Ljubičasti zmaj: @ancapsan, zanimljivo, a šta ako Bitarh ipak izumi svoj libertarijanski vakcin, testira ga i dobije odobrenje nezavisnih lekara, hoćeš li se vakcinisati?
Ankap-tjan: Ovde je važno razumeti koje će se tačno promene dešavati u organizmu, i odlučivati na osnovu konkretnih činjenica. Ako dejstvo bude baš onako kako Bitarh sanja, a u šta ja ne verujem jer genetika izgleda ne radi baš tako – onda zašto da ne, to neće uticati na mogućnosti samoodbrane, a ako mi bude potrebno baš nasilno osvetiti se, i sada bih radije da za to ne delujem sama, već da angažujem stručnjaka.
Prvobitno sam mislila da će to pretvoriti u šalu, ali odgovoriću, izgleda, ozbiljno.
Predmet mog glavnog neslaganja sa Bitarhom je moja netrpeljivost prema operisanju holističkim konstrukcijama. Ja više volim da posmatram ne nasilje kao fenomen, već nasilje koje jedan konkretan subjekt vrši nad drugim konkretnim subjektom. I to konkretno nasilje već posmatram u kontekstu libertarijanske ideologije, koja svoju vrednost proglašava slobodom. I ta sama sloboda znači da zadržavam pravo, između ostalog, i na osvetu, ako mi to bude volja. Naravno, pritom ostavljam okolini pravo da pokuša da me zaustavi i pozove na odgovornost.
Moji sopstveni moralni stavovi, koji mogu podstaći da stupim u konflikt, uključujući i nasilan, za mene su iznad apstraktne želje da imam mir potpuno lišen agresivnog nasilja. Pokušaji da manipulišu mnom u duhu „dokle god u svetu postoji nasilje, čovečanstvo je u opasnosti“ mogu izazvati samo samo prefrkanje: „onda neka ostane u opasnosti“. Ja bih, možda, čak i izoštrila tu tezu. Ako pretpostavimo da postoji dugme čijim pritiskom se uništava čovečanstvo, želela bih da ga imam. Ne da bih ga pritisnula, već da bih znala da to mogu da uradim. To je veoma važan stimul za čoveka – proširenje mogućnosti, odnosno stepeni slobode. Slobode.
I još mi je važnije da imam mogućnost da odgovorim na nasilje upućeno meni, kako direktno u trenutku napada, tako i naknadno, ako mi to bude pogodnije. Dobrovoljno neću uništavati u sebi sposobnost za takvo nešto. Tako da, izvini, u gore navedenom dijalogu sam lagala.
Uz sve to, duboko cenim istraživanja Bitarka sa Voluntaristikom koja se tiču ispitivanja mehanizama koji utiču na stav ljudi prema ispoljavanju nasilja. Štaviše, poštujem Bitarkovu težnju da dobije na raspolaganje dugme koje iskorenjuje u čovečanstvu sklonost ka agresivnom nasilju. Na kraju krajeva, čime je to gore od želje da se ima dugme za uništenje čovečanstva? Istina, on žudi tim dugmetom kako bi ga pritisnuo, i to malo menja situaciju: možda ću ga tek morati zaustaviti, kao što se u klasičnim akcionim filmovima zaustavljaju ludi naučnici. Pa dobro, biće to zanimljivo.
Ako, recimo, uzmemo ankap po Molinjiju, zar će zaista nekoliko prestupnika koji su u pijanstvu ili pod uticajem droge izazvali saobraćajnu nesreću, čak i bez smrtnih žrtava, ili silovali devojku, imati mogućnost da plate odštetu, makar i u desetostrukom iznosu, i da nastave da šetaju slobodno? Novac je novac, ali opasnost po društvo svakako nije nestala. Da si ti sama, ako se bože desi nešto od navedenog, obratila se državnom ili privatnom sudu, ako, recimo, imamo minarhizam sa ankapskim nametajama i postoji pravo izbora između njih? Da, državni sud će izvući sasvim malu odštetu, kao što je to uobičajeno, ali će izolovati silovce u koloniji na 5-10 godina, sa malom šansom da se odatle ne vrate, ili će se vratiti kao iscrpljeni i bolesni ljudi. Privatni sud će pak izvući odštetu koja premašuje štetu desetostruko, ali će pustiti silovce na slobodu, jer znamo da cilj kazni u ankapu nije popravljanje, niti odmazda, već nadoknada štete. Šta kažeš na taj račun?
Srećom, već sam stigla da napišem prva poglavlja knjige o libertarijanstvu, tako da vas odmah mogu poslati da pročitate o libertarijanskom pravu. Zadatak suda nije da kazni krivca i da od njega izvuče maksimum novca. Zadatak suda je da reši konflikt. Čak i ako nisam uspela da se sa siljateljima dogovorim oko toga u kom sudu će naš konflikt biti razmatran, i ako sud bude nametnut strani tuženih, to ne poništava osnovni zadatak suda. Na kraju bi trebalo da se dobije situacija u kojoj je konflikt između mene i siljatelja iscrpljen.
Za mene je izuzetno važno da razumem da ove ljude više nikada neću videti u svom životu. To će mi omogućiti da ne zastrane od straha kada perifernim vidom primetim nejasnu figuru (barem se nadam). Tako da bih insistirala na tome da dobiju nalog da žive u nekom konkretnom gradu koji mi je poznat, čak i ako je prilično velik. Shodno tome, ja u taj grad neću ni nogom, a oni će odatle. Naravno, kontrola nad njihovim poštovanjem ove tačke će koštati novca – ništa se ne može, neka plate, meni je to važno.
Imam veoma čvrstu psihu, ali kada sam u intervjuu čula Šulman da je kod nje nakon napada na muža posttraumatski sindrom trajao godinu dana, moram priznati i sebi mogućnost nekih psihičkih trauma koje zahtevaju lečenje. Tako da će moj drugi zahtev, naravno, biti plaćanje moje rehabilitacije.
Takođe, naravno, želela bih da dobijem značnu novčanu nadoknadu, međutim, ovo stavku sam postavila kao treću, jer moji prioriteti u potpunosti odgovaraju pravilima bezbednosti: prvo se uklanja opasan faktor, i tek nakon toga se pruža pomoć i isplaćuju nadoknade.
Kao četvrtu stavku, želela bih da silovnici takođe dobiju psihološko lečenje, ali ako im nakon isplata po prethodnim stavkama ne ostane novca za to, neću insistirati.
Ako su silovnici bili previše siromašni da bi odmah isplatili mi određenu nadoknadu i finansirali ostale mere – pa šta je, morali će da uzmu kredit. Nekada će otplatiti, to više nije moja stvar, već njihova i banke.
Čini mi se da su moji zahtevi prilično skromni: ne insistiram na kastraciji ili pogubljenju, ne zahtevam da obavezno trpe u uskoj ćeliji i da budu izloženi silovanju od strane celsoklučenika. Ne želim da oni gube zdravlje, a da oni koji će im oduzimati zdravlje gube ljudski oblik. Tako da se nadam da će sud uvažiti moje zahteve. A ako žrtva nasilja bude insistirala na svim glupostima opisanim u ovom pasusu, nadam se da će sud uspeti da je ubedi da odustane od takvih zahteva. Ako pak sud odredi neku strogu kaznu u tom duhu, to će za mene biti jasan crveni alarm: sud nije libertarijanski, sa njim dobrovoljno nikada neću imati posla i pokušaću da odvrati i druge.
Pre nego što odgovorimo na pitanje šta će se desiti u slučaju pobede, važno je razumeti pod kojim uslovima ona uopšte može da se ostvari.
Deo 1. Pre izbora
Može se osmisliti mnogo scenarija različitog stepena neverovatnosti, ali svi oni će sadržati jednu zajedničku premisu: i Putin i Navaljni pre izbora fizički ispadaju iz trke. To jest, ne samo da ne učestvuju iz nekog razloga, već nemaju ni najmanje mogućnosti uticaja. Jednostavnije rečeno, umiru. Pretpostavimo prilično grub scenario: Navaljni pogine u koloniji od kovida, Putin pogine od moždanog udara. Na taj način ne izmišljamo nikakve terorističke organizacije ili teroriste usamljenice, već ostavljamo realizaciju ove istorijske slučajnosti na volju majke prirode. Vršilac dužnosti predsednika postaje Mišustin, on pokušava da preuzme uzde u svoje ruke, ne uspeva, i Federalna skupština iznenada usvaja zakon kojim direktno zabranjuje vršiocu dužnosti da se kandiduje. Mišustinu je dovoljno pameti da ne upotrebi veto.
Objavljeni su novi izbori. Njima prethodi široka društvena kampanja za ukidanje zakona koji onima koji su učestvovali u aktivnostima ekstremističkih organizacija oduzima pasivno biračko pravo. Kampanja ne donosi rezultate, i Navaljini saradnici, od Volkova do Gurijeva, ispostavljaju se kao neizabrani – neko zbog ekstremizma, neko zbog statusa stalnog boravka. Opozicija sprovodi primere, gde lako ispadaju još živi stari demokrate, i u drugom krugu Svetov sa minimalnim predznakom pobeđuje Juneman. I Putinovim saradnicima nije lako, pa i oni moraju da organizuju primere u kojima Sobjanin gubi od Šojga, uz početak prljavih skandala o tome kako su za jednog kandidata u koloni glasili radnici komunalnih službi, a za drugog vojnici ročnici. Niti manje prljavo ispada ni kod komunista, gde Zjugaov nije odlučio da pusti nikoga umesto sebe. Za vrhunac svega, od Rodine se iz nekog razloga kandiduje Patrušev, a od SR Prilepin. Na taj način, u trenutku početka kampanje za prikupljanje potpisa, najveće sistemske partije su obuzete potpunim razdorom, izborima je usmerena ogromna pažnja javnosti, i CIK-u nedostaje političke volje da eliminiše Svetova na samom početku. On dobija prilično velikodušno finansiranje kako od liberalnih biznismena-političkih emigranata, poput Čičvarkina, Durova i Hodožkovskog, tako i od pojedinih preduzetnika koji nisu pobegli za Putinove vlasti, počevši od Potapenka. To se ispostavlja dovoljno da prikupi potpise i uđe u glasački listić.
Ali da li je takvo raspoređivanje dovoljno da libertarijanac može da pobedi na predsedničkim izborima u Rusiji? Ne. Zato ćemo dodati još dva faktora. Prvo, izuzetno uspešne liberalne reforme, na primer u Kazahstanu, koje su mu par godina pre izbora u Rusiji obezbedile ozbiljan skok, a njegovi uspesi su upravo sada veoma prisutni u javnosti. Drugo, Svetov najavljuje levi zaokret, priča priču o tome da su za sve narodne nevolje krivi superbogataši i kako će ih lišiti poluga uticaja na politiku. Takođe obećava prenošenje državnih korporacija u fond za penzije, obavezuje se da će uvesti progresivni porez na dohodak otkazivanjem poreza na dohodak građana za sve koji primaju manje od dva minimalna zaradaka, dok će za ostale zadržati dosadašnju stopu uz oduzimanje onih nazvanih dva minimalna zaradaka iz osnovice za oporezivanje. Takođe se, naravno, najavljuje smanjenje vojnih rashoda za 30% ukinuvanjem celokupnog sistema obaveznog vožnog roka, i smanjenje rashoda za specijalne službe za 90% – uz prebacivanje uštedenih sredstava na socijalne stavke budžeta. Ukratko, ima gde da se razigra libertarijanska fantazija pri pisanju radikalno leve programa.
U tom kontekstu, Zjuganova obećanja nacionalizacije izgledaju ne samo neubedljivo, već i bledo, a u Šojguovu sposobnost da smanji vojsku uvire opravdane sumnje – šta ga je to ranije sprečavalo? Za vrhunac svega, prvi put nakon mnogo godina svi kandidati izlaze na debate, i upravo tu Svetov razbija sve, demonstrirajući najviši nivo diskusije u Istočnoj Evropi. Tako će o njemu saznati bake na televiziji, i to mu obezbeđuje pobedu.
Deo 2. Nakon izbora
Svetov dolazi na vlast, ali on je predsednik bez partije. Izbori u Državnu dumu održaće se tek 2026. godine, a on mora da pokaže bar neke rezultate. Inače, o Državnoj dumi. U 2021. godini u njoj je formirana veoma mala međufrakciona grupa poslanika, koji su uspeli da uđu zahvaljujući pametnom glasanju, nisu izdali Navaljnog anatemom zbog toga, i koji čak i nekako rade za izbirače. Nakon Svetovove pobede, njihov neformalni uticaj ozbiljno raste i oni postaju nosioci velikog broja nacrta zakona koji materijalizuju Svetovov program. Ipak, svi ti nacrti zakona prolaze teško i sporo.
Zato se veoma brzo sprovode one mere gde predsednik može da se snađe svojim naredbama kao vrhovni zapovednik. Tako ruski silovci počinju da napuštaju Donbas čak i pre nego što Državna duma potvrdi novog premijera. Njima, inače, postaje Dmitrij Potapenko – je li zao što je bio jedan od prvih koji je počeo da uplaćuje pare Svetovskom štabu. Navalnjata zahtevaju Milova i Gurijeva u vladu. Milov dobija funkciju ministra energetike, a Gurijev je imenovan da upravlja pensionim fondom. Na funkciju ministra finansija trijumfalno se vraća Kudrin, i to postaje garancija da Državna duma postane malo popustljivija. Ekaterina Šulman postaje ministar prosvete. Ministarstava u Rusiji ima mnogo, dostojnih ljudi još više, lenjo me je da fantaziram o ostalim funkcijama, ali, bilo kako bilo, vlada će se ubrzo obnoviti. Takođe, predsednik iznosi nacrt zakona o širokoj amnestiji za sve političke članove, a istovremeno i za član 228. Nacrt zakona stagnira, i tada politički Svetov jednostavno izdaje pomilovanje. Rosimočestvo prelazi u nadležnost pensionog fonda.
Šta se uspeva uraditi u Dumi?
Prvo, još jednom promeniti zakon o izborima, nastavljajući dobru tradiciju ne sprovođenja dva izbora po istim pravilima. Nacrt zakona piše „Glas“, a predlaže ga predsednik. Vraćeni su izborni depoziti, prag ulaska za partije smanjen je na 3%, potpisi za registraciju kandidata dozvoljeni su u elektronskom obliku preko naloga na državnim uslugama, ukinuto je elektronsko i višednevno glasanje, proširena su prava posmatrača, i naravno, ukinute su lustracione norme za osuđene osobe, vlasnike stranih boravišnih dozvola i dvostruko državljanstvo, kao i za one koji su povezani sa ekstremizmom.
Drugo, predsednik garantuje pravo veta na bilo koji zakon donet sa kršenjem pravilnika. Bez ikakvog ubrzanog razmatranja u tri čitanja odjednom.
Treće, naglo opada udeo tajnih stavki u budžetu. Oko budžeta u dumi idu ozbiljne javne bitke. Smanjenje budžeta za bezbednosne agencije postiže se samo delimično, a ušteda se zaista preusmerava na obrazovanje i zdravstvo. Radikalno su smanjeni troškovi državne propagande, i to se ispostavlja kao problem – kao i u vreme Jelcina, predsednika počinju da napadaju preko privatnih kanala, a on im uzvraća svojim strimovima.
Šta ne uspeva? Naravno, propadaju svi planovi za lustraciju. Ne uspeva ukinuti porez na dohodak za siromašne. Ne uspeva se ukinuti čak ni porez na transport, iako se čini kao sitnica.
Nakon toga, u 2025. godini, predsednik raspušta Dumnu i raspisuje vanredne izbore. U Dummu ulazi oko petnaest partija, uključujući i jednu libertarijansku. Najveću frakciju imaju komunisti – dvanaest procenata. Tempo reformi nakon toga se ubrzava, ali ne značajno, jer tim reformatora praktično mora da formira svoju koaliciju za svaki novi zakon. Već pred kraj svog prvog mandata, Svetov uspeva da postigne usvajanje ustavne norme kojom se propisuje da svaki novi federalni zakon ili druga norma, osim ustavnih, moraju sadržati naznaku o roku isteka svog važenja, koji ne može prelaziti deset godina. Ako do isteka roka važenja norma ne bude produžena ili na neki način modifikovana, ona automatski prestaje da važi. Uz to, pošto se već menja ustav, usvojena je i druga važna izmena: od sada predsednik može vladati samo jedan šestogodišnji mandat.
Šta se uspeva postići u spoljnoj politici?
Prekida se odobravanje kredita drugim zemljama. Sve trupe se izvlače iz inostranstva. Ukrajinci se raduju, Jermeni tuguju. Krim se proglašava slobodnom ekonomskom zonom, koja ima pravo da u bilo kojim pitanjima bira kojim će se tačno zakonodavnim normama rukovoditi – ruskim ili ukrajinskim. Ukrajinski građani dobijaju pravo na slobodno nastanjivanje na Krimu uz dodelu biračkih prava na izborima svih nivoa, sve do predsedničkih. Ukrajinske političke partije dobijaju pravo na delovanje na teritoriji Krima. Stanovnici Krima sa ruskim državljanstvom dobijaju pravo da učestvuju u parlamentarnim i predsedničkim izborima u Ukrajini. Granica između Rusije i Ukrajine na Donbasu predaje se pod kontrolu Ukrajine. Ukrajina na duže vreme dobija glavobolju u vidu bivših narodnih republika koje je na neki način potrebno dovesti u ljudsko stanje. Zahvaljujući ovom kompromisu, Rusija postepeno izlazi iz pod većine stranih sankcija – svih, osim ograničenja na isporuku visokotehnološkog naoružanja. Sopstvene sankcije, naravno, ukida odmah.
Liberalizovano je tržište spoljnih isporuka ugljovodonika. Kupac ih kupuje na ruskoj berzi ili direktno od proizvođača, nakon čega sam bira koji će tačno način koristiti da obezbedi njihovu isporuku. Na taj način, obim pumpanja nafte i gasa preko Ukrajine sada određuje samo to koliko konkurentne tarife za tranzit postavlja ukrajinska strana.
Rezultati vladavine
Rusija je stupila na mirne staze i prestala sa ludovanjem u spoljnoj politici. Unutrašnja politika je takođe oslobođena diktata silovaca. Snažna leva opozicija u parlamentu nije dozvolila ozbiljno smanjenje poreskog opterećenja i državnih rashoda, međutim, njihov karakter se promenio ka socijalnijem. Rusija je pod Svetovom ostala zemlja sa niskim nivoom državnog duga i suficitnim budžetom.
Godine 2030. Mihail Svetov odlazi sa mesta predsednika i iste godine se bira u parlament, gde predvodi libertarijansku frakciju. Godine 2035. napušta parlament, kupuje kućicu na Kamčatki, naseljava se tamo sa svojom mladom suprugom i vodi privatni život.
Potencijalni uređaj slobodnog društva obično se predstavlja kao sistem teritorijalnih i eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (UJ) sa dobrovoljnim učešćem i različitim unutrašnjim poretcima. Tako se zagovornici različitih pogleda na život i društveno uređenje mogu udruživati u zasebna zajednice radi realizacije sopstvenih scenarija sreće. Takav pristup podrazumeva apsolutnu slobodu i dobrovoljnost ljudskog izbora. Međutim, uz to se postavlja pitanje – šta činiti ako se u nekoj od UJ počnu sprovoditi nasilne prakse?
Za početak ćemo pažljivije analizirati samo pitanje „nasilnih“ UJ. Zapravo, teško je zamisliti kako se nasilje može dogoditi protiv volje samih učesnika. U stvarnosti, UJ je samo pružalac usluga koji nema mogućnost da ograniči slobodu kretanja u okviru određenih teritorijalnih granica (kao što to sada čine države), što je neophodno za sprovođenje prisilnih nasilnih praksi. Tim više što to postaje nemoguće ako u društvu postoji bilo kakav ujednačen balans potencijala nasilja (opšta naoružanost), jer će u tom slučaju pokušaj kršenja njihove slobode izlaska barem biti neprofitabilan za racionalne agente.
Ali pored scenarija prisilnog nasilja, postoji još i opcija nasilja uz saglasnost, ili nasilja protiv ljudi koji nisu u potpunosti sposobni za samoodbranu i koji se ne smatraju samostalnim subjektima prava u ovoj KL, na primer, dece. Takvu KL mogu uspostaviti neki fanatični tradicionalisti i konzervativci. Propagandom mogu ubediti slabije članove društva u to da je nasilna hijerarhija dominacije normalna, pa čak i neophodna stvar. A decu uopšte niko neće ni pitati. Inače, što se tiče dece, ponekad se navodi i ideja KL pedofila kao pokušaj diskreditacije koncepta slobodnog društva. Ali, naravno, niko od stvarnih zagovornika slobode i neprihvatljivosti nasilja to neće podržati i u slučaju sprovođenja takvih praksi istražit će za intervenciju usmerenu na njihovo zaustavljanje. U stvarnom životu intervencija će takođe neizbežno dogoditi i u KL koje podržavaju bilo koji oblik ropstva, bez obzira na prethodno zaključen ugovor.
Neko može smatrati da nema ničeg lošeg u nasilju uz saglasnost, kao i u nasilju kao metodi vaspitanja dece, i da su to prihvatljive prakse u okviru pojedinih zajednica. Međutim, nasilje u bilo kojim oblicima dovodi do tužnih posledica. Ono postaje „normalan“ društveni fenomen i ljudi najskloniji nasilju, koji najbolje odgovaraju nasilnim redovima, postižu najveći uspeh u životu, dok se ljudi bez takvih sklonosti zapravo pretvaraju u izgnanike. Kako u društvenom smislu, tako i u smislu same „prirode čoveka“ (evoluaciono), nasilnost se učvršćuje i postaje sastavni deo života.
Nedavno sam objavio sliku na kojoj je prikazano ljudsko žrtvovanje tipično za mezoameričke narode koji su živeli na teritoriji današnje Latinske Amerike, a jedan od gledalaca kaže drugom: „Sve je u redu, ipak su nam izgradili puteve“. U komentarima su mi odmah počeli ukazivati na neispravnost analogije sa današnjim državama, pošto su ta žrtvovanja izvršena uz dobrovoljni pristanak žrtava, koje su često težile dobru za svoje rođake, koji su nakon rituala dobijali određene privilegije. Ali, uveren sam da niko neće osporavati da takve prakse za sobom očigledno ostavljaju samo ljude sklone nasilju, sposobne za ubistvo, dok ljudi koji nisu skloni nasilju postaju upravo njihove žrtve. Selekcija radi u korist nasilja i nasilnika, učvršćujući u populaciji veoma slabe varijante Lorencovog mehanizma za inhibiciju nasilja. Čak i sada možemo videti rezultat takve negativne selekcije u Latinskoj Americi, posebno u njenom severnom delu (ne mešati sa Severnom Amerikom gde se nalaze SAD i Kanada). Mnogi ljudi koji tamo danas žive su potomci autohtonog stanovništva sa njihovim nasilnim ritualima i potomci okrutnih španskih osvajača. Ova mešavina je na kraju postala uzrok izuzetno visokog procenta ubistava (u El Salvadoru, Hondurasu i Venecuveli on je najviši u svetu), kao i prekomerne surovosti tamošnjih pogubljenja, u poređenju sa kojima bledi čak i delovanje nekih islamskih terorista.
Očigledno, upravo od nasilnih KJ zbog izuzetno visokog procenta nasilnika u njima najviše se može očekivati vojni napad na druge mirne KJ i njihove učesnike (uključujući i korišćenje sredstava masovnog uništenja), a na kraju i obnavljanje nasilne hijerarhije dominacije u celom društvu. Čak ni dobrovoljne nasilne prakse ne možemo nikako opravdati, jer će one neizbežno dovesti do rasta broja ljudi sposobnih za nasilje i odgovarajućim posledicama.
Naravno, mi smo protiv nasilja i rata kao rešenja bilo kog problema, uključujući i problem samog nasilja, stoga ne podržavamo vojnu intervenciju. Štaviše, da bismo je sproveli, sami bismo morali postati nasilnici, sposobni da pokrenu agresivni napad. Ali generalno, konkretno u ovom pitanju, mi smo za intervenciju, jer će samo ona omogućiti da se spreči rast broja nasilnika i širenje problema nasilja. Svaka nasilnička praksa, kao što su namerno nanošenje fizičke povrede, prisilna upotreba sile, a naročito ubistva (čak i ako su dobrovoljna), mora se osuđivati, a njihove izvršioce je najmanje neophodno izlagati različitim reputacionim i finansijskim sankcijama koje im čine život izuzetno teškim i neprijatnim (naravno, sve dok ne odluče da odustanu od sprovođenja takvih praksi). Ako se to pokaže nedovoljnim, onda pomoći opoziciji (protivnicima nasilja u takvim KJ) isporukom oružja i preparata genoterapije, kako bi mogli da eliminišu nasilnike u trenutku direktnog napada na njih, kao vid samoodbrane. Ne sme se dozvoliti čak ni najmanja opravdanost nasilja. I ova intervencija nije kršenje slobode i dobrovoljnosti kao takvih, jer mi ipak ne predlažemo baš silovite mere. A različite nesilovite mere delovanja su apsolutno opravdane u slučaju rizika koje nose bilo kakve nasilničke prakse.
Ne znam da li ću vas razočarati ili će ovo jednostavno biti hranjenje trola, ali za siromašnog i glupog, bilo u tržišnoj ekonomiji ili pri socijalizmu, postoje samo dva puta: osloniti se na nekoga ili se zaposliti na nekvalifikovanom poslu. Ako je uz to i lenj, ostaje samo prva opcija.
Osloniti se na nekoga je isplativije u zemlji sa tržišnom ekonomijom: na izboru su dobrotvorni prihvatilišta i kuhinje za siromašne, friganizam, besplatno smeštaj kod poznanika, poznanici koji su manje-više imućni (u tržišnoj ekonomiji će ih biti više), ili prosto prošenje. Pri socijalizmu je opcija manje: ko ne radi, ne jede, stoga ostaju samo poznanici i besplatni smeštaj (čak je i prošenje pri socijalizmu često bilo zabranjeno).
Nekvalifikovan rad je lakše pronaći pri socijalizmu, s obzirom na to da je pravo na rad jedno od najvažnijih pozitivnih prava koja socijalistički poredak garantuje. Korisnost takvog rada za ljude može biti nulta ili čak negativna, ali to zavisi od sreće. Pri slobodnom tržištu će nekvalifikovan rad verovatno biti intenzivniji, ali će i plaćanje biti više.
Konačno, postoje prelazni režimi, kojih je većina. Postoje režimi poput ruskog, gde nema prave socijalne zaštite, ali se ni na nekvalifikovanom poslu skoro ništa ne može zaraditi. Postoje socijaldemokratije koje troše liberalno nasleđe: tamo se može prilično dobro snaći na socijalnoj pomoći – međutim, takvih siromašnih, glupih i lukavih ljudi tamo ima veoma mnogo, oni formiraju geta, a poredak u njima se malo kome dopada.
Ubrzo nakon mog prepričavanja članka Konstantina Morozova o tome da libertarijanci moraju ili priznati moralni realizam, ili odustati od ideje da dokažu da je njihova ideologija najbolja, počela sam da pregledam materijale sa nedavno održane konferencije „Kapitalizam i sloboda“ u Sankt Peterburgu. Tamo sam naišla na izlaganje Sergeja Sazonova „Preduzetnička teorija vlasništva“.
Delovalo mi je, a Valerij Kizilov u komentarima na Fejsbuku je potvrdio moju sumnju, da se tema ovog izlaganja prepliće sa Morozovim člankom.
U izlaganju je prikazano da se čisto filozofski koncept vlasništva može zasnovati na dve suprotne osnove: dubinsko privatno vlasništvo (prvobitno je sva svojina imovina pojedinaca, a zatim oni mogu delegirati svoja prava društvu) i dubinsko javno vlasništvo (prvobitno sve pripada svima, a zatim društvo može pristati na izdvajanje nečega u individualno vlasništvo).
Dalje je objašnjeno da ideja dubinskog privatnog vlasništva, u najopšteprihvaćenom Lokovom tumačenju, ima neizbežnu manu – to je upravo ono na šta ukazuje Konstantin Morozov. Osnova primarnog prisvajanja je opšte pravo neisključivog korišćenja bilo kojih napuštenih resursa, ali svaki ko ih prisvoji time lišava sve ostale njihovog prava neisključivog korišćenja. Dubinsko javno vlasništvo, s druge strane, nema takvu logičku manu.
Iako oba koncepta porekla prava vlasništva omogućavaju izvođenje sličnih slika sveta, između njih postoji ozbiljna razlika. Izvodimoći prava vlasništva iz dubinskog privatnog vlasništva, moramo dokazati krajnju neophodnost bilo kakvog državnog uplitanja. Izvodimoći ih iz dubinskog javnog vlasništva, mi, naprotiv, moramo dokazati svako svoje pravo na raspolaganje određenim stvarima – odnosno, da li će to zaista biti društveno korisna upotreba imovine.
Zatim Sergej demonstrira obrazloženje duboke privatne svojine, bez gorenavedenog nedostatka. Pretvaranje običnog objekta u resurs koji se može pretvoriti u svojinu ne dešava se u trenutku Lokovog „mešanja rada sa zemljom“, već u trenutku donošenja preduzetničke procene u njihov račun. Video je kako se može primeniti nešto što nikome nije potrebno – i sve je prisvojio. Lokova kontradikcija se rešava time što se običan objekat pretvara u resurs trenutno, i niko pritom ne gubi svoje neisključivo pravo korišćenja. Ideja duboke javne svojine u okviru ovog pristupa, naprotiv, dobija neotklonjive probleme.
Ukratko, veoma preporučujem da se upoznate sa izveštajem, odlična je zagrevačica za mozak. A ja ću morati da razmislim da li da uključim, i ako da, u kom obliku, ovaj materijal u svoju knjigu.
U organima sile stacionarnog bandita (države) u proseku rade ljudi koji su očigledno više skloni nasilju nego što je to slučaj sa celokupnim stanovništvom. Međutim, čak ni njihove nasilne sklonosti nisu apsolutno neobuzdane. Većina njih i dalje ne bi mogla da ubije čoveka inicirajući nasilje nad njim, a ne samo u slučaju direktne samoodbrane. Ubistvo je za red veličine ozbiljniji čin nasilja nego oboriti nekoga na asfalt, zarvati mu ruke iza leđa ili izbiti pendrekom, što možemo videti na istim protestima. Da bi se to izvršilo, čovek mora biti potpuno bezobzirni nasilnik. Ali takvi ljudi u većini slučajeva teško da uopšte mogu doći do službe u organima sile, s obzirom na to da su uhapšeni za vršenje nasilnih zločina još u tinejdžerskom dobu. A to znači da možemo razviti jednu veoma radikalnu, ali istovremeno delotvornu strategiju borbe protiv stacionarnog bandita.
Da bismo je sproveli, biće nam potreban „uređaj za samouništenje“, na primer ogrlica sa malom količinom eksploziva. Malo ljudi će dobrovoljno pristati da sebi stavi takav uređaj, ali postoje aktivisti koji u znak protesta pristaju na samoizgaravanje, a ovde nije neophodno zadobiti značajnu ili smrtnu štetu po sebe, jer zadatak nije u tome da se izvrši ritualno samoubistvo, već da se službenici spreče da izvrše čin nasilja. Kako? U ovu ogrlicu je neophodno ugraditi uređaj za automatsku aktivaciju, na primer na bilo koji pokušaj da se nosilac udari ili onesposobi (za ovo se može koristiti program sa veštačkom inteligencijom). Aktivacija mora biti upravo automatska, jer će se na samostalnu direktnu aktivaciju odlučiti samo veoma mali procenat ljudi (samo oni koji su sposobni za samoizgaravanje). Službenici to znaju, pa je sasvim verovatno da će se odlučiti da onesposobe i naoružaju osobu ako aktivacija ne bude automatska, što će im najverovatnije i uspeti. Takođe, aktivista mora unapred obavestiti medije pre sprovođenja akcije ili direktno službenike tokom nje da na sebi nosi takav uređaj.
Na taj način će svaka nasilna radnja sa strane pripadnika snaga bezbednosti dovesti do ozbiljnog povređivanja, pa čak i smrti aktiviste. A to ne mogu sebi da priušte, jer među njima ima veoma malo potpuno nekontrolisanih manijaka, a čak i oni se možda neće usuditi s obzirom na to da će im to doneti ozbiljne posledice, uzimajući u obzir da će takva smrt aktiviste i pripadnici snaga bezbednosti krivi za nju odmah biti izloženi javnosti. Čak i sa teroristima pripadnici snaga bezbednosti u početku pokušavaju da vode pregovore, a ne da ih odmah likvidiraju. Inače, nedavno je bio slučaj kada je jedan naoružani muškarac, koga su pripadnici snaga bezbednosti posetili zbog sumnje u skladištenje oružja, odlučio da im pruži naoružani otpor barikadirajući se u svojoj kući. Najjednostavnija opcija da pripadnici snaga bezbednosti reše ovaj problem bila bi trenutna likvidacija, s obzirom na to da u kući pored tog muškarca nije bilo nikoga. Međutim, oni su tokom celih 9 sati bavili opkoljavanjem kuće, pokušavali da izvedu juriš, što je na kraju završilo bombardovanjem iz granatometra, usled čega je u kući došlo do požara, tokom kojeg je i poginuo branilac.
Zamislite sada da će čak i mali procenat aktivista staviti pripadnike bezbednosnih snaga pred izbor: ili ne udari, ili ubij? Praktično će na taj način delatnost bezbednosnih snaga biti paralisana, morali će da troše svoju snagu i vreme na razjašnjavanja sa tim aktivistima (međutim, oni neće biti uspešni, jer je jedini prihvatljiv varijant za bezbednosne snage – ubediti aktivistu da ukloni uređaj sa sebe, na šta takođe neće svi pristati). U isto vreme, ostali demonstranti će moći slobodnije i mirnije da sprovode svoje akcije, dok su bezbednosne snage odvratene od njih. Takođe, vremenom mogu generalno početi da se plaše primene nasilja nad demonstrantima, jer taj uređaj može završiti na bilo kome od njih.
Poslali su mi link ka zanimljivom članku na onom bogomrzkom VKontakte, gde neki Konstantin Morozov rasvrajava o moralnom opravdanju oporezivanja, konkretno u svrhu uvođenja BOD-a, i drugim zanimljivim konstrukcijama levolibertarijanskog tabora. Bez ironije, bilo me je zanimljivo da razumem njihovu logiku.
Ukratko, autorova argumentacija je sledeća. Prisilnost oduzimanja sama po sebi nije kriterijum njegove nepravednosti: to se lako pokazuje na primeru nadoknade štete. Dakle, da bi se govorilo o nepravednosti oduzimanja, potrebno je pokazati da se oduzima imovina na koju imaš pravo. Ali kako odrediti na šta čovek ima pravo svojine? Odakle on smatra da ima pravo svojine na ono što se oduzima u vidu poreza? Pravno gledano, to je imovina države i podleže plaćanju. Dakle, otpor libertarijanaca porezima ne koreni se u zakonima, već u moralu.
Ovo pokreće pitanje objektivnosti morala. Ako stojimo na pozicijama moralnog relativizma, kada jedan smatra ovako, a drugi onako, i obojica su u pravu, tada je država podjednako u pravu naplaćujući poreze, kao i libertarijanac koji ne želi da ih plaća. Dakle, ako libertarijanac želi da drugima opravda da je upravo on u pravu, moraće da zauzme poziciju moralnog realizma.
Podvodeći imoralnost poreza principu neagresije, libertarijanac se oslanja na to da sloboda ne zahteva racionalne osnove, da je to neka samoočigledna dobrobit kojoj teži svako. Ali o kakvoj tačno slobodi je reč? Libertarijansko predstavljanje slobode kao odsustva prisile nije jedina formulacija, nije čak ni najpopularnija, i svakako se ne može smatrati samoočiglednom.
Dalje autor analizira nekoliko mogućih pristupa opravdanju moralnosti obaveznih oduzimanja radi redistribucije u korist siromašnih: Lokkovu rezervu, utilitarianizam, Nozikovu kompenzatornu pravdu, svedene pojmove negativne slobode na njenu republikansku formulaciju… Autor ne insistira na istinitosti bilo koje od tih argumentacija, on samo ukazuje na to da pametni ljudi umeju lepo i stručno da raspravljaju koristeći logiku i činjenice, dok se divlji istočnoevropski libertarijanci, slušajući svog Svetova i u guzicu… ostaju neubedljivi uskogledni dogmati koji demonstriraju izuzetno nizak nivo diskusije.
Trenutno ne nameravam da počnem da opovrgavam tvrdnje iz članka. Za mene je to pre, korisno upozorenje koje će mi biti od koristi prilikom pisanja brošurice o ankapu. Konkretno, potrebno je razumeti šta uraditi sa moralnim realizmom. Definišem moral kao spontani redosled ulaska u konflikte, i on će, naravno, biti različit u različitim zajednicama. Na taj način, knjiga o ankapu dobija takav etnografski karakter. Kao da kažem: slušajte, postoji na svetu takav narod ankapa, i oni imaju takve neverovatne plemenske običaje, koji se toliko ne nalikuju na ono što je uobičajeno među civilizovanim ljudima, ali su na svoj način privlačni, kao što su nam privlačni običaji nekih Polinežijalaca u pogledu slobodne ljubavi. Da li ću opravdavati zašto je libertarijanski društveni poredak najbolji? Pa, ne znam. Nisam sigurna.
Prema državi koja ima neospornu vlast i monopol na nasilje, uobičajeno je odnositi se prema njoj kao ka isključivo ljudskom društvenom fenomenu. Međutim, ako uzmemo samu osnovu uređenja države, odnosno činjenicu prisilnog primanja sile na ljude od strane političke vlasti, onda se ona smele može nazvati jednim od oblika nasilne hijerarhije dominacije, istom kao i hijerarhije koje nastaju u određenim uslovima kod mnogih vrsta životinja. To nas podstiče na analizu fenomena nasilne hijerarhije dominacije u celini, preduslova i posledica njenog nastanka, uključujući i slučaj čoveka.
Proći ćemo kroz sve tačke ove teme. Razmotrićemo istoriju pojavljivanja i razvoja država, uporedićemo je sa tim kako nastaju nasilne hijerarhije dominacije u slučaju životinja, uključujući i poznate eksperimente kao što je „Univerzum-25“, u kojem je populacija miševa izumrla uprkos izobilju resursa, ili eksperiment Didije Dezora, gde su neki pacovi silom primoravali druge pacove da plivaju za hranu preko bazena. Kao rezultat toga, izvući ćemo određene zaključke u vezi sa uticajem nasilja na društvo u celini.
Hajde da na prvo mesto potvrdimo nasilnu prirodu države. Za to moramo da se pozovemo na teoriju stationary bandit-a (stacionarnog bandite). Na osnovu nje, država je stacionarni bandit koji je odlučio da se učvrsti na određenoj teritoriji, da je jedinstveno kontroliše i da pljačka stanovništvo na duge staze [1]. Trebalo bi da pogledamo šta predstavlja preduslov za nezavisno nastajanje država u različitim delovima sveta. Uzmimo doline Nila, Tifa, Eufrata, Inda u Starom svetu i dolinu Meksika, kao i planinske i obalne nizije Perua u Novom svetu. Sva ova mesta spaja jedna stvar – ograničene morima, planinama ili pustinjama zemlje, pogodne za obavljanje poljoprivrede. U takvim mestima jednostavno nema gde da se pobegne od prinudne sile, što je dovelo do pojave prvih država. Takođe, tome ćemo dodati i društvene granice. Zajednice koje se nalaze u centru naseljenih oblasti imaju mnogo veći rizik da budu podređene nego one koje su smeštene na periferiji [2].
Vremenom je ceo svet završio pod kontrolom određenih grupa ljudi, i to se nastavlja i sada. Ne zaboravljajte da su moderne državne granice nacrtane kao rezultat ratova i pokoravanja. Čak i ako pretpostavimo da je u prošlosti neka grupa ljudi zaista dobrovoljno pristala da formira monopolnu vlast, ipak je ili neko drugi nasilno potčinio sebe njoj, ili se ona sama bavila pokoravanjem drugih. Takođe je dolazilo do pokoravanja narednih generacija, koje prvobitno nisu pristajale na takav ugovor. Današnje države takođe aktivno kontrolišu vaš život i svoje granice, koristeći sva moguća sredstva. Ako vam država nešto ne dozvoli – vaše šanse da se sakrijete ili pobegnete od nje biće ekstremno male.
Zapamćimo ono što nam teorija stationary bandit govori o državi, i pređimo na razmatranje pitanja nasilja u životinjskom svetu, što je veoma važno za razumevanje uzroka nastanka nasilne hijerarhije dominacije. Ovde bi trebalo početi od istraživanja etologa Konrada Lorenca, koja su pokazala da su kod vrsta sa snažnim urođenim naoružanjem evolucijski razvile i snažnu urođenu unutarvrstnu moralnu normu nenasilja, odnosno mehanizam koji inhibira ispoljavanje nasilnog ponašanja u unutarvrstnim sukobima [3]. Sledeći primer nam može dobro demonstrirati ovaj mehanizam:
«Tokom teritorijalnog sukoba, otrovne zmije se preuveličavaju, izdužujući se, ko god se više izdigne, njišu se, guraju jedni druge, ali nikada ne samo da ne ujedaju, već čak ne pokazuju ni oružje. Neki oblici čak prete jedni drugima skrećući glave. Nije uzalud što ne samo obični ljudi, već i mnogi zoolozi su smatrali turnirske borbe zmija ljubavnim plesovima.» [4]
Niko se neće sporiti da su otrovne zmije snažno naoružane vrste; pomoću otrovnog ujeda mogu trenutno ubiti svog srodnika. Ali svoje ne ujedaju. A sve je zbog Lorenzovog mehanizma (LM), jer da njegov razvoj tokom evolucije nije bio moguć, mnoge vrste bi se jednostavno samouništile. Međutim, razvoj ovog mehanizma je prilično očigledan proces, s obzirom na to da bi jedinke bez urođenog kočnice nasilnog ponašanja veoma često izlagale sebe smrti usled višestrukih napada na snažno naoružane srodnike, zbog čega njihov genetski materijal ne bi bio prenosio na sledeće generacije.
Ovaj mehanizam se može posmatrati u većini ili manjoj meri kod mnogih vrsta. Što je vrsta bolje naoružana, to je kod njenih predstavnika izraženiji ML, i obrnuto – kod slabih vrsta on je slabo izražen. Prilično zanimljive primere je naveo Lorencas u vezi sa vukovima, koji ne ujedaju svoje saimjenike za vrat, i gavranima, koji ni u kom slučaju ne izgrebu oči drugim gavranima čak ni tokom sukoba. Međutim, ostavivši na neko vreme u istom kavezu dve golubice – na prvi pogled mirne ptice iz porodice golubova, Lorencas je otkrio da je jedna od njih zamalo ubila drugu. Naravno, kod golubica nije mogao da se razvije snažan ML jer u ovom slučaju njegov nedostatak ne ugrožava njihov opstanak, pošto imaju slabo oružje i u prirodi mogu lako pobeci od napadača.
Na osnovu ovoga možemo povezati razvoj ML sa dva faktora: prisustvom snažnog urođenog naoružanja i nemogućnošću bekstva od nasilnog progona. Sada je vreme da pređemo na temu nastanka nasilne hijerarhije dominacije među životinjama, i uzećemo kao primer poznati eksperiment pod nazivom „Univerzum-25“. U ovom eksperimentu, etolog Džon Kalhun je napravio ograđeni prostor za miševe, u kojem im je obezbedio obilje resursa. Prvobitno je populacija miševa naglo rasla sve do 2200 jedinki, međutim, nakon toga je njihov broj počeo da opada, i za manje od 5 godina populacija je potpuno izumrla.
Mnogo uzroka se može navesti, uslovi Calhounovog boksa zapravo su bili daleko od idealnih, takođe postoji mišljenje da problem leži u samom obilju resursa, a čovečanstvo, inače, sa svojim trenutnim visokim blagostanjem čeka isto. Međutim, najvažniji faktor koji je doveo do izumiranja, naročito u poređenju sa vivarijumima drugih laboratorija gde su populacije miševa mirno živeli i decenijama, bio je taj što je uređaj boksa podsticao pojavu nasilne hijerarhije dominacije:
„Boks koji je Calhoun izgradio, za razliku od običnog vivarijuma i prirodnih okruženja, imao je jednu karakterističnu crtu: izuzetno neracionalnu i nepraktičnu sistematizaciju prostora za miševe, usled čega je došlo do situacije u kojoj je 65 najvećih mužjaka uspelo da monopolizuje pristup izvorima hrane i ženkama, dok su miševi izgnani u centar boksa bili primorani da vode jadno postojanje.“ [5]
U takvim uslovima dalja reprodukcija je postala nemoguća. Nivo stresa kod miševa je jednostavno premašivao sve granice, a mužjaci koji su zauzeli vrh hijerarhije dominacije nisu dozvoljavali drugim mužjacima pristup ženkama čak ni nakon što su izgubili sposobnost reprodukcije usled starosti.
Setimo se još jednog eksperimenta koji je sproveo francuski istraživač Didier Desor. Šest pacova je pušteno u kavez iz kojeg je postojao samo jedan izlaz – u bazen. Na kraju bazena se nalazio hranilica sa hranom, ali pacov tamo nije mogao da jede – isplivavši, uzimao je hranu i morao je da se vrati svojim saborcima u kavez. U takvim uslovima formirala se stroga hijerarhija dominacije, u kojoj su neki pacovi primoravali druge da plivaju po hranu i oduzimali je od njih. Ovde takođe možemo jasno povezati nastanak hijerarhije dominacije sa ograničenošću prostora i nemogućnošću bekstva sa njega.
Zanimljive slučajeve možemo primetiti i u svetu primata. Posmatranje tri vrste majmuna pokazalo je kako se kod dve od njih (rezus majmun i kraboviti majmun) može videti jaka hijerarhija dominacije, dok društveni odnosi treće vrste (tonkski majmun) imaju nenasilan karakter [6]. Različiti istraživači objašnjavaju ovu razliku kako faktorima okruženja, tako i genetikom. Međutim, najverovatnije je reč o povezanosti ovih faktora – odgovarajuće okruženje dovelo je do razvoja odgovarajućih urođenih sklonosti, tačnije slabijeg ML-a kod prve dve vrste i jačeg ML-a kod treće (takvo objašnjenje se ne daje u istraživanju o majmunima, ali ono savršeno odgovara na osnovu objašnjenja prirode nasilja kod mnogih drugih vrsta).
Još jedan zanimljiv slučaj posmatrali su biolozi Robert Sapolski i Liza Sher u vezi sa jednom čoporom babuna – primata poznatih po svojoj agresivnosti. Godine 1982, najagresivniji mužjaci ovog čopora počeli su da se hrane na turističkom otpadu i pojeli su zaraženo meso. Na kraju su svi oni uginuli, ostavljajući umesto sebe manje agresivne mužjake. To je rezultiralo naglim smanjenjem nivoa nasilja u čoporu [7]. Takođe vredi pomenuti patuljaste šimpanze – bonobo, čije je ponašanje manje nasilno nego ponašanje drugih šimpanzi. Ovaj čin se objašnjava činjenicom da oni ne moraju da dele svoje stanište sa velikim i agresivnim gorilama. One potiskuju i ograničavaju druge šimpanze u resursima, što ih zapravo dovodi do iste one situacije kada nema gde da se pobegne od nasilja unutar društva zbog ograničenosti prostora dostupnog za život.
Vratimo se sada na čoveka. On je po prirodi slabo naoružana vrsta, što je jedna od pretpostavki za razvoj slabije varijante ML. Kombinujući ovo sa činjenicom ograničenosti prostora pogodnog za poljoprivredu na teritoriji nastanka prvih država, može se zaključiti da je država isti oblik nasilne hijerarhije dominacije kao i u slučaju drugih vrsta, kada one takođe upadnu u slične uslove staništa. A vremenom, ljudi koji su najskloniji nasilju, zauzevši vrh ove hijerarhije, dobijali su sve veće mogućnosti u kontroli i ograničavanju slobode svih ostalih ljudi. Tako smo došli do moderne države totalne kontrole u kojoj, o čemu smo govorili na samom početku, bez odobrenja odozgo nemate pravo ni na šta, uključujući i pravo da pobegnete od nasilja stacionarnog banditа.
Takvo stanje stvari ozbiljno ugrožava opstanak čovečanstva. Setimo se Kalhounovog eksperimenta. Mnogi ga nazivaju proročkim s obzirom na primećeno smanjenje nataliteta u razvijenim zemljama. Ali obično se pri tome navode pogrešni razlozi, povezani sa visokim nivoom blagostanja. A jedini pravi razlog je prisustvo nasilne hijerarhije dominacije. To takođe objašnjava zašto se u manje razvijenim zemljama natalitet ne smanjuje toliko snažno – države tamo jednostavno nemaju tehnička sredstva i resurse za kontrolu svog stanovništva, bez obzira na to koliki je nivo kontrole propisan njihovim zakonima.
Još jedan razlog zašto je nasilje veliki problem i protiv kojeg je neophodno boriti se, leži u brojnim negativnim eksternalijama. To su i rast nivoa stresa u društvu i kočenje ekonomskog razvoja, ali što je najvažnije – rizik od uništenja čovečanstva usled upotrebe oružja masovnog uništenja. A takva sredstva svakim danom postaju sve dostupnija čak i za male organizacije i pojedince. Na primer, trendovi u razvoju biotehnologija govore nam da će ubrzo kreiranje veštačkih virusa biti prilično lak zadatak, što bi sa svoje strane omogućilo nekom nasilniku da kreira i pusti veoma opasnu infekciju, mnogo ozbiljniju od koronavirusa sa kojim smo se nedavno suočili. Više detalja o ovim eksternalijama i metodama borbe protiv nasilja možete saznati u drugom materijalu pod nazivom „Nasilje: problemi i rešenja“ [8].
Irokez, metal, porto, zvučnici, Jegor Letov, Graždanskaja Oborona, Jurij Hoj i Viktor Coj! I naravno, mama-anarhija!
A ako ozbiljno, šta misliš, postoji li tačke dodira između libertarijanaca i anarko-panaka, i da li je između njih moguća interakcija ili čak saradnja?
Verovatno najpankovskija stvar koju sam ikada video je film „Fight Club“. Tamo nije samo Cojevo „moraš biti jak, moraš znati reći don’t tread on me“, već agresivno poricanje dominantnog sistema u celini, u kojem se, naravno, vide jasni konturi nekog antisistema: kako je divno uništiti nešto prelepo, kako je divno voditi gerilsku borbu protiv režima svim sredstvima od pljuvanja u supu do eksplozija kuća, i što je najvažnije – kako je divno samouništenje. Samouništenje dokazuje iskrenost stavova i omogućava čoveku visoku tribinu, čak i ako je pre toga bio niko i niko ga nije ni poznavao. A ovde svi zajedno ponavljaju – njegovo ime je Vladislav Rosljakov! To ostavlja utisak.
Naravno, panki pokret je proizvod dvadesetog veka sa njegovim nepoštovanjem prema pojedinačnom ljudskom životu i veoma blokovskim načinom razmišljanja. Panke nisu branili sopstvenu individualnu slobodu (sloboda u okvirima postojećeg sistema je sranje), jer je ona moguća samo kroz prelazak na anarhiju, a to je pre svega rušenje postojećeg sistema. Besmisleno je raspravljati o tome da li panke imaju pozitivan program i postaviti njegovo postojanje kao uslov za saradnju sa njima. Sasvim je dovoljno to što će panku boriti ne protiv bilo kog sistema, već samo protiv onog koji ga je stvorio. Svi smo sada pomalo virolozi, pa mislim da će analogija panka kao antitela prema državi biti sasvim prikladna.
Mislim da se iz gore navedenog vidi da tačke dodira između anarho-panka i anarho-libertarijanaca postoje. A šta je sa interakcijom i saradnjom? Ovde se, bojim, anarho-libertarijanci anarho-pankama mogu učiniti malo dosadnim, suvoparnim i beskorisnim teoretičarima. Kakvo to poštovanje prema privatnoj svojini? Država te drži za svojinu čvršće nego za jaja, otkaži se te priče. Dok se plašiš da živiš u sranju, plašiće te uranjanje u sranje, a za borbu protiv sistema ne smeš da skrećeš pažnju na takve beznačajne strahove.
Pank partizani. Mislim da bi oni mogli ostvariti sasvim uzajamno korisnu i međusobno razumljivu saradnju sa prilično hardkor agoristima, koji su takođe partizani. Ali ipak bih voleo da vidim predavanje, recimo, Pavla Usanova pred publikom anarko-pankova, posvećeno nekoj brutalnosti. Recimo, izlaganje o ekonomiji meksičkih kartela iz perspektive AES-a. Naravno, Pavel bi trebalo da bude u punoj opremi, sa leptir mašnom, inače slika neće biti prava.
Slika je veoma važna u smislu uticaja na društvo, tako da bi i u snažnoj subkulturi, naravno, trebalo da bude mnogo karnivalnih pankera koji uglavnom kopiraju vizuelne slike, a ne stil mišljenja i, što je najvažnije, postupaka. Ali oprostite mi što neću detaljno zastajati baš na vizuelnoj komponenti, poput irokeza i zakčeva: to je stvar dizajnera, oni bolje razumeju jezik materijalne kulture.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
