Pogledala sam Milov snimak, puštam unutrašnjeg libertarijanca u šetnju

Juče sam pred spavanje pustila Milov video, ali sam zaspala pre nego što sam stigla do skandalozne fraze o unutrašnjem libertarijancu. Ujutru sam morala ponovo da ga pustim.

Ukratko, Vladimirova teza se svodi na to da u sukobu velikog biznisa koji lobira za svoje interese i države koja brani određene političke interese, nipošto ne treba uvek zauzimati stranu velikog biznisa. A ako vaš unutrašnji libertarijanac ume samo da govori „sve privatno je dobro, sve državno je loše“, onda ga ubijte i odgajite drugog, adekvatnijeg. Jer su vrednosti subjektivne, i ništa nije loše ili dobro u vakuumu; ovi termini se uvek odnose na konkretnog interesenta — kome je tačno dobro, a kome tačno loše.

Da li je nemačkom potrošaču gasa dobro što će u njegovu zemlju stizati jeftine isporuke tog goriva sa ogromnim viškom kapaciteta transportnog sistema? Očigledno da jeste, i ja iz Crne Gore mogu samo da mu se radujem. Da li je pomeranskom radniku dobro što u njegovu zemlju dolazi novi poslodavac i stvara mnoštvo visoko plaćenih radnih mesta? Da, njemu je to sjajno! Da li je ukrajinskom radniku dobro što je njegov lokalni posao na održavanju gasovoda ugrožen, ako ne i potpuno ukinut, ili mu je plata smanjena? Ništa dobro. A da li mu je dobro što može bez vize da ode u Nemačku i održava gasovod koji se tamo gradi, već za nemačku platu? Pa još pitate! Istina je da će morati da konkuriše Nemcu, i tu će, ako on pokuša da iskoristi državni protekcionizam, Ukrajincu biti loše.

Da li je dobro što se u Rusiji vadi gas i gradi transportna mreža koja omogućava njegovo isporučivanje u najrazličitije delove sveta? To je neispravno pitanje. U pitanju nije naveden subjekt za koga pravimo pretpostavku da li mu je to dobro ili loše. Putinu je dobro — geopolitička palica je dugačka, teška i sija. Radnicima koji polažu cevi — odlično. Akcionarima Gazproma — sumnjivo, jer je komercijalna profitabilnost projekta nejasna; ovo nije toliko pitanje novca, koliko geopolitike. Građanima Rusije koji računaju na neke poreze od tog Gazproma — ne računajte na tuđi novac i bolje ćete spavati, zapravo, šta ste uopšte zaboravili u Rusiji, bežite odatle za mnom i Vladimirovim Milovom. Unutrašnji libertarijanac izbija napolje i pokazuje prst državljanima na budžetu.

Ukratko, ogromno hvala Vladimiru Milovu na PR-u libertarijanstva. Navaljni sedi u zatvoru i više ne može, kao ranije, da nas šalje na prisilni rad, tako da sada Milov mora da odradi taj posao. Ništa, on će se snaći.

Argument najgoreg scenarija

Voluntarista, Bitarh

Prilično često protiv ideje slobodnog društva iznosi se argument „najgoreg scenarija“. On se sastoji u tome da ne možemo odustati od države jer imamo šta da izgubimo; iako je država u mnogim aspektima loše rešenje za naše probleme, bez nje stvari mogu postati još mnogo gore, što znači da ne vredi rizikovati. Ovaj argument se ne može nazvati utemeljenim, jer ne razmatra mogućnost suprotne situacije, odnosno „najboljeg scenarija“, a osim toga, potpuno ignoriše najgori scenario koji može nastupiti ako se državna vlast zadrži.

Apsolutno svaka ljudska aktivnost i sve težnje nose u sebi kako mogućnost postizanja pozitivnog rezultata, tako i suočavanje sa različitim rizicima. To važi čak i za svakodnevne radnje, kao što je šetnja do prodavnice ili na posao. I u takvoj elementarnoj aktivnosti krije se, mada mali, ipak rizik da se negde zakačite usput, padnete i ozbiljno povredite, ili da vas udari automobil na pešačkom prelazu. A šta tek reći o nečemu složenijem od šetnje?

Međutim, verovatnoća nastupanja najgoreg scenarija ne odvraća ljude od aktivnosti i težnji ako one mogu dovesti i do najboljeg scenarija, a naročito kada postoji najgori scenario povezan sa odustajanjem od toga. Mislim da je očigledno koji najgori scenario vas čeka ako odbijete da izađete napolje. Mnoge inicijative su našle svoju realizaciju u pokušaju da se izbegne najgori scenario bezdejstva, čak uprkos tome što je i samo delovanje nosilo određene rizike. Da je svaka inicijativa odbacivana samo na osnovu postojanja rizika, bez razmatranja rizika bezdejstva, sada bismo živeli u mnogo zaostalijem svetu bez mnogih pojava i tehnologija koje su nam uobičajene.

Moguće je da se u težnji za postizanjem slobodnog društva, kao i u svakoj drugoj težnji, kriju određeni rizici. Međutim, ponovo, ne zaboravimo da ne postoji samo najgori, već i najbolji scenario, i da postoji najgori scenario pri očuvanju statusa kvo. Uostalom, istorija nam je već pokazala mnogo primera potonjeg. Koliko je bilo državnih režima koji su uništili milione života. I da li neko zaista može reći da će najgori scenario slobodnog društva biti čak gori od života pod nekim novim Staljinom, Hitlerom ili Pol Potom? A sve države teže upravo centralizaciji i jačanju svoje moći, i taj proces možemo posmatrati čak i sada. Pre 10-20 godina, kako u zapadnom svetu, tako i u našem postsovjetskom prostoru, poredci su bili slobodniji, a sada se veoma lako može dobiti kazna (pa čak i zatvorska kazna) čak i za aktivno zastupanje pozicija ili jednostavno izražavanje mišljenja koje nije u skladu sa državnom agendom. Dakle, put do nivoa autoritarnih komunističkih/fašističkih režima prošlog veka nije daleko.

Države su se oduvek kretale i nastavljaju da se kreću ka svom najgorem scenariju. To samo govori da bi trebalo da pokušamo da postignemo slobodno društvo kao alternativu sposobnu da pruži najbolji scenario. To je naročito aktuelno u slučaju postsovjetskog prostora. Možda ljudi zapadnog sveta imaju šta da izgube u ekonomskom smislu, oni su akumulirali određeno bogatstvo, čiji rizik gubitka verovatno u njihovim očima neće opravdati ovakvu težnju. Mi to nemamo čak ni to. Za nas je slobodno društvo kao injekcija eksperimentalnim lekom za beznadežno bolesnika – ili tako, ili neće ostati ništa osim pomirenja sa situacijom koja se ubrzano pogoršava.

Nova porcija propagande od Libertarian Band-a

Iz navike nastavljam da gledam nove snimke svog bivšeg tima, ali zaboravljam da ih reklamiram kod sebe, što je neuredno, pa ispravljam to.

U snimku, koji je ovoga puta posvećen propagandi, kao i obično, postoji opsežan istorijski uvod koji, takođe kao i obično, ostaje pomalo nedorečen, jer iz njega ne proizilaze određene misli na kojima bi se oslanjao glavni deo snimka. Zatim sledi podjednako opsežna analiza toga kako ona funkcioniše i koje metode primenjuje, a u zaključku se kaže da propaganda sama po sebi nije nimalo loša, jer se može koristiti i u plemenite svrhe. Na primer, propagandisanje vakcinacije protiv neke moderne bolesti i drugi blagotvorni metodi državne brige o stanovništvu — šta bi libertarijanci još mogli navesti kao pozitivan primer? Ne Svetova sa njegovom propagandom lustracija!

Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših. Pravo Kineskog carstva.

Nastavljam da prevodim svežu Fridmanovu knjigu. Ovog puta sam krenula redom. Prevela sam uvod i prvo poglavlje, o pravu u Kineskom carstvu. Pažljiv čitalac može primetiti da nisam završila posao do kraja, i da u tekstu nedostaje prevod otprilike polovine fusnota. Tako je, zamorila sam se. Sutra planiram da tiho unapredim tekst – kako za onlajn čitanje, tako i u elektronskoj knjizi. Takođe i dalje se nadam da će se neko prihvatiti pravljenja ruskoj verziji knjige korica.

U knjizi mi se dopadaju stalna poređenja: evo, pogledajte, kod Kineza je ovo potpuno isto kao u modernoj Americi. A ovo – baš kao u Engleskoj 18. veka. I postoje pokušaji da se pokaže s kojom je svrhom zakonodavstvo napravljeno baš takvim, šta je funkcionisalo, a šta ne naročito dobro.

Važnost borbe protiv nasilja

Voluntarist, Bitarch

Povodom nedavne godišnjice terorističkih akata koje je Anders Brejvik počinio u Norveškoj, želeo bih da podsetim na važnost borbe protiv nasilja. Iako takav tragični događaj nije katastrofa globalnog razmera, strašno je zamisliti šta nam budući Brejvici mogu pripremiti, naročito s obzirom na to koji plodovi naučno-tehničkog progresa mogu dospeti u njihove ruke. Možda će to biti još jedna pucnjava, što je veoma loše, ali vas lično verovatno neće pogoditi. A možda će takva osoba odlučiti da iskoristi neko visokotehnološko sredstvo kako bi nanela ljudima što više štete, na primer, napravi prljavu bombu, pusti prethodno nepoznat štam virusa koji je veoma opasan i smrtonosan – scenario koji sam opisao u materijalu „Realnost virusne pretnje“, ili iskoristi neko drugo sredstvo koje nam je trenutno nepoznato, a krajnje razorno.

Međutim, sposobnost vršenja nasilja nije norma za čoveka. Naprotiv – 98% ljudi oseća gađenje, barem prema brutalnom nasilju, i svo brutalno nasilje vrši upravo ne više od 2% ljudi. To je zbog toga što je prirodni deo ljudske prirode mehanizam inhibicije nasilja (Lorencov mehanizam (LM) prema teoriji Konrada Lorenca ili VIM prema modelu Džejmsa Blejra). Osoba sa jakim variantom LM/VIM nikada neće moći da počini nasilje. Njegove čine samo oni koji pate od patologije inhibitora nasilja. Nasilnost je patološko stanje. A to znači da se i sa njom treba boriti na odgovarajući način.

Kada bi se nasilne sklonosti u dovoljnoj meri primećivale još u detinjstvu, kada čovek teško može doneti odluku da ih namerno krije do vremena kada će moći da organizuje teroristički akt, ili kada bi se u društvu praktikovalo masovno testiranje radi utvrđivanja urođenog varijanta LM/VIM, kako u detinjstvu, tako i pri ostvarivanju odnosa sa ljudima u odraslom životu, a potom onima kod kojih je otkrivena patologija LM/VIM primenjivalo genoterapijsko lečenje – mnogih terorističkih akata, kao i mnogo nasilja uopšte, moglo bi se izbeći.

Možda u prošlosti nismo imali dovoljnu naučno-tehničku bazu za to. Ali sada je došlo vreme, biotehnologija i genoterapija se razvijaju ubrzanim tempom. I sada još uvek nije kasno početi borbu protiv nasilja, kako bi se izbegao katastrofičan scenario u budućnosti i konačno potpuno oslobodilo ljudsko društvo od patološke nasilnosti. Da li neko želi pojavu novog Brejvika, i to još bolje naoružanog?

Prokleti grad

Davno mi su naručene i plaćene recenzije za tri knjige Strugackih. Piknik sam razmotrila u aprilu, Puža u maju, a do Grada sam stigla tek u avgustu. Tradicionalno ne nameravam da prepričavam zaplet, možete pogledati vikipediciju, a bolje pročitajte samu knjigu.

Jasno je da mnogima nakon čitanja dolazi želja da odmah počnu da istražuju fiziku opisanog čudnog mesta. Ovde je prostor urolan u cevčicu, ovde su napravljeni nabori, ovde je nabijena jaka trava, a ovde peče. Ali ako posmatrati knjigu na tom nivou, to više nisu Strugacki, već Pelevin.

Knjiga je pisana „za fioku“, pa se ne može žaliti na to da je sadržaj plod kompromisa sa sovjetskom cenzurom – nije se ni pokušavalo da se objavi dok je cenzura postojala. Boris Strugacki je tvrdio da je to njihova omiljena knjiga, a njen glavni junak, shodno tome, omiljeni junak. Međutim, meni su kod Strugackih iz nekog razloga junaci manje zanimljivi, mnogo je zanimljivije pogledati šta je tu sa društvom.

A društvo je tamo sasvim moderno, ne bi se reklo da je opisano 1972. godine. Globalizam, sa jedinstvenim jezikom i sudarom atomiziranih predstavnika različitih kultura. Trijumf jednakosti i inkluzivnosti (ali pri svojoj inkluzivnosti, žene u Gradu, kao i svuda kod Strugackih, potpuno su pljosnati likovi koji nose isključivo dekorativnu funkciju – osim, možda, potpuno epizodične gospođice Matilde Gusakove – ona nije pljosnata, ali je takođe više dekorativna). Konstantne iznenadne nedaće – čas globalno zagrevanje, čas gašenje sunca, čas kovid, čas pretvaranje vode u žuč, čas BLM, čas najezu pavijana. Reakcija ljudi i reakcija vlasti na ove nedaće.

I, znate, imam nekakav osećaj da su Strugacki uvereni: sa čovečanstvom ne može drugačije. Neophodno ga je uvesti u stanje veštačkog stresa i deficita, jer se bez toga deo ljudi pretvara u doktore Opire, a deo počinje da priređuje neke zagonetne „site bune“. Site bunama Strugacki vole da plaše. Navodno, kada je čovek stomacom zadovoljan, ne brine ga previše dalji samorazvoj, i on se udružuje sa drugima sličnima radi samouništenja (Fight Club je verovatno takođe bio inspirisan Strugackima).

Meni je, za razliku od Strugackih, bila sreća da živim u relativno sitim vremenima, i videla sam site bune ne u teoriji, već u praksi. Pristojno obučeni, vaspitani ljudi izlaze da dobiju batina po glavi, a zatim uzdišu da ovde, čini se, neće uspeti da osvoje politička prava, i emigriraju u mirnu Crnu Goru, po kojoj je direktno skrajen grad iz „Plitkih stvari veka“ (samo što sam jutros vraćena s puta, to je bilo jako). Ukratko, site bune su prilično ohrabrujuće, na veoma kratak rok, a zatim, naravno, sledi ambis frustracije. Strugacki su očigledno zamišljali nešto mnogo odvratnije.

Pretpostavlja se da se svim tim beskrajnim eksperimentima nad ljudima kova neki novi čovek, koji je jedini sposoban da izgradi novi svet. Međutim, na primeru glavnog junaka novele vidimo da je jedino u čemu eksperiment uspeva – to što čoveku izbija tlo iz-pod nogu, ruši sve ideološke oslonce i na kraju ga dovodi do samoubistva, umesto izgradnje bilo čega. Iako, naravno, postoji nada da će Voronin nakon povratka u Lenjingrad 1951. godine početi da piše zanimljivu naučnu fantastiku i postati idol cele sovjetske inteligencije.

Neidealni ljudi i društveni ideal

U svojim objavama često tvrdite da će pri ankapu svi ljudi (ili većina) biti skloni nenasilju (a one koji su skloni nasilju će se moći „reprogramirati“), što će omogućiti izgradnju društva slobodnog od nasilja. Ali čekajte! Pa sa idealnim ljudima može se izgraditi idealno društvo na osnovu skoro bilo koje ideologije – pa makar i komunizma u njegovim ranim idealizovanim predstavama. Svaka savremena društvena struktura se gradi polazeći od činjenice da su ljudi skoro uvek neidealni – emocionalni, pomalo glupi, agresivni, pohlepni, kukavice i tako dalje – i društveni poredak mora neutralisati ljudske nedostatke. Kako ankap može postojati u društvu neidealnih ljudi, ako čak i sada kriminalci dovoljno glupo kradu ponekad direktno ispred kamera, a u nedostatku opšte priznate policijske sile potpuno će se razrasuli i njihovo hvatanje/eliminisanje snagama privatnog obezbeđenja postaće otežano zbog masovnosti kriminaliteta i preopterećenja sudova? Neće li to dovesti do brzog propadanja društva u divlje stanje, kada čak i adekvatni ljudi budu primorani da budu u večnom stanju rata protiv svih?

Anonimno pitanje

U pravu ste, od idealnih ljudi može se izgraditi mnogo toga. Upravo zato Bitarh i Voluntarista – autori objava koje redovno pojavljuju na ovom kanalu o izgradnji nenasilnog društva – ne opterećuju se izgradnjom baš ankapa, za njih je ekonomski model sporedan, kao i odsustvo centralne vlasti, dok je primarna vrednost upravo nenasilje, u njegovom uskom razumevanju odsustva fizičke prisile.

Doktrina anarho-kapitalizma pretpostavlja da ljudska sklonost fizičkoj prisili neće pretrpeti ozbiljne promene. Jedino što je potrebno za njen trijumf jeste pojava kritične mase tehnologija koje decentralizovanu proizvodnju i trgovinu čine ekonomski isplativijim od centralizovane – to ako polazimo sa pozicija materijalizma, gde biće određuje svest, a baza nadgradnju. Ako pak smatramo da, naprotiv, svest formira biće, onda je za trijumf ankapa potrebna kritična masa ljudi za koje ideje libertarijanizma imaju značajnu vrednost. Meni je, u suštini, svejedno s koje strane da grizem taj hleb, ukusan je podjednako sa obe strane.

Kada decentralizovane tehnologije dominiraju u svakodnevnom životu, to znači da će uber-policija stići brže, a pružiti uslugu jeftinije i kvalitetnije nego policijska patrola Ministarstva unutrašnjih poslova, te će Ministarstvo unutrašnjih poslova izgubiti ekonomsku konkurenciju za klijenta i nestati. I ako ljudi kradu direktno ispred kamera, decentralizovane tehnologije će pre omogućiti mogućnost da im se upravo ispred tih istih kamera izda kazna. A ako oni umesto toga pomahanu rukom pred kamerom i izjave da, navodno, iznajmljuju taj automobil, onda će im, umesto nesrazmerno velike kazne, u korist vlasnika auta biti skinuta skromna cena najma. A možda govorim gluposti, i tržište će to rešiti na neki drugi način.

Kada libertarijanske ideje dominiraju u društvu, onda čak i u uslovima tehnološki uslovljene centralizacije velikog broja proizvodnji, ljudi će i dalje relativno više ceniti frilans ili slične frilans odnose, i vlasnik proizvodnje će morati da se prilagodi tom zahtevu ako želi da se obezbedi radnom snagom. Ljudi će se zapošljavati u policiji, ali će i dalje svoju patrolnu jedinicu posmatrati kao autonomnu preduzetničku jedinicu, sa sopstvenim stalnim klijentima i obavezama prema njima, koje znače mnogo više od formalne subordnacije u policijskoj upravi.

Najstrašnije za libertarijanizam je povećanje efikasnosti centralizacije nasilja. Sredinom 20. veka takva efikasnost je bila maksimalna, čovečanstvo je ratovalo armijama od više miliona ljudi, a za izgradnju libertarijanskog društva nije bilo ni najmanjih perspektiva. Sada se armija od stotinu hiljada ljudi već smatra velikom, i želi se verovati da će decentralizacija nastaviti ubrzanim tempom. Jeftino i efikasno decentralizovano nasilje, koje se krajnje loše skalira pri povećanju broja uključenih lica ili ulaganju dodatnog kapitala – to je upravo ono što je potrebno kako bi čak i u slučaju nastanka naoružanih konflikata oni brzo utihnuli bez dalje eskalacije.

Kao što vidite, uopšte nije neophodno prepuštati se praznim snovima o tome kako će čipovanje sve učiniti ljubaznima i dragim. Umesto toga, može se prepustiti praznim snovima o tome kako će sve učiniti ljubaznima i dragim totalna naoružanost ručnim oružjem koje efikasno i po mogućnosti bezbolno onesposobljava čoveka, ali ima nisku letalnost. A u slobodno vreme od praznih snova, preferiram da gradim lokalnu libertarijansku zajednicu, gde se sve neophodne veštine interakcije između ljudi stiču običnom navikom – a te navike će biti u veoma snažnom konfliktu sa navikama poslušnosti državi ili drugoj centralizovanoj sili.

Levijatan nikome nije potreban. Hobsu je žao.

Ustav slobode

Nadajm se da će konferencija Ustav slobode, koju je Centar Adama Smitha najavio za predstojeću nedelju, biti praćena prenosom, kako bih mogao da gledam i komentarišem uživo. A ako ne, sačekaću snimak. U svakom slučaju, drago mi je što obrazovni deo libertarianske agende u Rusiji nije potpuno pojeden političkim, mada bih u budućnosti voleo da vidim slične konferencije kod sebe u Crnoj Gori, naravno)))

Urođena moralnost neagresije – odnos prema moralnom realizmu i etičkom intuicionizmu

Voluntarist, Bitarh

Nedavno sam razmatrao pitanje morala u kontekstu koncepta mehanizma inhibicije nasilja (VIM) – kognitivnog mehanizma koji suzbija nasilno ponašanje kod čoveka. Zdrava osoba, koja ne pati od disfunkcije VIM-a, nije sposobna da počini akte nasilja prema drugim ljudima. Manifestacija direktnog brutalnog nasilja je uspešno inhibirana (suzbijena) kod više od 98% ljudi. Sposobnost vršenja nasilja je odstupanje i patologija, a ne norma ljudske prirode.

U okviru ove teme, poseban interes izaziva pitanje sposobnosti čoveka da razlikuje prekršaje moralne i socijalne (obične) prirode (moral/conventional distinction). Moralni prekršaji sastoje se u nanošenju štete čoveku, dok se socijalni prekršaji sastoje u kršenju utvrđenih normi. Tuknje, na primer, će naravno biti moralni prekršaj, dok je odlazak učenika iz učionice bez dozvole nastavnika samo prekršaj obične prirode.

Kada se čovek suoči sa iskustvom koje mu pokazuje moralne prekršaje, signali za pomoć sa strane njihovih žrtava, kao što su tužan izraz lica ili plač, dovode do aktivacije VIM-a i pojave reakcije odbacivanja. Kod čoveka se stvara asocijacija moralnog prekršaja sa signalima za pomoć i naknadnim odbacivanjem, kao rezultat čega on postaje sposoban da razume i definiše moralne prekršaje analizirajući određene postupke.

Takva asocijacija ne nastaje u slučaju socijalnih prekršaja, jer oni u startu ne dovode do aktivacije VIM-a kod čoveka. I ljudi sa disfunkcijom VIM-a, na primer psihopate, ne mogu razumeti razliku između moralnih i socijalnih prekršaja, jer sa neurofizioločke tačke gledišta ona za njih zaista ne postoji – oni ove prekršaje doživljavaju isto, preciznije, moralni prekršaji su im percepcija ista kao i socijalni.

Činjenica da psihopate i ljudi sa nasilnim sklonostima zaista nisu sposobni da razumeju ovu razliku je potvrđena ogromnim brojem svedočanstava i istraživanja. Setimo se i činjenice da je nasilnost odstupanje od norme prirodnog ljudskog ponašanja. Zapravo, moral nenasilja je biološki predisponiran za čoveka, o čemu smo saznali sprovođenjem istraživanja ljudske prirode. Na taj način, ovaj moral se može svrstati u moralni realizam.

Ali ovde ne završavamo, jer vredi pomenuti još nešto – osoba sa funkcionalnim VIM-om (što je, kao što je već rečeno, norma ljudske prirode) postaće sposobna da prepozna prekršaje moralne prirode, što znači da će kod nje razviti i odgovarajući moral nenasilja potpuno nezavisno od toga da li uopšte zna nešto o sopstvenoj prirodi. Ako nije upoznata sa konceptom VIM-a i pojmom moralnog prekršaja – moral nenasilja će percepcija doživljavati kao nešto intuitivno, jasno samo po sebi. Kod ogromne većine ljudi će se ovo intuitivno razumevanje poklopiti i po pitanju nasilja će se složiti oko jedinstvenog stava da je vršenje akata nasilja nedopustivo, bez sprovođenja bilo kakvih istraživanja i bez pokušaja formiranja bilo kakvih logičkih zaključaka (nasilni stavovi će dolaziti samo od nasilne manjine). Ovakvo opšte intuitivno razumevanje morala odnosi se na moralni (ili etički) intuicionizam.

Kao što vidimo, urođeni moral nenasilja je istovremeno i objektivna činjenica ljudske prirode, koja se odnosi na moralni realizam, i intuitivno razumljiva norma, koja se odnosi na etički intuicionizam. Naravno, možemo videti da drugo proizilazi iz prvog, odnosno da intuitivno razumevanje čoveka proizilazi iz njegove objektivne biološke prirode. To znači da urođeni moral nenasilja jednostavno ujedinjuje ove pristupe moralu, istovremeno odgovarajući oba i izvodeći jedan iz drugog.

Erik Mak. Libertarijanizam. Prevod poglavlja o Nozikovim pogledima na prava svojine.

Krenula sam sa četvrtim odeljkom knjige Erika Maka Libertarijanizam, koji je posvećen ekonomskoj pravdi i pravima svojine. Kao i treći, on se sastoji od kratkog uvoda i dva poglavlja koja prikazuju poglede Nozika i Hajeka na ovu temu – očigledno, za Maka ne postoje drugi libertarijanci vredni pažnje po ovom pitanju (iako je ovde verovatnije reč o tome što Mak piše knjigu o filozofiji, a ne o istoriji, ekonomiji ili pravu, otuda i izbor autora koje razmatra).

U poglavlju o Noziku analizira se kako je on kritikovao pristalice distributivne pravde, pokazujući da bi oni, radi postizanja nekog idealnog krajnjeg stanja, morali pokrenuti mehanizam permanentne revolucije, a radi primene nekog jedinstvenog distributivnog modela – pretvoriti sve u delimično ropstvo. Nozik ovakvom redistributivnom ekstazu suprotstavlja dobro nam poznati libertarijanski pristup, prema kojem pravda određenog prava svojine zavisi od procedura zahvaljujući kojima je ono stečeno, a ne od veličine imovine ili, recimo, stepena lojalnosti korisnika partijskoj liniji.

Izražavam duboku zahvalnost svima koji su poslali donacije za prevod ovog poglavlja, sada možemo početi da prikupljamo za sledeće. A dok se skuplja novac za Maka (ili za Molinju, volite ga Molinju, zar ne?), ponovo ću se vratiti Fridmanu, očekuje nas poglavlje o zakonima Kineskog carstva.