Tim koji sam ranije imala čast da predstavljam objavio je poslednji video koji je delimično zasnovan na mom scenariju, koji se, sa svoje strane, bazirao na istoimenom članku Bitarka. Na boosty sam postavila celu seriju iteracija kako se scenario menjao. Sledeći video je već terra incognita, tamo nema mojih priprema, interesantno je šta će im uspeti. Ako ispadne dostojno, ko zna, možda ću vremenom uspeti da prepustim nekome i glavni tekstualni kanal.
Čitaoci su zbunjeni zašto je udeo Bitarka na mom kanalu tako naglo porastao. Ovde je sve jednostavno, on je kupio pretplatu za takve objave za 5000r mesečno. To su se pokazali kao pogodniji uslovi za mene nego da svaki put razmišljam o tome da li vredi ili ne vredi besplatno objavljivati određeni materijal koji on predloži. Na isti način, garantovano odgovaram na pitanja uz donacije, a na sva ostala – kako god će uspeti.
Usput, o pitanjima. Želim da testiram sledeći model. Uvela sam poseban nivo pretplate na boosty, 50 rubalja mesečno. Pretplatnici će videti sva pitanja koja mi stižu i moći će da označe u komentarima na koja od njih bi im bilo zanimljivo da vide odgovor. Na taj način, čak i ako pitanje nije praćeno donacijom, plaćeni pretplatnik će moći da ga promoviše (Naravno, pretplatnici skupljih planova će takođe imati tu mogućnost). Kao što znamo iz ekonomske teorije, upravo kroz strukturu cena se određuje koji su stvarni potrebe ljudi. Pogledajmo kako će to raditi u našem slučaju.
Sa velikim interesovanjem sam pročitala Navaljinev tekst o istrazi njegovog trovanja, koju je sproveo Bellingcat. Dostupan je i u video formatu, gde je otprilike isto kao u tekstu, samo malo detaljnije i dopunjeno memovima. Bolje ga otvorite direktno na Jutjubu, a ne u ugrađenom plejeru, kako biste mogli da ostavite svoj lajk.
Čini mi se da Navaljni uzalud veruje da će sada na svim kanalima vladati hysterija. Naprotiv, verovatnije je da će ga ignorisati, kao nekog Hantera Bajdena. Ali, naravno, dodaće se i čisto ruski detalj – onaj obrnuti kargo-kult koji slavi Ekaterina Šulman. Služitelji kulta će sardonično frknuti i pitati se zašto uopšte mislimo da svi ostali avioni u svetu nisu napravljeni od granja i da znaju da lete. Naravno, sve tajne službe svih zemalja sveta koje imaju bilo kakve ambicije truju ili na druge načine eliminišu nepoželjne, sve je svuda pod kontrolom. A to što su poslovi baš ruskih tajnih službi u fokusu, nije zato što su oni toliko bezobzirni, već samo zato što se protiv njih vodi info-rat.
I, zapravo, ti ljudi su u pravu. Zaista, svaka država je sistemski agresor. Zaista, svaka država, ako joj se ne udari po rukama, brzo oseti nekažnjivost i počinje da pravi potpuni haos. A onima koji pokušavaju da je udare po rukama i izvedu na čistac, širom sveta vreba raznih apsurdnih neprijatnosti, kao nekog Asandža.
Šta će se desiti dalje? Dalje će se Navaljni vratiti u Rusiju, i tada će ga konačno ubiti, samo ovog puta glupo i bez ikakve veštine. Pa čovek jednostavno ne razume nagoveštaje, ruga se na sve načine, izlaže ga u smešnom svetlu, i šta, zar će se deda predati i odlučiti da ga ostavi na miru? Čega da se stidi? Zar će ljudi izaći na ulice? Pa neka izlaze, jednom godišnje, na godišnjicu smrti, kao za Nemcova. Neka ostavljaju cveće i pale sveće, to je već problem komunalnih službi. Ili neko računa na majdan? A ko će pozvati na barikade? Kira Jarmiš ili Julija Navaljna? Možda Leonid Volkov ili Vladimir Milov? Nažalost, možemo računati maksimalno na beloruski scenario sa mirnim neautorizovanim šetnjama, koje će ili ignorisati ili brutalno rasterati, i lepiti učesnicima beskrajne kazne.
U ovoj fazi, Navaljni već radi ono najbolje što može. Promoviše se preko pokušaja ubistva i pokušava da iz drugih država izvuče što strože personalne sankcije protiv Putina i njegovog okruženja. Zato bi sada trebalo da ostane u Evropi, s obzirom na to da postoje dva odlična i veoma opravdana razloga. Prvo, period rehabilitacije nakon trovanja može se produžiti koliko god se želi – ne postoji klinička praksa, niko neće proveriti. Drugo, može se fokusirati na potragu za inostranim imovinama Putinovog okruženja i tražiti njihovu zaplenu. Neka to dobiju akcionari Jukosa, to je ipak bolje nego da se 57 milijardi isplaćuje iz naših poreza.
Koga uopšte brine gde se fizički nalazi popularni bloger, ako redovno proizvodi kvalitetan sadržaj? Ali Navaljni će otići u Rusiju jer smatra da mu je tamo mesto. To će se završiti tragično, veoma mi je žao.
U savremenom svetu borba protiv takvog fenomena kao što je nasilje igra kritično važnu ulogu, jer se sasvim može desiti da se suočimo sa primenom naoružanja ekstremno razornih razmera. I ovde ne govorim nipošto o nuklearnom oružju. Čak bi i najsnažnija nuklearna bojevna glava bila dovoljna samo za razaranje i radioaktivno zagađenje jednog malog grada i njegove okoline, a čak bi i višestruko korišćenje nuklearnih punjenja u najgorem slučaju uništilo samo deo čovečanstva, podiglo nivo onkoloških bolesti, smanjilo kvalitet života i privremeno zaustavilo tehnološki progres, ali mnogi ljudi bi preživeli takvo stanje i imali šansu da se izbore sa situacijom.
Takođe ne treba misliti da je naoružanje koje je zaista sposobno da uništi čovečanstvo samo perspektiva budućnosti koja je još uvek daleko. Obično se takvo naoružanje predstavlja u vidu veoma moćnog izvora energije, na primer antimaterije, koje bi čak i u maloj količini bilo dovoljno da potpuno uništi biosferu cele planete. Naravno, sa nasilnim sklonostima ljudi treba boriti se i zato da u budućnosti ne bude psihopata sposobnih da to organizuju, iako će uz tako razvijene tehnologije verovatno biti lakše sprovesti genetsku terapiju i modifikaciju embriona usmerenu na borbu protiv nasilnih sklonosti kao urođenog oboljenja, što nije moguće uraditi pri trenutnom nivou progresa. Ipak, to je potrebno i protiv pretnje koja postoji sada.
Ali o kakvoj je pretnji reč? Prilično očigledna, ali od strane mnogih potcenjena pretnja je virusno uništenje čovečanstva. Pogledajte šta se dešava sada. Čak je i relativno slab koronvirus, čiji nivo zaraznosti i letalnosti nije ni blizu vrednostima sposobnim da postave ljudsku civilizaciju pred katastrofalne gubitke, a naročito ne pred njeno uništenje, ipak bio dovoljan da izazove veliki pomt i demonstrira nesposobnost ljudi da se dovoljno efikasno nose sa virusnom pretnjom. Pored toga, ne zaboravimo da je proizvodnja vakcine generalno proces koji zahteva mnogo vremena i resursa.
Međutim, kakve veze imaju ovde nasilne sklonosti ljudi? U tome što je u savremenim uslovima organizovanje veštačke pandemije, čak i mnogo ozbiljnije od koronavirusne, uopšte nije teško. U istraživačkim laboratorijama čuvaju se različiti uzorci virusa, uključujući i prilično opasne. Pored toga, oni imaju mogućnosti kreiranja veštačkih (sintetičkih) virusa, zaraznijih i smrtonosnijih od onih koji su nastali u prirodnom okruženju.
Sada zamislimo nekoliko scenarija koji bi mogli dovesti do nepopravljive katastrofe. Na primer, zaposlenik u jednoj takvoj laboratoriji koji ima agresivne sklonosti, shvati moć koja mu je dostupna, zapleni uzorke virusa, sakrije ih na različitim mestima i preti da će ih pustiti ako čovečanstvo ne pristane na njegove zahteve. Ili bi laboratoriju mogla zauzeti grupa ljudi koji takođe imaju interes da sve potčine svojim uslovima, ili, što je gore, da ispune proročanski scenario o apokalipsi nekog fanatika. I ne treba govoriti da će se ovaj problem rešiti čim vlade shvate svu opasnost ovakvih scenarija i odluče da značajno pojačaju obezbeđenje takvih objekata. Mobilizacija sile će samo pokazati svim zainteresovanim licima sa agresivnim sklonostima gde mogu dobiti moć za realizaciju svojih planova, a pojačanje kontrole će povećati nivo stresa kod stanovništva i zaposlenih u objektu, što će samo pojačati taj rizik. Ne zaboravimo i to da vlade mogu proći kroz krize, i da neko može iskoristiti slabljenje kontrole i pometnju tokom jedne od njih. Takođe, neko može pokušati da prikuplja set patogena polako, ali sigurno, na različitim mestima i u različitim pogodnim situacijama, čuvajući ih kod sebe tokom dugog vremena dok ne prikuplja potreban broj.
Dalje nije naročito komplikovano – psihopata koji je zaplenio uzorke virusa ili postiže, zapravo, opšte robovanje pred njegovom moćju i uspostavljanje totalitarnih nasilnih poredaka, ili ih pusti na slobodu. Ako uzročnici ne budu naročito opasni pojedinačno, ali ih bude veoma mnogo i budu pušteni na različitim mestima, ljudi će morati da se bore protiv svih njih istovremeno. A sada zamislite koliko je to teško, ako je borba čak i protiv jednog koronvirusa zahtevala mnoštvo napora i, uprkos tome, nije bila dovoljno efikasna da se ga se reši bar u nekoj meri tokom već deset meseci od početka pandemije.
Osim toga, psihopata može pustiti samo jedan virus, ali onaj koji je laboratorijski razvijen. Zamislite, recimo, laboratorijsku modifikaciju HIV-a, sposobnu da preživi izvan ljudskog organizma, što znači da bi se mogla prenositi dodirom, zajedničkim korišćenjem stvari i kapljicama u vazduhu. S obzirom na to da bi takav virus, kao i HIV, imao prilično dug inkubacioni period, moglo bi proći mnogo vremena pre nego što bude primećen, ali zbog efikasnih puteva širenja bi već bilo kasno – skoro svi bi već bili zaraženi.
Na mobilizaciju resursa radi razvoja vakcine i efikasnog lečenja takođe ne treba računati. U slučaju borbe protiv velikog broja virusa istovremeno, moralo bi se voditi mnogo istraživanja i razvoja uz istu resursnu bazu, što bi znatno smanjilo efikasnost svakog pojedinačnog istraživanja. A scenario jednog veštački stvorenog opasnog virusa može biti katastrofalan zbog same prirode virusa, koja je teško podložna istraživanju i lečenju. Ne zaboravimo da priroda istog tog HIV-a ne dozvoljava izum invention vakcine protiv njega već decenijama, jer on napada imune ćelije koje se u slučaju drugih virusa koriste za borbu protiv njih, ali ne mogu odoleti HIV-u zbog sopstvene zaraženosti. Jedini slučaj izlečenja dogodio se tokom transplantacije koštane srži zaraženoj osobi od čoveka koji ima urođenu mutaciju koja ne dozvoljava HIV-u da se pričvrsti za imune ćelije. Međutim, takvih ljudi je veoma malo, i materijal dobijen od njih ne bi se mogao koristiti za masovno lečenje. Zbog toga, zapravo, neće funkcionisati ni scenario iz mnogih filmova o pandemijama u kojima se nakon pronalaženja „nultog“ pacijenta koriste antitela razvijena u njegovom organizmu za izlečenje svih, jer je, ponavljam, količina materijala veoma ograničena, dok virus u međuvremenu ubija hiljade zaraženih i prenosi se na još hiljade i milione ljudi.
Kod veoma brzog i razornog pandemijskog talasa, nemogućnost pružanja otpora uslovljena je i time što bi u takvim okolnostima infrastruktura proizvodnje i isporuke neophodnih sredstava bila teško pogođena, ili čak potpuno uništena. Čak i ako se naučnici u laboratoriji i oni koji ih čuvaju ne razbeže od straha i panike, imali bi poteškoće sa nabavkom materijala potrebnih za sprovođenje istraživanja i razvoja, možda bi čak nastao deficit osnovnih dobara, na primer hrane, što bi onemogućilo dalji rad.
Mislim da više ne treba biti sumnji u to koliko je pretnja virusnim uništenjem čovečanstva stvarna i katastrofalna. Ako se neki od scenarija koje sam naveo ostvari, 99% ljudi čeka izumiranje, a preostalih 1% koji su se dobro sakrili ili imaju urođenu zaštitu teško bi mogli da vaskrsnu ljudsku civilizaciju; čak i ako ti ljudi prežive, morali bi da započnu svoj put od nule, i to u svetu u kojem su posvuda ostaci patogena.
Upravo zato je neophodno boriti se protiv nasilja kao fenomena uopšte, čiji bi rezultat bilo iskorenjivanje nasilnih sklonosti kod čitavog čovečanstva. Važno je promovisati ideju virusnog uništenja čovečanstva kako bi ljudi već sada razumeli ozbiljnost situacije i mogli početi da deluju. Možda će se nasilnih sklonosti uspeti rešiti pomoću bioloških tehnologija, na primer iste te genetske terapije usmerene na iskorenjivanje nasilnih sklonosti, baš kao što je vakcinacija usmerena na zaštitu od zaraze virusom. Međutim, ova metoda je sumnjiva zbog nedovoljnog nivoa razvoja tehničkog progresa u ovom trenutku. Zato će najrealističniji scenario biti izravnavanje Balansa Potencijala Nasilja – postizanje stanja u kojem različiti subjekti imaju približno iste mogućnosti da nanesu jedni drugima neprihvatljivu (uključujući i letalnu) štetu. U takvim uslovima, ljudi koji nemaju jake nasilne sklonosti mogli bi nastaviti svoj život, i imali bi manje stimulusa da se okrenu činovima nasilja. A oni koji ne mogu živeti bez nasilja – svojim napadima na druge ljude samo bi se izložili opasnosti, bili bi likvidirani i ne bi ostavili potomstvo. Ovaj scenario polazi od šeme koju je izveo etolog Konrad Lorenc, sa kojom se možete detaljno upoznati ovde.
Na kraju, neću zaboraviti da kažem da se do oslobađanja od nasilnih sklonosti mora stići pre nego što nekom ko ima pristup laboratorijskim virusima ili mogućnost da ih zapleni, padne na pamet ideja da ih iskoristi u svoje svrhe. U suprotnom, katastrofa je neizbežna.
„Osveta je riskantna stvar, jer ako je neprijatelj toliko opasan da ti je nanio štetu, malo je verovatno da će prihvatiti kaznu bez otpora.“ Stiven Pinker.
Bitarh i Voluntarist nakon konsultacija sa profesionalnim biologom
Mnogi smatraju da sprovođenje efikasnih kampanja za iskorenjivanje agresivnog nasilja iz društva nije moguće samo putem activities of volunteers. Međutim, iskorenjivanje nasilja nije u interesu samo onih kojima je to lični interes, već je to takođe u interesu visokotehnoloških preduzetnika i korporacija. Sada ćemo analizirati zašto će oni obavezno investirati u ovakvu inicijativu.
Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, trebalo bi da razumemo trenutno stanje stvari u vezi sa naučno-tehničkim progresom (NTP). Mogu se nabrojati tri buduća scenarija:
1) Odbacivanje NTP-a. U tom slučaju, ograničeni resursi naše planete neće biti dovoljni za obezbeđivanje potreba čovečanstva, čak i ako se broj ljudi smanji i ako počnu manje da troše. Resursi će ipak završiti, samo malo kasnije. Pored toga, Zemlji je dodeljeno ograničeno vreme. Odbacivanje NTP-a u svakom slučaju znači izumiranje čovečanstva.
2) Promovisanje NTP-a bez iskorenjivanja nasilja. Ali NTP je neizbežno povezan sa rastom potrošnje energije i stvaranjem potencijalno opasnih tehnologija. Može se očekivati da će to u budućnosti dovesti do masovnog širenja veoma kapacitetnih, ali istovremeno opasnih izvora i nosilaca energije, na primer, nuklearne baterije, ili čak antimaterije. Očigledno je da će u tom slučaju bilo koji čovek moći da izazove lokalnu, pa čak i globalnu katastrofu.
3) Promovisanje NTP-a je neraskidivo povezano sa iskorenjivanje nasilja. Opasne i energetski zahtevne tehnologije više ne ugrožavaju ljude, naprotiv – one služe njihovom razvoju i preživljavanju čovečanstva u celini.
Očigledno je da može biti prihvatljiv samo i isključivo treći scenario. Ali šta preduzetnici i korporacije imaju sa tim? Sve je jednostavno. Njima je ovaj scenario takođe najprofitabilniji, čak i čisto finansijski. Na prodaji proizvoda, u čijoj osnovi leže opasne tehnologije, može se zaraditi ogromno bogatstvo. Zamislite samo, koliki profit će doneti, na primer, prodaja letećih automobila sa ugrađenim nuklearnim reaktorm, sintetizatori DNK (iako ova tehnologija ne preti biofilmske eksplozije, ali uz njenu pomoć se može stvoriti neki smrtonosni virus), ili privatni transport za svemirska putovanja?
Naravno, neko će reći da smo još uvek daleko od takvih tehnologija. Ali uopšte nije važno da li smo im blizu ili daleko. Moment koji će ostati samo jedan korak do ovakvih izuma, pre ili kasnije, će doći, a možda je on već sada nastupio. Prepreka daljem progresu biće državne regulacije, kao i generalno strah pred katastrofalnim posledicama uvođenja novih tehnologija u upotrebu. NTP, koji je kritično važan za preživljavanju čovečanstva, će prestati.
Ali što je još važnije, u okviru teme koju razmatramo, jeste gubitak profita preduzetnika i korporacija. Oni neće moći da prodaju ono što se ne može prodavati zbog zabrana ili strahova. But own potential profit, they cannot refuse. Upravo zato se može sa sigurnošću očekivati da će inicijativa za iskorenjivanje nasilja naći podršku među njima, oni će obavezno investirati mnogo sredstava u takav posao, jer će se to na kraju s višekom nadoknaditi!
Koji je, inače, po gore navedenim razlozima, korporacijama nije profitabilno da same postanu agenti nasilja (na primer, države), jer će to neizbežno dovesti do primene opasnih tehnologija, što će, sa svoje strane, uništiti sav njihov biznis.
Pročitala sam knjigu Vladimira Zolotoreva Da li se može popraviti ono što nije bilo pokvareno? U njoj Vladimir razvija svoj ciklus ranije objavljenih članaka o prirodi države, pokazuje da ona odlično funkcioniše u standardnom režimu, obavljajući upravo ono za šta je nastala, i razmišlja o realističnim varijantama njenog smanjenja ili ukidanja.
Faktički, dobio je nešto nalik na Rothbardovu Ka novoj slobodi, samo uz pomoć drugačijeg konceptualnog aparata: Rothbard je državu analizirao pre iz pravnih pozicija, a Zolotorev — iz ugla praksiologije, spontanih poredaka i socijalne evolucije.
Prilično veliki deo knjige posvećen je objašnjenju toga kako funkcioniše društvo (može se čak i ne dodavati mu pridev „bezdržavnog“, jer je njegovo prirodno stanje upravo takvo, već bi za sadašnje stanje stvari trebalo reći „društvo sa državom“.
U poslednjem delu knjige navedena su razmišljanja o ukidanju države. Principijelno za to se ispostavilo da bude prestanak posmatranja države kao organizacije. Iz toga postaje jasno zašto politički metodi borbe protiv države u običnim okolnostima ne daju efekat; naprotiv, oni je ojačavaju, čineći je efikasnijrem.
Zatim se pojavljuje mali prozor mogućnosti za političke metode koje omogućavaju reformulisane sam political process. To se može uraditi u dva pravca.
Kao prvo, predmet političkog pregovaranja može biti ne troškovi budžeta, već prikupnjanje sredstava za njega, odnosno pretvoriti poreze u članarine.
Kao drugo, državu se može pretvoriti u akcionarsko društvo, samo ne u figurativnom, već u bukvalnom smislu. Zatim će rukovodstvo ovog novostvorenog AD-a optimizovati strukturu kompanije već u tržišnoj paradigmi i stajaće u redu sa svim ostalim korporacijama koje postoje u svetu.
Sav materijal i konkretni recepti dati su na primeru Ukrajine, tako da knjigu ne treba shvatati kao potpuno doslovno uputstvo za delovanje u ruskim realijama, ali to je ipak relevantniji materijal nego recepti zasnovani na američkom materijalu.
Zolotorevovo delo je objavljeno u okviru zbirke radova tri različita autora. Izlažem ga u celosti, ali ako neko izvuče iz zajedničkog PDF-a samo Zolotorevov deo i prevede ga, recimo, u epub, bila bih veoma zahvalna, čitanje će biti lakše.
Ovo je ponovo bilo veoma dugo pitanje, ali čini se da je uspelo da se skrati na jednu rečenicu bez značajnog gubitka smisla.
U celini, ideja prelaska na finansiranje državnog budžeta putem plaćanja državnih usluga je dobra po tome što vlada time deklariše nameru da bude korisna – da uzima novac samo za ono što je traženo, i u onom obimu u kojem postoji potražnja za njenim radom. Takav pravac razmišljanja državnih činovnika, naravno, treba podsticati. Hajde da vidimo na šta bi to moglo da liči.
Čisto teoretski, prodaja bilo kakvih usluga od strane države može biti ili monopolna, ili se može odvijati u okvirima slobodne konkurencije sa privatnim kompanijama.
Počnimo od usluga koje predstavljaju prirodni monopol države. Da, takve zaista postoje i one su povezane sa eksploatacijom države kao jedinstvenog brenda. Tako je, na primer, prilično značajna stavka prihoda mladih pacifičkih država u 20. veku bila izdavanje i prodaja poštanskih maraka. Ovde privatnici nikako ne mogu konkurirati državi, jer upravo činjenica da marke izdaje država daje im kolekcionarski raritet. Obojiti komad samolepljivog papira može bilo koji budala, ali dobiti priznanje UN-a kao država, a tek onda obojiti komad samolepljivog papira – to je sasvim druga stvar. Ne znam koliko ovaj biznis sada cveta sa dolaskom interneta, ali svet se ne svodi samo na marke. Država može prodavati plemićke titule, karte za vojne parade i druge tržišno tražene pogodnosti. Bilo kakvu sličnu aktivnost minarhističke vlade treba samo pozdraviti, čak i ako se zarađeno protraćuje na neku bezopasnu glupost, poput izdržavanja kraljevskog dvora, a ne na ono što, prema mitovima minarchista, treba da bude isključiva prerogativa države. Kako se već kaže – sud, vojska i policija?
Pored državnih usluga koje su prirodni monopoli, postoji mnogo šira klasa monopola postignutih silom sprečavanjem konkurenata. Na primer, takva državna usluga kao što je prodaja ulaznih (ili, još više, izlaznih) viza. Ako u slučaju prirodnih monopola kupac sam želi da kupi uslugu baš od države, u ovom slučaju bi on rado kupio tu uslugu od konkurenta ako bi bila jeftinija, a još radije bi preferirao da uopšte ne plati za tu uslugu – već jednostavno da uđe u zemlju bez ikakve vize. Pretpostavljam da ste već shvatili da sumnjive usluge takve vrste mi, ankapist, ne možemo odobriti, za razliku od korupcije koja omogućava izbegavanje njihovog nametanja.
Konačno, postoje usluge koje bi država mogla pružati konkurišući sa privatnicima. Državne klinike, škole, osiguravajuća društva, penzioni fondovi, televizija i mnogi, mnogi drugi servisi. Po čemu se oni zapravo razlikuju od privatnih? Po tome što im je nominalni vlasnik celokupno društvo i, po ideji, sav njihov profit bi trebao da se troši isključivo na usavršavanje samih servisa, a ne da ide u džep privatnih vlasnika. Teoretski, to može dati novi kvalitet rada servisa, koji bi se s difficulty-jem postigao u slučaju privatnog preduzeća. Na primer, javna televizija bi mogla prodavati samo apsolutni minimum reklama, samo za pokrivanje troškova kanala. U praksi, državne kompanije takve vrste će postati žrtve problema principala-agenta i delovaće više u interesu menadžmenta nego društva.
Rezimiram. Jedina vrsta državnih usluga koja ostaje bezuslovno legitimna u očima ankapista je tržišna eksploatacija države kao brenda. Na istim principima mogu raditi i druge organizacije sa bogatom kulturnom tradicijom, poput crkava, viteških redova, fudbalskih klubova ili festivala.
Država isporučuje ekskluzivno tržišno traženo dobro, i to je predivno!
Novo poglavlje Mehanike slobode, Podrazumevana pravila, efekat razmere i problem stabilnosti predstavlja detaljniju analizu mogućnosti kolapsa bezdržavnog društva u poređenju sa prvim izdanjem knjige. Pre četrdeset godina autor je bio optimističniji, ali kasnije su stigli ozbiljni prigovori na predloženi model, pa je morao da unese niz preciziranja.
Ključno preciziranje bila je ideja da, bez obzira na to da li država postoji ili ne, društveni ugovor je jednostavno mirni sporazum o tome kakva raspodela prava neće izazvati kod ljudi želju da nasilno promene status kvo. To na neki način odjekuje mojom formulacijom da su prava potraživanja koja se tolerišu. Zatim Fridman dodaje aparat Šelingovih tačaka, koji je koristio u nekoliko prethodnih poglavlja, i pokazuje da je bezdržavno društvo zaista izloženo opasnosti od kolapsa u fazi svog nastanka, ali ako se pravila manje-više utvrde, tada će razvijena inercija obezbediti potrebnu stabilnost.
Post o opasnim psihopatima izazvao je iznenađujuće živu diskusiju, kao i uporediv broj lajkova i dislajkova, što znači da postoji šta da se diskutuje.
Prvo, kod mnogih je izazvala sumnju ideja da će se osiguravajuće kuće suočiti sa zahtevom klijenata za lečenje nevremenih prestupnika, umesto da ih upucaju, rastave na organe, daju svinjama za hranu ili izbace (gde?)
Zaista, to je samo pretpostavka, ekstrapolacija trenutnog trenda humanizacije, kao i trenutnog trenda sve potpunijeg razumevanja principa rada svesti i uzroka psihičkih poremećaja. Stoga pretpostavljam da će ovo lečenje postajati sve jeftinije i pouzdanije. Na taj način, opasni psihi će u većini slučajeva dobiti lečenje pre nego što dođe do tragedije, i samo u retkim situacijama, kada zamućenje razuma ostane neprimećeno i dovede do ubistva, govoriće se o lečenju post factum – a nakon uspešnog lečenja moći će se pokrenuti razgovor o materijalnoj kompenzaciji. Dugoročno gledano, ovakav pristup je za osiguravajuće kuće sasvim profitabilan.
Drugo, naravno, računon na to da će, prilikom napada bilo koga, uključujući i psihote, na bilo koga, on biti zaustavljen silom oružja, a zatim će mu se izlečiti i rupe u telu i mozak, nakon čega će mu biti dostavljen račun. Dakle, opšta pripravnost ankap zajednice, gde su ljudi spremni da lično brane svoju slobodu i svoju imovinu, takođe bi trebalo da doprinese smanjenju značaja podignutog problema nasilja od strane ludih.
Treće, rasprave je izazvalo pitanje ko garantuje da osiguravajuće kuće neće početi preventivno da leče od psihičkih poremećaja zdrave ljude. Jasno je da koreni pitanja izrastaju iz prakse kaznene psihijatrije od strane države. Zašto je to državi potrebno? Zato da podanicima ne bi dosađale misli i radi prinudnog raskida socijalnog ugovora sa vladajućim režimom. Zašto je to osiguravajućim kućama potrebno? Ko zna dođavola. Primena prinudnog lečenja na sopstvene klijente – rizična je od tužbi, ako je klijent bio zdrav. Primena prinudnog lečenja na tuđe klijente – veoma čudan oblik altruizma, i svakako rizična od tužbi, ako je osoba bila zdrava. Prinudno lečenje osiguranih koji nisu osigurani – može se pokazati kao korisna preventivna mera kako se ne bi čekalo da počnu da napadaju klijente. Ovde treba izračunati dobit/gubitak. Ali ni ovde prinudno lečenje zdravih ne donosi nikakvu korist.
U svakom slučaju, tema će u kinematografiji još neko vreme opstati
Imamo psihijatrijske bolnice i zatvore visokog stepena čuvanja.
Njihovi „klijenti“ nas podsećaju da postoje sasvim stvarni psihopate, manijake, serijske ubice i druge problematične ličnosti. I većina njih uopšte nisu Deksteri i Hanibali Lektori, i ne deluju u skladu sa opštim dobrobitima. I, s obzirom na specifičnost procesa koji se dešavaju u njihovim mozgovima, ne postoji nikakav razumljiv način da ih ubedimo dokazima ili argumentima.
Čime bi im ostracizam mogao pomoći?
Kako će izgledati sistem pronalaženja i uništavanja ili izolacije takvih „Džekovih Po(\t)kidajaca“? Ako je u pitanju izolacija, a ne uništenje, onda od čijeg novca i tuđim snagama?
анонимный вопрос
Ljudi cene bezbednost i spremni su da plate za nju. Neadekvatni agresori ne predstavljaju samo opasnost, već zbog svoje vidljive iracionalnosti ta opasnost deluje još ozbiljnije nego da su ljudi uključili hladan razum osiguravajućeg agenta. Ovde važe isti razlozi zbog kojih se ljudi više plaše terorističkih napada nego saobraćajnih nesreća, iako je smrtnost kod poslednjih mnogo veća.
Najočigledniji tržišni agent koji bi mogao da pruži takvu uslugu su, naravno, osiguravajuća društva. Ona prikupljaju premije dok je klijent bezbedan i isplaćuju odštetu u slučaju osiguranja. Dakle, ako pretpostavimo da osiguravajuća društva deluju savesno i ne varaju klijente, onda je u njihovom interesu da doprinesu maksimalnoj bezbednosti klijenata.
Ali bezbednost od manijaka može se obezbediti na različite načine, a to već određuju društvene norme. Klijenti mogu želeti bezbednost od čopora lutajućih pasa, ali kategorički protestovati protiv njihovog masovnog istrebljenja, tako da će oni koji prihvate da zadovolje tu kapricu morati da uzmu u obzir odgovarajuće ograničenje u sredstvima.
Slično tome, obična empatija više ne dozvoljava našem bogatom i blagostojnom društvu (a u ankapu će se pretpostavlja se pokazati još bogatijim i blagostojnijim) da zahteva bezbednost od divljih psihopata kroz njihovo istrebljenje; više je reč o lečenju. Ponovo, psihičko poremećaj može biti stečen, na primer kao rezultat traume, a pre toga je osoba mogla biti sasvim ugledan klijent nekog od osiguravajućih društava. Dakle, očigledan pravac razmišljanja u našem slučaju biće istraživanje načina lečenja.
Koliko će to koštati? Sitne pare. Nisam uzalud pomenula poređenje terorističkih napada i saobraćajnih nesreća. Na sprečavanje terorističkih napada troši se nesrazmerno mnogo. Isto tako će divlji psihopate dobiti nesrazmerno mnogo pažnje, iako je njihov broj potpuno zanemarljiv. Naravno, ako je osoba sa psihičkim problemima imala polisu osiguranja, dobiće kvalitetnije i skuplje lečenje, ali čak i ako polisa nije postojala, ipak će se pokušati da je vrate u normalu, i to sasvim humanim metodama.
Predstavljam prevod još jednog poglavlja Mehanike slobode, Anarhija i efikasno pravo. Ovde Fridman podseća na svoj opis pravnog sistema na slobodnom tržištu i primenjuje na njega uobičajenu analizu ekonomske efikasnosti. Dobija se zaključak da korist pružalaca prava i njihovih izvršilaca na tržištu prava nije uvek precizno povezana sa koristiom klijenata odgovarajućih agencija. Drugim rečima, ankap ne dovodi do stopercentne pravde za sve, a i oblast privatnog prava je podložna tržišnim neuspesima (njih Fridman detaljno analizira u prethodnom poglavlju). Ipak, pokušaji uspostavljanja pravnih normi pomoću političkih mehanizama su podložniji sličnim neuspesima u mnogo većoj meri, tako da tržište ipak rešava stvari.
