U savremenom svetu se aktivno praktikuje nadzor koristeći različita digitalna sredstva, posebno kamere za nadzor. Najveći gradovi većine razvijenih zemalja već su njima pretrpani. U javnosti se to promoviše kao metod borbe protiv kriminala, uključujući i nasilni kriminal. Ako svuda budu kamere, malo ko će se uopšte usuditi da krade imovinu i napada ljude zbog neizbežnosti kazne. Ali nije sve tako jednostavno. Kamere za nadzor zaista pomažu u sprečavanju nasilnih zločina. Ali u slučaju nasilja, one su beskorisne.
Analiza 41 istraživanja na ovu temu pokazuje da sve zavisi od vrste zločina. Kamere najbolje sprečavaju krađu automobila i imovine. Shodno tome, upravo na parkinzima se postiže najveća efikasnost kamera (smanjenje nivoa kriminala za 51%), dok je u gradskim centrima uticaj kamera bio nebitan. Ali što je najvažnije – nije pronađen nijedan dokaz da kamere imaju bilo kakav uticaj na broj nasilnih zločina.
Ova činjenica samo potvrđuje da nasilje nije racionalno i svesno delovanje, skloniost ka vršenju nasilnih činova zavisi od same „prirode“ konkretnog čoveka. Ne može se, oslanjajući se na racionalne podsticaje i mehanizme odvraćanja, na bilo koji način zaustaviti nasilje koje je po svojoj suštini iracionalno. Ni nadzor, ni kazna koja sledi nakon nasilnog zločina, ne mogu na bilo koji način smanjiti nivo nasilja.
Sama skloniost ka vršenju činova nasilja, tačnije nesposobnost konkretnog čoveka da suzbije nasilnost, u opštem slučaju se može objasniti slabom varijantom Lorenzovog mehanizma koji inhibira unutarvršno nasilje. S obzirom na to da se on primećuje kod širokog spektra veoma raznolikih vrsta, njegova prisutnost i kod čoveka ne bi bila iznenađujuća. Razlika je samo u tome što na ljude iz prirode nije postojalo evolucioni pritisak za razvoj njegove jake varijante, zbog čega je nekim ljudima svojstvena upravo slaba varijanta.
Razumevajući iracionalnu prirodu nasilja, borba protiv njega mora se voditi isključivo zasnovano na razumevanju ljudske biologije i psihologije. Očigledna alternativa kamerama video nadzora je opšta naoružanost (ravnomerna ravnoteža potencijala nasilja). Instinkt za samočuvanjem ima gotovo svaki agresor, stoga, znajući da potencijalna žrtva sa visokom verovatnoćom ima oružje, on neće napasti. A ako neko ipak napadne, naoružanost žrtve će omogućiti ne samo da se izbor sa nasiljem riješi konkretno u trenutku njegovog izvršenja, već će takođe izvršiti upravo ono evoluciono pritisak na jačanje urođenog kočničara nasilnosti, kao u slučaju nekih vrsta koje su prirodno snažno naoružane, kojima je svojstven njegov snažan oblik. Kazne post facto, opet, ne funkcionišu. Uključujući čak i ako uzmemo u obzir likvidaciju nasilnika post facto, za to su takođe potrebni ljudi sposobni za nasilje izvan okvira samoodbrane (odnosno za iniciranje nasilja sa svoje strane), što znači da ni to neće pomoći u smanjenju nasilnosti.
Humanajniji i efikasniji način bila bi razvoj genoterapije protiv nasilja, koja bi aktivirala i pojačala upravo taj Lorencov mehanizam. U tom slučaju na nasilnike se može vršiti pritisak kako bi se stimulisalo da prihvate odgovarajući preparat. Ili ih se može pogoditi strelicom prilikom direktnog napada, koristeći to uporedo sa netenzionalnim sredstvima samoodbrane.
Koliko sam razumela, glavna poruka kluba je sledeća: oružje je, naravno, super, ali uspeva se retko koristiti za samoodbranu, a bezbedno – još ređe. U međuvremenu, libertarijancu nije samo korisno znati kako da se zaštiti u najrazličitijim situacijama, već ta veština, kada se primeni, sama po sebi reklamira libertarijansku ideologiju.
U predloženom članku opisuje se da, u okviru privatne proizvodnje bezbednosti, svet nije samo privatna security agencija – pošto je ova sfera veoma strogo regulisana od strane države, i stoga takva preduzeća, prvo, pružaju svoje usluge nesrazmerno skupo, a drugo, spektar usluga ne pokriva sve vrste potražnje.
Umesto security agencija, predlaže se oživljavanje tako blagog i humanog sredstva za ublažavanje neprijateljskih kontragenata, kao što je angažovanje tima obučenih mišićavaca sa snažnim pesnicama. Naravno, u većini slučajeva se ovo ne može smatrati alternativom angažovanju profesionalne bezbednosti, ali za organizaciju nekih libertarijanskih događaja takva teška artiljerija kao što su security agencije i nije potrebna. Da, zapravo, čak je i angažovanje obučenih boraca za obezbeđivanje sale ili suvišno (po pravilu, dovoljno je opominjanje i pretnja pozivanjem policije), ili nedovoljno (ako je agresor zapravo policija).
Zato je to stilizovano. Na kraju krajeva, ni od press-wall-a nema direktne koristi, fotografisati se može i ispred praznog zida – ali ipak se naručuje njihov štampanje. Tako i pravilnom ankap obezbeđenjem ne bi trebalo zapostaviti otprilike iz istih razloga.
Članak se završava pozivom za pristupanje klubu (koji pretpostavljeno želi vremenom da mutira u takvu borbenu korporaciju) i pretplatu na kanal Ljudi Dobre Volje. Otišla sam da pogledam kanal, tamo postoji zanimljiv Kodeks Čoveka Dobre Volje. Kodeks je prožet vrednostima republikanizma o kojima toliko ubedljivo govori Rodion Belkovič, i generalno crta prilično privlačan imidž. Dakle, pročitajte, korisno je za dušu.
Nastavljam polako da pišem uvodni deo knjige o ankapu, opisujući osnovne principe libertarijanizma. Mislim da ću kasnije malo preformatirati tekst, a za sada izlazi prilično veliko poglavlje u jednom komadu.
Obično, kada odgovorim na pitanje, to radim opširno, sa primerima, metaforama i drugim retoričkim ukrasima. U knjizi se trudim da ne odstupam od teme, i sada razmišljam da li to treba da radim i da li je postalo previše suho. Volela bih da čujem vaše mišljenje.
20. maja letim za Crnu Goru. To može uticati na redovnost objava tokom naredna tri dana, a može i ne uticati. Obično ne koristim odložene objave, pa su takve stvari malo manje predvidive.
Pošto će me život u Crnoj Gori koštati više nego u Rusiji, moraću više pažnje posvetiti zarađivanju novca. Ako želite da se manje odvlačim od rada na kanalu, šaljite donacije. Posebno će biti korisno doprineti za knjigu – što veći novčani entuzijazam ona bude izazivala, to ću brže pisati i ranije završiti. Isto važi i za trenutne projekte prevoda.
Pošto ću za dobijanje boravka u Crnoj Gori morati da registrujem firmu, pokušaću da iskoristim to i organizujem prijem donacija direktno u Telegramu – Durov je uveo tu mogućnost već odavno, ali je nisam koristila jer je za povezivanje prodavnice u Telegramu potrebno pravno lice – a ono ću upravo sada imati.
Takođe, u komentarima na stranici za donacije tražili su od mene da otvorim novčanik za Monero. Preuzela sam novčanik sa zvaničnog sajta, sinhronizovala blokčejn, a sada sam pokrenula i majning, iako je to, naravno, samo zabava. Dakle, adresa u Moneru za donacije je:
Najverovatnije ću iskoristiti letove da pročitam odavno naručenu knjigu „Puž na obodu“ Strugackih za recenziju – šta drugo raditi u avionu osim čitanja knjiga? A već mi je pomalo sramota, uplata za recenziju je legla još u aprilu, to je nered.
Možda ću objavljivati neke sveže putne utiske, ako se oni značajno ne budu razlikovali od opšte tematike kanala. Ako budu – objaviću ih na Boosty-ju.
Na kanalu Ruski frontir, koji sam nedavno reklamirala, počeo je da izlazi kratak rezime knjige Titusa Gebela „Slobodni privatni gradovi“. Ideje obrađene u knjizi danas se koriste prilikom izgradnje ugovorne jurisdikcije kao što je Prospera. Moguće je da će se nešto primenjivati i u Monteliberu.
Tako da oni kojima je lenjo da čitaju samu knjigu mogu da se pretplate na kanal i zajedno sa njegovim autorom polako usvajaju materijal.
Ponekad se čini da je oko nas veoma mnogo ljudi sklonih nasilju. Skoro svaki dan u vestima se može videti kako je neko nekoga tukao, oslepio ili čak ubio. Možda na ulicama često srećete razne vrste huligana i „gopnika“. Zato je teško čak i zamisliti kako se boriti protiv nasilja ako ga vrši toliko ljudi. Međutim, to je prilično obmanjujuća slika koja ne odgovara stvarnosti. Zapravo, ljudi skloni nasilju su veoma i veoma retki, pa je primenom određenih strategija problem nasilja sasvim rešiv. Sada ćemo uraditi detaljnu kalkulaciju stvarnog broja nasilnika kako bismo se uverili da ih u društvu zaista nije toliko mnogo.
Specifičnost činova nasilja je u tome što oni u svom vidljivom izražavanju sa velikim zaostatkom nadmašuju sve ostale događaje. Svakog dana se dešavaju milioni različitih događaja, ali će baš nekoliko slučajeva nasilja završiti na glavnim stranicama novinskih izvora i u televizijskim emisijama. Stotine hiljada ljudi živi pored vas svojim uobičajenim životom, a vi ih čak ni ne primećujete. S druge strane, lako ćete primetiti desetak huligana koji će svojim ponašanjem prirodno jako odudarati od svih ostalih. Njih vidite, a ostale ljude ne vidite. U tome je čitava suština. Zapravo, nasilnika i činova nasilja koje oni vrše je veoma i veoma malo u razmerama celog društva, samo su činovi nasilja među najuočljivijim delima.
Kako se ova tvrdnja odnosi na stvarne podatke? Razmotrimo statistiku nasilnih zločina u Rusiji. Nasilni zločini nas ne zanimaju, jer nisu povezani sa nanošenjem direktne fizičke štete osobi ili silom za primoravanje na bilo šta. Materijalna šteta se može nadoknaditi, uključujući i dobijanje odštete od samog počinioca primenom različitih sankcija reputativnog i finansijskog karaktera, a moralnoj šteti se može izbeći ne održavajući odnose sa ljudima koji je mogu naneti (naravno, postoje situacije kada se čovek protiv svoje volje primorava da komunicira sa nekim, ali ovde se sve svodi na samo prisiljavanje silom). Realni problem je samo nanošenje fizičke štete i prisiljavanje silom. Takođe, naša tema je određivanje broja upravo nasilnika, a ne samo nepoštenih i nekorektnih ljudi.
Za 2020. godinu u Rusiji je zabeleženo 2 044 221 zločin. Od svih zločina, 1,53% su ubistva (7 695), namerno nanošenje teške fizičke povrede (20 019), otmica ljudi (411) i silovanja (3 535). Još 0,26% zločina su razbojnicištva (5 280). Dodajmo takođe 2,7% pretnji ubistvom ili nanošenjem teške fizičke povrede (55 223). Naravno, to nije samo nanošenje fizičke štete, ali ćemo ove akte smatrati neuspelim pokušajima nasilja od strane ljudi sklonih tome. I na kraju, 1,66% zločina čine namerno nanošenje zdravstvene štete srednjeg stepena težine (28 185) i tuče (5 716). Ukupno oko 6,1% zločina ima nasilan karakter [1].
Dobijamo da je na 100 hiljada ljudi u proseku registrovan 1 393 krivičnih dela. A od njih, 85 krivičnih dela su nasilna. Naravno, daleko da su svi akti nasilja registrovani. To može biti porodično nasilje, manje tuče i mnogi drugi slučajevi. Sasvim je opravdano pomnožiti ovaj broj sa 4. Ovaj izbor sam napravio na osnovu rezultata istraživanja Instituta za probleme sprovođenja zakona pri Evropskom univerzitetu, koje govori o tome koliko se ljudi zaista obraća organima reda i po koliko prijava se pokreće postupak. Nažalost, u istraživanju ne postoji tako jasna podela krivičnih dela po kategorijama kao u slučaju zvanične statistike kriminaliteta, pa ću pretpostaviti da oko 25% nasilnih krivičnih dela ulazi u ovu statistiku, na osnovu procenta pokrenutih postupaka za napad (55% žrtava napada obraća se organima, a po 44% prijava se pokreće postupak) [2].
Kod nas se dešava 340 akata nasilja godišnje na 100 hiljada ljudi. Taj broj može delovati premalo s obzirom na to da neki nasilnici vrše nasilje često i redovno (na primer, loš roditelj može tući svoje dete, a loš muž može svakodnevno tući svoju ženu). Zato ćemo za 1 akt nasilja uzeti sve nasilničke radnje jedne konkretne osobe prema drugoj konkretnoj osobi, naročito zato što će višestruko izvršavanje istog tipa akata nasilja od strane jedne osobe prema drugoj u zvaničnom sudskom postupku najverovatnije biti registrovano kao jedno krivično delo, što znači da će u statistiku ući samo kao jedno krivično delo. Od 852 506 identifikovanih kriminalaca, 492 107 (57,7%) su ranije već činili krivična dela. U statistici nema detalja u vezi sa brojem ranije počinjenih krivičnih dela; najverovatnije u stvarnosti jedan nasilnik u proseku počini više od 2,36 akata nasilja, ali zbog nedostatka podataka ćemo upravo 57,7% akata nasilja prihvatiti kao one koji ne povećavaju ukupan broj nasilnika, već samo govore o tome koji su od njih ponovo izvršili nasilje. Pored toga, ponovo treba skrenuti pažnju na to da je većinsko većina zločina koje primećujete nenasilne prirode (najčešće pripadaju ekonomskoj sferi), dok mi razmatramo isključivo vršenje akata nasilja.
Na kraju imamo da se godišnje na 100 hiljada ljudi otkrije 144 silovnika, odnosno 0,144% celokupnog stanovništva, ili 1 osoba na 695. Sasvim mali broj, zar ne? Možda će neko reći da će na njegovom mestu stanovanja silovnika očigledno biti više, međutim, statistika koju razmatramo odnosi se na celu Rusiju, čija je kriminalnost na njenoj teritoriji raspoređena veoma nejednako. Na primer, ako se uzmu u obzir teški nasilni zločini (uključujući razboj), koji u opštoj statistici čine 1,79% od svih registrovanih zločina, u Moskvi ih ima svega 1,13% [3]. Ukupan broj registrovanih zločina u Moskvi je 146 559, odnosno 7,2% od svih zločina, što je takođe pozitivaniji rezultat nego u celoj Rusiji, s obzirom na to da Moskva čini oko 8,6% stanovništva.
Iz ovih proračuna se, naravno, ne mogu izvući precizni zaključci o tome koliko silovnika u društvu imamo u konkretnom trenutku, odnosno na kom nivou se drži njihov broj. Međutim, porast silovnika je, kao što smo se uverili, mizeran, a takođe treba uzeti u obzir da se dešava i smanjenje broja silovnika, jer oni nisu ništa otporniji niti dugovečniji od drugih ljudi. Čak i obrnuto – silovnici žive u proseku kraće, jer se češće izlažu riziku zbog aktivnog učešća u nasilnim sukobima, dok ih ostali ljudi neće inicirati i pokušaće da ih izbegavaju. Apsolutni broj silovnika će, naravno, rasti sa porastom stanovništva, ali se njihova procentualna zastupljenost u odnosu na celokupno stanovništvo, pod drugim istim uslovima, neće menjati.
Primetićemo da ovaj rezultat, koji otkriva jednog nasilnika na 695 ljudi godišnje, predstavlja najgori mogući scenario, jer smo napravili niz pretpostavki u najgorem smeru: sve pretnje ubistvom i nanošenjem teške fizičke povrede su uzete kao neuspešni pokušaji izvršenja nasilja; broj registrovanih nasilnih krivičnih dela je uvećan za 4 puta s obzirom na to da se mnogi ljudi ne obraćaju organima reda ili oni nakon prijave ne pokreću postupak; prihvatili smo da jedan nasilnik u proseku izvrši 2,36 akata nasilja, međutim, to bi bilo tačno samo kod jednokratnog recidiva (a kod mnogih nasilnika on je višestruki). Postoje svi razlozi da se pretpostavi da je stvarni broj nasilnika još mnogo manji. Međutim, saznanje tog broja nam nije moguće, pa smo izračunali najgoru moguću vrednost, ispod koje sigurno ne može biti ništa gore.
Još jedna važna stvar koju treba istaći je to što smo razmatrali samo slučajeve nanošenja dovoljno ozbiljne fizičke povrede. Najmanje brutalno od nasilnih krivičnih dela koja se mogu naći u zvaničnoj statistici su tuče. Naravno, postoji mnogo više ljudi sposobnih za sasvim slabije nasilje u poređenju sa tučom, na primer da nekoga jednom udare pesnicom ili namerno poguraju. Upravo takvo nasilje najčešće primećujete, zbog čega vam, ponovo, može se činiti da ima veoma mnogo nasilnika. Naravno, i to nasilje je problem, ali daleko nije toliko veliki, uzimajući u obzir sledeće faktore:
1) takvog nasilja nije dovoljno da bi se održala nasilnička hijerarhija dominacije u društvu (koja je jedan od oblika u ljudskom društvu država), niti da bi generalno ozbiljno ugrozilo ljude;
2) veoma ga je lako kontrolisati vaspitanjem, osudom, kao i pretnjom ostracizmom i drugim reputacionim metodama;
3) od njega se lako zaštititi pomoću najjednostavnijih sredstava za samoodbranu, na primer, sprej od bibera;
4) njegova opasnost nije toliko velika, stoga nema potrebe za prioritetnom borbom protiv njega, dovoljno je samo koncentrisati napore na borbu protiv nasilja koje vrši mali procenat okrutnih nasilnika, a sa slabim nasiljem će se moći baraviti već kasnije.
Iz svega što smo sada razmotrili, može se izvući jednostavan zaključak – stvarnih nasilnika nije toliko mnogo, oni čine veoma mali procenat stanovništva. A to znači da su obuzdavanje, a u perspektivi i potpuno iskorenjivanje nasilništva – sasvim dostižna cilj, koji očigledno ne nailazi na problem toga što je nasilnika previše, a samim tim ne možemo sa svima njima da se izborimo.
Na jednom od strimova je rekao sagovorniku da su ekonomske škole nerelevantne i da je sve najbolje iz škola ubačeno u mejnstrim. Slažete li se? Zar nije previše ugojan?
P.S. Šteta što je sajt pao. Nadam se da ste svi dobro. Nisam se snašao sa kriptovalutama, ali ću nekako donirati.
Neki Kazah
Hvala na eksplikaciji iz Vatoadmina, jer bih lenjila da gledam njegove strimove tražeći konkretne citate. Što se tiče debljine, još je daleko od Kahe Bendukidzea, neka se trudi dalje.
A sada na glavni deo pitanja.
Ekonomska glavna struja danas zaista već dugo nije neka celovita teorija. To je samo skup pogleda na ekonomiju, od kojih ekonomisti nijedan ne doživljavaju kao potpnu glupost. Pritom, svi zajedno mogu biti unutrašnje protivrečni – na to će ekonomista reći da svaki ekonomski alat ima svoju oblast primene i da je to sasvim normalno – a zadatak ekonomije se upravo svodi na to da proučava kada šta mudrom regulatoru najbolje primeniti.
Austrijska škola je zaista deo mejnstrima. Ona uglavnom opisuje kako se tačno ponašaju ekonomski agenti na slobodnom tržištu, a takođe sa gađenjem i radoznalošću pokazuje kakva se izobličenja uvode određenim prisilama. Mejnstrim takođe opisuje kako se ekonomski agenti ponašaju na slobodnom tržištu (i često to čini pomoću aparata koji je izrastao iz austrijske škole), a zatim tvrdi da se tržište može i treba regulisati, da se to radi na određeni način, sa određenim ciljevima, i da daje takve i takve rezultate. Ili ne daje, u tom slučaju treba proučiti šta je pošlo po zlu, i sledeći put uneti korekcije u ekonomsku politiku.
Što se tiče nevoljnosti Austrijanaca prema korišćenju matematičkog aparata za opisivanje složenih pojava, ja bih to objasnila otprilike ovako. Mejnstrimista će pribrađeno izračunati koliko tela ljudi i koliko tela konja treba belom hodalicu da bi izledi šaru na snegu, koliko će vremena potrošiti na to i za koliko će temperatura u šumi pasti kao rezultat izvođenja tog rituala. A Austrijanac jednostavno postulira da su beli hodalači zlo koje nije mesto u šumi, i da mu za to nisu potrebni matematički modeli.
Pa recite mi, kako pošten ekonomista da ne prezire takvu čistodelnost?
Pretplatila se na kanal Ruski frontir. Autor je danas objavio recenziju projekta Montelibero, u kojoj primećuje našu ideološku sličnost u svemu, osim u procenama investicionog klimatskog okruženja u Rusiji. Navodi da se danas stvaranje ugovornih jurisdikcija u Rusiji zvanično nikako ne reguliše, što znači da se na ovo tržište može i treba ući – sve dok država ne pokaže intenzivisano interesovanje za njih, nakon čega ih treba preoblikovati u nešto drugo, čak i u svingerske klubove.
Zaista, danas je u Rusiji još uvek sačuvana (i, možda, dugo će ostati sačuvana) niša relativno slobodnog bavljenja poljoprivredom i zanatima – u regionima gde postoji relativni višak zemlje. To jest, u uslovnom Krasnodarskom kraju nije moguće širiti se, ali na Altaju, kao Džastas Voker, ili čak u ne baš najbližem Podmoskovlju, kao Mihail Šljapnikov ili German Sterligov – zašto da ne. Tako da entuzijasta zaista može stvoriti čvrsto gospodarstvo sa prilično autentičnim običajima, pri čemu to gospodarstvo čak teško i da oduzmu, jer je osnova njegovog prosperiteta rad i preduzetnički talenat, a ne kapital.
Naravno, takvo blagovoljno ignorisanje od strane države će trajati samo dok konkretni preduzetnik ne uđe u politiku ili barem ne donese glasne medijske izjave koje neskladno odstupaju od opšteg konteksta. A ako takvi preduzetnici neće biti izuzetak, već će bukvalno svaki drugi zaplesti pod noge, za njih će se brzo smisliti tipično rešenje koje će ih ukinuti ili snažno odvratiti.
Koliko se takva rešenja dobro repliciraju? Čini se da ne baš najbolje. Verovatno će udruženja slobodnih farmera sa više žara istrebljivati nego pojedince, a ni pozitivan efekat obima od bilo kog udruženja konkretno u ovoj grani nije veliki. Proizvođač mleka u Belgorodu nikako neće pomoći proizvođaču meda u Baškiriji, svako ima posla sa jedinstvenim okruženjem različitog stepena agresivnosti.
Koliko se takva rešenja dobro skaliraju? A to je, najverovatnije, opasno. Čim gospodarstvo značajno odmakne od eksploatacije rada ka eksploataciji kapitala, postaje primamljiv zalogaj za prisilno preuzimanje.
Tako da bih ruski frontijer posmatrala kao dobru trening platformu za one koji imaju dovoljno kompetencija da podignu individualno gospodarstvo. Pri tome, kulturni identitet može takom gospodarstvu obezbediti medijsku vidljivost – a to može privući i investitore i kupce proizvoda, pa čak i poslužiti kao neka vrsta zaštite od nedovoljno motivisanih napada. Dakle, pretvaranje u lice ugovorne jurisdikcije za takvo gospodarstvo je takođe odlična ideja, može se uzeti.
Ali kada se nakupi određeno iskustvo i kapital, ima smisla, umesto širenja trenutnog projekta, ipak ulagati u gospodarstvo u zemljama sa pouzdanijom zaštitom privatne imovine. Srećom, globalizacija omogućava da se ne pravi oštar izbor između ruskog i crnogorskog frontijera. U najboljem slučaju to će biti samo diversifikacija, a u najgorem – i platforma za evakuaciju.
Pa ja se ipak nadam da će se iskustvo stečeno na ruskom frontu jednostavno želeti primeniti za nešto veće, i tada dobrodošli u Montelibero.
Između različitih jurisdikcija uvek je postojalo pitanje održavanja strateškog pariteta, odnosno jednakosti šansi za izlazak kao pobednik u slučaju nastanka vojnog sukoba. Bez toga nije moguće ni suzbiti potencijalni agresivni napad, ni odbiti ga u slučaju nastanka. Ali o kakvom strateškom paritetu može biti reči u slučaju prekomerne razlike u silnom potencijalu? I problem ovde ne leži samo u kvantitativnoj i kvalitativnoj razlici naoružanih sredstava, već i u razlici u nasilnim sklonostima kod ljudi. Međutim, rešenje postoji čak i u slučaju apsolutno pacifističkih društava, o čemu ćemo sada i govoriti.
Predstavimo Skandinaviju, gde iako nasilje nije potpuno iskorenjeno, međutim zbog određenih društvenih faktora kod većinskog dela stanovništva su se vremenom jasno učvrstila niska skloniost ka nasilju. Čak i kod državnih bezbednosnih službi nasilne sklonosti su tamo takođe relativno niske, barem nisu ni blizu nasilnih sklonosti analognih službi iz drugih zemalja, na primer Rusije. Ako pretpostavimo da će između država Skandinavije i Rusije izbiti vojni konflikt, poslednja će moći da ih zauzme skoro bez borbe. Neće pomoći ni sredstva masovnog uništenja, na primer nuklearno oružje ili virus 4. klase patogenosti, ako se oni iznenada nađu na raspolaganju Skandinavcima, jer zbog svog pacifizma teško da će se odlučiti na njihovu stvarnu primenu. A s obzirom na prilično pacifističku vojsku i nedostatak balansa potencijala nasilja (opšte naoružanosti stanovništva) za neke ekstremno sklone nasilju snage bezbednosti, koje su ranije aktivno operisale na Donbasu i u Siriji, uopšte neće imati problem da prođu kroz celu teritoriju Skandinavije i lako reše bilo kakav mogući otpor na svom putu.
Ist problem se može preneti i na potencijalno slobodno bezgodišno društvo u kojem postoje različite ugovorne jurisdikcije. Zamislimo da u takvom društvu postoji jurisdikcija pacifista, u kojoj je nasilje potpuno iskorenjeno, a svi prekršaji se kažnjavaju neagresivnim metodama (ostracizmom ili finansijskim sankcijama). Ali, uporedo sa tim, postoji i nasilna jurisdikcija, u kojoj se svi problemi rešavaju grubom silom i surovim fizičkim kaznama (takvu jurisdikciju mogu stvoriti, na primer, neki konzervativci). Očigledno je da ni ovde nema nikakvog strateškog pariteta; red u drugom društvu doveo bi do učvršćivanja nasilnih sklonosti kod njegovih učesnika, dok bi u slučaju prvog društva te sklonosti bile maksimalno potisnute (učvršćuje se snažna varijanta Lorensovog mehanizma za inhibiciju nasilja). Mislim da je lako razumeti ko bi pobedio u slučaju direktnog vojnog sukoba.
Odlično rešenje problema održavanja strateškog pariteta od strane pacifističkijih jurisdikcija i društava jeste kreiranje genoterapije protiv nasilja. Ona može biti realizovana u obliku preparata koji će se isporučivati napadačkim agentima pomoću strele ispaljene u njih. U krajnjem slučaju moguća je realizacija i u obliku pandemijskog virusa (ova opcija nije odobrena). Naravno, ovo poslednje se suočava sa mnoštvom rizika, uključujući i onaj da će biti pogođeni nevin ljudi, neki od kojih mogu i stradati (čak i ako se uzme u obzir najkvalitetnija vakcinacija, ni nju ne podnose svi). Međutim, ipak takav „virus nenasilja“ nije tradicionalno sredstvo masovnog uništenja u smislu fizičkog uništenja napadača, on je namenjen samo prisilnom iskorenjivanju nasilja u vojsci agresora i time predstavlja najbolje moguće rešenje u okviru klasične doktrine odvraćanja putem masovnog oružja („MAD“ ili „Uzajamno garantovano uništenje“), koje se može smisliti ako ne postoje nikakve šanse da se agresor zaustavi direktnim otporom.
Kao i sa strelicama sa preparatom, tako će i pandemijski „virus nenasilja” (lično ne odobravam ovu opciju, ali mišljenja drugih o dopustivosti takvog „oružja” mogu se razlikovati) moći da iskoriste čak i žestoki pacifisti, uzimajući u obzir da nasilje u biološkom smislu takvo „oružje” ne inicira, pa će čak i osoba sa jakim varijantama Lorenzovog mehanizma moći da ga primeni. Oni će omogućiti suzbijanje potencijalnih agresora, jer će se oni plašiti da zbog napada na pacifiste izgube svoje nasilne sklonosti. Ali ako se neko ipak odluči na napad, tada ćemo doći do sledećih scenarija događaja:
1) Agresora na front šalje silovni agenti koji će biti izloženi pucnjima strelicama sa genoterapijom. I strelice će mnogo češće stizati do cilja nego što se sada metci ispaljuju, jer vojnici u svojoj prednosti ipak nisu nasilnici; oni se najčešće trude da simuliraju aktivnosti na frontu, da ne pucaju, a ako i pucaju, to ne pucaju u ljude sa druge strane fronta, već u vazduh, ponovo samo radi stvaranja iluzije obavljanja neke aktivnosti. Pravih nasilnika na ratu ima prilično malo, što potvrđuju istraživanja sa kojima se možete upoznati ovde. Ali svako će moći da ispali strelicu. I ako strelice budu precizno pogađale vojnike sa druge strane fronta, uključujući i one koji su zaista skloni nasilju, agresor će ubrzo ostati potpuno bez ljudi sposobnih da vode rat dalje.
2) Zaustaviti napad je nemoguće, čak ni koplja sa genoterapijom nisu dovoljna da se zadrže nadmoćne snage agresora. U tom slučaju, preko fronta se prebacuje pandemijski „virus nenasilja“. Nakon toga može biti dovoljno i nekoliko nedelja da snage agresora budu potpuno dezorganizovane, a da se vojnici pretvore u pacifiste nesposobne za napad. Rat se prilično brzo završava.
Vidite li sada koliko je genoterapija protiv nasilja dobro sredstvo za odvraćanje i zaustavljanje rata? U principu, to je jedina moguća spas za mirna i nenasilna društva od napada nasilnih agresora. Štaviše, u poređenju sa oružjem masovnog uništenja, koje se trenutno nudi kao sredstvo odvraćanja od agresivnog napada, ovo rešenje je izuzetno humano.
Inače, ovo rešenje je odličan odgovor na pitanje kako se slobodno društvo može zaštititi od agresije država koje ga okružuju u slučaju lokalnog, a ne svetskog dostignuća. Takođe je veoma korisno u samom procesu postizanja slobodnog društva – iste strelice sa genoterapijom mogu se uspešno lansirati u pripadnike snaga bezbednosti koji tuku i hapate mirne demonstrante. Obezbeđivanje ravnoteže potencijala nasilja (opšte naoružanosti stanovništva) radi postizanja stanja u kojem se može eliminisati bilo koji agresor prilikom direktnog napada može biti prilično težak zadatak, dok kod strelica sa genoterapijom nije neophodno obezbediti svima – dovoljno je i mali broj aktivista koji su spremni da ih, u slučaju nečega, ispale čim vide još jednog pripadnika snaga bezbednosti (ovo je posebno efikasno ako se deanonimizuju pripadnici snaga bezbednosti, kao što se to sada radi u Belorusiji, tada ih može biti uhvatljivih čak i u svakodnevici). I to će aktivisti moći da urade čak i ako su manje nasilne osobe od pripadnika snaga bezbednosti, pa čak i ako su potpuni pacifisti, jer, ponovo, ovo nije sredstvo za nanošenje fizičke štete, pa čak i ubistvo drugog čoveka, već samo sredstvo za oduzimanje njegovih nasilnih sklonosti.
Kao što vidimo, radi održavanja strateškog pariteta strane pacifističkih društava i radi obezbeđivanja efikasne borbe mirnih demonstranata protiv sila državnih agenata, veoma je isplativo razviti genoterapiju protiv nasilja. Što je veoma važno za nas — to je isplativo čak i mnogim savremenim vladama, na primer, u Skandinaviji, i sasvim je verovatno da će želeti da nam pomognu. To će biti najbolje i najhumanije rešenje ovih problema koje se može zamisliti.
Slučajno sam naletela na YouTube-u na izvor video zapisa sa Vladimirom Zolotarevom. To je neka mala kanal Libertarian Site, međutim, tamo je od 2019. godine objavljen prilično veliki broj video zapisa, pretpostavljam sasvim korisnih, ali za sada sam odgledala samo Vladimirovo najnovije predavanje, gde razmišlja o prirodi države i drugim srodnim materijama – nije previše strukturirano, ali je zanimljivo. Sumnjam da su i ostali njegovi video zapisi konstruisani na sličan način, tako da je njihova glavna vrednost, po mom mišljenju, demonstracija toga kako se tačno menja stil razmišljanja čoveka kada počne da deli libertarijansko svetonazor. Svetonazor je zarazna stvar, tako da će vas uticati čak i ako nije izložen bilo kakav sistematičan način. Gledajte, indoktrinišite se)
A u svojoj knjizi, koja je u procesu pisanja, ipak bih želela da uštedim vreme čitaoca i pružim razumevanje libertarijanstva što je moguće kraće i doslednije. Možda uspe…
Na kanalu Libertarian Band izašao je četvrti video iz ciklusa „Kuharica anarhiste“, posvećen darknetu. Pogledala sam sa velikim zadovoljstvom, saznala sam mnogo novog. Nema čak ni na šta da se zameri, sve deluje jasno i po temi, hvala momcima, drže nivo. Svakako preporučujem.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
