Ako ne bude države, a žena me prevari, da li će biti opravdano baciti je kroz prozor ako živim na drugom spratu kuće koja pripada udruženju vlasnika, koje je odbilo usluge osiguranja, ali uz usmeno zaključen ugovor o obezbeđenju teritorije od strane privatne obezbeđivačke agencije, koja je registrovana na teritoriji gde postoji država čije je državljanstvo naša zajednička ćerka, koja je po njihovom zakonu dužna da brine o roditeljima invalidima, u koje spadaju i lica bez državljanstva, kojom je moja žena, podnela zahtev za boravišnu dozvolu i koja je zbog razlike u vremenskim zonama formalno prihvaćena?
Topotuška
Ovo pitanje je u svoje vreme, ako se dobro sećam, Aleksej „Kamendant“ Terešuk naveo kao primer koliko se sitnim detaljima potpuno hipotetičkog bezdržavnog društva budućnosti mogu sa izuzetnim interesovanjem baviti čak i ne samo trolovi, već sasvim entuzijastični ankap ljudi, koji upadaju u deduktivnu jeres izvođenja bilo kakvih, koliko god sitnih, detalja iz malobrojnih opštih principa.
Ali ne. Da bi se iz opštih principa izveli posebni zaključci, potrebno je opštim principima dodati dodatne informacije koje se odnose na one uslove u kojima te zaključke izvodimo. Što se više pretpostavki oslanjaju polazni podaci, to je rezultat nagađanja neukusniji i nestavrniji.
Znači li to da je deduktivna metoda beskorisna? Naravno da ne. Jednostavno, da biste dobili pouzdane rezultate, morate uzeti opšte principe i približiti ih što više onoj lokalnoj situaciji na koju ih budete primenjivali.
A sada da se vratimo na šaljivo pitanje i damo mu ozbiljan odgovor.
Pitanje o opravdanosti bacanja prevarene žene kroz prozor može imati pozitivan ishod samo u uslovima u kojima se prevara smatra povredom prava. Može li se prevara smatrati povredom prava u odsustvu države? Može. Napomenimo da se u našem hipotetskom društvu brak zvanično smatra odnosom vlasništva, barem u smislu kontrolisanja žene.
Idemo dalje. Odbijanje udruženja vlasnika usluga osiguranja znači da nanošenje štete zdravlju jednog od stanovnika udruženja ne predstavlja delikt prema udruženju.
Činjenica da privatna obezbediteljska kompanija izvršava usmeni ugovor o zaštiti teritorije znači da se u našem hipotetskom bezdržavnom društvu priznaju usmeni ugovori.
Ako legalno operativna privatna obezbeđenja na zaštićenom terenu zabeleži štetu na kućnom okruženju usled pada Topotuškinove žene, teško mi je da dalje zamislim pravnu konstrukciju u okviru koje bi obezbeđenje odgovornost za oštećenja prebacilo na ženu, a ne na Topotušku koja ju je izbacila. Na taj način možemo konstatovati da, pošto bacanje kroz prozor velikog objekta nosi opasnost od štete kućnom okruženju, to predstavlja nedozvoljen postupak, i dobili smo odgovor na početno pitanje, čak i ne kopajući se u detalje koji se tiču vremenskih zona. Štaviše, prema usmenom ugovoru, obezbeđenje može biti u obavezi da sprečava čak i bacanje opušaka na travnjak, koji se smatra smećem, stoga Topotuškin argumenti da je žena prilično kompaktna i da nije ništa posebno oštetila, teško će imati efekta. Prljanje ispod prozora je nedozvoljen postupak, tačka.
Jedan od prigovora slobodnom društvu kaže da se monopolom ionako ne može izbeći, jer postoje određena fizička ograničenja. Na primer, u jednoj zgradi teško mogu istovremeno raditi nekoliko kompanija koje se bave vodosnabdevanjem ili elektroenergetikom. Živeći na određenom mestu, u svakom slučaju ćete morati da se pomirite sa tim da određene usluge pruža samo jedan dobavljač, što znači da on može manipulisati cenama tih usluga i njihovim kvalitetom kada god poželi, jer ionako nećete imati mogućnost da odložite uslugu zbog nedostatka alternativa. Zbog toga je neophodna politička kontrola i regulisanje aktivnosti dobavljača određenih usluga.
Često ovaj argument zbuni mnoge pristalice ideja slobode, međutim odgovor je zapravo prilično očigledan. Hajde da razmotrimo šta će se desiti kada državna kompanija (ili privatna kompanija regulisana od strane države) i nezavisna privatna kompanija pokušaju da uvećaju cene svojih usluga i smanje njihov kvalitet.
Ako nije moguće jednostavno preći na alternativu, ljudi u takvoj situaciji obično počinju da bojkotuju nepoštenog dobavljača usluga. Oni prestaju da mu plaćaju, organizuju mitinge ispred njegovih kancelarija, blokiraju prolaze, ukratko, na sve načine ometaju organizaciju da nastavi svoju деятельность sve dok problem ne bude rešen. Kako zapravo bojkot utiče na rad različitih tipova kompanija?
Za kompaniju pod kontrolom države bojkot uopšte nije strašan. Ona uvek može dobiti od države subvencije za pokrivanje svih pratećih troškova. Verovatnije je da će se ljudi predati i pomiriti sa visokim cenama i lošim kvalitetom usluga, nego da će bojkotovana kompanija pretrpeti bilo kakvu štetu. Naravno, postoji šansa da ljudi svojim bojkotom mogu uticati na političku vlast, ali čak i u tom slučaju im promene na bolje ne mogu biti garantovane. Najverovatnije će umesto jednog političara doći drugi, koji će obećati poboljšanja kako bi smirio ljude, a zapravo neće uraditi ništa posebno.
Za nezavisnu privatnu kompaniju bojkot je prilično kritičan. Ona se može osloniti samo na sopstvene prihode, kojih u slučaju bojkota jednostavno neće biti. Subvencije nema od koga da dobije. Bilo kakva nevolja da se udovolji potrošačima može dovesti do bankrota. Na čelu kompanije morali bi biti potpuni idioti da ne reaguju na bojkot na odgovarajući način, jer bi u suprotnom došlo do gubitka profita. Ali čak i ako tamo zaista budu idioti – ta kompanija će jednostavno propasti, a na njeno mesto će doći druga kompanija sa već adekvatnijim rukovodstvom.
Kao što vidimo, privatne organizacije je prilično lako bojkotovati, čak i ako zauzimaju monopolnu poziciju, jer njihov profit i dalje zavisi od dobrovoljnih uplata klijenata i od toga da oni neće na bilo koji način ometati rad kompanije. Bojkotovanje kompanija pod kontrolom države je gotovo beskorisno, jer ih ne zanima ako ne ostvare profit na tržišni način – oni će ga dobiti iz vaših poreza.
Zaključak je jednostavan – prirodni monopoli koji nastaju u tržišnom okruženju vam ne prete, jer uvek imate mogućnost da bojkotujete njihove aktivnosti. Međutim, šanse da pobedite državni monopol i zahtevate od njega kvalitetno izvršavanje svojih obaveza su gotovo nikakve.
Došla sam u Crnu Goru 21. maja kako bih radila na projektu Montelibero. Tokom ovog perioda, lično sam uradila malo na projektu: nastanila sam se u relativnoj blizini zemljišta koje se kupuje u okviru projekta, učestvovala sam u čišćenju terena kako bi geodetski inženjer izneo katastarske granice zemljišta i budućeg puta do njega, i podnela dokumenta kako bih bila postavljena za direktora društva sa ograničenom odgovornošću Montelibero, koje je trenutno u procesu registracije. Dok firma nije registrovana, mogućnosti za dalju oflajn aktivnost u vezi sa zemljištem su ograničene.
Geometar na radu
Mnoge brine trošak života u Crnoj Gori. Navodim rezime za prvi mesec.
Ukupno je potrošeno 834 evra – to je samo za mene, bez uračunatih troškova u okviru Montelibera. Međutim, u ovaj iznos su uključene neke stavke koje će u budućnosti biti znatno manje.
Na smeštaj je potrošeno 282 evra, dalje će biti mnogo manje. Prvo, prvih 7 dana su bili u hostelu po 6 evra po noćenju. Drugo, kada sam iznajmila dugoročni smeštaj od 120 evra mesečno, jednu mesečnu kiriju morala sam da ostavim kao depozit, uz potencijalni povrat koji neće biti tako brzo.
113 evra je potrošeno na nameštaj i opremu. Na primer, iz Rusije sam donela skoro ceo stacionarni kompjuter, osim monitora i kućišta jer su teški, a i zaboravila sam da ponesem ruter. Morala sam da kupim polovnu opremu na licu mesta. Takođe, u stanu nisu postojali električni ketler i sušilica za veš. U budućnosti očekujem jedan veliki trošak po ovoj stavki, a nakon toga će ona skoro nestati.
Veoma neprijatan trošak je borbeni porez od 30 evra, 1 evro po danu boravka u zemlji. Porez će se morati plaćati sve dok se ne dobije boravišna dozvola, što je, sa svoje strane, vezano za rokove registracije firme u kojoj sam direktor. Tako da će ovaj trošak sledećeg meseca biti manji, a kasnije će potpuno nestati. U svakom slučaju, počeće troškovi održavanja firme, ali u mom slučaju, srećom, oni će biti plaćani kroz projekat, takav socijalni paket za zaposlenog sa mesečnom platom od 80 evra.
Najlući trošak iz perspektive bivših stanovnika Rusije su provizije za podizanje gotovine, na njih je potrošeno 29 evra. Ovdešnji bankomati uzimaju 2% + 5 evra. U supermarketima se naravno može platiti karticom, ali između ljudi ide samo keš, nema nikakvog „poslaću preko Sber-a po broju telefona“. To je ozbiljan razlog da počneš da zarađuješ keš ovde ili da stvaraš korisna poznanstva za povoljnije podizanje gotovine nego preko bankomata.
Na prodavnice je potrošeno 170 evra, i još 54 na ugostiteljske objekte. Ove troškove se može optimizovati, ali pretpostavljam da će i dalje na hranu i sitne kućne potrebe odlaziti oko dvesta.
Ukratko, ako se iznajmi veoma skroman stan u jeftinom gradu (Bar je možda najjeftiniji grad na obali), kada se život donekle stabilizuje, može se računati na mesečni iznos od 350-400 evra – ako živiš sama. Porodica će imati manje specifične troškove zakupa i verovatno će se uklopiti u cenu od 300 evra po osobi.
Međutim, da bi se troškovi uklopili u ovu skromnu cenu, važno je ispuniti još par uslova. Prvo, zaboravite na pušenje, cigarete su ovde veoma skupe, više od 2 evra po paklici. Ja ih i nisam počela, meni je jednostavnije. Drugo, možete ne prijavljivati boravišnu dozvolu, već umesto toga raditi vizaran. O tome ću detaljnije kasnije.
Ako turista ne plaća boravišnu taksu, država bi, po ideji, trebalo da to kažnjava. U praksi se kažnjavaju samo oni koji traže boravišnu dozvolu, a da im porezi nisu plaćeni. Zato, umesto prijavljivanja boravišne dozvole, možete jednostavno jednom mesečno preći granicu sa Albanijom. Moj stanodavac se baš time bavi kao dopunskom zaradom: nabije po 4 osobe u svoj auto, uzme po 10 evra od svakog i vozi ih u Škodar, simpatičan albanski gradić na obali Skadarskog jezera. U Albaniji je skoro sve voće i povrće otprilike duplo jeftinije, kao i dosta artikala u supermarketima. Tako da mnogi idu tamo samo da se snabde, a usput dobiju i pečat o prelasku granice, koji daje pravo na produženje roka legalnog boravka u Crnoj Gori. Dakle, ako ne planirate daleko unapred i ne jurite za tim da kroz deset godina dobijete crnogorsko državljanstvo – vizaran je najjeftiniji način legalizacije. Nisu potrebni nikakvi PCR testovi, u Albaniji čak uopšte nisam videla ljude sa maskama.
Jednostavno zabavan albanski brend
Za kraj, niz utisaka o zemlji u celini.
Jezik je dovoljno srodan ruskom da već nakon mesec dana možeš razumeti veći deo onoga što ti govore, naročito ako govore polako. Obična komunikacija se odvija na mešavini crnogorskog i ruskog, ali u onim teškim slučajevima kada to nije dovoljno, dovoljno je preći na engleski i to rešava problem.
Lokalci su prilično ljubazni, iako ne toliko neverovatno gostoljubivi kao, recimo, Gruzinci. Vole da ćaskaju: skoro uvek komunikacija sa lokalcima se svodi na to da on priča, ti povremeno jednosložno odgovaraš na njegova pitanja, a on se raduje što je razumeo, pa čak i što si odgovorio u skladu sa temom razgovora. O politici malo pričaju, i to se češće odnosi na pitanje treba li ulaziti u Evropsku uniju, nego na to što su neki Rusi ili Belorusi imali nesuglasica sa svojom vladom. Libertarijanske vrednosti su im prilično prirodne, ali ih ne artikulišu.
Poslovna kultura u Crnoj Gori je predmet mnogo čuvenih priča. Stvara se osećaj da ćeš do trenutka kada uspeš da izvedeš manje-više složenu transakciju već stići da upoznaš celu porodicu ugovorne strane, pa čak i možda postati njihov rod. Cena transakcije će na kraju ispasti znatno viša od predviđene, ali će se u procesu pojaviti neke neočekivane koristi koje imaju potpuno indirektan odnos prema prvobitnoj predmetu razgovora. Ukratko, u to treba uroniti, a štedeti živce na tome je neisplativo.
Posla ov, u principu, ima, kako kvalifikovanog, tako i onog koji nije baš poseban. Sve dok znanje lokalnog jezika nije na visokom nivou, posao se može tražiti preko ruskojezičnih grupa na Fejsbuku, one su brojne i informativne. Kada čovek počne slobodno da priča, njegove mogućnosti se ozbiljno šire. Takođe, ništa ne sprečava rad na daljinu, ali to već i sami razumete. Internet je skup, ali je kvalitet prilično podnošljiv.
Hrana je ukusna, ali kuhinja nije previše bogata: meso, sir, hleb, povrće, voće. Kultura dimljenja mesa je na visokom nivou. Riba postoji, ali je lokalno ne cene previše. Jedu mnogo peciva, ali ovde ja sa lokalnim stanovništvom nemam mnogo zajedničkog.
Klima me je u početku iznenadila: krajem maja su večeri bile iskreno hladne. Sada više liči na moju predstavu o suptropima: danju je vruće, noću prijatno. Vlaga nije previše visoka, ne iritira. Klimu još uvek nisam ni uključivala, ali mislim da će posle nekog vremena biti potrebna. More je za sada prilično hladno, tako da su plaže već veoma tesne, dok je u talasima još prostrano. Kažu da lokalci usred vrućine migriraju u planine, gde je hladnije. Tamo još nisam bila, ali planiram.
Uopšte, što se tiče turističkih znamenitosti, Crna Gora me za sada zaobilazi. Posetila sam stari grad Budvu – i to je, zapravo, sve. Iako mi je bukvalno pored glave neka neverovatno stara maslina koja ima 2400 godina, o kojoj svi lokalci govore bukvalno uz uzdah, a na tri kilometra se nalaze ruševine starog Bara – nekako nemam vremena za sve to. Umesto toga, sada planiram da posetim turistički centar, produžim svoju registraciju nakon vizarana, a sutra da odem do glavnog grada gde sam uočila polovni skuter (onaj dugo očekivani veliki trošak za predmete opreme). Možda, kada budem na točkovima, ću moći da prošetam kroz zemlju i obiđem je detaljnije, ali to će verovatno već biti tema sledećeg izveštaja.
Stari grad Budve je jedina turistička znamenitost koju sam detaljno istražila
Čini mi se da sam dovršila prvi odeljak svoje knjige o ankapu, o osnovnim principima libertarijanizma. Podelila sam ga na pojedinačne главе, kako ne bi bio previše glomazan. Takođe, radi lakšeg snalaženja čitalaca, iznela sam sve brojne definicije termina koje dajem u tekstu na posebnu stranicu. Tamo ćete imati mogućnost da u koncentrisanom obliku steknete predstavu o tom čudnom pojmovnom aparatu koji koristim.
Takođe sam skicirala približno sadržao drugog odeljka, koji se za sada uslovno zove „Vlast“. Treći odeljak će verovatno biti posvećen međusobnoj povezanosti ankapa i libertarijanizma i igraće ulogu poslova nakon prvog dela knjige. Za dve druge dela knjige još uvek nisam skicirala strukturu.
Kao i ranije, ne isključujem razne ispravke, dopune i izbacivanja, naročito ako budete davali aktivan fidbek.
Borba protiv nasilja, kao i svaka druga društvena aktivnost, podrazumeva neprihvatljivost i nedopustivost određenih pojava i praksi, kao i korišćenje konkretnih metoda za postizanje namerenih ciljeva. U tom smislu, one koji popularizuju ideju borbe protiv nasilja optužuju za želju da silom nateraju sve na potčinjavanje njihovim sopstvenim idealima. Ponekad se mogu čuti izjave na osnovu kojih je život u društvu u kojem su naši ciljevi postignuti manje slobodan i nepravedniji nego čak i pod nekim prilično autoritarnim državnim režimima.
Ali ovakva argumentacija je povezana sa jednostavnim nerazumevanjem, a često i sa nevoljom da se razumeju metode koje mi predlažemo za korišćenje u realizaciji praksi borbe protiv nasilja. Pogled je usmeren isključivo na same prakse, dok se metode apsolutno ignorišu. Da bi vam bilo jasno o čemu se uopšte radi, navesti ću i same prakse i metode.
Šta smatramo i na osnovu naših istraživanja da bi trebalo postignuti radi suzbijanja, a čak i iskorenjivanja nasilja? Neprihvatljivost bilo kakvih nasilnih praksi, opšte naoružanje (balans potencijala nasilja) i primena genoterapije protiv nasilja. Sve ovo, barem delimično, ipak dopire do kritičara. Koje metode mi predlažemo? Vršenje nesilnog pritiska pomoću reputacionih i finansijskih instrumenata, kao i samoodbrana pri direktnom napadu. Ali ovaj trenutak se veoma često ignoriše. Neki kritičari čak ni višestruko ponavljanje ne shvataju da mi nudimo potpuno drugačiji pristup u realizaciji naših ciljeva. Oni sve posmatraju u okvirima apsolutno istog pristupa koji koriste države.
Samo što to uopšte nije tako. Čak i ta ista genoterapija protiv nasilja, kojom bismo, prema mišljenju nekih kritičara, navodno želeli da sve ljude pretvorimo u „povrće“, apsolutno se ne predlaže kao nešto što se treba prisilno uvesti. Scenariji njene primene apsolutno ne izlaze iz okvira metoda koje smo ranije naveli. Predlažemo njenu primenu na konkretne nasilnike prilikom njihovih direktnih napada, kao sredstvo samoodbrane. Takođe predlažemo uvođenje reputacionih i finansijskih sankcija prema onima koji su počinili nasilje u prošlosti, a kao opciju za ukidanje tih sankcija nudimo im izbor genoterapije protiv nasilja. I to je sve!
Još jedan momenat koji je takođe bio podvrgnut kritici je osuda bilo kakvih nasilnih praksi sa naše strane, čak i uz dobrovoljnu saglasnost. Argument glasi da mi nemamo pravo da intervenišemo u ono što se vrši uz dobrovoljnu saglasnost, čak i ako neko usled toga nanosi fizičku štetu drugome (jasnim primerom toga mogu se nazvati borbe bez pravila). Da, mi predlažemo intervenciju, jer takve prakse vode ka povećanju nasilnosti u društvu u celini. Ali mi apsolutno ne predlažemo silničku intervenciju.
Osuda i promovisanje bilo čega sa naše strane uvek se uklapaju u okvire vršenja nenasilnog pritiska i samoodbrambe pri neposrednom napadu. A ako neko kaže da su naše metode okrutne, pa čak i totalitarne – on jednostavno kritikuje ideju bez ikakvog razumevanja, samo radi same želje da kritikuje. Tim pre što takve optužbe zvuče apsurdno s obzirom na to da mi ni u čemu i nikada ne predlažemo iniciranje nasilja i silu primoravanja na bilo šta. A to je upravo ono što je instrument bilo koje totalitarne i okrutne politike, tako da smo mi očigledno veoma daleko od totalitarizma (tačnije, uopšte nismo povezani sa njim). Zapravo, optužbe za okrutnost i totalitarizam izgledaju veoma glupo od strane onih kritičara koji se zalažu za silničke kazne i nasilje uopšte kao metodu postizanja određenih ciljeva. I veoma je glupo stavljati u isti red nenasilni pritisak i silničko primoravanje.
U El Salvadoru je sve u redu sa pravom na oružje (od 21 godine se može posedovati, od 24 godine – nositi, za licencu su potreban test i uverenje o nekažnjavanju), sloboda delovanja privatnih obezbeđenja, samo 7,6% udeo državnog sektora u ekonomiji, najniže poresko opterećenje u celoj Americi. Sada još daju i stalno nastanjenje za tri bitkoina. Nije baš ankap, ali je mnogo toga uspešno realizovano. Pri tome, El Salvador je jedna od najkriminalnijih zemalja sveta: pljačkaju, ubijaju itd. Gde je onda taj čuveni BPN, ako svaki pošten građanin može biti naoružan ništa manje od bilo kog bandita?
Anonimno pitanje
Balans potencijala nasilja (BPN) je pojam koji je Bitarh nekada koristio kao univerzalni recept protiv nasilja (kasnije je odustao od tako vulgarnog tumačenja), preuzet od Auzana, koji je prepričavao Hiršlejferov model sa zaključkom uslova održivosti anarhije. Međutim, u izvornom modelu sve nije bilo nimalo svedeno samo na BPN. Za održivost anarhije prema Hiršlejferu potrebni su niska žestina konflikata, velika disperzija resursa i dovoljno visok prihod od mirnih aktivnosti.
Faktor žestine je neki integralni pokazatelj, koji se sastoji od karakteristika vojnih tehnologija, motivacije strana i slično. On se ne izračunava direktno, već se prepoznaje kroz poređenje različitih sukobljenih društava. Disperzija resursa osigurava težinu nastanka hegemonije zahvaljujući kontroli ekonomije. Visok prihod od mirnih aktivnosti smanjuje motivaciju za ratove.
Šta imamo u El Salvadoru? U njegovoj anamnezi je rat sa Hondurasom 1969. godine, a zatim građanski rat koji je trajao do 1992. godine, što znači da se može pretpostaviti određena navika na rešavanje pitanja silom, koju institucionalisti prate još od mračnih kolonijalnih vremena, a koja je uopšte prilično karakteristična za Latinsku Ameriku. Resursi su raspoređeni veoma nejednakovno: u maloj, gusto naseljenoj poljoprivrednoj zemlji postoji veliki deficit plodne zemlje, i ona je sva koncentrisana u planinskim predelima. Nivo siromaštva i nezaposlenosti je veoma visok, što znači da u zemlji jednostavno mora postojati veliki broj jeftinih boraca koji će neizbežno samoga sebe utilizovati, pritom uznemiravajući biznis, i time još više pojačavajući siromaštvo i nezaposlenost.
Koji faktori bi trebalo da vode ka smanjenju nivoa nasilja u El Salvadoru? Prvo, čuvena druga demografska tranzicija. Manje mladih ljudi znači manje banditizma. Drugo, zahvaljujući tome što značajan deo ekonomije čine novčane doznake iz inostranstva, to povećava disperziju resursa. Priznavanje bitcoina legalnim sredstvom plaćanja smanjiće provizije na transferima, što će povećati prihode od mirnog ekonomskog delovanja. Konačno, zemlja ima nedavno iskustvo primirja između bandi i vlade, kada je nivo ubistava naglo opadao. Ako se poželi, to se može ponoviti, što će ne samo smanjiti nivo nasilja, već i povećati decentralizaciju moći.
Zašto bi vlast u El Salvadoru sasvim mogla pristati na decentralizaciju? Zato što postoji susedna Honduras, koji je u bliskoj prošlosti bio vojni protivnik. I on sprovodi panarhičke projekte, poput charterskog grada Prospera na ostrvu Roatan, i još par manjih. Mali El Salvador ne može sebi da priušti taktiku RF-a prema susedima koji pokušavaju liberalizaciju, jer nema dovoljno snage. Umesto toga, morali bi sami da se podignu na njihov nivo. A imućni građani su mnogo značajniji faktor smanjenja nasilja od bilo kakvog mitskog BPN.
Naravno, Kapeljunkov stav mi je od početka bliži, pa od njega nisam očekivala ništa naročito zanimljivo, a pogrešila sam: bilo je mnogo duhovitih fraza koje se mogu rastavljati na citate. O Kagarlickom je bilo poznato da je jak polemista; i ovde se pokazao kao jak polemista. Najzabavnije mi se učinilo to što se njegov stav u velikoj meri prepliće sa stavom Ekaterine Šulman iznetim u emisiji Status, kada je govorila o Hajeku:
Kao da, stavite vaš liberalizam u drugi plan, demokratija je važnija.
Naravno, ako se strogo pridržavamo uslova zadatka o dve stolice, obe opcije su loše: i autoritarni vladar koji prvo liberalizuje ekonomiju, ali postepeno postaje rigidan i poludi, i demokratski „big state“ koji funkcioniše kao sredstvo za parazitovanje svih nad svima, te samim tim upada u petlju pozitivne povratne sprege.
Na debatama je Kagalicki aktivno zagovarao demokratiju umesto državnog plana; njegov sagovornik tome nije bio spreman, i na kraju je malo mesta ostalo za kritiku demokratije na debatama. Ipak, ipak je bilo jedan dobar argument, o tome kako će decentralizovano demokratsko planiranje samo još čvršće vezati privatnu inicijativu tuđim planovima nego što bi to bilo da je centralizovano, i da će se baviti čistom ekonomijom bez politike ispostaviti prosto nemogućim.
A ipak, nisam do kraja razumela: ako su oba učesnika debate bila oduševljena temom o kojoj su raspravljali i smatrala predmet diskusije zastarelim za oko sedamdeset godina – o kojoj temi bi mogli da se raspravljaju sa ve boljim smislom i zadovoljstvom, i šta ih je sprečilo?
Donacija za prevod ove glave bila je sasvim pristojna, 6000 rubalja, ali je i obim teksta u njoj prilično izuzetan, tako da je moralo biti naporno rada, u pauzama između dobrovoljnog libertarijanskog robovanja na pilani.
U ovoj glavi Erik Mak priča kako je Mizesov kalkulacioni argument o neodrživosti totalne planirane ekonomije uticao na Hajeka, opisuje alternativni pristup koji je Hajek razvio za opisivanje društva kroz ideju spontanih poretaka, a takođe detaljno (po mom mišljenju, čak i previše pedantno) analizira ideju da je sloboda situacija u kojoj svi poštuju određeni jedinstveni set apstraktnih pravila, koji nosi ponosno ime pravila pravednog ponašanja, pri čemu ih ne poštuju iz razloga koristi, već ih uzdižu na rang transcendentalne vrednosti. Ukratko, ako je Bog umro, to ne znači da je sve dozvoljeno.
Nadam se da će sledeća donacija biti za prevod Stefana Molinja, kod njega je stil jednostavniji, a poglavlja nisu toliko monstruozne veličine, tako da se razmak između donacije i proizvoda može učiniti ne previše dugim.
Jedna od metoda borbe protiv nasilnika je strategija provokacije, „maskarad“ protiv nasilja. Za one koji još nisu u toku – ova koncepcija predlaže da se ljudi skloni nasilju provociraju na napad i da se protiv njih primeni samoodbrana, uključujući i upotrebu lethalnog oružja. To će omogućiti otkrivanje mnogih skrivenih nasilnika, pa čak i njihovo uništenje direktno prilikom vršenja činova nasilja (inicijacija nasilja s naše strane prema bilo kome nije potrebna, mi se samo branimo od nasilja). Pri tome, pod provokacijom se ne nudi ništa nametljivo – to može biti samo šetnja u skupoj odeći mračnim prolazom ili sa LGBT simbolikom na gradskom trgu. Ako će neko samo zbog toga želeti da napadne osobu primenom fizičkog nasilja – to znači da je on nasilnik, protiv kojeg je samoodbrana potpuno opravdana.
Ali sa strane onih koji smatraju silu prihvatljivom metodom za postizanje ciljeva i održavanje određenih poretaka, može se čuti kritika ove koncepcije. Po njihovom mišljenju, čak i najmanja provokacija, koja uopšte ne podrazumeva nikakve aktivne akcije, ipak je jedan od najgorih i nemoralnih fenomena koji se mogu zamisliti. A sa druge strane, izmamiti nekoga šakama, ili čak ubiti zbog takve provokacije – to je sasvim normalno. Mislim da se već mogu izvući određeni zaključci o ovom stavu, uzimajući u obzir njegov nasilni karakter.
Naravno, slažem se sa izrazom „ne ulazi u tuđi manastir sa svojim pravilima“, u određenim slučajevima se on uklapa u ovu kritiku (na primer, ako LGBT pristalica zaluta u konzervativnu četvrt). Ali ako se neko ipak uvukao, zar je zaista potrebno odmah nasrnuti pesnicama? To je nenasilno kršenje, što znači da se ono može rešiti nenasilnim metodama. Posebno će dobro funkcionisati pretnja reputacionim sankcijama. A ako neko ne može da se obuzda od napada, onda je on, ponovo, nasilnik.
Takođe, ovu strategiju optužuju da je sama po sebi nasilna, jer njeni izvršioci unapred računaju na to da će izvršiti nasilje. Ali oni računaju samo na odbranu, a ne na napad. Svako ko izađe na ulicu sa sredstvima za samoodbranu, računa na to da će sa određenom verovatnoćom biti napadnut, inače ne bi ni uzeo ta sredstva. Znači li to da su sada svi oni koji žele da se zaštite – nasilnici?
Još jednom podsećam: sa bilo kojim nenasilnim kršenjem reda može se nositi nenasilnim načinom, pomoću reputacionih i finansijskih sankcija. A svaka inicijacija nasilja govori o tome da je onaj koji ju je izvršio – nasilnik. To je sve što je potrebno razumeti da bi se srušila bilo kakva kritika ove vrste.
Svi mi dobro znamo kako se razvijala istorija kazni za prestupe. U dalekoj prošlosti, smrtna kazna je bila prihvatljiva, pa čak i obavezna mera u slučaju kršenja različitih društvenih poretaka. Obično se to odnosilo na religijske norme i tradicionalne životne osnove. Spaliti, obesiti ili kamenovati mogli su zbog nekog „veštičarenja“, zbog izdaje, zbog seksualnih odnosa netradicionalnog karaktera, zbog krađe, pa čak i jednostavno zbog reči koje su bile u suprotnosti sa dominantnim mišljenjem u društvu. I to se smatralo apsolutno normalnim, nasilje malo koga je uznemiravalo, naprotiv – gomile posmatrača su se često okupljale da bi pogledale takav spektakl.
Vremenom se oblast primene smrtne kazne sve više smanjivala. Ova kazna je ukinuta za nasilne ne-nasilne zločine, ostala je samo kao najviša mera protiv posebno izdvajajućih se okrutnih silovaca. Ali ni to nije dugo trajalo, u većini razvijenih zemalja su ubrzo potpuno odustale od ove mere, zamenivši je zatvorskom kaznom. A kazne za nenasilne zločine su još više postale blaže.
Ni ovo se ne može nazvati poželjnim stanjem stvari. Naravno, mnogi su uopšte na samom početku puta humanizma, a u nekim zemljama se još uvek mogu kamenovati zbog izdaje, krađe ili neprikladnog načina života. Ali uz to, neka društva su u razvoju humanizma već nadmašila sve ostale. Dobar primer se može navesti za Norvešku, gde su čak i najodvratnijeg silovca Andersa Brejvika smestili, praktično, u luksuzne prostorije sa svim pogodnostima. Naravno, lišeni su slobode, što je i dalje mera prinude, ali na tome kazna se završava – osim gubitka slobode, zatvorenika ne čeka ništa loše. U celini, norveški pravosudni sistem je jedan od najhumanijih na svetu, svake godine se zatvara nekoliko zatvora zbog nedostatka zatvorenika, a oni koji ipak završe u zatvoru imaju na raspolaganju mnoštvo dobara i prilično veliku slobodu (uključujući i slobodu kretanja) u okviru zatvorskog objekta. Nekome će delovati krajnje čudesno to što zatvorenici uopšte mogu slobodno, samo po sopstvenoj želji, da odlaze na fudbalsko polje, u biblioteku ili u kuhinju, pri čemu u poslednjoj mogu imati na raspolaganju čak i kuhinjske noževe. Ali za neka društva to je već stvarnost.
Sada želim da napravim malu napomenu u vezi sa tim zašto nam je uopšte potrebno da budemo humanu. To se, zapravo, čini potpuno nepravednim u slučaju određenih kategorija kriminalaca. Ali odgovor je prilično jednostavan i očigledan: da bismo sprovodili nasilne kazne, potrebni su nam ljudi skloni nasilju. Ako niko ne može da povuče obarač na vid nošemog čoveka, onda se neće moći izvršiti ni smrtna kazna. Ako je, pak, neko sposoban da to učini, onda ga ništa neće zaustaviti od ubistva, ne samo radi izvršenja „najstrože mere“, već i radi kažnjavanja za nebitne i nenasilne prekršaje, ili čak u progonjenju ličnih ciljeva ili zadovoljenju svoje nasilne prirode.
Čineći nasilje normalnom pojavom, čak i kao meru kazne, mi doprinosimo negativnoj selekciji vrste Homo sapiens u korist ljudi sklonijih nasilju. Bez toga neće biti dželata neophodnih pravnom sistemu čija je osnova sila. Ali dželat uvek može postati nasilnik, a odgajajući dželate, ne možemo a da ne odgajamo i nasilnike uopšte. I to će biti nemoguće obuzdati. Ako čovek nije sklon iniciranju nasilja, on ga neće izvršiti bez obzira na to kakva je njegova uverenja. Ako čovek ima takve sklonosti, onda će se prilikom promene uverenja menjati samo krug žrtava njegovog nasilja, ali će žrtve generalno uvek postojati. Takođe, on će uvek inicirati nasilje u situacijama koje ga provociraju, na primer u konfliktima, svađama, pri vaspitanju dece i u mnogim drugim slučajevima. Nasilnost u društvu će samo rasti, a problemi nasilja će se pogoršavati.
U nekim društvima skoro da više nema dželata, postoje samo ljudi sposobni da silom ograniče slobodu drugih ljudi, i to ne u potpunosti. Ali ni to nije kraj razvoju humanizma, jer ćemo prema već opisanom scenariju, uzgajajući čak i takve minimalne agente sile, dobiti ljude koji su, iako ne toliko opasni, ipak sposobni za iniciranje nasilja. To će, između ostalog, biti dovoljno da se održava nasilna hijerarhija dominacije u društvu (trenutni državni sistem). Kao što će biti nemoguć razvoj naučno-tehničkog napretka zbog verovatnoće katastrofalnih posledica po celo čovečanstvo ako (preciznije, kada) opasne tehnologije padnu u ruke čoveka sklonog nasilju. Zato moramo napraviti još jedan korak u razvoju humanizma.
Ovaj korak predstavlja potpuni odlazak od iniciranja nasilja, uključujući i izvršenje kazni. Jedini scenario u kojem nasilje može biti dopušteno je odbrana od neposrednog napada. To je odbrambeno nasilje; ljudi sposobni samo na takvo nasilje ne predstavljaju nikakav problem, jer oni ne mogu sami inicirati nasilne radnje iz bilo kog razloga, uključujući i to da nikako ne mogu stvoriti i održavati nasilnu hijerarhiju dominacije, pošto ona zahteva upravo iniciranje nasilja u vidu silom primušenog potčinjavanja ljudi. Takav model ponašanja je evoluciono optimalan za sve visoko naoružane vrste u prirodi, od kojih je jedna i Homo sapiens zahvaljujući mogućnosti izrade oružja. U svim ostalim slučajevima, protiv kriminalaca i kršilaca reda neophodno je koristiti nesilne mere pritiska na njih i njihove kazne. Takvi mogu biti razni reputacioni i finansijski instrumenti.
Ovaj korak je prirodni nastavak procesa postajanja društva humanijim, koji traje već više vekova i koji nas je trenutno doveo od dopustivosti sveprisutnog ubijanja do, iako još uvek silovitih, ali prilično umerenih kazni, koje podrazumevaju samo ograničenje slobode bez oduzimanja dobara neophodnih za vođenje normalnog života. Ovaj korak je potreban da bi se još jače suzbilo, a u perspektivi i iskorenilo nasilje kao fenomen u celini. To je sledeći stepen u evoluciji čoveka i ljudskog društva. Hajde da doprinesemo ovom procesu, a ne da ga kočimo i klizimo u nasilno varvarstvo!
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
