom varijantom LM/VIM-a ne mora nužno izvršiti nasilje. Dobro vaspitanje, odsustvo okolnosti koje provociraju nasilje, prisustvo okolnosti koje ga sprečavaju, iako ne uklanjaju potpuno, u određenoj meri smanjuju takav rizik. Ovo je kompatibilno sa činjenicom da nasilje vrši manjina ljudi. Vojni dokazi pokazuju da samo do 2% ljudi ne oseća otpor prema ubijanju (a rat je okolnost koja snažno provocira nasilje). Analiza kriminaliteta u Ruskoj Federaciji utvrdila je da se u najgorem mogućem scenariju (a u stvarnosti može biti i bolje) u proseku na 695 osoba pojavi samo jedan novi nasilnik godišnje koji je počinio nasilnički zločin ne slabiji od nanošenja telesnih povreda.
Ako se okolnosti sredine promene tako da, na primer, godišnje umesto jedne osobe na 695 ljudi počnu da vrše nasilje dve, tada će nivo nasilja u društvu porasti najmanje dvostruko, a najverovatnije mnogo više, jer oni koji su ranije već vršili nasilje mogu početi da ga vrše češće. Posledice će biti značajne. Međutim, nasilje će i dalje poticati od ogromne manjine ljudi, tako da zapažanje takvih promena ne opovrgava koncept LM/VIM.
Pređimo sada na evolucioni argument. U prirodnim uslovima, biološka evolucija je zaista veoma spor proces. Međutim, ona se može ubrzati pomoću veštačke selekcije. I kulturni uticaj takođe može dovesti do takve selekcije, budući da on veštački menja socijalnu i fizičku sredinu u kojoj se odvija genetski odbor. To se naziva dvostruka nasleđenost ili geno-kulturna koevolucija.
Klasičan primer je razvoj tolerancije na laktozu, do koje je dovelo razvijanje mlečne privrede pre otprilike 5000 godina. Drugi primer: u periodu od 800. do 1700. godine, u kulturi jevrejskog etnosa Aškenazija praktikovalo se ograničavanje zaposlenja na ona zanimanja koja zahtevaju visok nivo inteligencije, što je stvorilo selektivni odbor u korist ljudi koji je poseduju. Zajedno sa genetskom izolacijom etnosa, to je verovatno dovelo do visokih IQ rezultata, kao i do niza nasledovnih genetskih bolesti kod njegovih pripadnika. Pored toga, kao rezultat teritorijalne ekspanzije u drugoj polovini prošlog milenijuma pojavile su se mešane rase. Čak i posledice urbanizacije i industrijalizacije, koje su počele pre 200-300 godina, već dovode do merljivih genetskih promena [2].
Na sličan način, kulturni uticaj može dovesti do jačanja LM/VIM-a. Rastuća kulturna neprihvatljivost nasilja stvara selektivni odbor u korist manje nasilnih ljudi, dok se nasilnici sve više eliminišu. Kultura zaista vrši uticaj na nivo nasilja u društvu, ali to nije u suprotnosti sa konceptom LM/VIM, već se zapravo u njega uklapa.
Izvori:
Pogledala sam razgovor Grigorija Baženova sa predstavnicima Evropskog univerziteta na temu nejednakosti.
To nisam uradila odmah nakon objavljivanja snimka, jer mi se tema činila dosadnom i levističkom; svakome je jasno da, ako je nejednakost izazvana redistribucijom kroz pljačku (na primer, poreze) i prisilu (na primer, regulacije), onda se može istupati protiv posledice, ali bi bilo korisnije ukloniti uzroke. A ako je nejednakost izazvana time što ljudi dobrovoljno daju više novca Alisi nego Bobu, onda se može samo radovati za Alisu i razmišljati o tome može li se nešto preuzeti iz njene prakse kako bismo i mi dobili više. Ali potom sam imala malo slobodnog vremena, pogledala sam i nisam zažalila.
Tamo gde se nabrajalo da postoji nejednakost po prihodima, nejednakost po bogatstvu i nejednakost po broju ekstremiteta – to nije previše zanimljivo. Privukao me je jedan konkretan, snažan stav koji bih želela da prodiskutujem – u vezi sa nejednakošću izazvanom razlikom u vremenskoj preferenciji.
Njegov sadržaj je otprilike sledeći. Ako jedan ekonomski agent ima nižu vremensku preferenciju, a ekonomski agenti mogu međusobno pozajmljivati pod kamatu, onda će on, pri ostalim jednakim početnim uslovima na duge staze, sve ekonomske agente sa višom vremenskom preferencijom dovesti u dugovni ropstvo, sa daljom perspektivom gladi i smrti. Ovo je, razumljivo, matematički model, međutim, odmah sam se setila istorijskih presedana.
Antičke Atine su formirane savezom jonkih plemena naseljenih u Atici, sa početnim prilično visokim nivoom jednakosti. Vremenom je, međutim, slojevitost među građanima rasla i neki su postepeno upadali u dugovnu zavisnost od drugih. To je dovodilo do građanskih nemira, i kao rezultat Solonovih reformi svi stari dugovi su prisilno oprošteni, izvršena je redistribucija zemlje, a dugovno ropstvo je zabranjeno. Dakle, tržište je – zbog razlike u vremenskom preferenciranju – dovelo do krajnje neprijatnih posledica, koje su potom ispravljane isključivo etatističkim metodama.
Oslobađanje seljaka pod Aleksandrom II u Ruskom carstvu dalo je približno jednake početne uslove za sve članove određene ili druge seljačke zajednice. Međutim, ponovo, razlika u preduzetničkim sposobnostima i u vremenskoj preferenciji tokom pola veka dovela je do slojevitosti od kulaka do nadnajamnika, gde su ovi poslednji izgubili sredstva za proizvodnju i često završavali u kreditnom ropstvu. Zatim je usledio građanski rat, a nakon njega potpuna redistribucija imovine i brisanje starih dugova.
Postavlja se pitanje: šta anarhizam slobodnog tržišta može protstaviti ovom mehanizmu u savremenim tehnološkim uslovima? Jer ako odgovorimo sa „ništa“, to će značiti neodrživost anarhističkog modela – njega će neizbežno zameniti nešto mnogo levije, nakon čega će u najmanju ruku biti izvršena redistribucija imovine i brisanje dugova, a u najviše će uspešni preduzetnici i njihovi naslednici biti obesiljeni na bakljama.
Hajde da vidimo koje mehanizme je slobodno tržište pružalo za suzbijanje pomenutog efekta u dva prethodna primera.
Postati bezzemljac, prodati svoje ukućane i sebe samog u dugovno ropstvo nije bila jedina varijanta razvoja događaja u antičkom polisu za vlasnika zemlje sa višom vremenskom preferencijom ili onoga koji je iz nekog drugog razloga bio manje konkurentan. Takođe, kako se akumulirao broj takvih ljudi, polis je osnivao kolonije. Tamo su kolonisti sa malo zemlje u domovini dobijali znatno veće parcele, a sa njima i novu šansu za prosperitet. Takav ekstensivni put rešavanja problema nejednakosti doveo je do kolonizacije celog Sredozemlja od strane Helena. Dalje je između kolonija došlo do podele rada i uspostavila se živa trgovina. Sada je naš Atinjanin, umesto obrade komadića zemlje, mogao da se bavi, na primer, oblikovanjem amfora ili šivenjem jedara – što mu je takođe dalo novu šansu za prosperitet.
Slično tome, postati nadnajamnik nije bila jedina opcija za nesrećnog seljaka ni u Ruskom carstvu. Mogao je postati kolonista i preseliti se u Sibir, ili se preseliti u grad i postati radnik. U uslovima slobodnijeg tržišta u SAD, urbanizacija je apsorbovala ogroman broj bivših farmera bez ikakvih revolucija, a oni koji su ostali počeli su da obrađuju znatno veće površine uz pomoć znatno ozbiljnije tehnike, koja im je bila dostupna zahvaljujući mnogo bolje plaćenom radu njihovih bivših siromašnih komšija, nego što je bio rad nadnajamnika.
Stoga smatram da će anarhističko društvo pri slobodnom tržištu uspeti da izbegne scenario predviđen matematičkim modelom sa različitim vremenskim preferencijama, ali nepromenjenim tržišnim uslovima. Ako se pojavljivanje novih tržišta ne ograničava zakonodavstvom, onda će oni sa višom vremenskom preferencijom upravo težiti da iskoriste nove mogućnosti i ostvare brz profit – dok će oni sa nižom ostati u sigurnom, ali relativno niskomarkžnom biznisu, i svima će biti relativno dobro. Drugi faktor koji ublažava međuvremensku nejednakost je lična sloboda. Ti nisi član zajednice. Nisi vlasništvo glave porodice koji te može prodati u ropstvo da bi otplatio dug. Pripadaš samom sebi, imaš sopstvenu vremensku preferenciju, sopstvene sklonosti i talente. Nećeš propasti. U svakom slučaju, nisi osuđen na propast, i neka te zastrašujući matematički model ne plaši.
Nasilje je veliki problem koji vodi do mnoštva negativnih eksternalija (uključujući i katastrofalne), kao i do održavanja nasilne hijerarhije dominacije u društvu (što samo dodatno pogoršava eksternalije nasilja). Upravo zato će borba protiv nasilja u bliskoj budućnosti postati jedan od vodećih pravaca u razvoju društva. I onaj ko reši problem nasilja dobiće šansu da značajno podigne reputaciju i popularnost svog kulturno-ekonomskog programa.
Postoje oni koji ne smatraju nasilje velikim problemom, a ako to nasilje poprima formu državnog silovite primoravanja ili generalno služi postizanju određenih ciljeva, onda ono po njihovom mišljenju postaje čak i blagi i koristan instrument. Obično je takav stav svojstven konzervatorima, mada nije ograničen samo na njih, već se u principu odnosi na sve pristalice nasilja kao instrumenta za postizanje ciljeva, uključujući i one koji podržavaju postojanje monopolne državne vlasti. Često čak i klasični liberali i zagovornici slobodne tržišne ekonomije nemaju ništa protiv silovnog instrumenta.
Ali koliko god oni negirali negativne aspekte nasilja, bilo bi glupo ne razumeti šta će se desiti ako se njegovim iskorenjivanjem pozabavi neko drugi. Recimo, da pristalice takve ideje, umesto da sarađuju sa konzervatorima ili tržištima koji u tome ne vide smisao, odu kod konvencionalnog Bila Gejtsa i uspeju da ga ubede u svoju pravu. Finansirajući ovu inicijativu i na kraju iskorenivši nasilje, on će dobiti ogromnu moralnu podršku društva, jer je za većinu ljudi nasilje najveće zlo. Kao levoliberal koji je stekao ogroman autoritet, biće mu dovoljno samo da izrazi svoje mišljenje kako bi ga poslušali. Ako kaže da se gejevima ne sme odbiti pečenje torti, ili da biznis mora biti društveno odgovoran i donirati značajan deo svojih prihoda u dobrobit društva, tako će i biti, jer će većina biti spremna da sledi uputstva takvog autoriteta.
Mnogima verovatno ne odgovara ovakav scenario, ali on je sasvim moguć. I ako neko ne želi da se ovaj scenario ostvari u stvarnosti, trebalo bi da podrži ideju borbe protiv nasilja svim mogućim načinima. Problem nasilja će u svakom slučaju biti rešen, uz pomoć konvencionalnog konzervatora ili bez njegovog učešća. Ali u drugom slučaju, njegov socijalno-ekonomski program će izgubiti značajan deo svoje podrške u korist stavova onih koji će učestvovati u rešavanju problema nasilja. Zato savetujem da požurite u ovom poslu i već sada počnete da promovišete ideje nenasilja, bez obzira na to ko i kakvih stavova zastupa.
Nadam se da niste previše zastekli zbog toga što je kanal neko vreme bio na pauzi – bila sam veoma zauzeta.
Pre više od godinu dana, Vladimir Zolotorev je u okviru svog Liberty Education Project-a počeo da objavljuje prevod knjige Dejvida Fridmana iz 2019. godine Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših – izuzetno detaljan odgovor na pitanje o tome kako bi sudovi mogli da funkcionišu ne samo pri ankapu, već uopšte u svim zamislivim uslovima. Ja sam, sa svoje strane, objavila kod sebe original i publicirala prevedena poglavlja. Međutim, u novembru 2020. godine, prevod je zastao nakon objavljivanja četiri poglavlja.
I evo da se nedavno sa mnom kontaktirao Dima Kovalenko, koji je prevodio tih četiri poglavlja, i predložio da nastavim rad umesto njega. Rado sam pristala. Za početak sam uzela relativno kratko poglavlje o pravnom sistemu mojih omiljenih Atina iz vremena klasične demokratije, i sada mi je drago da vam predstavim prevod ovog poglavlja. Takođe sam sastavila svih pet poglavlja u epub i takođe ih objavila kod sebe. Tamo trenutno nedostaju fusnote za četiri stara poglavlja – očigledno da nisu bile prevedene. Vremenom ću dodati i njih. Molim vas, testirajte da li se knjiga normalno čita kod vas – pokušala sam da je sastavim u novijem epub3 formatu, ali ako se ispostavi da ga vaše čitačice ne podržavaju dovoljno dobro, onda ima smisla ne komplikovati i vratiti se na epub2; knjiga ne sadrži složenu vrstaciju za koju bi novi format bio neophodan.
Takođe bih bila srećna ako bi se neko undertakingo da napravi korice za knjigu – za sada koristim originalne engleske, ali će za konačno izdanje očigledno biti potrebno nešto drugo.
Jedan beloruski libertarijanac, poznat u uskim krugovima, koji prilično često menja nadimke kako ne bi imalo smisla pamtiti ih, nedavno je na Telegrafu objavio kvalitetan članak o toj temi.
Kratak spisak teza članka od samog autora (kakav je pametan, pobrinuo se za sve):
1) Postoje etički libertarijanci i „kobasici“ libertarijanci
2) „Kobasici“ libertarijanci su beskorisni ili štetni za libertarijanizam i skloni su prelasku na druge političke poglede
3) Suprotnost „kobasici“ libertarijancu je etički libertarijanac
4) Etički libertarijanac se razlikuje od „kobasice“ po tome što poseduje libertarijanski mindset i libertarijanski okvir (framework)
5) Većina libertarijanskih aktivnosti u oblasti privlačenja novih članova fokusirana je na privlačenje „kobasica“ libertarijanaca i izgradnju libertarijanskog okvira, kao i na njegov prenos etičkim libertarijancima
6) Libertarijanski mindset se definiše u ranom uzrastu, i da bi se povećao broj etičkih libertarijanaca, trebalo bi ga kreirati kod tuđe dece putem praktika.
7) Naši neprijatelji se bave mindsetom tuđe dece, a libertarijanci se time ne bave
8) A trebalo bi
Drugim rečima, autor predlaže da prestanemo da se odričemo nagađanja da libertarijanci navodno vole decu i, štaviše, da osećaju ogroman interes baš za tuđu decu – već, naprotiv, da počnemo ta nagađanja da potvrđujemo, ali na svoj libertarijanski način. Tipa: svi su mislili da je „učenje“ samo eufemizam za „jebanje“, a on zapravo čini decu libertarijancima.
Ako nakon čitanja članka delite njegove zaključke, očekujem nalet libertarijanaca u decía sportske sekcije i kreativne studije (pa ne idu valjda u državne škole, šta vi to), organizovanje dečijih libertarijanskih izleta, zapošljavanje dece za honorarne poslove i druge korisne praktike.
Nedavno su neki američki sajtovi za upoznavanje došli do zanimljive ideje o tome kako podstaći ljude na vakcinaciju protiv koronavirusa. Odlučili su da dodaju mogućnost navođenja statusa vakcinacije u svom profilu, pri čemu će određeni bonusi biti dodeljeni onima koji to urade što je ranije moguće. Shodno tome, sada pri traženju partnera na takvim sajtovima može se saznati da li je osoba vakcinisana, što za mnoge može služiti kao pokazatelj odgovornosti i razumevanja opasnosti nekontrolisanog širenja virusa SARS-CoV-2. To će zapravo stimulisati korisnike sajtova za upoznavanje da se vakcinišu.
Naravno, ova ideja nekome može delovati kontradiktorno. Prvo, može se reći da je to samo pokušaj kontrole ljudi, ograničavanja njihove slobode i lepljenja robijanskih etiketa. Ali konkretno u slučaju koronavirusa, tako govoriti bilo bi preterivanje – to je privremeni problem, i kada bude rešen, a društvo počne da tretira kovid isto kao i sezonski grip, ovakav status će prestati da bude aktuelan i neće biti potražnje za njim. Drugo, može se dovesti u pitanje sama efikasnost takve inicijative – nema razloga za verovanje da mnogi ljudi ozbiljno shvataju vakcinaciju protiv koronavirusa, odnosno da im je stalo. Štaviše, neki se prema njoj odnose potpuno negativno.
Ali ova ideja se može koristiti u borbi protiv nasilja ako se kombinuje sa konceptom polnog odbora. Borba protiv nasilja postaće prilično laka ako ljudima sklonom nasilju budu odbijene veze, a kao posledica toga — i nastavak roda. Ako ovakva ideja stekne popularnost u društvu, broj nasilnika i nivo nasilja će se već u sledećoj generaciji drastično smanjiti. I zajedno sa propagandom iskorenjivanja nasilja može se koristiti status koji označava sklonost ka nasilju.
Tako, osoba može proći određene testove koji će potvrditi njenu nenasilnost (preciznije — postojanje snažne varijante Lorencovog mehanizma koji inhibira nasilje) i iskoristiti rezultate za postavljanje odgovarajućeg statusa u svom profilu. A ako se pojavi genoterapija protiv nasilja, onda će se moći napraviti status koji ima isto značenje kao i status vakcinacije protiv koronavirusa na američkim sajtovima za upoznavanje. To će biti naročito korisno ljudima koji su u prošlosti pokazali nasilje, kao potvrda da se nasilju više nikada neće vratiti.
Svakako ne treba sumnjati u neophodnost i korisnost takve inicijative, jer je to još jedan način borbe protiv nasilja koje dovodi do raznih negativnih posledica, uključujući i katastrofalne. I efikasnost ove metode bi trebalo da bude visoka, jer većina ljudi neće želeti da ima posla (a naročito bliske odnose) sa nekim ako unapred budu znali da je ta osoba definitivno sklona nasilju ili potencijalno sklona sa velikom verovatnoćom, budući da se nije udostojila da potvrdi svoju nenasilnost u vreme kada su drugi to učinili. Na taj način će svi koji žele vezu, porodicu i decu imati stimulans da potvrde svoju nenasilnost ili da se bore protiv sopstvenih sklonosti ka nasilju. A oni ljudi koji imaju takve sklonosti, ali ih pritom ne smatraju problemom, izgubiće takvu mogućnost i neće moći da prenesu nasilno nasleđe dalje.
