Na sajtu panarchy.ru objavljen je manifest o startu projekta za preseljenje evropskih libertarijanaca u Crnu Goru – analogu američkog Free State Project. Neočekivano za sebe, pristala sam da uđem u ovaj projekat u ranoj fazi. Ako se ništa ne izgubi zbog nekih novih covid ograničenja, u aprilu nameravam da otputujem u tu zemlju i počnem da se smeštam.
Kada govorim o ranoj fazi – to znači bukvalno sam početak, jer je u okviru projekta do sada u zemlju preselila bukvalno samo jedna porodica, dok ostali potencijalni učesnici još uvek diskutuju o perspektivama u telegram-čatu, koji se odvojio od glavnog čata panarhijista, i koji je prvobitno bio posvećen sistidingu.
Tako će moj kanal, koji je do sada bio pretežno teoretski, za neko vreme steći odlike travel-bloga. Naravno, daleko sam od misli da ću čim stignem učiniti da cela zemlja krene ogromnim koracima ka libertarijanizmu. Pre će biti potrebno da ja nekako naučim da preživim na novom mestu, pošto su troškovi života tamo ipak veći nego u mojoj trenutnoj zapadnjaci. Ali ako onima koji će se preseliti posle mene bude malo lakše zahvaljujući meni – to će već značiti da se nisam uzalud pokrenula.
Hvala, veoma dobar kanal, zapratila sam. Sada o snimku.
Zapravo, ubedljivo i sa ilustracijama nam je demonstrirano da se moderne korporacije malo razlikuju od država, i obrnuto. Megakorporacije, sposobne da se efikasno šire, ne postaje svaki biznis, već onaj koji obavlja funkciju platforme za druge biznise. Troškovi skaliranja platformskog biznisa su relativno mali, a profit prvenstveno zavisi od mrežnog efekta. Zato korporacije starog tipa, poput nekog Gazproma, neće promeniti stanje na novom globalnom tržištu, ali onaj isti Yandex – to je ozbiljan igrač sa perspektivama daljeg rasta, naročito ako mu uspe da proguta Rusku Federaciju koja mu se mota pod nogama.
Ali šta se dobija. Zapravo, zaposlenih u takvim korporacijama ima relativno malo. Ali razvoj platformi je faktor koji doprinosi uspehu malog biznisa, pa čak i frilansera koji zarađuju na tim samim platformama. Sa svakom novom platformom biva sve više ljudi koji na njima zarađuju. Same platforme imaju, naravno, neuporedivo više, ali šta, žao nam je li?
Ne, nije žao, sve dok igra izgleda pošteno. U snimku se upravo govori o nekoliko slučajeva kada je igra bila žestoka, pri čemu su igrači bili u znatno različitim težinskim kategorijama. Korporacije, postajući uporedivi sa državama po snazi, sasvim mogu sebi da priušte i metode koje su pre više prikladne za kriminalne grupe. Da li treba da očekujemo da će stari dobri teritorijalni bandita dati lekciju mladom, drskom i eksteritorijalnom? Da li treba da se bojimo novog bandite više od starog?
Sve je moguće. Sasvim je moguće zamisliti zle korporacije na slobodnom tržištu, kakve nam je Holivud u mnoštvu nacrtao. Ali oko takvih kompanija se ipak vidi neki prizvuk teatralnosti. Mnogo je lakše zamisliti korporaciju koja je srasla sa klasičnom državom u simbiozi, koristeći političke metode za uklanjanje konkurencije kada je zgodnije brute force, i ekonomsku moć kada je zgodnije blaži pristup. Takve korporacije vidimo već sada, jedu predsednike SAD za doručak. Ali vidimo i snagu građanskog otpora protiv prljavih trikova, čemu primer je nedavna istorija sa GameStop-om.
Prateći autora snimka, i ja u ovoj objavi mnogo putujem rukama, okrećući se, jer vidimo da se pravila menjaju bukvalno pred očima i nije potpuno jasno kako će tržište to tačno rešiti. Ali za sada mogu da dam opreznu pretpostavku da će tržište države sve više potiskivati u stranu, kako ne bi smetale, a vlasnici raznih platformi će, kako tržište zasićuje, sve manje biti uznemireni i sve više ceniti predvidljivost pravila. A za to će i sami morati da ih poštuju. Pritom, pod pravilima mislim na ono što vlasnik platforme zahteva od svojih korisnika – već na ono o čemu su se sami vlasnici platformi dogovorili. A sa pojavom prava, konflikti se rešavaju mnogo lakše i nanose mnogo manju štetu.
Mnogi znaju za Bitcoin Pizza Day, koji se slavi 22. maja, u čast prve kupovine robe za bitkoin, kada je 18. maja 2010. godine jedan lik iz Floride po imenu Laslo Hanic uputio poziv, rekavši da želi picu i plaća 10000 bitkoina; čekao je četiri dana, i tek tada je pronašao nekoga ko će mu u zamenu za bitkoine kupiti baš tu picu.
A 24. februara slavi se Lightning Pizza Day. 24. februara 2018. godine isti taj Laslo Hanic ponovo je kupio picu koristeći tek tada pokrenutu lightning mrežu – protokol drugog sloja iznad bitkoin blokčejna. Ovog puta cena dve pice iznosila je svega 649000 satoshija, odnosno 0,00649 bitkoina. Po današnjim cenama to je približno 330 dolara. Takođe, kupovinu je obavio znatno brže, nije morao dugo da čeka prodavca.
Za osam godina ćerka je prilično odrasla
Tehničke detalje je opisao na resursu za lightning programere, i iz teksta se vidi koliko je to tada bila nezrela tehnologija. Sada je korišćenje lightning-a i dalje daleko od jednostavnosti, ali je ipak napredak značajan.
Kako sam ja sve to saznala? Na Telegramu postoji praktičan kustodijalni lightning novčanik @lntxbot, opremljen brojnim spoljnim servisima. Konkretno, tamo se možete pretplatiti na slanje plaćenih reklamnih oglasa. Pošaljete botu komandu /sats4ads on 15 – i s vremena na vreme ćete od bota primati poruke sa veoma kratkim reklamama i dugmetom „claim“. Klikom na dugme dobijate nagradu u iznosu od 15 milisatoshija po karakteru (to je veoma malo, ali možete eksperimentisati sa cenom – možete primati skuplje oglase, ali u manjem broju). I tako, danas je stigla obaveštenje u kojem su me čestitali za praznik, ispričali mi celu ovu priču i ponudili cashback u satoshijima za svaku kupljenu picu. Nažalost, ponuda nije važila za Rusku Federaciju, tako da bot nije baš najbolji sa targetiranjem reklama.
Zauzvrat, danas sam dobila još jednu ponudu za reklamno postavljanje. I, pošto je takav dan, tražila sam plaćanje putem lightning-a, 10000 satoshija – tačno sto miliona puta manje nego što je pica koštala u maju 2010. godine.
Zato sa zadovoljstvom objavljujem oglas za predavanje o kriptovalutama, koje će se održati predstojećeg subote u Jekaterinburgu. Nadam se da među mojim čitaocima ima stanovnika ovog grada koji još uvek nisu informisani i da reklamni budžet predavača nije propao uzalud. Povucite i svoje poznanike na predavanje, ako im naravno želite dobro, jer ovladavanje upotrebom bitkoina je definitivno dobro. U suprotnom, ne bi pokušavali da nas zbog toga kažnjavaju i oporezuju.
A sam oglas ide u sledećoj objavi, kako bih ga nekako odvojila od ove razvučene preambule.
Drago mi je što predstavljam novi video Libertarian Band-a – momci su započeli dugo očekivani ciklus o alatima agorizma. I mada više ne pišem scenarije za njih, oni se odlično snalaze, čemu sam veoma drago.
U videu je dat istorijski uvod o šifrovanju i o tome kako je sva ta strogo državna kuhinja iznenada dovela do kriptovaluta, odnosno alata za oslobađanje od države, a na kraju su date preporuke za njihovu upotrebu.
Bez ovog načina razmišljanja nikada nećemo postati razvijena zemlja, i ovog puta problem uopšte nije u državi. On je mnogo širi. To se odnosi i na neke libertarijance, jer bez prihvatanja filozofije opisane u nastavku, nikada nećemo pobediti stacionarnog bandita!
„Veoma važan trenutak je tolerancija prema neuspehu. To jest, propasti u Dolini nije sramota. Ako pregledam neke biografije i osoba dođe na intervju i kaže: ‘Propao sam sa startupom i sada tražim posao’ ili, recimo: ‘Imao sam dva ozbiljna neuspeha’, ja na to ne gledam kao na: ‘Uf, to ne želim’, već kao na to da on ima iskustvo neuspeha, i što znači da je vredniji od osobe koja još uvek nije propala ni jednom. On je lik sa iskustvom. I štaviše, lik koji je dokazao da može da ustane i krene dalje nakon neuspeha. To je supervažno, jer u onome čime se ovde baviš, neuspeh je praktično obavezan deo igre. Konstantno propadaš jer konstantno isprobavaš nove lude ideje. Ako ne propadaš, znači da previše izbegavaš rizik. To je veoma važno.“
„I poslednje što, po mom mišljenju, verovatno veoma snažno utiče ne samo na biznis, već i na samo društvo — to je u principu prihvatanje, tolerancija prema ludom, nepoznatom, neobičnom, svakoj takvoj ludačkoj stvari. Jer zapravo sve kul ideje su u početku lude. Ako ne možeš da prihvatiš ljude koji se ne oblače onako kako tebi odgovara ili se ponašaju onako kako ti ne odgovara, ili nešto slično, onda takvo društvo najverovatnije neće podržati neku novu ludu ideju, tipa: ‘A hajde da napravimo društvenu mrežu gde će svi imati prava imena i gde će deliti fotografije’. Ta ideja, u vreme kada je Facebook počinjao, delovala je ludo. Na internetu niko nije koristio svoja prava imena. Ali venture kapitalisti veruju, daju novac upravo zato što su navikli na to da su lude ideje dobre. I oni znaju da one mogu propasti.“
Nigdde nisam mogao da pronađem treće izdanje The Machinery of Freedom. Pronašao sam ga na ovom divnom sajtu. Veliko hvala za rad koji obavljate, to je veoma važno za našu ideju. Želeo sam da pitam: da li je moguće nekako dobiti original knjige, treće izdanje, u pdf formatu?
Aleksandar
Imala sam u wordu od autora, ali pošto je veoma potrebno, onda sam konvertovala u pdf. Želela sam ujedno i u epub, ali kvalitet automatske konverzije ostavlja mnogo toga da se želi, tako da neka se time pozabavi neki drugi entuzijasta, a ja u međuvremenu dorađujem prevod u ovom formatu.
Molim vas, preporučite knjigu o ankapu, osnovnu, takvu da je dam poznaniku koji nije upoznat sa temom, i da on, bez zapinjanja o gomilu termina, razume kako ankap može da funkcioniše (novac, sudovi, policija itd.). Hvala.
анонимный вопрос
Smatram da je upravo Fridmanova Mehanika slobode takva knjiga, inače ne bih uložila toliko truda u nju. Autor se ne opterećuje izlaganjem istorije libertarijanizma ili barem samo ankapizma, ne prepričava ekonomsku teoriju, već upravo daje viziju: kako sve to funkcioniše na slobodnom tržištu i koje konkretne oblike će, po njegovom mišljenju, poprimiti (barem u SAD).
Tako da neka vaš poznanik počne da čita na sajtu, a za otprilike mesec dana se veoma nadam da ću konačno objaviti finalnu elektronsku verziju.
Mihail Svetov je objavio davno najavljeni video o metodama nestajanja s radara, kreiranja anonimnih i pseudonimnih identiteta. U odricanju se odgovornosti navodi da tehnički stručnjaci verovatno neće saznati mnogo novog iz njega. Ja nisam tehnički stručnjak, ja jesam saznala.
Moj pseudonimni identitet kreiran je sa mnoštvom ranjivosti, stoga ne očekujem da će izdržati bilo kakvu pažljiviju pažnju, i svoju aktivnost posmatram više kao intelektualnu igru. Ako mi iznenada bude potrebno da kreiram novi pseudonimni identitet od nule, koristiću Mihailove savete. U meri u kojoj već primenjujem metode koje je on predložio, nemam zamerki: to zaista radi. Znači, može se oprezno pretpostaviti da neće biti ozbiljnih rupa ni u onim momentima koje nisam isprobala.
Drago mi je što je Svetov preispitao svoj stav o tome u kojoj meri se može verovati anonimnim izvorima. Šteta je što je zbog tog zaključka morao mnogo puta da pogreši i izgubiti mnogo novca, ali šta remedy, to je cena za preterani snobizam i želju da što duže zadrži belinu svog plašta.
P.S. Gledaoci su primetili da Svetov u svom uputstvu nije dopisao komandu za ažuriranje paketa u terminalu, i kao rezultat je ažurirao samo njihovu listu. Ispravna komanda izgleda ovako:
U prošlosti (pre 150-200 godina i ranije) zakoni su bili mnogo primitivniji nego danas. Mnogi aspekti života uopšte nisu bili regulisani, mnogih definicija termina nije bilo (na primer, „svi su obavezni glasno da se mole ujutru“ – koliko glasno i gde je granica jutra?), mnogi momenti su prepušteni subjektima prava i onima koji primenjuju pravo. Uz to, svako je imao pravo na nošenje oružja, a poreski teret je bio prilično primitivan. Može li se smatrati da je tadašnje društvo bilo mnogo bliže ankapu nego današnje? I ako jeste, zašto smo skrenuli u pogrešnom pravcu?
анонимный вопрос
O ovoj temi bi trebalo za početak ponovo pogledati jedan naš video o stacionarnom banditu, gde izlažemo ovu jednostavnu teoriju i pokazujemo kako se prirodna država pretvorila u onu čudnu apsurdnost koju imamo sada.
Konkretno, u videu je navedeno gde smo skrenuli u pogrešnom pravcu. Skretali smo u pogrešnom pravcu svaki put kada smo menjali slobodu za bezbednost. U slučaju proto-ankapa Irske ili Islanda, radilo se o spoljnoj osvajaličkoj akciji prilično očiglednih „rupa u zemlji“, tako da se tamo još može reći da je potpuno nebitno šta su izabrali starosedelački stanovnici, zapravo nisu imali izbora, odlučivala je gruba sila. Ali u SAD-u se već ne može pozvati na faktor spoljne osvajanja, baš su rat za nezavisnost uspeli da dobiju u režimu anarhije. Ali nakon toga je usledio upravo preokret u pogrešnom pravcu. Na slobodnom tržištu potrošaču je korisna konkurencija proizvođača. A proizvođaču je, naravno, korisan monopol. Potrošača je više, ali su oni slabije organizovani. Sjedinjena manjina sposobna je da sebi obezbedi nesrazmerno veliki uticaj. Tako je u SAD-u počela da bubri federalna vlada koja uvodi ekonomske regulacije, i stanje u državama je sve manje podsećalo na ankap. Državi su stavili prst u usta, a ona je odsekla do lakta.
Malo sa drugih pozicija, ali mnogo detaljnije, ovaj proces je razmotren u knjizi Rodiona Belkoviča Krv patriota koju sam nedavno „piratizovao“ (ne zaboravite da donirate CRI-ju nakon čitanja, jer autor ne voli pirate, treba ga prevaspitati). U Evropi su isti procesi tekli uz još veću popustljivost društva, jer tamo nisu stigli ni da pomirišu miris stvarne anarhije, pa su pokušavali da izmisle nerealnu, zasnovanu na negiranju privatnog vlasništva.
Zatim pogledajte naš drugi video o uslovima održivosti anarhije.
Tamo pričamo o glavnom uslovu bez kojeg ništa neće uspeti. Ako gledamo na makronivou, stvar je u dominantnim vrednostima. Vrednost slobode ipak mora biti viša od vrednosti bezbednosti, inače skretanje ka ankapu neće biti moguće, a čak i ako se uspe stići do njega, bez lične zaštite sopstvenih prava lako se može vratiti u ropstvo.
Ali kako sloboda može ostati vrednija od bezbednosti ako vrednost ljudskog života raste? Stvar je u tome što i na strani agresora postoje živi ljudi, i oni takođe cene bezbednost. Spremnost da se prilikom odbrane napadaču nanese neprihvatljiva šteta je osnova doktrine odvraćanja, o kojoj smo takođe snimili video, kojim predlažem da završimo današnju temu.
Stalno čujem kritike na račun ideje o uklanjanju agresivnog nasilja iz društva pomoću biotehnologije (razvojem genoterapije). Skeptici govore da je sklonost nasilju veoma složena, da je određuje mnoštvo gena i da njihovo određivanje nije moguće. Zapravo, to je zaista tako, ali samo ako tražimo upravo gene sklonosti ka nasilju, iako za rešavanje postavljenog zadatka to uopšte nije potrebno. Istraživanja Lorenca opisuju evolucioni put kojim su mnoge vrste životinja stekle „urođeni moral“ neagresivnosti prema jedinkama sopstvene vrste (u stvarnosti, to nije moral u uobičajenom filozofskom smislu, već instinkt ponašanja). Mnogi na to iz nekog razloga nisu obratili pažnju, ali Konrad Lorenc jasno ukazuje u svojim radovima da vrste sa urođenim moralom osećaju snažan osećaj gađenja (tj. aktivira se određeni mehanizam kočenja agresije) kada žele da nanesu štetu telu svog srodnika (radi jednostavnosti, dalje ćemo to nazvati „Lorencov mehanizam“ po imenu autora koji ga je otkrio). To značajno kontrastira sa običnim razumevanjem „sklonosti ka nasilju“. Na primer, ježevi su prilično agresivni u uobičajenom smislu (jer su predatori), ali nisu sposobni da nanesu fizičku štetu svojim srodnicima.
Iako je sam Lorenc pisao da je kod čoveka „urođeni moral“ veoma slab, ipak, njegovo prisustvo može se primetiti kod znatnog dela društva, možda čak i kod većine. Verovatno ste obraćali pažnju na scene u filmovima gde neko želi da se osveti za neku uvredu, uzme oružje u ruke, priđe nenaoružanom protivniku, usmeri cev u njega, ali iznenada napadaču zadrhte ruke, postane mu loše i ne uspe da pucaju. To je upravo obrazac ponašanja vrsta sa jakim variantom Lorencovog mehanizma, ali je kod ljudi on prilično varijabilan (za razliku, na primer, od ježeva i zmija kod kojih svi jedinci u populaciji imaju jaku varijantu ovog mehanizma zbog pritiska prirodne selekcije). Shodno tome, ovu osobinu određuju aleli jednog ili više gena (različite forme jednog i istog gena, smeštene na istim delovima hromozoma). S obzirom na viski stepen varijabilnosti jake/slabe varijante Lorencovog mehanizma kod različitih ljudi, određivanje konkretnih gena i njihovih pravih (nama potrebnih) alela je prilično jednostavno čak i na savremenom tehnološkom nivou.
Može se definisati okvirni plan istraživanja. Aktivisti otvoreno pokazuju provokativno ponašanje, na primer, pokazujući svoju pripadnost LGBT zajednici na mestima gde se obično nalaze homofobi, vređaju ih, ali, što je važno, ne primenjuju prema njima nikakvo fizičko nasilje. Ako je vidljivo da je osobu uvreda snažno pogodila, ali je ona ipak jednostavno otišla (idealna varijanta — nameravala je da udari, ali na kraju nije mogla), obavestimo je da je to bio naučni eksperiment, da je brava što se suzdrжала i uzmemo joj uzorak DNK, označavajući ga kao „miran“. Ako je pokušala da udari aktivistu — odmah zaustavimo napad pomoću paprenog spreja i uzmemo uzorak DNK, označavajući ga kao „agresor“. Ponavljamo ovo više puta kako bismo kreirali uzorke dovoljnih dimenzija.
Zatim šaljemo prikupljeni materijal u laboratoriju gde se vrši dekodiranje (sekvenciranje) DNK. Može se poslati u Silikonsku dolinu — tamo će neki od brojnih bioteh-startapa sigurno biti srećan da primi uzorke koje smo prikupili, jer oni u samoj Kaliforniji ne mogu vršiti uzimanje uzoraka DNK na tako „agresivan“ način. Na osnovu poređenja dva uzorka određuju se konkretni geni odgovorni za snagu Lorencovog mehanizma i aleli koji su nam potrebni (koji kodiraju jaku varijantu). Nakon što se oni odrede, može se, na primer, kreirati genoterapija za odrasle i genetski test za trudnice (koji će ženu naterati da ozbiljno razmisli o tome da li vredi nastaviti trudnoću).
Ideja sistejdinga, odnosno stvaranje kontraktnih jurisdikcija na plivajućim platformama ili veštačkim ostrvima u međunarodnim vodama, čini se kao prilično zanimljivo rešenje problema potrebe da se bude potčinjeno monopolnim i nasilnim stacionarnim banditima u obliku država. A kolonizacija nebeskih tela van Zemlje je uopšte neophodnost bez koje čovečanstvo ne može preživeti u dugoročnoj perspektivi. Međutim, na ove opcije se ne može računati kao na realnu mogućnost bekstva od stacionarnog bandita dok on još uvek postoji, kao i dok je sposoban i spreman da primeni nasilje.
Zapamtite: ako vi možete negde da stignete, onda može stići i stacionarni bandit. To su nam već pokazali primeri republike Minerve, Liberlanda i plivajuće platforme u blizini obala Tajlanda. U svim ovim slučajevima pokušaj bekstva od države završio se njenom invazijom. Takođe, na vas može biti primenjeno raznovrsno distanciono naoružanje, na primer, granatiranje raketama. To je najjednostavnija varijanta za vlasti da se otarasaju udaljene neposlušne jurisdikcije bez ikakvog rizika za sebe.
Ne treba takođe zaboraviti još jednu činjenicu. Stvaranje jurisdikcija udaljenih od ostatka sveta nosi ogromne troškove, takve jurisdikcije je teško razvijati i one su neprivlačne za mnoge ljude zbog nedostupnosti ili visoke cene mnogih pogodnosti.
Da bi se zaštitili od napada stacionarnih bandita, ljudima koji su odlučili da izađu iz njihove jurisdikcije potrebna su određena sredstva za odvraćanje napada i samoodbranu. Slobodni ljudi moraju biti naoružani, osim toga, moraju imati mogućnost da zaprete bilo kom potencijalnom agresoru nanošenjem neprihvatljive štete. U savremenim uslovima, najdostupnije sredstvo odvraćanja ovog tipa mogu biti uzorci opasnih virusa – preteći njihovim puštanjem može se naterati liderstvo države da vas ostavi na miru. Ali, bez obzira na to koje sredstvo odvraćanja i samoodbrane bude izabrano – njega je najlakše primeniti ako se ne pokušava pobeći od stacionarnog bandita što dalje, inače on može, ponovljam, uništiti vas distancionim naoružanjem bez ikakvog rizika za sebe. Takođe, ne zaboravimo na etički momenat — virusi su neizbirivo OMP (oružje masovnog uništenja), koje može pogoditi celokupno stanovništvo planete, uključujući i one koji nemaju nikakve veze sa agresivnim akcijama vlade. Primena ovog oružja potpuno je u suprotnosti sa libertarianskom etikom, a bez ovakvog oružja odvraćanja, stacionarni bandit će pre ili kasnije doći do vaše KJ, čak i ako se ona nalazi na Marsu. To je realna politika.
U konačnici imamo sledeće: do udaljene jurisdikcije se sasvim može stići u cilju njenog potčinjavanja, ona se može prilično lako uništiti distanciono, a život u njoj je neprivlačan za većinu ljudi. Uzimajući sve ovo u obzir, najprofitabilnija strategija je težnja ka postizanju slobodnog društva tamo gde se trenutno nalazite, ili, ako vam ipak simpatiše ideja naseljavanja ranije neizmenda zemalja, onda ih treba birati među najdostupnijim, najkomfornijim i ekonomski najprofitabilnijim teritorijalnim oblastima, a ne među ostrvima u okeanu ili uopšte kosmičkim objektima. A za učvršćivanje svojih namera treba koristiti raznovrsna sredstva odvraćanja i samoodbrane – tada niko neće moći da vam nastavi namećati svoju nasilnu vlast. Samo stvaranje udaljenih jurisdikcija, na primer u istim okeanima ili svemiru, zadatak je kojim se može baviti tek nakon uklanjanja mogućnosti primene nasilja od strane trenutnih stacionarnih bandita, kako se ne bi plašili invazije ili uopšte distancionog uništenja sa njihove strane.
Komentar Aleksandra Tatarkova:
Ako se država ucenjuje virusnim napadom u slučaju agresije, onda je logično svoju bezdržavnu teritoriju organizovati upravo u glavnim gradovima!
Na primer, proglasiti slobodnim jedan konkretan mikrorejon.
Logika je sledeća: Svoju sopstvenu prestonicu sigurno neće bombardovati. Pri tome, u slučaju agresije države protiv slobodne teritorije, mnogo je lakše zatruti njihove akumulatore vode.
Što se tiče ideje odlaska na kraj sveta, koju je Svetov propagirao – tu je istorija sa „Hramom sunca“ tipičan primer. Činilo se da nisu štetili državi, otišli su u gluvinu koju ne možeš naći na mapama, čak nisu odbijali da plaćaju poreze i nisu iznosili zahteve…
Za državu je povodom za kaznenu operaciju bio sam činit njihovog postojanja. Njima nisu potrebni drugi razlozi!
P.S. Mi ne pozivamo na korišćenje virusa, to je ideja Aleksandra Rozova, koja bar izgleda realistično u poređenju sa naivnim snovima sistejdera, iako je to krajnje nehumano. Mi se uvek izjašnjavamo za opciju iskorenjivanja agresivnog nasilja kao takvog, tada neće biti ni problema sa stvaranjem KJ!
