Potrošačko kmetstvo

Sada mnoge kompanije, kao što su Apple, Tesla i John Deere, prave svoje proizvode tako da korisnik, u slučaju kvara, ne može da ih popravi, čak i ako zna kako. Na primer, neki deo u traktoru John Deere farmer može kupiti za 100$ i neće mu biti teško da ga zameni. Ali softver instaliran u traktoru će sprečiti takvu proceduru, i farmer će morati ili da plati 5000$ za servis proizvođača, ili da instalira piratski softver. U suštini, farmer nije vlasnik traktora, već ga samo uzima u besročni zakup.
Kako se libertarijanizam odnosi prema takvoj politici?

themouse1_ iz Bulbylenda

Navedeni primeri su posebni slučajevi platformne ekonomije. Isto tako, proizvođač aplikacija je primoran da se prilagodi zahtevima kompanije koja proizvodi operativni sistem za koji se aplikacija razvija. Isto tako, zaposleni radnik na plantaciji u nekom Brazilu pre veka bio je obavezan da kupuje proizvode samo u prodavnici koju je držao vlasnik plantacije, a u Sovjetskoj Rusiji je kolhoznik mogao da iskoristi svoje radne dane samo, ponovo, u konkretnoj seoskoj prodavnici.

Kratko rečeno, sve ovo nisu u potpunosti tržišni slučajevi. Mogu li se takve kvasi-monopolne situacije javiti u potpuno slobodnoj ekonomiji? Da, ali one su nestabilne. Pojava izvora profita koji je primetno iznad tržišnog proseka dovodi do pojave onih koji žele da imitiraju sličan uspeh, i ubrzo konkurencija izjednačava maržu: vlasnici platformi, takmičeći se za klijenta, počinju više trošiti na održavanje njegove lojalnosti.

Libertarijanizam predlaže uklanjanje politike iz ekonomije. Hoće li to učiniti kompaniju John Deere razumnijom? Ne odmah. Jednostavno više neće imati mogućnost da tuži farmera zbog instalacije piratskog softvera. Zato će, želeći da ovlašćeni servis ne propadne potpuno, smanjiti cene popravki. A tu će još neki japanski ili beloruski traktori početi da se uvoze bez carina, tako da će potrošač imati stvaran izbor i moći će da nabavi ono rešenje koje maksimizuje njegov, potrošačev, profit od eksploatacije traktora.

Slično tome, ne imajući mogućnost da primoraju radnika da jede skupu hranu u fabričkoj menzi, ne imajući mogućnost da zabrane instalaciju aplikacija koje nisu iz App Store-a na pametni telefon, ne imajući mogućnost da kazne vlasnika kioska zato što je prešao pod zaštitu druge obezbeđivačke firme – vlasnici svih ovih platformi će se suočiti sa tim da prakse reкета rade sve gore i da se moraju naviknuti da deluju u okvirima poštene konkurencije. Ništa, naviknuće se.

Dobar traktor, šta više treba

Izmišljamo bitkoin

Prijateljski kanal Bitcoin Translated, koji se specijalizuje za prevode važnih tekstova o bitkoinu, nedavno je objavio na svom sajtu finalnu verziju prevoda knjige Jana Pritzkera „Izumevajući bitkoin“. Prevod naslova mi se ne dopada – ne razumem način prevođenja ovakvih konstrukcija sa „-ing“ glagolima kao priloga, to ne zvuči prirodno, ja bih prevela kao „Izumimo bitkoin“. U ostalom, knjiga je dobra, razumljiva, ilustrovana i svakako spremna za konzumaciju mozgom.

Kako bih to olakšala pomoću telefona, formatirala sam knjigu u epub formatu, preuzmite i uživajte. Biću radostna donacijama kako od tima Bitcoin Translated, tako i od čitalaca.

Gušim pristalice nasilja metodama kojima su uspešno zdavljeni homofobi na Zapadu

Voluntarist, Bitarch

Uprkos tome što je samoごmali procenat ljudi zaista sposoban da počini brutalno nasilje, politički zagovornici ideja nenasilja su za sada u manjini. Većina pak, barem pasivno, smatra da je upotreba sile opravdana u realizaciji državne prisile, a neki ljudi čak aktivno pribegavaju korišćenju ovog instrumenta sile u ostvarivanju svojih ciljeva. I kako promovisati ideje nenasilja u takvoj situaciji?

Za to, hajde da razmotrimo kako su se promovisale neke druge ideje koje su bile veoma nepopularne u društvu, na primer ideje LGBT pokreta (pri čemu nije važno kako se vi lično prema tome odnosite, uostalom, ako smatrate da ovakve pokrete treba zaustaviti pribegavanjem nasilnim merama, onda ste jednostavno nasilnik – shvatite tu činjenicu i preispitajte svoje poglede na život). Naravno, u društvu ima prilično malo predstavnika ovog pokreta, što znači da jednostavno ne bi imali šanse da odjednom pobede sve svoje neprijatelje. Ali to zapravo i nije potrebno, nije neophodno razračunavati sa svima odjednom, dovoljno je izabrati jedan cilj. Recimo, neki konkretan biznis počne da sprovodi politiku diskriminacije predstavnika LGBT-a, ili se neko izrazi o njima u izuzetno negativnom tonu. Okupivši se zajedno, predstavnici pokreta će imati dovoljno snage da organizuju bojkot ili javni pritisak na jedan jedini subjekt. Naravno, taj subjekt, suočen sa jakim osuđivanjem, počeće da gubi svoju reputaciju; ako je u pitanju biznis, njegovi prihodi će biti ugroženi. Videvši to, drugi protivnici ideja ovog pokreta neće želeti da rizikuju svojim novcem i reputacijom, a samim tim će pristati na određene ustupke. Tako je LGBT pokret uspeo da promoviše svoju kulturnu agendu i ostvari priznanje u mnogim zemljama, štaviše, u većini razvijenih zemalja, gde su pre pola veka homoseksualci plašili čak i da prošetaju ulicom držeći se za ruke.

Sličnu strategiju bi se mogla koristiti i u promociji ideja nenasilja. Svi zagovornici nasilja se ne mogu pobediti odjednom, naročito s obzirom na to da se značajan deo društva, mada pasivno, i dalje nalazi na njihovoj strani (pri čemu oni sami nisu biološki sposobni da iniciraju nasilje, jer većina stanovništva ima snažnu varijantu mehanizma koji inhibira nasilje, ali to im ne smešta da imaju određene stavove i moralno podržavaju druge ljude koji su skloniji nasilju). Ali, ponavljam, nije potrebno boriti se protiv svih odjednom. Dovoljno je izabrati jedan subjekt koji zagovara nasilje i organizovati pritisak protiv njega, kao rezultat čega će on pretrpeti određene gubitke. Drugi subjekti, videvši to, pristaće na naše ustupke.

Jedna od konkretnih realizacija ove strategije može biti zaključivanje nenasilnih ugovora. Na primer, odlučivši da sarađuje sa određenom organizacijom ili licem, može se zahtevati unos tačke u ugovor prema kojoj, u slučaju spornih situacija, strane ne smeju pribegavati nasilnim merama uticaja, odnosno obraćati se državnim sudskim i policijskim strukturama. Umesto toga, rešavanje konflikta mora se odvijati isključivo u okvirima nenasilnog reputacionog i finansijskog uticaja. Ako druga strana pristane na takav uslov, to će stvoriti pozitivan presedan koji će mnogo pomoći u daljoj popularizaciji ideja nenasilja. Ako odbije, tada je može osuditi kao zagovornika nasilja prema gore opisanom modelu.

Na taj način, čak i sa malim brojem aktivnih zagovornika ideja nenasilja, može se efikasno razračunati sa određenim brojem zagovornika nasilja. A ostali će jednostavno odlučiti da pristanu na ustupke kako ne bi izgubili svoj biznis ili završili u socijalnoj izolaciji. Vremenom će agenda nenasilja postati priznata i opšteprihvaćena, čemu i težimo!

Zašto u Rusiji, a naročito u Republici Karelija, šume gore svake godine? Broj požara dnevno iznosi nekoliko desetina, a ove godine ih je već više od 250, dok su u susednoj Finskoj, Švedskoj ili Švajcarskoj to pojedinačni slučajevi.

OpenKoder

Korishteći priliku, želim da se zahvalim na redovnim repostovima mojih materijala na Twitteru)))

Što se tiče pitanja, smatram da je razlog otprilike isti kao i razlog zašto u Kaliforniji od zemljotresa pogine mnogo manje ljudi nego na Haitiju. Zbog siromaštva, koje, sa svoje strane, proističe iz loše organizacije društva.

Pričam ovde čak i ne o veličini države, jer je teško na prvi pogled reći u kojoj zemlji država više interveniše u živote ljudi – u Švedskoj ili u Rusiji, u Kaliforniji ili na Haitiju. Svako društvo ima utoliko veću državu koliko mu je ona lošije pružila otpor, i uglavnom u onim sferama gde je otpor bio posebno neefikasan.

U Rusiji je osnovna strategija otpora državi uvek bila bekstvo, zato su ovde ljudi efikasni u tome da nešto sakupe i brzo iskoriste – bilo da su to pečurke iz državne šume, bilo mašine iz državne fabrike za otpad – a posedovanje nekretnina je uvek zona ranjivosti, pa se za njih ne vezuju i ne čuvaju ih. Ko i zašto bi čuvao državne šume? Ko i zašto bi ih gasio?

U istoj toj Švedskoj ne možeš pobeći od države, i za zemlju se moralo držati. Zauzvrat, država je tamo efikasnija u prikupljanju poreza, jer svi uredno sede na svojim mestima, svi su izbrojani, svi su evidentirani. Život košta dosta i sve je isplanirano, ali zato šume ne gore.

Sada sam se preselila u zemlju gde je, s jedne strane, privatna svojina prilično zaštićena, pri čemu stvar nije toliko u državi, koliko u tome što su takvi interesi društva – ljudima je isplativo skupo prodavati je strancima. S druge strane, državno mešanje se trpi prilično nerado, i često ono samo stvara privid efikasnosti, legalizujući s vremenom ono što su ljudi sami uradili za sebe na sopstveni rizik. Šume ovde još uvek povremeno gore,yyyyyyyyyyy, ali postepeno beshoziažno blago postaje sve manje.

Ako razmišljamo baš o šumi, onda je za smanjenje broja požara veoma važno da ona ne bude samo privatna, već da pripada ne previše velikim vlasnicima. Veliki vlasnik će u najboljem slučaju napraviti kvartalne proseke, a ako ima sreće, će čak orati protivpožarne trake. Ako ima još više sreće, će vršiti selektivnu seču i uklanjati suvo drvo. Ali zapravo, za njega je efikasna koncentracija proizvodnje i kvadratno-gnezdo mišljenje. A mali vlasnik će sam živeti u šumi, i povući asfaltiran put do svog salaša. Takav put ne samo što će ispuniti ulogu protivpožarne trake, već će omogućiti gotovo trenutno dostavljanje sve neophodne tehnike bilo gde, kako bi se gasio požar. A pošto će gašenje požara biti ekonomski efikasno, onda će se i gasiti.

Vlast

Veoma dugo sam se pripremala za pisanje narednog poglavlja svoje knjige o ankapu, i konačno sam sastavila dve glave o moći. Glavna njihova prednost je što su neverovatno kratke, što smatram svojim velikim postignućem. Da je uvek tako sažeto mogla da izlažem…

Nadam se da ću u sledećem pokušaju zatvoriti temu moći, a možda i potpuno završiti prvi deo knjige koji, u suštini, treba da obuhvati kratak pregled cele ankap teorije. Zatim ću sastaviti kolekciju osnovnih zanimljivih praktičnih slučajeva i razgovarati o načinima realizacije celog tog veličanstva.

Vesti Montelibero, izdanje 4

U prethodnom izdanju plašila sam vas fotografijama šupljine – rekavši da parcelu kupujemo za libertarijanski kondominijum, i da pored toga što nema puta, ne može se proći čak ni stazama. Od tada se mnogo promenilo.

Prvo je vladala potpuna samoupravnost: učeći u hodu da koristimo motornu testeru i trimera, očistili smo pešačku stazu do naših parcela, kao i prolaze duž njihovih granica. Nakon toga, angažovani geometar je izneo tačke katastarskog plana na teren i uručio nam elaborat – zvaničnu, pravno obavezujuću šemu parcela, kao i opštinskog zemljišta rezervisano za put.

Zatim je angažovan izvođač za prvu fazu izgradnje puta. Predviđa se da će bagerom biti izravnan četvorometarni pojas dužine 900m – na taj način će put koji prolazi kroz naše parcele povezati donji put od Bara do Ulcinja sa gornjim putem od Bara do Skadra. Međutim, nije svuda širina pojasa opštinskog zemljišta dovoljna za postavljanje četvorometarnog puta. Na jednom mestu smo uspeli da se dogovorimo sa vlasnikom parcele i tamo je put već izgrađen. Na drugom su pregovori još u toku. Ako ne uspemo, biće mali deo puta širine dva i po metra, što je takođe, generalno, ne fatalno.

ovako izgleda budući put nakon primarnog čišćenja šupljine i izravnavanja trase

Komšije, shvatajući da izgradnja puta pored njihovih teritorija znači povećanje cene, raduju se i čak počinju da pomažu. Blizu donjeg kraja puta, oni plaćaju uređenje, uključujući betoniranje dela puta i parking prostora. A još jedan komšija je ponudio šljunak za nasipanje sopstvenim transportom – verovatno ćemo i iskoristiti taj predlog. Ukratko, ove jeseni, vrlo je verovatno da će se na samim parcelama već moći započeti radovi na izgradnji.

A to znači da je pravo vreme da sebi kupite komad zemlje u budućem kondominijumu. Za sada većina teritorije pripada fondu Montelibero, i fond je spreman da smanji svoj udeo u zemlji prodajom zemljišnih tokena onima koji žele da se naseljavaju u budućem naselju. Nakon finalnog čišćenja parcele, ona će biti podeljena na udele koje će već moći potpuno zvanično da se uknjiže u privatnu svojinu, međutim, što pre uđete u MTLCITY tokene, to će vas na kraju kvadratni metar koštati jeftinije – što je logično, jer rani investitori traže premiju za rizik. Uputstvo o tokenomici projekta i o ulasku u suvlasništvo dostupno je na njegovom sajtu.

Inače, o fondu. Nedavno se na sajtu projekta pojavila sekcija sa ličnostima. Tamo su navedeni oni suinvestitori projekta koji su već sada spremni da to otvoreno izjave. Nekoliko investitora za sada ostaje anonimno.

Dakle, neko je odmah kupio sebi MTLCITY tokene zemljišta, a neko se uložio u fond koji je otkupio ostatak tih tokena kako bi na vreme zatvorio ugovor o kupovini zemljišta. Sada fond prodaje tokene zemljišta koji se nalaze na njegovom bilansu. Šta će on uraditi sa prihodom? Naravno, uložiti u neke druge biznise. Za sada je relativno mala suma investirana u trejding projekat koji pripada jednom od osnivača fonda. Kao rezultat toga, fond je počeo da isplaćuje svim vlasnicima MTL tokena nedeljne dividende koje se formiraju od profita iz ove investicije. Investicije u trejding su visokorizične, pa fond verovatno neće ozbiljno povećavati svoj udeo, već će kako bude novca od prodaje zemljišta postojao, početi da investira u kompaniju zaduženu za njenu izgradnju. Uostalom, ako imate druge interesantne predloge – obratite se u glavnu čet grupu projekta, a zatim će vas preusmeriti u grupu specijalizovanu za poslovne ideje.

Takođe, od početka projekta do sada Crnu Goru je posetilo već prilično mnogo libertarijanaca u turističke svrhe, koji žele da istraže zemlju i naš projekat, i oni nastavljaju da dolaze s vremena na vreme – ali ne u isto vreme i sa sopstvenim kulturnim programom: nekima plaža, nekima planine, nekima žurke. Veoma se nadamo da se svima dopala zemlja i da će uskoro ovde preći na stalno. A za one kojima se zemlja dopala, ali iz nekih važnih razloga nisu spremni da se presele, planiramo da napravimo redovni festival, kako bismo se ubuduće okupljali organizovano. Ideje i predloge pomoći oko festivala takođe pišite u glavni čet, a zatim ćemo preći u zatvoreni tematski.

Ne želite da genoterapija protiv nasilja ikada bude uopšte razvijena? Za naš uspeh ona uopšte nije neophodna. Samo se plašim da će vam ovi scenariji lično veoma izdražati!

Bitarh u odgovoru na članak Ankap-tjan

Neki ljudi kažu da su spremni čak i lično da osupe razvoj genoterapije protiv nasilja (radi jačanja Lorencovog mehanizma inhibicije nasilja, poznatog i kao VIM u engleskojezičkim istraživanjima). Pa, to je njihovo pravo. Nećemo podsećati da će teško uspeti da ometaju razvoj u stvarnom svetu, jer većina naučnika idejno zastupa protiv nasilja. Ali pretpostavimo da su ipak uspeli, ili da se razvoj ove genoterapije ispostavio previše složenim za trenutni tehnološki nivo i da za našog života genoterapija protiv nasilja nije ni kreirana.

Za početak, primetimo da odsustvo genoterapije ni na koji način ne negira činjenicu postojanja ML/VIM kod vrste Homo sapiens i različite jačine istog kod različitih ljudi. To je već dokazano od strane autoritetnih naučnika i sigurno će pre ili kasnije postati opšteprihvaćena činjenica. Kao i put kojim se ML/VIM jača pod pritiskom prirodne selekcije. Kao posledica toga, bez razvoja korektivne genoterapije, sudbina ljudi sklonih nasilju biće krajnje tužna. Naći će se u situaciji u kojoj će bukvalno moliti Boga da se ta genoterapija što pre pojavi!

1) Najmekši, libertarijanski scenario. Kada razumevanje ML/VIM uđe u mejnstrim i počne da se izveštava u medijima, odmah će se pojaviti aktivisti koji će namerno provocirati svakoga rečima, odećom, gestovima, a one koji se podignu na provokaciju — odmah uništavati u okviru samoodbrane. Suštinski, oni će ponoviti „Maskarad“, koji je čak i ne znajući Lorencovu teoriju na kojoj se mi zasnivamo, uspešno sproveo maršal Žukov u posleratnoj Одеsi radi „iskorenjivanja kriminala“. Zašto je ovaj pristup libertarijanski? Zato što prema principu neagresije (NAP) „možeš se uvrediti, ali ne smeš se uvrediti“, tj. provokacija je sasvim prihvatljiva, kao i samoodbrana, dok je primena fizičkog nasilja kao odgovor na provokaciju kršenje NAP-a. Na kraju se stvara pritisak prirodne selekcije na jačanje ML/VIM. Ako ste vi, konkretni protivnik genoterapije, ne samo rečima, već i delima skloni nasilju, bićete neizbežno uklonjeni iz populacije.

2) Umereno-etatiistički scenario. Veoma verovatan u razvijenim zemljama, gde je nivo nasilja već sada nizak, a humanizam i ljudska prava manje-više priznati kao vrednosti. Sklonost ka nasilju se priznaje kao društveno opasna patologija, kao što su, na primer, neizlečive infektivne bolesti. Pre još stotinu godina, čak i u SAD je bilo norma slati u doživotnu karantinu nosioce opasnih infekcija kao što su lepra i tifus. Isto će biti i sa nasilnicima — na nekom ostrvu ili u nekoj zabačenosti će stvoriti rezervat, u koji će se slati svi skloni nasilju kao društveno opasni elementi. Unutar njega će živeti prilično slobodno, otprilike kao što je to sada na nekim mestima u Norveškoj za ne baš opasne kriminalce. Ali iz ovog rezervata više nikada neće moći da izađu (bar ne do stvaranja genoterapije ili drugog metoda jačanja ML/VIM).

3) Autoritarni scenario. U razvijenim zemljama je malo verovatan, ali ko zna kuda će zvezde okrenuti… Jednostavno je — masovno genetsko testiranje i prinudna eutanasija ili sterilizacija sa naknadnim slanjem u izgnanstvo svih nosilaca slabih varijanti ML/VIM (tj. onih skloni nasilju). Lično ja, kao libertarijanac/voluntarista, naravno ne odobravam ovaj scenario, ali bih želeo da upozorim protivnike genoterapije da društvo u bilo kom trenutku može preći u totalitarizam i da ćete lično vi biti izloženi uništenju. U istoriji je bilo dovoljno primera!

Dakle, zapamtite dobro — kada postojanje inhibitornog mehanizma nasilja kod vrste Homo sapiens i varijabilnost njegove snage kod različitih ljudi postanu opštepoznata činjenica, nasilje će biti iskorenjeno bez obzira na uspehe u razvoju genoterapije. Samo što će način na koji će se to dogoditi zavisiti isključivo od vas!

Još nedavno, prisilna sterilizacija „nepunovrednih“ bila je stvarnost čak i u navodno „slobodnim“ SAD

Mehanika slobode u audio zapisu

Nastavlja se prevod Friedmanove „Mehanike slobode“ u format audio knjige. Prvi i drugi deo su već potpuno snimljeni, ostala je samo sitnica – još četiri dela. Aktuelna verzija audio knjige dostupna je u obliku plejliste, a odgovarajući snimci su takođe priloženi uz tekst svake od poglavlja.

Pored toga, Oleg sa malim zakašnjenjem objavljuje snimke i na svoj YouTube kanal. Tamo nije samo Friedman, tako da se nada da bi vas kanal mogao zainteresovati.

Treznje o agorizmu. Novi video od Libertarian Band

Tim Libertarian Band nastavlja da razmatra agorizam.

Sviđa mi se analiza: nabrojani su plusi, minusi, skriveni rizici, ograničenja, perspektive i tako dalje. Posebno ću izdvojiti tvrdnju da ne mora svako ko praktikuje metode kontrekonomsije biti agorista. Na primer, Severna Koreja zarađuje na kontreekonomiji, ali oni nam nisu braća.

Čini mi se da je za uspeh agorizmu potrebno podudaranje dva faktora. Prvo, u zemlji treba da postoji anokratija (čak bih rekla failed state, ali taj termin ima mnogo negativnih konotacija jer se to stanje uglavnom povezuje sa preziranjem prema privatnoj svojini). Drugo, agorizam treba da bude moderan. Idealno – na nivou filma Alongside Night. I dok u pogledu slabljenja države malo toga možemo, u vezi sa drugim uslovom imamo sve karte u rukama.

Šta će se desiti ako se isključe mehanizmi koji suzdržavaju nasilje?

Voluntarist, Bitarh

Razvoj biotehnologije približava trenutak kada će biti moguće kreirati genoterapiju sposobnu da kod čoveka aktivira mehanizam inhibicije nasilja o kojem je pisao Konrad Lorenc. Međutim, zajedno sa tim se javlja i rizik od pojave potpuno suprotne genoterapije, usmerene upravo na eliminaciju svih kočnica nasilja kod čoveka. Zato bi neko mogao smatrati ideju o stvaranju genoterapije protiv nasilja potpuno beskorisnom, jer ako je moguće napraviti nju, moguće je napraviti i genoterapiju za oslobađanje nasilnog potencijala. Potražnja za njom mogla bi se naći među određenim psihopatama, manijacima, ljudima koji prekomerno carenje svojim nasiljem, smatraju ga smislom svog života i ne žele da se od njega odvoje zbog neke strelice sa preparatom, ispaljene u njih tokom sledećeg napada. Takođe, neke grupe ljudi (zagovornici autoritarnog vlasti) mogu smatrati važnim postizanje određenih ciljeva silom, zbog čega je potrebno zaštititi silovce izvršioce od rizika gubitka nasilnosti.

Naravno, ogromna većina naučnika se protivi nasilju i malo je verovatno da će iko od njih baviti sličnim razvojima. Ali šta će se dogoditi ako se među njima ipak nađe onaj koji odluči da pomogne nasilnim izrodcima? Hajde da prođemo kroz faze:

1) Postoji verovatnoća nekontrolisanog širenja preparata koji isključuje Lorencov mehanizam, i ako se to desi, čitav svet će potonuti u nasilju i ratovima, a opstanak čovečanstva će postati nemoguć (praktično će se ponoviti tipičan scenario iz filma o zombijima).

2) Ovaj rizik će dovesti do neophodnosti kreiranja osvežene genoterapije protiv nasilja. Ona bi mogla biti sposobna da spreči isključivanje Lorencovog mehanizma bilo kojim metodama, međutim, u slučaju da se to ne može garantovano obezbediti, jedina opcija će ostati da se postigne tako da osoba pogine prilikom pokušaja uklanjanja ograničenja na nasilničko ponašanje. Dozvoliti preživljavanje ljudi koji teže nasilju u takvoj situaciji jednostavno nije moguće, inače će se dogoditi ranije navedeni scenario.

3) Nakon toga će se desiti prilično brzo izjednačavanje balansa potencijala nasilja, biće postignuta apsolutno univerzalna naoružanost (svakom običnom čoveku će jasno postati jasno da je oružje u takvom svetu jedini garant opstanka). Novi status kvo će se održavati zahvaljujući tome što će manjina sadista strahovati od deaktivacije Lorencovog mehanizma kako ne bi napadali većinu nenasilnih ljudi, koji su sposobni da ih unište pri prvom pokušaju iniciranja nasilja.

4) Stacionarni bandit (država) neće preživeti ni pojavu genoterapije protiv nasilja, jer će tada izgubiti mogućnost da silom nameće svoje poretke, niti pojavu blokatora koji inhibira mehanizam nasilja, jer u tom slučaju silovnici koji rade za njega, umesto mirnih protesta, dobiće molotovljeve koktele, boce sa sumpornom kiselinom, infektivne agente, rafalove iz automata i slično od onih istih ljudi koji su skinuli ograničenje u nasilju i koje će ga ispoljavati prema svima, uključujući i njih. Filmovi o zombijima, iako su čista fantastika, ipak prilično tačno prenose šta će se desiti sa državom u takvom scenariju.

Kao rezultat, dobija se tako da će i kreiranje preparata za isključivanje mehanizama koji suđenuju nasilje dovesti do eliminacije stacionarnog bandite, kojeg pristalice autoritarnog vlasti i silovitih mera toliko vole i smatraju najboljim mehanizmom za postizanje bilo kakvih ciljeva. Oni to ne razumeju, ali još gore je što ne razumeju katastrofalan scenario do kojeg će dovesti kreiranje takvog preparata, ako se na vreme ne ažurira genoterapija protiv nasilja prema parametrima koji odgovaraju drugoj tački ili bar ne bude izbalansiran balans potencijala nasilja, kako bi se svi nastali nasilnici likvidirali tokom njihovog napada.