Na pitanje da li čovek ima pravo da primeni nasilje, imamo samo jedan odgovor – nema! Nijedan čovek na svetu ne bi smeo da poseduje pravo da inicira čin nasilja prema drugom čoveku. Ali neki ljudi (a najčešće zagovornici autoritarno-konzervativnih stavova i silovite metode rešavanja problema) mogu reći da je to zapravo ograničavanje slobode. Sloboda na nasilje je takva sloboda kao i druge slobode, a što znači da sami sebi protivrečimo i da smo sami autoritaristi koji žele prisilno nametnuti svima jedinstven scenario života.
Prilično neadekvatna manipulacija po svojoj suštini, u kojoj se ignoriše činjenica da nasilje dovodi ljude do oduzimanja slobode. To jest, kada jedan čovek inicira čin nasilja prema drugom čoveku, on time onoga lišava slobode. Shodno tome, nasilje je nesloboda. Pravo na nasilje je zapravo pravo da se ljudi liše slobode. A uklanjanje nasilja, težnja ka njegovom potpunom iskorenjivanju kao fenomena u celini – to je uklanjanje faktora koji ljude dovodi do neslobode. I nikakve verbalne manipulacije neće promeniti suštinu fenomena nasilja!
Neočekivano sam se zavalila u Albaniji, pa je tempo objavljivanja malo opao. S druge strane, ispadanje iz uobičajenog toka dobro doprinosi polagom kreativnom radu, tako da sam relativno brzo završila u svojoj budućoj knjizi dve preostale glave odeljka o tržištu: zapravo o tržištu i o kapitalizmu. U sledećem odeljku ću konačno pristupiti opisu ankapa – ako me, naravno, opet negde ne odnese.
Ostvarila sam još jednu veliku donaciju i završila prevod četvrtog dela knjige Erika Maka „Libertarijanstvo“. Poglavlje koje objavljujem je zanimljivo po tome što u njemu Mak po prvi put polemiše sa razmatranim stavovima određenog autora, a ne samo da ih prenosi. Ranije nije bilo toga da je ovde Lok pogrešio, a ovde Spenser, ali o Hajeku on iznosi takve tvrdnje. Očigledno to znači da Hajeka smatra dovoljno svojim savremenikom da ima smisla raspravljati sa njim.
Mak klasifikuje Hajekovu argumentaciju protiv socijalne pravde, izdvajajući pet argumenata protiv nje, a na kraju napominje da Hajek u svojim daljim razmišljanjima ipak odstupa od sopstvenih principa i zastupa to da društvo ima pravo da svojim članovima obezbedi osnovni prihod, i da je to pravedno. Ukratko, Nozick u Makovom izlaganju deluje mnogo doslednije.
Koliko god bilo čudno, ovde se završava glavni pozitivni prikaz principa libertarijanstva od strane Erika Maka. Još jedan deo biće posvećen kritici libertarijanstva, a jedan bonus deo sadrži skup potpuno nepoznatih mi prezimena koja su na svoj način dorađivala ideologiju – sumnjam da u nekom pravcu ka levoj strani. Njima ću se pozabaviti od sledeće donacije.
Konačno sam dočekala preporuke Državnog departamentaPametnog glasanja za kog tačno kandidata u jednomandatnom okrugu treba da glasam u okrugu 96, koji je na severu Irkutske oblasti: upravo njemu je pripisana naša mala topla zapadna Crna Gora. To je bio izvesni Andrejev Andrej Anatoljevič, iz KPRF-a. Za Navaljnijeve pionire ove informacije su sasvim dovoljne, ali ljubitelji promišljenog istraživanja sorti govna mogu otići na ljubazno od Hodorkovskog kreirani vodič po govnima i pogledati tamo detalje o svim kandidatima.
Što se tiče glasanja po partijskim listama, nameravam da uravnomim svoj glas za komunistu u jednomandatnom okrugu glasanjem po listi za LDPR – tim više što, koliko mogu da procenim, u jednomandatnim okruzima PG uglavnom preporučuje upravo komuniste, a ne želim im previše brojnu frakciju.
Izbore u savremenoj Rusiji ne treba shvatati sa zverskom ozbiljnošću, to nije ništa više od načina da im se piša u papuče. Od toga nas neće bolje hraniti niti će nas manje maltretirati, ali znamo da ih to besni kada im pišamo u papuče. Zar to nije dovoljno?
Nedavni slučaj preuzimanja vlasti u Avganistanu od strane pokreta „Talibani“ samo još jednom potvrđuje teoriju stacionarnog bandita, prema kojoj države ne nastaju zahvaljujući mitskom društvenom ugovoru, već zato što nomadski banditi odluče da se naselje i pređu sa neregularnih pljački na stabilno nametanje danaka (ili oporezivanje) i potčinjivanje ljudi. Čak i najliberalnije i najdemokratskije države i dalje nastavljaju ovu tradiciju, jer i u njihovom slučaju pojedinac nema pravo da se ne pokori redovima i poreskim stopama ustaljenim odozgo – neslaganje sa tim se kažnjava nasiljem, baš kao i u slučaju bandita koji je napao nenaoružanu i bespomoćnu žrtvu. I čak pružanje određenih društveno korisnih usluga od strane države ne menja suštinu – to je isto što i takozvano „kroševanje“ (zaštita), u kojem ili pristajete da plaćate banditima za određenu zaštitu, ili će oni napasti vas.
Ali još je važno primetiti to da je legitimitet konkretne grupacije na svetskoj sceni, odnosno njeno priznanje kao države od strane drugih država, isključivo pitanje pobede i preuzimanja vlasti. Još juče talibansko-teroriste neke države su danas već spremne da priznaju, i čak se vode razgovori o saradnji, uključujući i ruske državne strukture na nivou Ministarstva spoljnih poslova. Na isti način su u svoje vreme bili priznati banditi boljševici, nakon što su preuzeli vlast, dok su odjednom predstavnici prethodne, carske vlasti postali banditi.
Pobednika priznaju i sa njim uvek razgovaraju, čak i ako je on još juče bio ludi bandit. I to je jedino, a ne neki „društveni ugovor“, što razlikuje „legitimnu“ i priznatu političku silu od „nelegitimnog“ bandita-teroriste. Ali sama suština ostaje ista.
Sastavila sam prva dva poglavlja trećeg odeljka knjige o ankapu. Odeljak se zove „tržište“ i, naravno, prva poglavlja su posvećena bilo čemu, samo ne tržištu. U prvom razvlačim priču o produktivnosti rada, a zatim iznenada prelazim na nejednakost i razmišljam da li da negde uklonim poslednje odlomke. Drugo poglavlje je posvećeno planiranju, i to je prvo mesto u knjizi gde se pozivam na konkretne imenovane autoritete, Mizeza i Hajeka, što takođe stvara određeni disonans, jer možda previše komplikuje tekst.
U celini nisam zadovoljna tempom pisanja, mislila sam da najavim odmah tri poglavlja, ali poglavlje o tržištu se još uvek ne piše, pa moram da izvestim samo o dva.
Apsolutno ne razumem kako će u polarizovanom društvu Uralski federalni okrug i Južni federalni okrug dogovoriti se, recimo, oko kritike ovsenog keksa, jer jedni prema ovsenom keksu imaju liberalan odnos, dok je za druge vređanje ovsenog keksa haram. Očigledno je da se na FPKJU ne mogu primeniti sudovi koji važe za klasičnu panarhiju, pošto hipotetskim Uralskim federalnim okrugom ne pokreće želja za profitom, već druge sile, na primer politički ciljevi elita tog Uralskog federalnog okruga. Šta raditi ako federalni okrug nastavi da igra u izolacionizam (što je nemoguće u klasičnoj panarhiji), kako u toj situaciji da reaguju federalne vlasti?
Stari prijatelj
Pitanje upućuje na prevod koji sam objavio pre dosta vremena rada o funkcionalnim preklapajućim konkurentnim jurisdikcijama. Međutim, u njemu se pokazuje prilično tradicionalno za savremenog čoveka nerazumevanje toga čime se funkcionalne jurisdikcije razlikuju od teritorijalnih. Hipotetski Uralski federalni okrug je teritorijalna jurisdikcija. Hipotetski Uralski univerzitet je funkcionalna jurisdikcija: iako ima određenu teritoriju, jurisdikciju univerziteta ne određuje teritorija, već funkcija koju obavlja. U njegovoj jurisdikciji je proces sticanja visokog obrazovanja od strane njegovih studenata i neki prateći problemi. Univerziteti mogu igrati u izolacionizam, pa čak do eksteritorijalnosti kampusa i sopstvenih službi za održavanje reda, a mogu ostati i sumorni resori podređeni ministarstvu obrazovanja.
Model FPKJU predložen je od strane autora prvenstveno za EU, kao razvoj ideje federalizma, kako bi se deo ovlašćenja oduzeo državama koje čine EU, ali da se ona ne prenesu na nivo Evropske unije, već u funkcionalne jurisdikcije. Predlaže se prilično fleksibilan model, sa mogućnošću formiranja FPKJU uključujući i odozdo, i upravo u onoj sferi koja obuhvata razmeru problema koji se rešava.
Odnosi između FPKJU mogu biti konkurentni, ako obavljaju srodne funkcije; mogu se svesti na odnose između naručioca i klijenta, kao na primer kod FPKJU koja održava nuklearne elektrane i FPKJU koja održava elektroenergetsku mrežu; mogu biti uslovno komšijski, kao policija i vatrogasci u jednom gradu; mogu uopšte izostati, kao kod konzorcijuma za sertifikaciju proizvodnje kuvane kobasice i udruženja proizvođača košer hrane.
Pošto interesi različitih FPKJU sasvim mogu doći u konflikt, između njih su mogući sudski sporovi. U okviru prvobitnog modela nije bilo predviđeno da se sudski sistem prebaci na koloseke FPKJU, tako da će se najverovatnije koristiti neki ili drugi arbitraž, poput Stokholmskog. Intervencija policije u rad FPKJU je takođe moguća, ako neka nadležna jurisdikcija, poput stručnog ministarstva, uoči zloupotrebe ili jednostavno greške u izveštavanju.
FPKJU u nečemu izgledaju kao nedovršena panarhija, pošto mogu podrazumevati ne samo ugovorne odnose sa ljudima čiji život regulišu u okviru svoje funkcije, već čak i mogu od njih naplaćivati namenske poreze, ako im država delegira ta ovlašćenja. A u nečemu oni prevazilaze model panarhije, jer u panarhiji imamo nešto poput ugovornih eksteritorijalnih država koje regulišu manje-više proizvoljan skup oblasti života, dok su ovlašćenja FPKJU strogo ograničena njihovom funkcijom, što ih približava ankap modelu po Fridmanu.
Važno pitanje je kako se samoodbrana uklapa u koncept Lorencovog mehanizma (LM)/mehanizma inhibicije nasilja (VIM). Sa racionalne tačke gledišta, suzbijanje nasilnosti je dobra i korisna stvar. Ali, da li će osoba kod koje je LM/VIM snažno izražen biti nesposobna da se zaštiti od neposredne pretnje nasiljem?
Nažalost, do sada nisam uspeo da pronađem konkretna istraživanja koja povezuju samoodbranu i koncept LM/VIM. U budućnosti ću pokušati da detaljnije proučim neurofiziološke aspekte samoodbrane i povežem ih sa istim aspektima inhibicije nasilja. Međutim, sada ću izneti pretpostavku o takvoj međusobnoj povezanosti na osnovu evolucionih aspekata razvoja LM/VIM, od čega se može polaziti u njenom daljem istraživanju.
Prema teoriji Konrada Lorenca, inhibitor je najjasnije izražen kod onih vrsta čiji pripadnici poseduju snažnu urođenu naoružanost i nemaju statistički značajnu mogućnost da izbegnu nasilje bežanjem. Ova dva faktora vrše evolucioni pritisak na jačanje LM/VIM, jer stvaraju pretnju opstanku vrste. I kako je evolucija rešila ovu pretnju? Sve nije tako komplikovano. Nenasilni pripadnici populacije suočavaju se sa intraspecijskim nasiljem samo kada su napadnuti. S druge strane, agresivni pojedinci sami iniciraju nasilje. Zbog toga oni mnogo češće upadaju u nasilne sukobe, a samim tim i češće od drugih jedinki ginu, ne prenoseći svoj genetski materijal sledećoj generaciji. Na taj način se nasilnost eliminiše, dok se snažna varijanta mehanizma koji inhibira nasilje samo učvršćuje.
Ali za učvršćivanje nenasilnosti neophodno je da žrtve nasilja mogu da se zaštite prilikom neposrednog napada koristeći svoju naoružanost. U suprotnom, život agresora ne bi bio ugrožen, a ginule bi manje agresivne jedinke, što bi dovelo do suprotnog efekta, a na kraju i do potpunog izumiranja vrste (osim ako njeni pripadnici kao alternativu ne izaberu bežanje, kao što to na primer čine hamsteri, razilazeći se nakon samo nekoliko uzajamnih ugriza). Ali pošto u prirodi i dalje opažamo snažno naoružane vrste, čijim pripadnicima nije svojstveno bežanje od intraspecijske agresije, a takođe kod njih opažamo snažno izražen LM/VIM, to znači da žrtve nasilja ipak mogu koristiti svoju naoružanost za samoodbranu od agresora.
Kako to može funkcionisati? Neposredna pretnja nasiljem dovodi do odbrambene reakcije žrtve, što može oslabiti rad inhibitora nasilja na kratak vremenski period. Čim neposredna pretnja prođe – sve se vraća u normalu. Pritom je isključena mogućnost oslabljenja inhibitora do stanja u kojem bi oštećena jedinka postala sposobna da sama inicira nasilje. U suprotnom bi i dalje postojala pretnja po opstanak mnogih vrsta, jer se broj nasilnih jedinki u njihovim populacijama kao rezultat činjenih akata nasilja ne bi smanjivao, već bi možda čak i rastao, jer bi žrtve postale novi nasilnici.
Samoodbrana je dopustiva i evoluciono optimalna strategija u iskorenjivanju nasilnosti u populaciji. I to ne zaobilazi čoveka. Ako je sve gore navedeno tačno, onda i čovek mora biti sposoban za samoodbranu pri neposrednom napadu, kada postoji pretnja po njegov život, čak i u slučaju posedovanja snažne varijante inhibitora LM/VIM. Pritom on neće biti sposoban za iniciranje nasilja van situacija koje neposredno ugrožavaju život, jer bi to već pripadalo drugim, uspešno inhibiranim vrstama nasilnog ponašanja. Takođe ću dodati da sve ovo ukazuje na realnost evolucionih strategija borbe protiv nasilja i njegovog iskorenjivanja, zasnovanih na naoružanoj samoodbrani pri neposrednom napadu različitih vrsta agresora.
Salvador je dobio drugu nacionalnu valutu pored američkog dolara – bitkoin. Tako je od jeseni 2008. godine, za manje od 13 godina, bitkoin iz projekta koji je anonim objavio za otvorenu diskusiju, izrastao u valutu ravnopravnu dolaru. Istina, za sada samo u jednoj zemlji.
Sada svet treba da čeka kada će Salvador uvesti nešto slično estonskom e-residency: tada će svako ko želi moći daljinski da otvori biznis u Salvadoru i vodi potpuno zvanična plaćanja u salvadorskoj valuti, jer će ga tome obavezivati salvadorski zakoni.
U čast ovog ogromnog koraka u adaptaciji bitkoina, objavljeni su popusti na njega: pojedini srećnici su danas uspeli da ga kupe po ceni od oko 43 hiljade američkih dolara po bitkoinu. Ali još uvek nije prekasno: u trenutku objavljivanja objave, bitkoin trenutno košta samo 47 hiljada dolara.
Vladimir Milov se sprema da izvrši svoju prvu bitkoin transakciju u životu: frizer mu objašnjava kako da instalira lightning novčanik
Nakon nepriistojno dugog prekida, vraćam se prevodu Praktične Anarhije Stefana Molinjua. Već sam uspela da zastakujem za njegov stil, pa sam odustala od nedostatka donacija i prevela sledeće poglavlje tek tako, stignućete još da doprinesete.
Sedmo poglavlje nastavlja prvi deo knjige posvećen metodologiji – momak pristupa pitanju objašnjenja svoje teme veoma temeljno, ali istovremeno prilično živopisno. Konkretno, ovde on pokazuje u čemu je glavna snaga postojećeg svetskog poretka, u kojem je sve podeljeno između država – u tome što ne možemo zamisliti da može biti drugačije, iako da sada počnemo da izmišljamo od nule najbolji mogući svetski poredak, nikome ne bi palo na pamet da dobrovoljno konstruiše svu ovu glupost. Naprotiv, rešenje koje bismo smislili verovatno bi ličilo na nešto anarhističko – jednostavno zato što ti recepti odlično rade u privatnom životu. Uglavnom, pročitajte, prilično dobro i ubedljivo je izloženo.
Zatim se ponovo prebacujem na prevod Libertarijanizma Erika Maka, jer je stigla donacija dovoljnog iznosa za prevod sledećeg poglavlja, iz kojeg ćemo saznati šta je zapravo Hajek mislio o ekonomskoj pravdi.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
